HVATAČ SNOVA…

tamoiovde-logo

Hvatač snova potiče iz kulture Američkih indijanaca pod imenom Ojibwe (Chippewa), koji su kasnije usvojila i neka druga plemena kroz mešane brakove ili trgovinu.

Mnogo kasnije hipici su ga uneli u zapadnjačku kulturu i po mišljenju mnogih danas je suviše iskomercijalizovan. Medjutim, u njegovu ulogu i dalje se veruje.

Hvatač snova je ručno izradjen obruč od grančice vrbe na kojem je ispletena mreža koja podseća na paukovu mrežu s malom rupom u centru. Ukrašen je perjem, perlicama i kristalima.

Krug simbolizuje dnevno kretanje sunca, dok pera simbolizuju Dah života. Kristali simbolizuju četiri strane sveta: žuti istok, crni zapad, crveni jug i beli sever.

Narodni pripovedači kažu da je prve hvatače snova pravila Žena Pauk (Asibikaashi), zaštitnica naroda Ojibwe, kada su se oni raselili toliko da nije više stizala sama da nadgleda svu decu. Tada je predala zadatak majkama i bakama da ispletu magične mreže i postave ih iznad dečijih krevetaca kako bi zaustavili loše snove.

Prema indijanskom verovanju ružni snovi će se zaplesti u mrežu, a samo lepi će kroz rupicu u sredini, preko pera, skliznuti do usnulog deteta. Sa izlaskom sunca, loši snovi će nestati sa mreže. I danas, čim se dete rodi, na poklon dobije hvatač snova.

Izvor: paukovisrbije.com

______________________________________________________________

ČUDESNE MOĆI PAUKOVA…

 tamoiovde-logo

Čudesne moći paukova koje bi mogle da promene tok medicine

Još od stare Grčke, različite kulture lečile su rane tako što su ih trljale paukovim nitima, verujući da će na taj način sprečiti gubitak krvi i infekcije.

paukovi_306418977

Foto: Profimedia

Profesor Fric Folrat drži paukove u luksuznom smeštaju na krovu Univerziteta Oksford. Desetine nezgrapnih zglavkara, pripadnika roda Nephila, prekrivaju tavanicu nekadašnje staklene bašte, baškare se pod tropskom vlagom i između bujnog lišća, a svojim složenim mrežama hvataju poslastice iz uvek prisutnih rojeva muva.

Posle 40 godina rada s paukovima, nemački zoolog razvio je duboko poštovanje prema njihovim gotovo čudesnim moćima.

Paukovi prave mrežu tako što upredaju tečni protein u svilu koja je čvršća od čelika, ali izuzetno fleksibilna.

Folratov cilj je da iskoristi paukove moći za upotrebu u ljudskom telu i proizvodi implantate od paukove mreže koji bi mogli da unesu revoluciju u regenerativnu medicinu.

Kao student Univerziteta Oksford 60-tih godina prošlog veka, Folrat je u početku proučavao golubove, ali ga je radoznalost ubrzo odvela do paukova i njihovim mreža, oblasti koja je bila prilično zanemarena u akademskim istraživanjima.

Njihova mreža ima složenu, geometrijsku strukturu, a proizvode je od izuzetno prefinjenog materijala. Ne možete da se ne zapitate kako to funkcioniše i prema kojim pravilima”, kaže Folrat.

Prvu studiju o paukovima objavio je 1976. godine, nakon čega je usledilo niz revolucionarnih istraživanja u kojima se bavio jedinstvenim karakteristikama i funkcijama njihovih mreža. Istraživanja na terenu vodila su ga na razne strane, pa je tako stigao do Paname i Papue Nove Gvineje, gde je istraživao egzotične vrste s retkim kvalitetima.

Mnogo vremena sam proveo samo sedeći na stolici u šumi i posmatrajući paukove šta rade kako bih razumeo njihovo ponašanje”, kaže on. “Ako otkrijete primerak sa neobičnom mrežom, možete da ga secirate kako biste videli žlezdu koja luči protein i vidite na koji način se vlakna upredaju.

Posledica njegovih otkrića su različite saradnje.

Blisko je sarađivao sa arhitektama radi osmišljavanja zgrada zasnovanih na mrežama, a učestvovao je i u projektima za izradu mreža za hvatanje svemirskog otpada. Američka vojska ga je angažovala da ispita kako različite vrste droga, uključujući i LSD, utiču na paukovo pletenje mreže.

Primena u medicini

Primena u oblasti medicine možda najviše obećava. Još od stare Grčke, različite kulture lečile su rane tako što su ih trljale paukovim nitima, verujući da će na taj način sprečiti gubitak krvi i infekcije. Folrat je testirao ovu tradiciju tako što je u nizu eksperimenata sa životinjama pravio zavoje od paukove mreže. Tada je shvatio da se besprekorno stapaju sa tkivom domaćina.

Paukove niti su biokompatibilne tako da ih rana ne odbacuje”, kaže on. Pored toga su i biorazgradive, što znači da zavoj naprosto nestaje kako rana zarasta. Čak i kada niti nisu bile očišćene, već su samo uzete iz mreže, zatvarale su ranu i posle toga nismo morali da ih odstranimo”, dodaje Folrat.

U sledećoj fazi, Folrat je analizirao same niti odmah nakon izlučivanja. On je otkrio jedinstveni raspored proteinskih struktura u njima, koje su, kako se ispostavilo, otporne na pritisak i deformacije. To je i razlog jedinstvene snage i elastičnosti paukove mreže.

Saznao je da paukovi iz roda Nephila (zlatosvileni pauk tkač) proizvode sedam različitih vrsta vlakana, pri čemu svako ima različitu namenu. Najčvršća su vlakna na kojima pauk visi i poslužila su kao model za novu vrstu biomedicinskog implantata.

Proizvodnja paukove svile u većim količinama nije bila moguća, zato što se od anesteziranih paukova može dobiti samo jedna nit, a uzgajanje arahnida je nemoguća misija zato što su kanibali.

Zbog toga je Folrat pokušao da iskoristi snagu svilenih buba, čije larve, u industrijskom procesu gajenja i izlaganja vrelom vazduhu ili pari, proizvedu ukupno više od 150.000 tona svile godišnje. Ova metoda se koristi za proizvodnju luskuznih tkanina više od 5.000 godina, prvi put u Kini, u doba neolita.

Vlakna svilene bube, međutim, nisu tako čvrsta kao paukova, osim toga, sadrže otrovni lepak zbog kojeg nisu najpogodnija za primenu u hirurgiji.

Cilj naučnika: Stvoriti implantat

Folrat je otkrio vrstu divljih svilenih buba, čije larve proizvode svilu sličnog proteinskog sastava kao kod pauka. Sekvencirao je te proteine i uporedio ih sa strukturom niti na kojoj visi pauk. Iz produkta ove vrste svilene bube uklonjen je toksični lepak, da bi zatim bio proizveden kao čvrst, čist materijal koji je Folratova kompanija Silk grup (pri Univerzitetu Oksford) nazvala Spidrex.

Njihov napredak je podstakao komercijalno interesovanje, pa je Folrat otvorio ogranak kompanije Oxford Biomaterials, koja se bavi razvojem za primenu u oblasti medicine. Analizirao je mogućnosti korišćenja “Spidrexa” za proizvodnju veštačkih kostiju, a takođe je testirao mogućnosti korišćenja za zavoje. Na kraju su istraživanja koncentrisali na zamenu za kolena. Osnovali su novi ogranak pod nazivom Orthox, koja se bavi primenom “Spidrexa” u proizvodnji materijala koji može da se oblikuje, a koji bi mogao da zameni hrskavicu i posluži kao biokompatibilna rešetka za tkivo koje se obnavlja.

Cilj naučnika je da stvore implantat koji bi u roku od pet godina zamenila originalna hrskavica.

Trenutno se ovi implantati klinički ispituju, a Folrat je zadovoljan rezultatima. “Zadovoljni su i pacijenti i hirurzi”, kaže Folrat i veruje da će implantati biti široko dosupni do 2018. godine.

Mnogobrojna primena paukove mreže

Sličan koncept Folrat primenjuje i u oblasti regeneracije nerava, preko još jednog ogranka kompanije, pod nazivom Neurotex. Tim se nada da će na ovaj način moći da izleči paralizu izazvanu teškim povredama kičme.

Gotovo svakodnevno se objavljuju rezultati novih istraživanja o mogućnostima primene paučine u regenerativnoj medicini. Naučni timovi širom sveta danas proizvode nove materijale koristeći niz kreativnih tehnika, kao što je ugradnja DNK pauka u koze, pa čak i korišćenje kvasaca za dobijanje svile.

Folratov tim radi na izradi kaciga za motocikliste, avionskih instrument-tabli i vojnih uniformi, a proučava i izuzetno efikasan proces tkanja paukove mreže radi korišćenja u hajtek-proizvodnji. Paukova mreža je već poslužila kao model za senzore zagađenja, a sintetička paukova mreža je sve popularnija u proizvodnji odeće.

Posle 40 godina rapidnog napretka, zoolog Folrat uveren je da je tek zagrebao po površini onog što bi stanari na krovu Univerziteta Oksford još mogli da pruže.

Paukovi postoje milionima godina”, kaže Folrat. “Imamo još mnogo toga da naučimo od njih.”

Izvor: nationalgeographic.rs/Blic

_________________________________________________________________________________

FENOMEN „ANĐEOSKA KOSA“…

tamoiovde-logo

Paukovi prekrili čitavo imanje mrežom

Australijanac Ijan Votson je na svom imanju ugledao neobičan prizor: čitav pašnjak bio je prekriven paukovom mrežom, a ogroman broj ovih sitnih zglavkara mileo je zemljištem.

images-2015-05-fenomen_andjeoska_kosa_paukovi_prekrili_citavo_imanje_mrezom_aps_663600070

Foto: YouTube/Printscreen

Votson se prilično zabrinuo kada je primetio mnoštvo paukova kako pravi mrežu na njegovom imanju u Golbernu u Novom Južnom Velsu.

Fotografiju kojom je ovekovečio ovaj prizor objavio je na Fejsbuku, a ona je vrlo brzo postala popularna na internetu.

„Da li se ovo još nekome desilo ili je milion paukova upravo palo s neba? Hiljade paukova prelaze preko mreža, a moja kuća je preplavljena njima“, izrazio je zabrinutost Votson. „Neka neko pozove naučnike!“

CE9k5ytUMAAZWf0Naučnici su se vrlo brzo i oglasili, objasnivši da je reč o fenomenu pod nazivom „anđeoska kosa“, do kog najčešće dolazi u hladnijim danima, po povetarcu.

Nije redak slučaj da se paukovi ovako ponašaju nakon poplava, kada se paukovi udruže da ispletu što veće mreže i lako pobegnu od opasnosti.

CE8RvSGUsAIEg_qKit Basterfild, koji istražuje „anđeosku kosu“ više od deset godina, kaže da je reč o svojevrsnoj migraciji.

„U određeno doba godine, naročito u maju i avgustu, mladunci pauka bacaju ove mreže u vazduh, a one im koriste kao padobrani kako bi se odvojili od tla i da bi se velike kolonije preselile putujući nebom“, pojašnjava Basterfild.
Izvor: nationalgeographic.rs

__________________________________________________________________________________

ZAŠTO SMO „SAMI ZAJEDNO“…

tamoiovde-logo

Zašto smo usamljeni u eri u kojoj smo najdostupniji: o knjizi „Sami zajedno“

Jedan od civilizacijskih preporoda savremenog doba sadržan je u osećaju da je svako od nas na klik do komunikacije sa velikim brojem drugih koji su uvek tu negde – onlajn.

sami_zajedno_koricaRazvoj tehnologije nam je podario svet konektovanosti koji smo isprva prigrlili kao prečicu do bliskosti u životu pretrpanom obavezama. Međutim, iskustvo konzumiranja brojnih portala u virtuelni svet menjalo je način na koji nam je digitalni život postao potreban.

Umesto da nam olakša bliskost, digitalno postojanje počelo je da nam služi kako bi nas prividno zaštitilo od usamljenosti – kako nikad ne bismo morali da budemo sami. Kao dugogodišnji komentator odnosa između ljudi i tehnologije, Terklova postavlja jedno od najvažnijih i najviše zanemarivanih pitanja današnjice.

Ona se ne pita kakvi će kompjuteri biti u budućnosti, „već kakvi ćemo mi biti. Kakva to vrsta ljudi postajemo?“ Iza njene knjige „Sami zajedno“ (koju je kod nas izdao „Clio“) stoji petnaest godina intervjuisanja i posmatranja dece i mladih (između pet i dvadeset godina starosti) koje smatra „starosedeocima digitalnog doba“.

„Ulogujem se na Fejsbuk i osećam se manje usamljeno. Čak i kada ljudi nisu tamo…tu su njihove slike, poslednja stvar koju su uradili. Osećam se zahvaćena time“, priznaje jedna ispitanica iz istraživanja Šeri Terkl.

Sa konstantnim svakodnevnim osećajem da smo na mreži, sa još mnogo drugih ljudi, stigla je nova strepnja, čak panika, od diskonektovanosti. Mobilne telefone držimo u rukama ili na vidokrugu tokom čitavog dana, napipavajući ih svako malo kao talismane, dok po noći spavamo sa njima. Živimo u stanju iščekivanja da nas prekine zvuk poruke ili notifikacije, čak i dok smo u aktuelnom kontaktu sa živim osobama kraj sebe.

Postojimo u stanju konstantne žudnje za kontaktom – na zvuk poruke u nervnom sistemu se oslobađa dopamin koji nas stimuliše da tragamo za još povezanosti. Dok smo stalno dostupni, okruženi morem poruka i informacija, Šeri Terkl veruje da nam izostaje kvalitetno vreme u kome smo sami sa sobom. Izvesno povlačenje i pauza od konektovanosti neophodni su da bismo razvili refleksiju nad svojim osećanjima, mislima i postupcima. Ona se brine – jesmo li zaboravili da nam je i to potrebno?

„Postoji razlika između nekoga ko se smeje i nekoga ko piše da se smeje“, kaže jedan učenik autorki knjige.

Sami priroda i oblik naše komunikacije nužno se menjaju pod uticajem medija kojima dominantno komuniciramo. Kada je najveći procenat razmena među ljudima prilagođen formatu malih ekrana i sveden na emotikone – neminovno pojednostavljujemo emocije, misli, i prateće neverbalne ekspresije. Koliko toga zapravo možemo saznati o drugoj osobi kroz digitalne razmene? Šeri Terkl strahuje da dominantno oslanjanje na tehnološki posredovanu komunikaciju vodi našem zadovoljenju površnijim, neobaveznijim, banalnijim odnosima.

Separacija je, takođe, poprimila novi značaj. Deca, mladi i roditelji sa mobilnim telefonima znaju da je onaj drugi uvek dostupan – samo na poruku ili poziv od njih. Da li stvaramo generacije koje ne mogu da podnesu separacionu anksioznost jer mobilni telefon ublažava neprijatna osećanja koja nastaju prilikom uvida o razdvojenosti?

341902Zapravo, svoje emocije ne moramo više nikada da proživljavamo sami – dok god smo na mreži, nekome možemo poslati poruku ili prosto napisati status na Fejsbuku. Onlajn kontakti možda nisu duboki, ali više od toga nam ni ne treba – treba nam samo osećaj da je neko uvek tamo. Osim što utvrđujemo sebe u lošem podnošenju svojih unutrašnjih stanja, ovde se dešava još jedan važan trend.

Od „doživljavam osećanje, želim da pozovem nekoga“ prelazimo u „želim da doživim osećanje, moram da pozovem nekoga/pošaljem poruku ili napišem status“.

Zanemarujemo značaj sposobnosti da budemo povremeno sami i razmišljamo o sopstvenim emocijama. Umesto toga, stvaramo emocionalni stil u kom osećanja nisu u potpunosti doživljena dok nisu podeljena. U toj tendenciji idemo toliko daleko da unapred oblikujemo svoje misli i emocije kako bismo na njih dobili komentar. Društvene mreže nas navikavaju da mislimo o svom samooktrivanju kao da je upućemo „osobama kojima je stalo do toga“ šta mi volimo, kakvu odeću nosimo, koje bendove slušamo.

Poznato je da se okolini okrećemo za potvrdu, onda kad nam je poljuljan unutrašnji doživljaj sebe. Sada je takva vrsta zavisnosti od tuđeg lajka, komentara, odgovora podignuta na viši nivo. Još dok su nam misao ili osećanje u nastajanju, razmišljamo o tome možemo li dobiti potvrdu za njega – skoro pretpotvrdu.

U psihoanalitičkoj literaturi ovde bismo prepoznali pojam krhkog selfa kome je potrebna konstantna podrška – drugim rečima, narcizam. Narcistički self vidi druge kroz njihove slike koje pravi po sopstvenoj meri.

Ove slike (poznate kao „parcijalni objekti“) su sve što krhki self može da podnese dok uzima od ljudi (sa svoje liste kontakata, Fejsbuk prijatelja itd.) ono što mu je potrebno i produžava dalje. Ukoliko ne dobije zadovoljenje, uvek može pokušati s nekim drugim kontaktom.

Tehnologija nije uzrok ovakvog novog načina povezivanja sa drugima – ona ga samo olakšava. A nama postaje sve više potrebno da budemo neprekidno povezani na mreži, kako bismo se osećali kao svoji. Terklova sugeriše da nas kultura koju stvaramo podstiče da se prema svetu odnosimo na narcistički način.

Osim toga, tehnologija nam uvodi red u odnose, povećava stepen kontrole, koji nije moguće postići u komunikaciji koja se odvija uživo. U digitalnu komunikaciju možemo da stupimo onda kada poželimo, da je prekinemo ili odložimo po želji. Okviri digitalnih kanala razmene često ne stvaraju prostor da izrazimo jedni drugima ljutnju, tugu, povređenost, strah. Možemo se poštedeti reakcija koje nisu promišljene, prekontrolisane i lišene sirovog dela emocije.

Odnosi koji se uspostavljaju u virtuelnim prostorima predstavljaju surogate kompletnih odnosa, svedeni taman na meru onoga što nam od drugih treba i zaštićeni od onog što nam ne treba. Kada je naše izražavanje u pitanju, u sms-u, četu, mejlu, sadržajima koje delimo na virtuelnim platformama – krijemo upravo onoliko sebe koliko otkrivamo. Imamo površnije, manje emocionalno ispunjavajuće, ali istovremeno manje rizične razmene. Pojednostavljenje odnosa više ne vidimo kao problem – to postoje ono što želimo.

lead_largeTerklova ističe da „ipak, postoji nešto nezamenjivo u iskustvima razgovora gde proživljavamo snažne sopstvene emocije ili smo na meti intenzivnih emocija drugog, gde učimo da izdržavamo i kontrolišemo sopstvene i tuđe reakcije – gde spoznajemo neizostavne momente čovečanstva.“

Uprkos tim sa psihološke strane neizmerno važnim iskustvima u odnosima, počinjemo uveliko da biramo da se poštedimo direktnih susreta sa drugim ljudskim bićem – kucali bismo poruke mnogo radije no što bismo obavili poziv. Tinejdžerka koja pokušava da se izvuče iz najavljene večere sa babom i dedom, poslaće poruku „Ne stižem.“ umesto da ih pozove i susretne se sa njihovim očekivanjem i željom, pa i propratnim razočaranjem.

Osećamo se sve udobnije u mnoštvu kontakata sa osobama koje istovremeno držimo na odstojanju. Želimo da nikada ne budemo sami, ali da uvek imamo kontrolu. Tako omogućujemo sebi prostor u kome možemo da formiramo odnose koji ne podrazumevaju puno prisustvo obe strane, te i prevazilaženje razlika, frustracija, nezadovoljstava – sve što čini dugotrajan odnos. Bez ovako važnih međuljudskih iskustava smanjuju nam se očekivanja koja imamo jedni od drugih, a perzistiraju usamljenost i strah od diskonektovanosti.

Najzad, pružena nam je prilika da svaku svoju poruku izmenimo, dorađujemo likove u virtualnoj igrici i statuse na Fejsbuku dok ne postanu tačno onakva projekcija onog kako želimo drugima da se predstavimo. Kako je vreme provedeno u virtuelnom prostoru postalo veliki deo svakodnevice mnogih ljudi, postajali smo izuzetno posvećeni održavanju performansa za virtuelnu publiku kojoj se predstavljamo.

„Kakvu vrstu života bi trebalo da kažemo da vodimo?“ postaje pitanje koje nas sve više okupira. Ispitanik iz istraživanja pokušao je Terklovoj da objasni da nije mogao da pronađe način da „malčice bude na Fejsbuku“ jer on ne toleriše delimičnu konzumaciju. Čak i samo obavljanje minimuma bilo je za njega „čisto iscrpljivanje“ jer je sve indikator toga što jesi i „sve što okačiš biće pažljivo prostudirano“. Jedan učenik je Terklovu savetovao da je, uz sve to, najbolje izgledati kao da vas nije briga.

Virtuelni svetovi daju nam mogućnost (ali i traže od nas) da gradimo, prepravljamo i odigravamo lika kog smo za sebe odabrali. Terklova veruje da se u takvim odigravanjima izražavaju naše nade, snage i ranjivosti – da se zapravo radi o svojevrsnom Roršahu. Tako, ljudi bi mogli da koriste svoj profil ili avatar kao trening za stvarni život. Ipak, psiholozi ovde prave važnu napomenu. Onlajn odigravanje konflikata koje imamo van virtuelne stvarnosti nije od pomoći jer zapravo sve što imamo je prilika da ih iznova ispoljavamo, bez suočavanja sa sadržajima koje smo odigrali i pronalaženja novih načina da ih razrešimo.

Problem nastaje kada ova iskustva ne doživljavamo samo kao zabavna, već kao ravnopravna onima koje smo doživeli van igre. Sve više je nalaza koji nam ukazuju da ono što radimo onlajn doživljavamo kao da se dešava u fizičkoj stvarnosti. Iz igre možemo izaći sa osećajem postignuća koje će biti dovoljno snažno da istisne sećanje na izostanak istog u drugim delovima života.

audrey-hepburn-i-love-you-seen-featuredRascep između virtuelnog prostora i okoline postao je sporni deo svakodnevice mnogih. Možemo li sa sigurnošću reći šta je realnije za nas – ono što se dešava sa našim avatarom u igrici, sa našim profilom na Fejsbuku ili ono što se dešava u našem (nevirtuelnom) životu?

Da li način na koji bivamo virtuelno bliski smanjuje naša očekivanja od razmena i susreta druge vrste? Jesmo li zaboravili kako da budemo sami sa sobom, pa nam jedino preostaje da budemo hronično usamljeni, žudeći za kontaktom? Zajedno, a sami? Šeri Terkl smatra da je krajnje vreme za neophodan kolektivni dijalog o ovim temama.
Piše: Ana Perović

Referenca:
Terkl, Š. Sami zajedno. Beograd, Clio, 2011
Izvor:psihobrlog.wordpress.com

______________________________________________________________________________________

SEKS, LAŽI, POKLONI I PAUKOVE MREŽE…

tamoiovde-logo
„Bračni poklon“ /Nuptial gift/ je termin koji koriste biolozi dok izučavaju životinjsko ponašanje i odnosi se na to kada mužjak daje ženki poklon u vidu hrane (plena) da bi za uzvrat ostvario kopulaciju.

pauk-Pisaura-mirabilis11

Pisaura mirabilis, dok čeka sa spremnim poklonom

U našoj priči ćemo videti kako to u realnosti izgleda kod pauka „Pisaura mirabilis“ i dokle su odmakli trikovi koje on primenjuje.

Dakle, kad mužjak ovog pauka baci oko na ženku, doneće joj „poklon“ koji je obično ukusan insekt pažljivo umotan u paukovu mrežu. Dok ženka odmotava svoj „poklon“, mužjak koristi situaciju i pari se sa njom.

Međutim, najčešće se dogadja da onog momenta kada ženka primeti da je „poklon“ ukusan, zgrabi ga i krene bežati da bi ga pojela negde na miru.

Da bi sprečio ženku da mu pobegne, pauk će se čvrsto uhvatiti za „poklon“ i praviti bukvalno mrtav, opuštajući nogice dok ga ženka odvlači zajedno sa „poklonom“ u nadi da kad se ona zaustavi ponovo pokuša sa parenjem.

Ali ni tu nije kraj ovom neobičnom ponašanju.

Zapravo, biolozi su otkrili da neki mužjaci znaju i da podvale, u smislu da koriste „lažan poklon“ koji ima samo bezukusne ostatke nekog insekta umotane u paukovu mrežu (pazi ti pametnjakovića). U prirodnom okruženju četiri od 10 mužjaka koristi lažan poklon koji imaju ostatke insekta iz kojeg je pauk vec isisao sve ukusne i hranljive materije i tek onda ga zavio i spremio za ženku.

Takodje, pored ove dve grupe mužjaka koji koriste lažan i pravi poklon, postoji i treća grupa mužjaka koja ne koristi nikakav poklon. Istraživaci su ustanovili da se od sve tri grupe, najmanje pare pauci koji ne koriste nikakav poklon a da prve dve grupe gotovo jednako ostvaruju pozitivne rezultate. Stim, što mužjaci koji koriste lažan poklon gotovo nikada ne pokazuju ponašanje da se pretvaraju da su mrtvi.

Razlog zašto se i to dogadja je verovatno u tome što kad ženke dodju u susret sa lažnim poklonom one ga odmotavaju tražeći ukusne materije ali pošto ih u lažnom poklonu nema, one ne beže i ti mužjaci nisu imali potrebu da se prave mrtvima niti da ih ženka vuce. Tako da u ovom slučaju, lažni poklon čak dodatno olakšava mužjaku koji koristi ovu strategiju da dodje do parenja time što će verovatno manje uzrokovati bežanje ženke.

Kao šaljiv kraj priče, možda bi smo mogli doći do sledećeg zakljucka : Ako želite da osvojite devojku morate ipak da imate poklon. Ne mora biti idealan i skup bitno je samo da bar liči na poklon.

Više o ovom pauku:
http://en.wikipedia.org/wiki/Pisaura_mirabilis

Za konkretne rezultate istraživanja i metodologiju pogledati :
http://www.biomedcentral.com/1471-2148/11/329
Albo, M., Winther, G., Tuni, C., Toft, S., & Bilde, T. (2011). Worthless donations: male deception and female counter play in a nuptial gift-giving spider BMC Evolutionary Biology, 11 (1) DOI: 10.1186/1471-2148-11-329
Izvor:bioloska.blogspot.com

PČELE GEOMETRI, PTICE KROJAČI I MRAVI ARHITEKTE…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

PČELE KORISTE GEOMETRIJU

TamoiOvde-pcele i sacePčele moraju da grade svoje saće vrlo ekonomično.

Naime, da bi povezale svega 60 grama voska, one moraju da pojedu kilogram meda, koji nastaje od nektara i polena. Za izgradnju prosečne košnice potrebno je sedam kilograma voska.

Četvorouglovi, trouglovi i šestouglovi čvrsto prianjaju jedan uz drugi, čime se uštedi dosta mesta. Pčele, međutim, najviše vole šestouglove, jer imaju najkraće stranice, tako da se na njih troši najmanja količina dragocenog voska.

Radilice grade čvrstu osnovicu za saće od voska koji izlučuju žlezde na njihovom zatku.

Stranice pojedinih ćelija ne postavljaju vertikalno na spuštenu osnovu, već pod uglom od 13 stepeni, kako iz ćelija ne bi iscureli med i nektar.
Rezultat je saće u koje može stati i nekoliko kilograma meda.

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

PTICA-KROJAĆ UŠIVA NITIMA PAUKA

TamoiOvde-f2TamoiOvde-f3Paukove niti su veoma jako i stoga ih indijska ptica-krojač vešto koristi za izgradnju svog doma.

Ženka ove ptice prvo uhvati nit paučine kljunom. Zatim privuče sebi dva lista koja vise blizu jedan drugog i na krajevima u njima izbuši rupice.

Paučinu provuče kroz rupice i zategne listove jedan uz drugi. Za svaki šav koristi novu nit i na kraju zaveže čvor kako se ona ne bi izvukla.

Ponekad ptica ovako ušije i sastavi krajeve jednog lista.
Na ovo ženka utroši do četiri dana.

Rezultat je činijasto gnezdo od svežeg lišća koje se izgubi u zelenilu drugih listova.

Zato često izmiče pažnji sitnih grabljivica, kojima je svako ptičje jaje ili mladunče izvrsna poslastica.

Zivotinje.rs

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

STRUKTURA MRAVINJAKA

Imam malo moralnih problema da opravdam sipanje vrelog metala na živi grad mrava, ali je rezultat ineresantan….

Kakav je to um, koji nije u pojedinacnoj jedinki (mravu), koji gradi ovakve prostorne građevine sa ovako spojenim ravnima i hodnicima….


nedodjija.wordpress.com

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S