NI ZA KAKVE PARE VIŠE JE NE DAM…

Neverovatno: Belka pobegla ispod noža i vratila se vlasnici posle 46 dana!

Posle 46 dana lutanja po vrletima između Murtenice i Čemernice ovca pronašla vlasnicu koja ju je prodala. Utekla kupcu u toku pripreme za klanje. Izbegla čeljusti vukova.

–Neka ide kurjacima! – povikao je Dragan, kad je jedan od komšija poveo ovcu Belku iz štale na klanje, a ona skočila uvis, skinula konopac sa glave i kao munja zamakla u Osoje.

Dragan i Stojana Mlađenović, iz novovaroškog sela Jasenovačko Trudovo, mogli su samo da gledaju za odbeglom životinjom, jer su shvatili da su ostali bez ovčetine za zimnicu.

Namenjena za „pastrmu“ ili „stelju“ u sušari, tek kupljena debela jalovica, ovca od tri godine i teška 78 kilograma, pobegla je domaćinu i dvojici komšija ispod noža i utekla u goru!

Neobično je i to kako je Belka uspela da izmakne čeljustima vukova i napuštenih pasa i da se posle 46 dana lutanja i skrivanja u gudurama između Murtenice i Čemernice, vrati u stado domaćice Danojle Luković, na drugom kraju sela.

Čude se gorštaci u selima Starog Vlaha, na varoško-ivanjičkoj međi, kako je ovca pod vedrim nebom izdržala hladne noći na nadmorskoj visini od preko 1.200 metara.

– Komšije su javljale da su je viđale na okolnim visovima Grozdanici, Šiljkatom vrhu, Žednoj glavici… Krstarila je i po Meljkovom vrhu, tamo na ivanjičkoj teritoriji, pa išla do Jasenova. Prilazila bi nekom stadu, ali kad se pojavi čobanin – kao divokoza bi utekla u šumu – kazuje Dragan.

Otkrili su meštani tragove Belke po prvom snegu oko Nikoljdana i neka konačišta, ali kućna čeljad su odbila pomoć lovaca. Lajanje pasa i let gavranova iznad sela planinci su tumačili kao otimanje oko strvine…

– Belka se 46. dan pojavila ispod Stanojevog vrha, sa nekoliko skokova zaletela se u moje i komšijsko stado, potraživši najpre majku – priča za „Novosti“ 65-godišnja Danojla. – Zaplakala sam kad mi je prišla… I sad se Belka plaši svakog živog stvora, ne puštam je iz štale, da ne bi sa prtine skočila u smetove.

NI ZA KAKVE PARE VIŠE JE NE DAM

Iz zaseoka Lukovići, pod Žednom glavicom, sa sedam kuća i četvoro čeljdi, usamljena vlasnica stada, koja gaji sedam ovaca i tri krave, poslala je kupcu 90 evra, koliki je bio pazar.

– Ni za kakve pare više nikom ne bih Belku prodala! Kurjaci su lane komšiji pod prozorom zaklali jagnje, a šta je jadnica sve preživela u ovoj pustinji, kako je utekla zverinju Bog samo zna?!

Ne mora ni da se jagnji, neka je, dok ja deveram – poručuje domaćica.

Izvor: zivotinje.rs

___________________________________________________________________________________

POSLEDNJI LUČAR SA ZLATIBORA…

Neđo Grujičić se od desete godine i sada kao penzioner, bavi gotovo zaboravljenim poslom na planinskim vrletima.

(Foto: Novosti)

U vrletima planine Murtenice Nedeljko Neđo Grujičić (59), penzionisani drvoseča, rabadžija i drvodelja, kopa panjeve i žile davno odsečenih crnih borova „stolaša“ i smolom natopljene zublje i komade iznosi na pijace.

„Kilo luča je 150, a veza 50 dinara. Proredili su se kupci, a žene su mi glavne mušterije: na Zlatiboru ga kupuju i stare i mlade, utegnute gospođe na visokim štiklama i domaćice, da im zamiriše u šifonjerima i tera moljce, dok ga u Novoj Varoši pazare za potpalu vatre“, kazuje Neđo, poslednji izdanak lučara u kraju.

Uz obaveze na porodičnom imanju u novovaroškom selu Draglici, Neđo se bavi i poslom o kome najbolje svedoči starovlaška izreka: „Nema luča bez zguča“. Treba što dublje zakopati, namučiti se i grbaču poturiti, ali i u potragu ne ići bez pomoćnika i oštra alata, pre svega krampa, ćuskije vagare, sekire, pa malja, klina…

Traganje za žilama „stolaša“ ušlo mu je u krv još od 10. godine, kada je sa kiridžijama obilazio sela ariljskog i moravičkog kraja.

Bilo je to, kaže, zlatno doba, dok se luč koristio za osvetljenje, pre dolaska struje, pa se luč trampio za pasulj, rakiju, kukuruz, prasad…- Na okućnici Grujičića, koja je nastala krčenjem šume, najmanji posečeni bor 1927. godine imao je 12, a najveći 24 kubika.

Ovde su brojne porodice pekle katran, a moji preci su poslednji katranicu potpalili 1966. godine i od zarade kupili njivu u Dragačevu. Još vadim luč iz panjeva pripremanih za katran – podseća Neđo i onako, više za sebe, pripoveda:

„Iz šume se lučevina ne može izneti bez konja i samara. E, nema više ni ko da naloži samar, umro Ljubo Marić iz Ljubiša. A ni Murtenica više nema stolaša…“

„Najbolji je luč u žilama, onaj što je crn ko goveđa pršuta, a težak ko olovo“, govori Neđo o iskustvu gorštaka.

„Glavna žila „stolaša“ u prisojima ispod Medveđeg brda i Brijača duga je i po tri metra. Iz jednog panja izvadio sam 400 kila luča.“
Izvor:vaseljenska/ Novosti

_________________________________________________________________________________________