PTICE SUROVE, STRASNE, BLAGE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________

Odnos divljeg i pitomog, odnos nežnog i surovog, osvete i praštanja.

Nešto mi se čini da su Grci o tome imali išta da kažu, i severni narodi; na kraju krajeva, pričinjava mi se da su i Sloveni o tome nešto rekli…

Da li je o tome ovde reč ili o odnosu htonskih boginja i boginja zvaničnog Panteona? Da li su ove ptice to?

  Profesor Branko Dinić (za mene će uvek biti profesor,moje najdublje poštovanje) slika kamenje Romulijane, slika vode, slika ptice.

Kroz sve ovo se prolama jedna reč-on slika! U onom najlepšem smislu te reči-ponekad zaboravljenom.

Ptice surove, strasne, blage. Na dodir nežne a nedodirljive. Ne pričamo mi o njima, pričamo o profesoru koji priča sa njima, priča bojom, priča potezom, suptilnim slobodnim, bojažljivim, jer ko zna on se i boji i dolazi do vrha, i do dna, do daljina sa kojih se ponekad ponešto i vidi.

I vidite da to jeste to. Da profesor sebe isključuje iz priče, daje pristanak nemog posmatrača. Kao da kaže “ ja to videh, izvolite gospodo“.

Slikajući kamenje,vodu i ptice (čitaj: Zemlju,Vodu i Nebo) on postavlja pitanje morala. Kroz materiju do duha.

Pomenu li neko Grke?

Mada ni Rimljani mu nisu strani.

Čekamo Vatre.

*** Ovako nam i vam reče Dejan Sotirović u leto 2011. godine o  likovnom izrazu Branka Dinića, čija je izložba  slika PTICE   u četvrtak naveče (26 .januara 2012.), otvorena u Galeriji  Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru.

Kako u svom obraćanju reče Slađana Đurđekanović-Mirić, direkrorka Muzeja, ova izložba ujedno otvara i ovogodišnju izložbenu aktivnost ove značajne  institucije kulture.

Lično sam se radovao  susretu sa slikama, ali i ponovnom susretu sa izuzetnim autorom, pedagogom i čovekom profesorom Brankom. No, sneg je te večeri „zavejao pute“ i sprečio profesora da nam, pored zadovoljstva razgledanja njegovih Ptica, priušti i zadovoljstvo druženja sa njim.

*** Branislav Branko Dinić je rođen 1937. godine u Ljubljani.  Akademiju likovnih umetnosti  završio je 1965. godine u klasi prof. Ljubice Cuce Sokić. Član je ULUS-a od 1966. godine. Jedan je od inicijatora osnivanja „Grupe 72“.

Priredio je 14 samostalnih i učestvovao na mnogobrojnim grupnim izložbama u zemlji i inostransrvu. Pored slikanja radni vek je proveo kao vrstan profesor i pedagog u mnogim školama.

Kao penzioner i  neumorni stvaralac, živi u Zaječaru.

Autor: Bora Stanković

MOJE VREME NA IZLOŽBI O ĐORĐU VAJFERTU…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________

“Sećanje na Đorđa Vajferta utemeljivača Borskog rudnika”- naziv je izložbe koja je otvorena 28. decembra u galeriji Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru. Na ovaj način obeležen je jubilej -160 godina od njegovog rođenja.

Đorđe Vajfert- začetnik industrijalstva, rudarstva i bankarstva ostavio je neizbrisiv trag u istoriji srpske privrede u drugoj polovini 19. i prvih decenija 20.veka.

Da bi obezbedio energente za svoju pivaru, 1881. godine, Vajfert otkupljuje prava na eksploataciju uglja u Kostolcu i čini se da je to početak njegove nove strasti, koja će ga dovesti i na istok Srbije.

 

 

Istražni radovi u ovim krajevima vezuju se za period od 1897. do 1902. godine, kada je otkriveno i bogato rudište na Čoka Dulkanu u tadašnjem selu Bor- rekla je, otvarajući izložbu Suzana Mijić, viši kustos etnolog borskog Muzeja.

Blagoje Spaskovski, generalni direktor Rudarsko – topioničarskog basena Bor, govoreći na otvaranju izložbe, pored ostalog, najavio je podizanje spomenika Đorđu Vajfertu u Boru, rekavši da je je to najmanje što se može učiniti za osobu koja je „stvorila“ Bor.

Posetioci koji  dođu u galeriju Muzeja, mogu da vide fragmente posuđa iz bakarnog doba  pronađene na borskom rudištu, fotografije i pisana dokumenta koja su svojevrstan svedok vremena i razvoja borskog rudnika i samog grada, delove rudarske opreme, rudarske uniforme, minerale rude, zlato u prahu…i još  mnogo toga.

Izložba će biti otvorena do početka februara naredne godine.

Autor: Bora Stanković