Deda Ilija Petrović (82), jedini čobanin na Kadibogazu, na Staroj planini
Brdo Kadibogaz na srpsko-bugarskoj granici, u dubini Stare planine, nekada je sa okolinom napasalo 50.000 brava, danas se na ovim prostorima na prste ruke može izbrojati po koji čobanin sa po nekoliko ovaca, ne računajući ostarelog Iliju Petrovića (82).
On je odavno u penziji i ne rastaje se od svog nevelikog blaga, trenutno čuva 23 ovce, i tako će, veli, ostati do kraja života.
-Radio sam u Građevinskom preduzeću „Mile Julin“ u Knjaževcu. Kada se rasformiralo otišao sam u selo Krivelj kod Bora, gde sam šest godina držao tišljersku radionicu. Rudnički kop je proširivan, tako da je i zgrada sa radionicom morala da se ukloni. Pričekalo se i otišao sam u penziju. Imam 10,11 hiljada. Malo, ali mora da se živi. Naučio sam da se mučim.
Ovde je narod siromašan. Kada sam bio u firmi svakodnevno sam putovao 14 kilometara do Minićeva i nazad. I zimi i leti. A u planini ume da naveje i do metar, dva. Bog zna kako sam sve izdržao-govori starina ne ispuštajući iz ruku tranzistor na kome „grme“ najnovije vesti.
Ilija nije običan čobanin. On godinama sarađuje sa graničarima i policijom. Imao je i drugara preko brda. Pokatkad su udruživali stada, al on je pre dve godine umro. Nestalo je i njegovo stado. Danas samo Ilija čobaniše napasajući svoje „belke“ sve do same granice. Ne da im da pređu liniju.
-To nikako. Zna se šta je i čije je i tako će ostati. Sam sam u planini. Sin i ćerka su u Beogradu. Imam i unuke. Dođu ponekad, obiđu me, pitaju kako mi je, hoću li da se pod stare dane skrasim u centar sela ili u Minićevo.
Ne, ovde je najlepše. Muzem ovce i pravim najbolji sir. Imam mesa i brašna, donesu mi sa granice pivo i vino, ispekao sam i najbolju rakiju na Staroj planini. Čista šljiva-veli Ilija pozivajući namernike da ga posete u njegovoj pojati, oronuloj kući sa okućnicom i velikim dvorištem.
Spremio je Ilija drva za zimu. Za ovce je dovoljno sena. Pre neku godinu graničari su doveli struju i do njegove pojate. Nabavio je i televizor.
-Meni je ovo Amerika i Egleska. Kod svoje sam kuće. U planini sam odrastao, počeo sam kao čobanče, tako ću i da završim. Voleo bih da oživi Kadibogaz i Novo Korito.
Ne verujem da će se deca iz Beograda ili Zaječara i Bora skoro vraćati u reon Zaglavka i Budžaka.
Sirotinja je i Bogu teška-reče Ilija i sakupi pune ruke oraha za goste koje je, pri kraju razgovora podno Kadibogaza, dugo, dugo molio da odu do njegove pojate i okrepe se, jer „ima svega i svačega“.
Srndać za nagradu
Od graničara saznajemo da je Ilija njihova desna ruka. Ni ptica ne može da prođe, a da on ne primeti. Bilo ko da prođe bilo kojim puteljkom i stazom on vidi i odmah dojavi. Nikad nije tražio neku nadoknadu. Za nagradu svake godine dobije srndaća od Lovačkog društva.
Takav je dogovor.
Autor: B. F.
______________________________________________________________________
TAMOiOVDE 