MIRIS LJUBAVI…

tamoiovde-logo

OVO NISTE ZNALI: Ljubavna priča iz srpskog srednjeg veka koja će osvojiti svet!

Onako kako je naš kralj Uroš I Hrapavi dočekao svoju „frušku“ nevestu svaka bi žena u bilo kom vremenu, pa i današnjem, poželela. Pred vama je priča koja će, kada bude ekranizovana, osvojiti svet

wikipedia-Vanjagenije1-620x350

Foto: Wikipedia/Vanjagenije, flickr/ManuQC

Čitav svet ushićeno prati brojne ljubavne priče iz istorije raznih naroda, a Holivud je mnoge od njih ekranizovao. Evo jedne priče iz srpske istorije za koju mnogi od vas sigurno nisu čuli.

Srpska srednjevekovna država nastala je Raškoj, u dolini Ibra, u kojoj je bilo njeno središte i težište, dok se nije posle smrti cara* Časlava Klonimirovića preselila na jug, u Duklju, u kojoj se pojavio i prvi srpski kralj Mihailo I Vojisavljević.

Pojavom Nemanjića prestona dvorana se ponovo seli na sever, pravoslavno hrišćanstvo definitivno postaje deo identiteta srpske države, a nakon toga i srpskog naroda.

Dolina Ibra će uskoro postati srpska Dolina kraljeva niz čije će obronke neprestano treperiti zvuk vizantijskog pojanja, a odmah potom i živi spomenik jedne ljubavi na neviđeno, jednog pravog srednjevekovnog “blajnd dejta”.

Ko su bili njegovi akteri?

UROŠ I HRAPAVI

Kralj-Uros-I-Hrapavi-Nemanjic-670x480

Foto: Wikipedia/le_serbe

Bio je najmlađi sin Stefana Prvovenčanog i Ane Dandolo, unuk Stefana Nemanja, praunuk mletačkog dužda Enrika Dandola.

Vladao je 33 godine i imao četiri sina od kojih su dvojica bili kraljevi, Dragutin i Milutin.

Njegova najvažnija zadužbina su Sopoćani, biser arhitekture raškog stila, a iza sebe je ostavio između ostalih zamkova i glasoviti Maglič.

U Srbiju je doveo Sase, nemačke rudare, koji su iskopavanje sirovina iz naše rudom bogate zemlje podigli na viši nivo.

Manastir-Sopocani

Foto: Wikipedia/Lumen roma

To je i srpsku privredu i trgovinu u celini uzdiglo, pa se njegova vladavina može posmatrati i kao doba mira, sreće i blagostanja, iako je kratkotrajno (i neuspešno) ratovao protiv Ugarske, te uspešno (i kratkotrajno) protiv Dubrovnika.

U spoljnoj politici je težio udaljavanju od Vizantije.

Istorija ga je upamtila kao Velikog ili Hrapavog. Za ovaj drugi nadimak postoje brojne teorije, ali on verovatno dolazi ili od rošavosti njegovog lica ili od hrapavog glasa.

KO JE BILA JELENA ANŽUJSKA

Ne znamo tačno. Veruje se da je bila u srodstvu sa kraljem Karlom I Anžujskim od Napulja i Sicilije, pošto je on u jednom pismu pominje kao svoju rođaku; međutim, engleski istoričar Gordon Mekdanijel tvrdi da je ona zapravo unuka sestre latinskog cara Konstantinopolja Boduena II; treći kažu da je Anžujska pogrešan prevod prezimena Anđela, mađarskih plemića.

Ako će vam pomoći, njen biograf patrijarh Danilo II piše da je bila “roda fruškoga”, odnosno francuskoga, čime bi misterija mogla biti rešena da se u tadašnjoj južnoj Ugarskoj a današnjoj severnoj Srbiji ne nalazi gora Fruška. Ovako, njeno će poreklo ostati misterija, možda nikada razjašnjena.

Njena najpoznatija zadužbina je čarobni manastir Gradac, u kome je i sahranjena. Osnovala je prvu žensku plemićku školu u Srbiji, organizovala je prepisivanje knjiga koje je kasnije poklanjala, na svom dvoru u Brnjacima na severu Metohije imala je i “knjigohranilište“, odnosno biblioteku. Tu je takođe imala i čuvenu školu za siromašne devojke gde su mogle da uče vez i ostale poslove, ali i pismena i muziku.

MIRIS LJUBAVI

Kako je Jelena Anžujska došla u Srbiju je priča koja će zaista – ako se naša inicijativa od pre godinu sprovede u delo kao što Dragan Bjelogrlić najavljuje – rastopiti i oduševiti ceo svet, kada jednom bude ekranizovana.

ManuQC-jorgovan-670x446

Foto: flickr/ManuQC

Naime, buduća kraljica pristala je brodom u srpskom primorju i krenula put naše prestonice preko Zete, današnje Crne Gore. Da bi je, legenda kaže, podsetio na rodnu Provansu i iskazao ljubav kojoj će ostati veran do kraja života, Uroš je zasadio jorgovane od današnjeg Kraljeva pa sve do Raške.

Golemo mnoštvo plavih i ružičastih cvetnih stabala oplemenjivalo je divlju lepotu Ibarske klisure, a Dolina jorgovana postala je tako prava oda ljubavi i nežnosti srpskog kralja Uroša I Hrapavog prema svojoj “fruškoj” nevesti.

Ne znamo kakav je bio njihov prvi susret, ne znamo kakva je Jelenina reakcija bila dok je putovala drumom i mirisala romantični zanos svog budućeg muža, ali znamo da su ostali verni jedno drugom do kraja života, a iz njihovih biografija možemo da zaključimo i da su se voleli. I da je Jelena zavolela Srbiju koju nikada nije napustila. Prvi utisak, na koncu, možda i jeste najbitniji.

GDE JE DOLINA JORGOVANA

Nomadic-Lass-670x446

Foto: flickr/Nomadic Lass

Crkva je Jelenu Anžujsku posle smrti kanonizovala kao sveticu, a već desetak godina se u njenu čast početkom maja održavaju “Dani jorgovana”, kada oživljavaju i srednjevekovni Maglič i manastir Žiča.

Dolina jorgovana počinje kod Kraljeva, i nastavlja se dalje na jug niz Ibar, te okružuje zamak Maglič koji se nalazi na magičnom kupastom uzvišenju iznad lakat-krivine koju pravi ova mistična reka, na oko 30 kilometara jugozapadno od Kraljeva.

Ako planirate da je posetite, počnite polako da se spremate. Nije svejedno, krećete na put koji vas vodi hiljadu godina unazad.

(Napomena: Imajte u vidu da termin car ovde upotrebljavamo u njegovom prvobitnom značenju: savremenici Rastka Nemanjića zovu carevićem, a on vladavinu svoga oca carevanjem, iako je zvanična titula bila veliki župan; isto važi i za potonje vladare koji nisu nosili carske titule. U pitanju je verovatno drevna titula koja se tek kasnije izjednačava sa pojmom imperatora.)
(V. V.) telegraf.rs   

Izvor:dinastijanemanjic.weebly.com

____________________________________________________________________________________

Advertisements

ČOVEK KOJI JE POMERIO PLANINU…

tamoiovde-logo

Dašrat Mandži je 22 godine proveo prkoseći prirodi i osvajajući je uz pomoć jednostavnog alata.

Falguni Devi, supruga Dašrata Mandžija, povredila se 1950. godine i uputila se ka Gaji, u kojoj se nalazila najbliža medicinska ustanova.

images-2015-10-covek_koji_je_pomerio_planinu_aps_740501253Međutim, od sela Galur, u kom su Falguni i Dašrat živeli, Gaja je bila udaljena čak 50 kilometara kopnenom linijom.

Falguni je na putu ka bolnici umrla.

Ipak, Gaja je od Galura udaljena samo osam kilometara vazdušnom linijom, a između njih se nalazila planina.

Ovo selo, međutim, nije bilo na listi prioriteta za izgradnju puta i nije bilo izgleda da će se to promeniti.

Devet godina nakon Falgunine smrti, Dašrat je odlučio da nešto preduzme kako njegove komšije ne bi dočekala sudbina njegove pokojne supruge.

Zato je prodao koze i od novca koji je tada dobio kupio uže, čekić i dleto. Uputio se ka planini i polako počeo da „kopa“ put kroz planinu.

files.php

Foto: YouTube/Printscreen

„Kada sam počeo da ‘krčim’ planinu, ljudi su me nazivali ludakom“, priznao je jednom prilikom Dašrat, „ali je to samo očeličilo moju odlučnost.“

Iako je Mandžijev podvig zabranjen Zakonom o zaštiti indijske prirode, niko nije ni pomišljao da ga kazni zbog toga što je olakšao život svojim komšijama i porodici.

Nakon 22 godine rada, između Galura i Gaje prostirao se prav put dug jedan kilometar i širok pet metara.

Iako mi se većina na početku rugala, nekolicina njih mi je kasnije pomogla dajući mi hranu i kupujući mi alat“, rekao je Dašrat.

Ovaj neobično odlučan čovek preminuo je 2007. godine od kancera, a iako je za života uglavnom ismevan, savezna država Bihar mu je organizovala državnu sahranu.

Nakon što je 2011. godine snimljen dokumentarni film o njemu nazvan „Čovek koji je pomerio planinu“, ceo svet je čuo za ovog skromnog čoveka i njegov neobičan život.


Izvor:nationalgeographic.rs

_________________________________________________________________________________________

ŽIVOT I DELA VOŽDA KARAĐORĐA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

NAJSTARIJI SRPSKI FILM, NEPROCENJIVE VREDNOSTI

„Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa“ ili samo „Karađorđe“ je najstariji srpski igrani film iz 1911. godine.

220px-Zivot_i_dela_besmrtnog_vozda_Karadjordja_-_oglas

Reklama za film iz 1911. godine

 Režirao ga je Čiča Ilija Stanojević, a scenario je pisao Ćira Manok.

Film je rekonstruisan i prikazan u februaru 2004. godine na obeležavanju dva veka Prvog srpskog ustanka.

Karađorđe je filmska biografija istoimenog srpskog vođe ustanka. Obrađen je ceo njegov život od detinjstva pa do smrti i istorijski događaji u kojima je učestvovao. Od ustanka protiv Turaka, do boja na Mišaru kao i zbora u Orašcu.

_____________________________________________________________________________________________________

images2

Ubistvo Karađorđa Petrovića

KUMOVA SEKIRA TAMOiOVDE/Povezani članci

_____________________________________________________________________________________________________

 Prvi igrani film u Srbiji i na Balkanu uopšte – „Karađorđe (Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa)“, posvećen je „Ocu Srbije“ – voždu Karađorđu Petroviću i nastao je kao rezultat sažimanja različitih pozorišnih predstava, izvođenih s početka XX veka.

imagesOvo je nemi film, jer audio snimak nije ostao sačuvan do naših dana. Film sadrži titlove koje je u film ubacio Aleksandar Erdeljanović uz pomoć saradnika iz Jugoslovenske kinoteke, koji su svi zajedno i pronašli ovaj fim nakon dugog vremena.

Jugoslovenska kinoteka & Istorija Srbije (History of Serbia)
Fejsbuk: http://www.facebook.com/pages/Istorij…
Tviter: http://twitter.com/HistoryOfSerbia

_____________________________________________________________________________________________________

_____________________________________________________________________________________________________

_____________________________________________________________________________________________________

_____________________________________________________________________________________________________

Sa „Karađorđem“ je srpski film bio na evropskom vrhu 1911. 

Nema pandan u istoriji evropskog filma: Milorad Petrović kao Karađorđe u filmu „Život i dela vožda Karađorđa” Čiča Ilije Stanojevića

Odgovor na ova pitanja naša kinematografija je nedavno neočekivano dobila u vidu restaurisane kopije prvog srpskog filma „Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa” Čiča Ilije Stanojevića, koji je juče u Jugoslovenskoj kinoteci prvi put javno prikazan nakon 75 godina, koliko se i verovalo da je zauvek izgubljen…

 Do „Karađorđa” su stručnjaci Kinoteke došli u Filmskom arhivu Austrije, gde je osim njega pronađeno još mnogo drugih filmova sa samih početaka naše kinematografije, među kojima je i drugi po starosti „Ulrih Celjski i Vladislav Hunjadi”. Srpske filmadžije tog doba pratile su tada najnovije evropske trendove, a u mnogim stvarima su i prednjačili, pa tako kod naših filmskih pionira nisu igrali naturščici ili amateri, već profesionalni glumci.

Mukotrpna restauracija
Direktor Jugoslovenske kinoteke Rale Zelenović kaže da je obnavljanje „Karađorđa” bilo mukotrpan posao.
– Nisam skoro video tako oštećenu filmsku traku, jer nakon 70 godina neprikazivanj, traka propadne, a bio je u vlažnim uslovima i stvorile su se mrlje. Zato smo potrošili preko 3.000 radnih sati da bismo ga sličicu po sličicu vratili i očistili, kako bi se film što je moguće više vratio u pređašnje stanje – kaže Zelenović, dodajući da postoje i delovi filma koji su tokom decenija prosto nestali.

Reditelj i umetnički direktor Kinoteke Dinko Tucaković kaže za „Blic” da „Karađorđe” i danas ostavlja impozantan utisak.

 – Ovaj film nije zanimljiv samo za našu nacionalnu filmsku istoriju, nego za istoriju u celini. Ne postoji pandan u istoriji evropskog filma, da u prvom nacionalnom filmu glumi cvet glumišta – od Dobrice Milutinovića, Čiča Ilije Stanojevića, Žanke Stokić… Čiča Ilija Stanojević odjednom nije više samo pozorišna legenda i boemska ikona Beograda prohujalih vremena, nego se nameće kao pionir pionira, praotac srpskog filma, askurđel kinematografije koja slavi vek postojanja – kaže Tucaković.
 

Upravnik Arhiva Kinoteke Aleksandar Erdeljanović takođe naglašava da se „Karađorđe” ne može tretirati kao „snimljeno pozorište” koje je bilo karakteristično za tadašnje filmove, jer je snimanje obavljano na nekoliko lokacija u Beogradu (obale Save i Dunava, Ada Ciganlija, Kalemegdanska tvrđava, Topčider…).

Čiča Ilija Stanojević na poštanskim markama
Osim projekcije “Karađorđa”, sinoć je u Kinoteci povodom jubileja objavljena i knjiga “„Čiča Ilija Stanojević – najlepša priča starog Beograda“ autora Velibora – Berka Savića, a u promet je pušteno 100.000 poštanskih maraka, koje je naslikao Boban Savić inspirisan scenom iz prvog srpskog igranog filma. U knjizi su skupljeni Stanojevićeva biografija, tekstovi savremenika i pozorišnih istoričara, anegdote, glumčeve pesme i komadi…

Primera radi, ovaj film koji priča životnu priču o mitskom vođi ustanka protiv Turaka ima i spektakularnu scenu u kojoj je prikazan boj na Mišaru i zbor u Orašcu, dok su za snimanje u dvorištu hotela „Pariz” (današnji Bezistan) prenete kulise i scenografija iz Narodnog pozorišta. 

Erdeljanović naročito hvali glumce, u čijem izrazu ima malo patetičnog i teatralnog, naročito u poređenju s evropskim istorijskim filmovima tog doba.

– Tako je Sava Todorović na apsolutno filmski način ostvario likove nekoliko turskih velikodostojnika, Aleksandar Milojević je razložni i uverljivi Prota Mateja Nenadović, Vukosava Jurković tragična Karađorđeva majka Marica, Dragoljub Sotirović dinamični Hajduk Veljko i nesrećni Karađorđev brat Marinko, a budući bard pozorišta Dobrica Milutinović podario je liku Janka Katića romantičarski izraz – kaže Erdeljanović.
 

Osim Milorada Petrovića koji je ulogu Karađorđa ostvario kroz bogatstvo glumačkih nijansi, Erdeljanović veoma pozitivno ocenjuje i uloge Dobrice Milutinovića, za kojeg kaže da se 40 godina pre Aleka Ginisa i njegovog filma „Nežno srce i krunice” (1948) ogledao u bar pet različitih rola. 

Slava za nastanak „Karađorđa” pripada i snimatelju Luju Pitrolfu de Beriju i kinematografskom vizionaru Svetozaru Botoriću u čijem su hotelu („Pariz”) organizovane projekcije prvih srpskih filmova. 

Direktor Jugoslovenske kinoteke Radoslav Zelenović kaže za “Blic” da je mesto i značaj “Karađorđa” za naš film neprocenjiv. 

– “Karađorđe” je temelj srpske kinematografije i on je na najbolji način pokrio jedno vreme, od 1904. i krunisanja kralja Petra I Karađorđevića pa do kraja Prvog svetskog rata, što je bila praznina. Znali smo da ti filmovi postoje, ali o njima nismo znali mnogo.

Milan Vukelić | 01. 12. 2011.

Izvor:blic.rs

_____________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

MEMOARI JEDINE ZAPADNE GEJŠE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Razgovor s gejšom Sayuki, jedinom zapadnjakinjom koja je postala deo sveta japanskih gejši

gallerysayuki09_large

Foto: Sayuki – Geisha in Asakusa

  Profesionalne japanske gejše zabavljačice, deo su japanske tradicije već dugi niz godina. O ovim prelepim, elegantnim i veštim umetnicama snimani su filmovi i pisane knjige, a mnogi ljudi samo su zbog njih krenuli put Japana. Gejše su tradicionalno japanske žene, no, prvi put u tradiciji dugoj 400 godina, zapadnjakinja je primljena u zajednicu gejši u Japanu.

Fiona Graham iz Australije, 2007. godine postala je Sayuki. Bivša novinarka Rojtersa i BBC – a dotadašnji život zamenila je karijerom japanske gejše .

Prvi put u tradiciji dugoj 400 godina , zapadnjakinja je primljena u zajednicu gejši. Kako je sve počelo ? Kada ste počeli da se zanimate za japansku kulturu ?

– Delimično sam odrasla u Japanu i živela sam tamo od svoje petnaeste godine. To je još dovoljno mlado doba da postanete tečni u japanskom jeziku, te sam takođe srednju školu i fakultet pohađala u Japanu. Vrlo su me zanimali Kimoni i japanski antikviteti na prvoj godini fakulteta, no tek mnogo kasnije, nakon što sam postala socijalni antropolog i uređivala antropološke televizijske programe,  ponovo sam se zainteresovala za ovakve stvari.

  Zapadnjaci često vide gejše u medijima, no ne shvataju u potpunosti njihove obaveze. Možete da objasnite šta je tačno posao gejše, zadaci i obaveze. Šta sve mora znati i savladati da bi zaslužila naslov gejše ?

gallerysayuki04_large

Foto: Sayuki – Geisha in Asakusa

– Gejša bukvalno znači “ umetnica „, no posao gejše je prvo i najbitnije biti umetnica i prezentovati umetnost gejši – ples i muziku svojim gostima. Iako gejša redovno nastupa pred velikom publikom, na velikim pozornicama, tradicija gejši je nastupanje na privatnim zabavama i mnogo toga se izvodi u privatnim sobama ekskluzivnih restorana, zbog čega moramo moći da razgovaramo sa gostima i zabavljamo ih na intimnijem nivou. Da bi neko bio “ poput gejše “ mora biti predivan i staložen, mora mu biti prijatno u svakoj društvenoj situaciji i talentovan umetnik.

Šta ste lično morali usavršiti da biste postali deo tradicije stare 400 godina . Je li proces bio različit za Vas ?

– Gejša nikada ne “ usavrši “ svoje umetnosti. Čak i vrlo stare gejše još uvek vežbaju i edukuju se svakodnevno . To je celoživotni proces napretka. Imala sam sreće da bude primljena u Asakusa okrug gejši, jedan od najstarijih u Japanu te mi je omogućeno vežbanje u svakom mogućem smislu, kako bi to radila bilo koja druga gejša.

U stvari je početna ideja bila da snimam televizijski program jednu godinu, no iako se udruženja gejši s time složila, nije bilo moguće snimati dok vežbam, pošto sam morala raditi sve što i bilo koja druga “polaznica”. Bilo je vrlo teško ući unutra i dugo sam uveravala udruženje gejši u to. Ne znam ni jedan drugi okrug u Japanu koji bi pustio strankinju unutra. Veliki uticaj je imalo to da sam delimično odrasla u Japanu i imala vrlo dobre veze.

memoari-gejse-tekst1Zašto ime Sayuki?
– Običaj je da nova gejša preuzme jedan deo slova iz imena svoje majke gejše i formira novo ime. Ime moje majke gejše bilo je „Yukiko„- dete sreće, stoga sam uzela deo “ yuki“ i kombinovala ga sa slovima „sa„,  što je stvorilo ime „Sayuki“ – transparentna sreća .

Možete nam reći nešto više o životu u okiyi?

– U prvoj godini edukacije , pre nego što nova gejša napravi svoj debi, najčešće mora putovati u okiyi  svaki dan i pomagati tamo. Čineći to uči kako treba nositi kimono, gde se stvari drže i sve o tome što njene starije sestre rade svakodnevno. To je vrlo praktičan trening. Sada imam svoju sopstvenu nezavisnu kuću gejši, sa dve mlađe gejše. Dolaze gotovo svakodnevno da pomognu u svemu što radim i praktično se edukuju.

Da li je bilo negativnih komentara od ostalih gejši , ili možda medija zbog svog porekla ?

– Naravno, nova gejša prima mnogo kritika, ali to je potrebno kako bi naučila da bude što bolja. Osnovni proces učenja za gejšu je da bude kritikovana od strane starijih sestara te iz toga  da nauči da je opet ne kritikuju. Ali dobro obučena gejša nikada neće govoriti o drugoj gejši u medijima. Japanski mediji su me podržavali i poštovali zbog čega sam im zahvalna .

gallerysayuki01_large

Foto: Sayuki – Geisha in Asakusa

Može li se gejša udati ?  Nosi li to posledice ?

– Gejša se ne sme udavati prema tradiciji, ali smemo imati ljubavnike, čak i decu. Tradicionalno, gejše su bile radnice i samohrane majke, dugo pre no što je to postalo prihvatljivo na zapadu .

Koliko novca može gejša  da zaradi ? Jesu li cene iste za svaku umetnicu ?

– Honorar za gejše je određen u okrugu, tako da su plaćene jednako, no ako je neka gejša veoma tražena, češće će biti pozivana na događanja.

Odevni predmet kimono veoma je skup, možete nam reći cene .

– Kimono koji gejša nosi može koštati od3000, do 12.000 $  ili više. No oni mogu biti korišćeni generacijama, zbog čega su odlična investicija. Takođe postoji mnogo poklanjanja i primanja između mlađih i starijih sestara. Ja trenutno skupljam kimona dugih rukava za mladu dvadesetogodišnju gejšu iz moje kuće. Njoj je potreban različiti kimono za svaki mesec, obično sa dizajnom baziranim prema godišnjem dobu i 12 setova ukrasa za kosu, od kojih svaki košta oko 500 $ .

gallerysayuki13_large

Foto: Sayuki – Geisha in Asakusa

Šta mislite o filmu “ Memoari jedne gejše “ ? Šta profesionalne gejše misle o njemu ?

– Šteta je da su odabrali glumicu koja se nije znala kretati u kimonu, niti hodati i stajati, a niti ponašati se kao prava japanska gejša, zbog čega film nije bio realističan. Frizure i ostali detalji su takođe bili pogrešni. Film nije shvaćen ozbiljno od strane pravih gejši. Jedina pozitivna stvar koju je doneo, pokazao je, da je svet gejši uistinu predivan .

Zašto obuka počinje sa šest godina, šest meseci i šest dana starosti ? Postoji li simbolika ?

– Podučavanje plesa i umetnosti počinjale su tada u ranijim vremenima. To je povoljno vreme za početak, no smatram da je najbitnije da počne mlad.

Zašto se gejše često povezuje sa prostitucijom ? Odakle taj stereotip ?

– Samo van Japana gejše su zamenjivane s prostitutkama, Japanci nikada ne prave takve greške. Gejše su prvi put predstavljene zapadu tako što je zapadni fotograf uslikao gole fotografije devojaka sa farmi i nazvao ih gejšama. Takođe su prostitutke za vreme Drugog svetskog rata vojnicima govorile da su gejše. Zbog tih grešaka stereotipa su otišli ​​na zapad .

Možete li ispričati šta se dogodilo 2011. godine kada se razbolela Vaša majka gejša ?

– Moja majka gejša se razbolela i nije mogla da hoda, te je morala da zatvori svoju kuću gejši i penzioniše se kao gejša . Pravila Asakusa nalažu da gejša može prijaviti sopstvenu kuću kada je radila kao gejša 4 godine. Bila sam u Asakusa gejša gotovo 4 godine i prijavila sam se za sopstvenu kuću što sam normalno trebala dobiti , no nekoliko vrlo starih ljudi u udruženju su odlučili da  ignorišu sopstvena pravila i ne dozvole strankinji da ima sopstvenu kuću gejši. To nije bila udružena odluka svih gejši i danas još uvek radim sa gejšama Asakusa. Postoji vrlo malo gejši u Japanu koje nisu povezane sa određenim okrugom već imaju sopstvenu kuću gejši, što ja imam danas. Gejša ne mora biti povezana sa određenim okrugom da bi bila gejša. Bitno je da ju je trenirala gejša.

gallerysayuki06_large

Foto: Sayuki – Geisha in Asakusa

Bili ste takođe novinarka BBC – a i Rojtersa ?

– Bila sam slobodna novinarka Rojtersa i BBC – a pre no što sam se okrenula rađenju televizijskih dokumentaraca. Još uvek radim za njih, iako se u zadnje vreme češće pojavljujem u programu nego što ga stvaram.

Da li je ijedna zapadnjakinja posle Vas postala gejša? Da li je bilo najteže za Vas pošto ste morali da probijete led i pokažete da se možete uklopiti u tako kompleksnu kulturu ?

– Dve devojke debitovale su na selu gde su standardi veoma različiti od onih u gradu, no ni jedna nije mogla to da učini u okrugu u gradu. Brak nije dozvoljen za gejše, a jedna je već odustala. Nisam “ probila led “ za strankinje pošto je još uvek praktično nemoguće da strankinja postane gejša, pošto je potreban dugotrajan boravak i tečnost u japanskom jeziku. Odrasla sam u Japanu, i nisam različita od ijedne Azijatkinje u Americi koja možda želi da postane operska pevačica ili balerina i ne bi smela biti isključena zbog boje kože .

Koliko gejši ima danas u Japanu ? Mislite li da će tradicija još dugo da potraje ? Ulaže li Japan dovoljno u očuvanje tradicije ?

memoari-gejse-tekst2– Sada ima manje od hiljadu gejši u Japanu. Zemlja ne ulaže baš u održavanje tradicije, kao što to rade za kabuki teatar. No ima znakova promene. Ove godine putovala sam u Veliku Britaniju u društvu pet gejši i sponzorisala nas je vlast grada Tokija. Oduševljena sam novim stvarima u svetu gejši. Volimo da putujemo i moja mlada gejša bi volela ići u istočnu Evropu. Možemo putovati uglavnom u martu, ili tokom leta i rado prihvatamo pozivnice iz inostranstva.
Kabuki glumci i sumo rvači su sponzorisani od strane kompanija, poput sportista i to je moguć put i za gejše. Prihvatam ideju uključivanja u reklame za časopise ili televiziju i smatram da je to dobar način izdržavanja gejši. Ipak ti proizvodi ili usluge moraju biti lepi, skupi i vredni te da pristajaju stilu gejši. Vrlo naporno radim u obezbeđivanju preživljavanja tradicije gejši u modernom dobu i brinem se da se nove gejše obučavaju, stoga, verujem da će tradicija opstati .

Sayuki možete kontaktirati na njenim službenim stranicama: Sayuki – Geisha in Asakusa

Autor:Teklić.hr/Ana Vuković /Izvor:naturala.hr/

___________________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________________

Foto i video:Sayuki – Geisha in Asakusa

Priredio:Bora*S

IKONA STILA I NEODOLJIVE LEPOTE. GREJS…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Životna priča – Grejs Keli: Najlepša plavuša svog doba

Gluma je bila samo deo snova koje je prelepa Grejs Keli ostvarila pre nego što je udajom postala princeza od Monaka, a savršen život zavodnice prekinua je iznenadna pogibija

TamoiOvde-thumbnail.phpIkona stila i žena koja je postavši glumica i princeza neodoljive lepote i harizme uspela da ostvari san svake devojčice, Grejs Keli, dokazala je kako bajke zaista postoje.

 Iako je od njene smrti prošlo tri decenije, njen lik i dalje sija podsećajući na one dame koje su kroz istoriju definisale kako treba da izgleda, čemu da teži i šta da voli savremena žena.

O tome kako se Grejs Keli od malog ružnog  pačeta razvila u prelepog labuda ispričani su mitovi, a njena lepota više od svih inspirisala je slavnog Hičkoka, zavela najveće zavodnike 20. veka i naterala princa jednog malog kraljevstva da se njome oženi.

 Legendarna glumica Grejs Patriša Keli rođena je 12. novembra 1929. godine u Filadelfiji kao treće dete Margaret i Džona Kelija. Njena porodica bila je veoma imućna, a otac joj je stekao bogatstvo kao građevinski poduzimač.

Detinjstvo su joj obeležile dve stvari – vera i sport.

 Porodica koja je sa očeve strane poticala iz Irske bila je strogo katolička i negovala devizu: U zdravom telu, zdrav duh.

23

______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

TamoiOvde-4TamoiOvde-5Gospodin Keli bio je ponosan na svu svoju decu, osim na Grejs koja je bila bledunjavo dete i nije se uklapala u njegovu spartansku viziju zdravog sveta. Sa 17 godina, nakon završene srednje škole, Grejs je napustila Filadelfiju i preselila se u Njujork gde je 1947. upisala American Academy of Dramatic Arts.

Tokom studija sama se izdržavala baveći se manekenstvom i snimajući reklame za televiziju.

Njene kolege su je opisivale kao studentkinju koja je uporno radila na sebi, tako da je na kraju fakulteta uspela da govori čistim britanskim akcentom. Svoj scenski debi Keli je dobila na Brodveju 1949. u komadu Avgusta Spilberga Otac. Međutim, ubrzo nakon prvog angažmana odlučila je da se preseli u južnu Kaliforniju kako bi se oprobala u filmskoj umetnosti.

Prvu rolu dobila je sa dvadeset dve godine u filmu Četrnaest sati, a iako epizodna, ova uloga joj je otvorila vrata Holivuda.

Na početku njen veliki film bio je Tačno u podne gde je igrala rame uz rame sa zvezdama vesterna Garijem Kuperom i Lojdom Bridžisom. Posle njega postala je izuzetno popularna. Dve godine kasnije igrala je u megahitu Mogambo, najuspešnijem projektu koji je producentska kuća MGM ikada snimila. Dočarala je lik Linde Nordli, a radila je zajedno sa Klarkom Gejblom i Hičkok.

TamoiOvde-6TamoiOvde-7Ova sporedna uloga donela joj je Zlatni globus za najbolju epizodu, ali i nominaciju za Oskara.

Ipak, Grejs je prava zvezda postala ulogom u Hičkokovom filmu Pozovi M radi ubistva, gde je pokazala koliko je dobra glumica. Sav svoj glumački potencijal prezentovala je i u Devojci sa sela. U toku 1954. godine, Grejs je snimila pet filmova, a jedan od njih je bio i Provincijalka za koji je dobila Oskara za najbolju glavnu glumicu i Zlatni globus za najbolju glavnu glumicu u drami.

Ipak, ono što su svi smatrali njenim ogromnim poslovnim uspehom nije zadivilo i njenu porodicu. Nakon ceremonije otac glumice koja je punila bioskope izjavio je novinarima: Ne mogu da verujem da je Grejs uspela. Sve što je ikad mogla da uradi, moja starija ćerka mogla je bolje.

______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

8910Paralelno sa karijerom cvetale su i njene romanse. Zbog nje se od tadašnje supruge razveo partner u filmu Nazovi M radi ubistva, Rej Miland. Na snimanju Provincijalke Grejs je igrala pored svoja dva bivša ljubavnika: Binga Krosbja i Vilijama Holdena koji je takođe bio oženjen.

Pričalo se o njenoj romansi sa Kerijem Grantom, o nezasitosti u krevetu, a tračevi su otišli u krajnost pa je MGM morao da plati tabloidima da prestanu sa pisanjem pikanterija iz njenog privatnog života.

_______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

1112Godine 1954. Grejs je ponovo radila sa Hičkokom na filmu Drž’te lopova, zajedno baš sa Kerijem Grantom koji je o njoj rekao: Uz sve poštovanje prema dragoj Ingrid Bergman, mnogo više volim Grejsi. Ona u sebi nosi neku vedrinu, mir i svetlost. Film je sniman na Francuskoj rivijeri, a kao scenografija u pozadini pojavio se Monako.

– Čije su to bašte? – pitala je Grejs na setu pisca scenarija Džona Mišela. Princa Grimaldija – odgovorio joj je. Paralelno sa snimanjem, trač rubrike pisale su o tome kako je osvojila srce najvećeg zavodnika Holivuda Klarka Gejbla, a navodno su se zaljubili još na snimanju Mogamba, međutim ovi navodi nikada nisu potvrđeni.

_______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

1314Ipak, 1955. godine na Kanskom festivalu Grejs je upoznala princa Renijea od Monaka. Tada je bio u dugoj vezi sa jednom francuskom glumicom koja nije mogla da mu podari dugo priželjkivano dete. Tolika čežnja za naslednikom proistekla je iz saznanja da bi u slučaju da se ne rodi potomak njegove loze Monako potpao pod vlast Francuske zbog čega je princ ozbiljno tražio princezu koja će biti majka njegove dece.

 Kada je sreo Grejs, ljubav se među njima rodila, navodno, na prvi pogled. Ubrzo su počeli vezu, a princ je glumicu zaprosio tri dana nakon što ju je upoznao sa ostatkom porodice.

 Za Božić 1955. godine princ Renije je posetio glumicu i njenu porodicu u Filadelfiji. Odluka da se vere celom svetu ličila je na romantičnu bajku: princ i holivudska kraljica.

15Međutim, malo je onih koji su znali da je ova romantična poseta prošla u pogađanju oko miraza koji je Grejs trebalo da donese osiromašenom princu. Na kraju su se dogovorili za dva miliona dolara, a osim toga, da bi se udala, Grejs je morala da prođe inkviziciju prinčevog sveštenika, kako bi se utvrdilo koliko je buduća princeza verski podobna da vlada kneževinom kocke, ali čekalo ju je i niz fizičkih testova koji bi potvrdili da je u stanju da rodi naslednika.

 Do zvanične veridbe došlo je 5. februara 1956, međutim, Grejs je morala da snimi još jedan film za MGM zbog ugovora koji je sklopila na početku karijere.

16Posljednji film bio je Visoko društvo gde je igrala sa Frenkom Sinatrom, ali ni to nije zadovoljilo MGM, tako da je, da bi se oslobodila ugovora s njima, morala da dozvoli da se snimi venčanje u Monaku koje se emitovao u Sjedinjenim Američkim Državama kao tridesetjednominutni dokumentarni film.

 

17Dobro upućeni tvrde da je Grejs mrzela svaku sekundu svog venčanja koje se oteglo na dva dana, a počelo je 9. aprila 1956. Na njemu je bilo prisutno preko šest stotina zvanica u crkvi, sedam stotina u opštini, a oko tri miliona gledalaca širom sveta gledalo je snimak.

Uprkos nelagodnosti koju je mlada osećala na svom venčanju, ono je proteklo u najboljem redu. Među zvanicama bili su Keri Grant, Aga Kan, Glorija Svanson, Ava Gardner i Aristotel Onazis.

Nevesta je plenila svojom lepotom u raskošnoj venčanici od čipke, svile i tila kreatorke Helen Ros, a koju je dobila na dar od filmskog studija MGM. Mladoženja je ponosno mahao podanicima iz plavo-belog rols-rojsa, u odelu nalik Napoleonovoj uniformi.

18Idila je nastavljena krstarenjem na jahti Deo Huvante Drugi, koju je Renije poklonio Grejs kada je iz Amerike doputovala u Monako.

Slika nasmejanih supružnika obišla je svet, a njihova zemlja ubrzo je postala raj za kockare i bogataše.

Da bi zaštitio privatni život od očiju radoznale javnosti, princ je zabranio snimanje filmova u Monaku o životu njegove supruge. Ipak, dozvolio je pripadnicima sedme sile da zavire u palatu 23. januara 1957, nakon rođenja njihovog prvog deteta, princeze Karoline.

Naredne godine stanovnici Monaka proslavili su rođenje i princa Alberta, potonjeg vladara. Treće dete Grejs i Renijea, princeza Stefani, rođena je 1. februara 1965. godine. Za razliku od povučenog života slavnih vladara, njihovi naslednici Karolina, Albert i Stefani već u ranom detinjstvu izazivali su pažnju medija.

Kada su postali tinejdžeri, stekli su reputaciju najglamuroznijih naslednika krune na Starom kontinentu, a roditelji su im ispunjavali sve prohteve.

thumbnail.php1920Javnost je s posebnim uživanjem pratila zbivanja u Monaku, centru luksuza, a život mladih Grimaldijevih ličio je na sapunsku operu. Ono što je osim skandala fasciniralo svet svakako je i činjenica da je Grejs Keli bila svetska modna ikona. Jednostavna i elegantna frizura, kao i odeća pastelnih boja bili su sinonim za prefinjenost koju je Grejs posedovala.

Njene večernje haljine nosile su etikete najpoznatijih modnih marki: Dior, Balensiaga, Yves Saint Laurent… Francuska modna kuća Hermes je jednu od svojih torbica nazvala po glumici – Kelly Bag i to nakon što je princeza viđena kako nosi tu tašnu od krokodilske kože.

 

– Niko ne može da izgleda kao Grejs Keli – ona je bila najlepša plavuša svog doba. Siguran sam da bi, da je živa, i danas bila neodoljiva. Ta vrsta savršenosti mora čak i da stari prelepo, izjavio je pre nekoliko godina kreator Karl Lagerfeld. I zaista, život čuvene Grejs odlikovao se skladom, druženjem sa slavnim prijateljima i organizovanjem dobrotvornih akcija za pomoć unesrećenima. Među mnogobrojnim prijateljima koje je imala bili su Frenk Sinatra, Ela Ficdžerald, kraljica Elizabeta, Kenedijevi, Onazis i Marija Kalas…

21Grejs se veoma trudila da njeni naslednici rastu normalno baš kao i sva ostala deca. Slobodno vreme provodili su u Filadelfiji, a nekoliko godina princ Albert je pohađao letnje kampove sa rođacima iz Amerike. Ni na koji način nije dozvoljavala da se izdvajaju od ostalih, ali je njihova sudbina ipak bila predodređena činjenicom da njihovim venama teče plava krv.

 

Sklad i harmonija koja je vladala oko ove kraljevske porodice do korena je sasečena kada je Keli 13. septembra 1982. doživela tešku saobraćajnu nesreću, vraćajući se sa ćerkom Stefani sa putovanja Francuskom rivijerom. Od zadobijenih povreda glumica je preminula sutradan, 14. septembra 1982. godine, u bolnici. Prema jednoj priči Grejs je doživela udes upravo na mestu gde je snimana scena piknika iz filma Drž’te lopova. Sahranjena je u porodičnoj grobnici Grimaldijevih, u katedrali Svetog Nikole 18. septembra 1982. godine.

Posle njene smrti Renije se nije ponovo oženio, a u javnosti se pojavljivao uvek sa svojom decom. Grejsinoj sahrani prisustvovale su istaknute političke ličnosti iz celog sveta, nekadašnje kolege iz Holivuda, kao i krunisane glave. Renije je preminuo 6. aprila 2005, a njegovi najbliži prijatelji tvrdili su da nikada nije preboleo gubitak supruge za kojom svet i danas tuguje i čezne.

 Priredila: Moni Marković/story.rs/vesti/u-fokusu/

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

HEROINA, PA ČISTAČICA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

NA SNIMANJU FILMA O MILUNKI SAVIĆ

TamoiOvde-Milunka-savic-1-(3)_620x0KO je zaista bila Milunka Savić – žena sa najviše odlikovanja u Prvom svetskom ratu?

 Da li je bila ljuta na državu koja joj se na herojstvu zahvalila tako što joj je po završetku rata dala posao čistačice u Hipotekarnoj banci?

 Šta ju je motivisalo da usvoji troje dece i odgaji još 30 mališana kojima je želela da pruži mogućnost obrazovanja, iako je sama bila nepismena?

Ovo su samo neka od pitanja kojima se bavi igrano-dokumentarni film radnog naziva „Milunka Savić“, čija je premijera planirana na RTS 5. oktobra, kada se navršava 40 godina od smrti jedne od nekolicine žena koje su se u Prvom svetskom ratu borile rame uz rame sa muškarcima.

Poligon protivterorističke jedinice u Lipovičkoj šumi ugostio je ekipu filma za snimanje jedne od poslednjih scena u kojoj regent Aleksandar Karađorđević (Branislav Trifunović) odlikuje Milunku (Tanja Tačić) Karađorđevom zvezdom. Poligon se nalazi u „ulozi“ Grčke gde je princ 7. januara 1917. godine, na Jovandan po starom kalendaru, posetio srpski kamp i odlikovao Milunku. U ulozi vojnika nalaze se pravi kadeti Vojne akademije koji, preuzimajući puške, bajonete i ostalu opremu karakterističnu za Prvi svetski rat, kroz osmeh primećuju: „Ovo je savremenije od onog što mi sad imamo“.

Milunka-savic-1-(4)A da je i priča o Milunki i danas aktuelna govore crtice iz njene biografije. U Balkanski rat prijavila se kao Milun Savić, da bi nakon ranjavanja u grudi bilo otkriveno da je žena. Dozvolili su joj, ipak, da nastavi borbu jer je pokazala izuzetne bombaške sposobnosti, što je i potvrdila uhapsivši 23 bugarska vojnika u toku jedne noći.

– U jednom periodu o Milunki Savić se ništa nije pisalo, a u sledećem, od nje se pravila superheroina – kaže autorka filma Slađana Zarić. – Moja želja je da napravimo istinitu priču o njoj, a ne mit. A činjenice govore da je Srbija imala desetak žena vojnika u vreme kada žene u Evropi i u svetu nisu imale gotovo nikakva prava. Njihova pojava je bila revolucionarna i veoma bitna za emancipaciju žena.

Uprkos činjenici da je Milunka iz Prvog svetskog rata izašla kao najodlikovanija žena, kad su puške odložene – zaboravljena je. Zaposlila se kao čistačica u Hipotekarnoj banci, gde su joj čak prigovarali da ne čisti dobro. Milunka, ipak, nije poklekla – odgajala je ćerku, ali je usvojila još troje dece, a na desetine školovala.

TamoiOvde-Milunka-savic-1-(5)– Birala je bistru decu iz svog sela, kojima je želela da pruži priliku da se obrazuju. Tako je podigla oko tridesetoro mališana. A veoma je teško živela – jedna unuka nam je ispričala da su jedva čekali da se razbole kako bi dobili pomorandžu. Srbija ju je zaboravila, ali ne i Francuska. Tamo je 1931. doživela sve počasti koje nije u svojoj otadžbini, a i danas, u Muzeju Velikog rata kod Pariza deo izložbe posvećen je njoj. A mi nemamo ništa. To je apsurd – kaže Zarićeva.

Upravo zbog toga značajno je što RTS snima ovaj film, smatra Branislav Trifunović.

– Nismo imali mnogo žena heroja, a Milunka je jedan od njih. Imamo naviku da zaboravljamo ljude koji zaslužuju pažnju. Možda nikad nećemo naučiti da pamtimo, ali možemo bar da pokušamo – kaže Trifunović.

Sliku o Milunki u dokumentarnom delu filma rasvetljava oko 25 sagovornika, među kojima su istoričari i članovi njene porodice. Igrani deo boje ratne scene, među kojima je i scena torpedovanja broda u 3D animaciji. Sve je, kaže rediteljka Ivana Stivens, u službi portretisanja Milunke.

Milunka-savic-1-(1)– Krenuli smo od gomile neproverenih podataka, a onda polako otkrivali njenu ličnost. Želeli smo da pokažemo kakva je zaista bila. A bila je hrabra, energična, odlučna. Osetljiva na nepravdu. I nežna i čvrsta. Svojeglava i plemenita. Izuzetna žena.

 GLUMA TEŽA OD VOJSKE

LIK Milunke Savić dočaraće nam kadetkinja Vojne akademije Tanja Tačić, koja i fizički podseća na ratnu heroinu. Scene u kojima baca bombe, puca iz puške, uskače u rov, Tanji nisu teško pale, ali nešto drugo – jeste.

– Ovo je novo i lepo iskustvo za mene, ali moram priznati, malo naporno zbog čekanja. Posle ovoga, nikad ne bih bila glumica – kroz osmeh kaže kadetkinja. – Ali drago mi je što se snima ovaj film. Na Akademiji ništa nismo učili o Milunki, a njena biografija je zaista impresivna.

Ona je žena heroj.

Marija DEDIĆ | 16. jun 2013./ novosti.rs

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

POSLEDNJA klapa RTS-ovog dokumentarno-igranog filma pod nazivom “Milunka Savić – heroina Velikog rata”, pala je u utorak u Apatinu, a premijera je zakazana za ponedeljak u 21.00 na RTS 1 (J. Bekić | 02. oktobar 2013. / novosti.rs/)

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

MILUNKA SAVIĆ: HEROINA, PA ĆISTAČICA

 Buran život srpske Jovanke Orleanke, koja je bila nosilac Karađorđeve zvezde i dva ordena Legije Časti

TamoiOvde-milunka_150x0

Milunka Savić 1916. godine

  VEST da će Francuzi, čuvari sećanja na heroje Prvog svetskog rata, ove godine u Parizu otvoriti muzej u kome će biti i bista, ordenje i fotografije Milunke Savić obradovala je njenog unuka Dejana Stankova:

– Baka Milunku više su cenili Britanci i Francuzi nego naša država. U Srbiji joj je postavljen samo jedan spomenik, u Jošaničkoj Banji, ali zaista ružan.

  Milunka Savić, ćerka Radenka i Milice, rođena je 1889. u selu Koprivnici kod Raške. Kada je počeo Balkanski rat 1912. prerušila se u muško da bi od mobilizacije zaštitila brata i otišla kao regrut Milun na front. Bila je bombaš i jurišnik.

  Preživela je devet ranjavanja, albansku golgotu, oporavak na Krfu i u bici na Crnoj reci zarobila 23 bugarska vojnika.

  Saveznici su je odlikovali sa dve francuske Legije časti i ratnim krstom, britanskim ordenom svetog Majkla, ruskim ordenom svetog Đorđa Pobedonosca.

  Uvažavali su je kao srpsku Jovanku Orleanku.

Kakva je zapravo bila Milunka Savić?

TamoiOvde-rep-milunka-mala-2– Rođen sam 1955. godine. Odrastao sam pored baka Milunke u njenoj kući na Voždovcu. Davala mi je da se igram sa njenim ordenjem, od kojeg sam pravio voziće i vukao ih po ćilimu. Bila je divna, topla i nežna. Volela je decu. Pored moje majke Milene, odnegovala je i tri devojčice iz naše familije – Višnju, Zorku i Milku, ali i još tridesetak druge dece – kaže Dejan Stankov, koji se bavi računarima i živi na Novom Beogradu.

Milunka Savić se 1923. godine u Beogradu udala za Veljka Gligorevića iz Mostara. Upoznali su se u gradu na Neretvi kada je Milunka bila predložena za počasnog direktora Zatvora Mostar.

– Zaljubila se u pet godina mlađeg momka, venčali su se i naredne godine dobili ćerku Milenu. Brak je potom ugašen, jer se deda Veljko odselio u Banjaluku. Školovala je ćerku, moju majku Milenu, koja se kasnije zaposlila u preduzeću „Ivan Milutinović“. Tu je upoznala inženjera Vojislava Stankova i udala se. Baba je ostala da živi u svojoj kući na Voždovcu, a mi smo bili na Dorćolu – priča Milunkin unuk.

PIŠTOLJ U TORBICI – MILUNKA je iznad svega volela pravdu. Seljaci iz okoline Raške su se jednom 1960. godine žalili da njen rođak ima konja koji gazi njihove useve. Baba je opomenula rođaka da veže „šarca“. On joj je odgovorio da je konj neukrotiv. Milunka je izvadila pištolj, ubila konja i rešila problem sa seljacima – priča Milena Stankov.

Dejan je često od bake slušao ratne priče, ali, priznaje, kao dečak ih nije razumeo.

– Pričala mi je da je od oca Radenka naučila da se bori za život, a ne da ubija neprijatelje. Zato je u ratu i zarobila veliki broj stranih vojnika. Jednog dana u njenu kuću je došao neki Bugarin, bivši zarobljenik. Sprijateljili su se i oženila ga jednim od svoje usvojene ženske dece – priča Dejan Stankov.

Vadi na sto dve kutije sa fotografijama i ordenjem. Pokazuje nam Albansku spomenicu, Karađorđevu zvezdu, medalju za hrabrost. Gledamo Milunkine snimke s početka 20. veka. U kutiji su pisma i slike sa potpisima njenih prijatelja – Arčibalda Rajsa, admirala Geprata, generala Franša d’Eperea.

– Bila je obrazovana žena, govorila je francuski i nemački. Kralj Aleksandar i predsednik Tito je nisu cenili, a ni baba Milunka nije za njih marila – dodaje Dejanova supruga Milena Stankov.

I pored svetske slave, objašnjava unuk, Milunka Savić posle Prvog svetskog rata nije u Srbiji imala odgovarajući status.

– Radila je kao švalja u fabrici vojnih uniformi, bila je kuvarica, a od 1927. godine i čistačica u Hipotekarnoj banci u Beogradu. Osam godina kasnije je unapređena – postala je čistačica kancelarije direktora banke. Od zlobnih činovnika je dobijala ocenu 3 za svoj rad „nadničara“ – priča Dejan.

TamoiOvde-rep-milunka-mala-1U vreme okupacije, Nedićeva vlada je zaposlila kao državnog zastupnika, a Titova vlast joj je 1945. godine dodelila penziju.

– Mnogo neistina je pisano o mojoj babi Milunki. Nije tačno da je bila zarobljena u nemačkom logoru na Banjici. I nije tačno da je posle Drugog svetskog rata bila siromašna. Imala je penziju, kuću… Mene je vodila u Nišku Banju. Čitav razred đaka je vodila kod „Pelivana“ na kolače. Putovala je sa saborcima u Grčku i Francusku u srpskoj narodnoj nošnji i sa ordenjem na grudima – priča unuk.

Njegova supruga nam pokazuje poslednji snimak Milunke Savić iz sedamdesetih prošlog veka sa ćerkom Milenom.

– Kada je prodala kuću na Voždovcu od države je u naselju Braće Jerković dobila 1972. godine mali stan na četvrtom spratu, u zgradi bez lifta. Posle tri šloga, preminula je u tom stanu. Imala je 84 godine – kaže Dejan Stankov.

Srpska heroina, koja je upisana u sve enciklopedije sveta kao žena heroj, umrla je u oktobru 1973. Sahranjena je u Aleji velikana na Novom groblju, uz najviše počasti. Na njenoj kući na Voždovcu, danas Ulici Milunke Savić, postavljana je spomen-ploča.

Marko Lopušina /12. mart 2011. 20:58 / novosti.rs

___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

MILUNKI SAVIĆ MESTO MEĐU VELIKANIMA 

 Zašto je zastala već pokrenuta inicijativa da se Milunka sahrani u Aleji zaslužnih na Novom groblju u Beogradu. Najhrabrija Srpkinja počiva u privatnoj grobnici

rep-grob-milunka_150x0

Milunka Savić počiva u grobnici na kraju groblja / Foto: A. Stevanović

 MILUNKA Savić, jedna od najvećih srpskih heroina, nije sahranjena u Aleji velikana već u porodičnom grobnom mestu, na Novom groblju u Beogradu. Takođe, nije bilo nikakvih državnih, niti vojnih počasti. Sahranila ju je porodica.

 Po priči Milunkinog unuka Dejana Stankova, porodica je 5. oktobra 1973. obavestila Skupštinu grada Beograda da je Milunka Savić preminula i dobila odgovor da sačekaju sa sahranom koji dan. Čekali su nekoliko dana, a potom je o svom trošku sahranili u porodičnom grobu. Iz Skupštine grada Beograda im se nikada više niko nije javio.

  – Moja baka Milunka, kao i majka Milena Stankov sahranjene su, zapravo, na ratničkoj parceli broj 101. To je naša porodična grobnica, u kojoj je baka sahranjena 1973. godine, a moja majka 1987. Prilikom sahrane bake Milunke govorili su visoki oficiri JNA i predstavnici Društva za negovanje spomenika i tradicija oslobodilačkih ratova – kaže unuk Dejan Stankov.

  Svedočeći u emisiji Olivere Kovačević na RTS vojni istoričar Milovan Prelević, koji je govorio na sahrani, rekao je da je sramota da je srpska heroina sahranjena u privatnoj grobnici, pored ograde na kraju Novog groblja u Beogradu.

 U sredu je ekipa „Novosti“ obišla Novo groblje i pronašla grob u koji je sahranjena Milunka. Na nadgrobnoj ploči piše: „Milunka Savić Gligorević, nosilac Karađorđeve zvezde 1890-1973. Kći Milena Stankov 1924-1987.“ Rodbina je na crni mermer položila zeleni venac sa porukom: „S poštovanjem i ljubavlju Milčiki Savić – potomci 1912-1920. Novi Beograd“

Žena heroj sa 13 svetskih i najviših srpskih odlikovanja živela je poslednjih godina u bedi. Primala je 1969. pomoć od Jugoslovenske investicione banke, a Skupština grada Beograda joj je 1970. poklonila mali stan na Voždovcu. Posle toga je država zaboravila. Srpska heroina danas u Srbiji ima samo dva spomenika. Prvi je otkrila u aprilu 1991. Skupština grada Beograda na njenoj kući, na kraju Voždovca, a drugi je novembra 1995. otkrio premijer Mirko Marjanović u Jošaničkoj banji.

Kako u srpskoj istoriji nema boljeg primera nacionalnog herojstva od Milunke Savić, RTS i Olivera Kovačević su pokrenuli inicijativu da se Milunka Savić sahrani u Aleji velikana.

– Tu ideju smo preneli Skupštini grada Beograda i gradonačelniku Draganu Đilasu. Oni su prihvatili ideju, ali su napomenuli da će to i uraditi ako se porodica Milunke Savić sa time složi. Do danas odgovor od porodice nismo dobili i ta ideja nije realizovana – kaže Olivera Kovačević.

– Prvi put od „Novosti“ čujem za tu ideju. Nama se niko iz RTS i Skupštine grada nije obraćao, niti je tražio naše mišljenje. Mi kao direktni naslednici Milunke Savić prihvatamo ovu inicijativu. A verujem da tako misle i Milunkini rođaci iz Kraljeva i Čačka – rekao nam je vidno iznenađen Dejan Stankov.

Kompanija „Novosti“ podržava ideju RTS i Skupštine grada Beograda da najhrabrija Srpkinja, žena borac za slobodu srpskog naroda, bude uz državne počasti sahranjena u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu.

M. Lopušina/10. oktobar 2012./novosti.rs

___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

SPLETEN VENAC SRPSKOJ HEROINI MILUNKI SAVIĆ

U Crnoj Gori pokrenuta zanimljiva akcija obeležavanja četiri decenije od smrti heroine kojoj se divio svet. Andrija Markuš sabrao 24 pesme posvećene srpskoj Jovanki Orleanki

TamoiOvde-MilunkaSavic_620x0

Milunka Savić

SRPSKA Jovanka Orleanka, junak iz ratnog i mirnodopskog vremena, Milunka Savić nije zaboravljena u Crnoj Gori.

 Zanimljiva akcija povodom obeležavanja četiri decenije od smrti heroine kojoj se divio svet, kojom rukovodi poznati arhitekt i pisac Andrija Markuš iz Podgorice, ide u više pravaca.

 Svakako najznačajniji poduhvat je knjiga „Radenkov hajduk Milunka Savić“, koja je već u elektronskoj formi spremna za štampanje.

– Na moj poziv dvadeset i četiri pesnika iz Crne Gore napisali su po pesmu o junakinji iz Balkanskih i Prvog svetskog rata, podvižnici iz vremena mira koja je podizala trideset i dvoje siromašne dece, radeći najobičnije poslove i kao čistačica, zaboravljena, ali nikada obeshrabrena – kaže za „Novosti“ Andrrija Markuš. – Među autorima je i mitropolit crnogorsko-primorski gospodin Amfilohije.

Markuš se pismima obratio i na dve važne adrese u Srbiji.U obraćanju Njegovoj svetosti patrijarhu srpskom Irineju Andrija Markuš predlaže da se pokrene postupak kanonizacije Milunke Savić, podsetivši na Milunkine reči: mene otac nije učio da ubijam, već samo da se branim. A branila je, navodi Markuš i svoju zemlju i svoj narod. Kao i Sveti Petar Cetinjski, koji je sabljom branio svoj narod od istrebljenja, kao i Sveti Đorđe kopljem, a u miru blagošću i najvišim humanim i moralnim vrednostima.

PRIZNANjE KOLIKO može ljudsko biće u telu žene, učinila je Milunka, i u tome joj nema ravne. Knez Lazar postade Sveti car Lazar i Nemanja postade Sveti Simeon…Milunka Radenkova, predskazanjem rano nazvana Radenkov hajduk, sa neviđenim žrtvovanjem u miru,postala je srpska majka Tereza, pre Tereze. Ostaje nam da mi to priznamo – kaže Markuš.

Uvaženi književnik dalje podseća na reči generala Emila Geparta, koji je ranjenoj Milunki u Bizerti rekao: „Sine ozdravi što pre, Francuska te moli“. Šest godina u rovovima, devet puta ranjena, dvanaest puta odlikovana. Primila je dve Legije časti iz ruku maršala Franše d’Eperea i generala Morisa Saraja. Jedina je žena u svetu okićena francuskim Ratnim krstom sa zlatnom palmom. Njoj u čast bile su spuštane na pozdrav zastave francuskih pukova iz bitaka kod Argoa,Liježa, Verdena i Marne…

– Milunki su Britanci dodelili Orden Svetog Majkla, Rusi Svetog Đorđa Pobedonosca, Srbi dve Karađorđeve zvezde i dve Obilićeve medalje za hrabrost. A tek njena herojstva u miru, kada je i više nego što je mogla davala da pomogne siromašnima. Sve do svoje smrti.

Ponosna i dostojanstvena, tiha i božanski skrušena. Ona je svetica kakvu naš narod nije rađao, kazao je Markuš.

Podgorički pisac i humanista, obratio se i srpskom premijeru Ivici Dačiću.

Podsećajući da je na inauguraciju Šarla de Gola bila pozvana Milunka Savić (nije tu čast imao ni tadašnji predsednik Jugoslavije), Markuš naglašava da jedna skromna ulica u Beogradu danas nosi Milunkino ime, a da ima mnogo razloga da se njenim imenom zove ceo jedan grad.

– Veći neki grad ili najveći bulevar u Beogradu bi trebalo da nosi ime heroine rata i mira, da se obnovi njena potpuno oronula kuća – piše Markuš srpskom premijeru. – Sećanje na nju treba stalno da se obnavlja u svakoj srpskoj kući, da se mladi nadahnjuju vrednostima koje je ova junak-žena raskošno pokazivala u ratu, većma i u miru. Naspram svih poroka kojima su danas mladi izloženi.

Markuš je podsetio da Milunka nije sahranjena u Aleji velikana, već nekom sudbinom na tridesetak metara od uređenog groblja Austrijanaca i Mađara, protiv kojih se borila.

 S. Gregović | 20. april 2013. /novosti.rs

____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

LEGENDARNI GITARISTA, RADOMIR MIHAJLOVIĆ TOČAK…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________________________________

Na današnji dan je rođen Radomir Mihajlović Točak, legendarni rokenrol gitarista

hqdefaultRadomir Mihailović Točak je srpski rokenrol gitarista. Rođen je 13. juna 1950. godine u Čačku. Od pete godina svira razne žičane instrumente. Sa devet godina počinje da svira gitaru. Jedno vreme je bi član čačanske grupe Dečaci sa Morave.

Tokom 1970. godine svira po klubovima u Belgiji.

Bio je gitarista i kompozitor grupe SMAK.

Snimio je nekoliko solo singlova i izdao jedan solo album („R.M. Točak“ – RTV Ljubljana 1976). Komponovao je muziku za film „Vizantijsko plavo“.

U Beogradu vodi sopstvenu školu gitare. Komponovao je muziku za film i pozorište.

Godine 1994.dobio je Kristalnu prizmu za muziku u filmu „Vizantijsko plavo“.

 

SMAK [Kragujevac]

Radomir Mihajlović Točak XE “Mihajlović, Radomir Točak”  (rođen 13. juna 1950. u Čačku) od pete godine svira razne žičane instrumente, a od devete se usredsredio na gitaru.

U leto 1959. godine je nastradao na đačkom izletu i iščašio nogu u kuku. Pet godina je proveo po bolnicama, vezan za krevet ali je sve vreme vežbao gitaru. Po izlasku iz bolnice je završio osnovnu školu i sasvim se posvetio muzici. Jedno vreme je bio član grupe Dečaci sa Morave, a 1970. godine je svirao po klubovima u Belgiji. Krajem 1971. godine se vratio u Čačak gde je svirao po parkovima i kafanama. U Kragujevcu je tada delovala progresivna rock grupa Gentry u kojoj su bili pevač i gitarista Slobodan Kominac Koma XE “Kominac, Slobodan Koma”  (ex Daleki horizonti) i basista Zoran Milanović XE “Milanović, Zoran”  (ex Senke, rođen 1952. u Kragujevcu). Ponudu da im se pridruži, Točak je uslovio dovođenjem perspektivnog bubnjara Slobodana Stojanovića Kepe XE “Stojanović, Slobodan Kepa”  (ex Bluz projekcija, rođen 1950. u Kraljevu).

smak-enciklopedija-06Decembra 1971. godine na relaciji Čačak-Kraljevo-Kragujevac su formirali grupu Smak.

Sa njima je nastupao i orguljaš Miša Nikolić XE “Nikolić, Miša” . U to vreme u Kragujevcu je bio pripreman dramski kolaž pod nazivom “Smak sveta”, inspirisan rock operom “Kosa”, pa su odabrali zvučno ime Smak. Doduše, predstava nikad nije izvedena a oni su za naziv jedno vreme govorili da je skraćenica za “Samostalni muzički ansambl Kragujevac”. Kroz prvu fazu razvoja grupe u njihovim redovima su se često smenjivali pevači. Najčešće su nastupali po Šumadiji, svirajući svetske rock hitove na igrankama, ali su često rasterivali publiku svojim dugim improvizacijama.

Period od nastanka do 1973. godine proveli su u aktivnom komponovanju. Tada je Točak napravio serijal od dvadeset dva instrumentala, od “Biska 2” do “Biska 23”, a pesme su posvećene njegovom i Kepinom prijatelju Predragu Albiću Biski XE “Albić, Predrag Biska” . U tim pesmama su postavili osnovu svog zvuka, svirali su progresivni rock sa jazz elementima, ali su često zalazili u blues. Leto 1972. godine su proveli na svirkama u Dubrovniku, a po povratku su nastavili da nastupaju po Srbiji. Aprila 1973. godine su na Gitarijadi u Požarevcu podelili prvo mesto sa lokalnom grupom Dijamanti, koja je ujedno i organizovala to takmičenje. U leto iste godine su pobedili na Festivalu pop muzike u banatskom selu Sanad. Posle serije izmenjenih pevača oktobra meseca u grupu je došao Boris Aranđelović XE “Aranđelović, Boris”  (rođen 1948. u Kragujevcu). Pre toga se nije aktivno bavio muzikom, a jedno vreme je živeo u Australiji. Na audiciji je prošao zahvaljujući visokom tenoru i jer je uspešno otpevao pesmu “Child In Time” sastava Deep Purple. 

Nastavite sa čitanjem

LAZAREV KANJON OAZA 2000.

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________

tamoiovde-logo

Ovim smo počeli pre 15 godina. Predeo je bio neobeležen, i svi su me pitali GDE sam to snimala, gde se nalazi...

931304_10201160186434671_1414070341_n

Gordana Atanasijević
Foto: Aleksandar Veljković

   Danas, ljudi iz PK „Dubašnica“ Zlot, lepo i vredno su markirali teren (i još će), a lepote Lazarevog kanjona su poznato i željeno odredište pasioniranih ljubitelja prirode.   

Pripremam i nastavak koji će prikazati lepote koje smo tu spoznali i koje sam nekima od vas pokazivala, ima još mnogo da se radi, ali ću i to rado podeliti sa svim ljubiteljima prirode i Lazarevog kanjona, kog obožavam.

Pozdravljam svoju TV ekipu, koja je sa puno entuzijazma iznela ovaj vrlo zahtevan rad, zahvaljujući čemu sada možemo gledati ovaj film, otrgtnut od zaborava.

 Ne zamerite na nesavršenosti, ipak je materijal star, iz VHS arhive, ali sadrži osnovne podatke o ovom lepom i dragocenom predelu, koje ćete teško igde naći.


Od srca, Gordana 🙂

Autor: Gordana Atanasijević/Objavljeno  15.05.2013.

PREVER, KIŠA I LEPO VREME…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Na današnji dan, 4. februara, rođena su dva književna velikana,  francuski pesnik Žak Prever (1900.g.) i srpski pisac Borislav Pekić (1930.g.).

U Valjevu su 1804, od strane turskih dahija pogubljeni znameniti srpski narodni glavari Aleksa Nenadović i Ilija Birčanin.(ovde)

Umrli su, 1901, Svetozar Miletić, srpski političar i gradonačelnik Novog Sada, a 198o, Stojan Aralica, srpski slikar.

Da, 2004.godine, osnovana  je globalna mreža Facebook.

ANARHISTA, ODMENTIK, SANJAR...

images ŽAK PREVER(ovde) u svojoj humornoj i humanistički angažovanoj lirici kazuje o životu u različitim njegovim aspektima.

Svojevrstan moralista i kritičar društva, ukazuje na još uvek moguće prostore čovekove sreće koju malograđani, klerikalci, militaristi i političari stalno ugrožavaju.

Prva Preverova zbirka pesama „Reči“ objavljena 1945. godine postigla je nezapamćen uspeh: u kratkom roku prodato je 150.000 primeraka! Od smrti Viktora Igoa do Prevera, Francuska nije imala istinskijeg narodnog pesnika, koga podjednako vole i rafinirani ljubitelji poezije i ljudi skromnog obrazovanja.

ŽAK PREVER je rođen 4. februara 1900. godine u Nejiu na Seni, pariskom predgrađu na ivici Bolonjske šume, od oca Andrea Prevera i majke Sizane Prever rođene Katis.

 Porodica ima finansijske teškoće, sele se u Tulon, pa se opet vraćaju u Pariz. Stalna preseljenja, promene škola, oskudica i Prvi svetski rat utiču da Prever zauvek napusti školovanje i od svoje petnaeste godine, radi povremeno razne fizičke i kancelarijske poslove.

Služi vojsku u Linevilu u Loreni, gde upoznaje Iva Tangija, budućeg velikog slikara nadrealizma, i u Carigradu gde upoznaje Marsela Dijamera.

Po povratku u Pariz trojica prijatelja stanuju zajedno.

Godine 1925. Prever se venčao sa prijateljicom iz detinjstva Simon Dijen. U njihovoj kući na Monparnasu okupljaju se Breton, Desnos, Aragon, Pere, Keno i drugi nadrealisti, a domaćini su Tangi, Prever i Dijamel sa svojim suprugama. Trojica prijatelja odlučuju, da se priključe nadrealističnom pokretu (1925. godine).

Preverova saradnja sa nadrealistima trajala je sve do razlaza sa Bretonom 1928. godine.

Od 1930, zajedno sa mlađim bratom, filmskim režiserom, Pjerom Preverom radio je na realizaciji nekoliko filmova, kao glumac, asistent i scenarista; kasnije je pisao scenarije i dijaloge za Renoara, Karnea, Gremijona, Kajata, Otan Laru i druge režisere.

Tridesetih godina Prever je počeo da piše i za kabaree, kafe-teatre i avangardne pozorišne trupe: kraće drame, monologe, horske resitale i šansone.

Sarađuje sa kompozitorom Žozefom Kozmom i pozorišnom grupom „Oktobar“.

Godine 1946. rodila se Mišel, kći Žaka i Žanine Prever.

Do svoje smrti 11. aprila 1977. godine, objavio je više zbirki pesama i knjiga.

Zbirke pesama:„Reči“, „Priče“, „Druge priče“, „Veliki prolećni bal“, „Čari Londona“, „Predstava“, „Kiša i lepo vreme“, „Priče od škriljca“, „Zbrda zdola“, „Neke stvari i ostalo: izabrane pesme“, „Sunce noći“.

Filmografija:„Vrata noći“, „Deca raja“, „Tesna vrata“, „Noćni posetioci“, „Ljubavnici iz Verone“, „Dan se rađa“, „Večernji posetioci“, „Stvar je svršena“.

Jednočinke:„Hitler dolazi na vlast“, „Drama na dvoru“, „Bitka kod Fontenoa“, „Sitroen“.

BARBARA

Govori: DRAGAN STOJNIĆ

 

golubplav

Nastavite sa čitanjem

NAJGUŠĆA GNEZDEĆA POPULACIJA SOVA UTINA NA SVETU…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________

 Nakon što su domaći i svetski ornitolozi utvrdili da se u Srbiji, tačnije u severnoj pokrajini Vojvodini, nalaze najveća zimujuća jata, a u Kikindi i najgušća gnezdeća populacija sova utina na svetu, Kikinđani, lokalna samouprava i Turistička organizacija Opštine Kikinde, prionuli su na posao: edukaciju lokalnog stanovništva konceptom podsticanja održivog razvoja ekološke sredine, promociju svetskog fenomena, a pre svega zaštitu i brigu o sovama.

Radi zaštite ovog prirodnog fenomena i u cilju turističke promocije, u Kikindi i svih devet sela Opštine Kikinda obeležena su staništa sova, informativnim tablama koje podučavaju i podsećaju sugrađane na ovaj prirodni fenomen.
Zbog sve češćeg dolaska ornitologa iz celog sveta, ali i ljubitelja ptica, Kikinđani promovišu Kikindu kao najveće zimovalište sova na planeti na razne načine: vajari prave sove u terakoti, mladi naučnici broje i brinu o sovama, novinari prave reportaže, snimaju se emisije…
Turistička organizacija Opštine Kikinda je raspisala konkurs za idejno rešenje za logo sove što je  doprinelo vizuelnoj, komunikacionoj i motivacionoj funkciji koju ima svaki logo, a odabrani, osmišljen i dizajniran logo već puno doprinosi promociji i afirmaciji Kikinde kao turističke destinacije, jer je intencija autora bila da sintezom crteža sove i srca jasno izrazi privrženost sredine prema ptici koja je odabrala grad Kikindu za stanište.

“Ovo je gotovo poetski opisan suživot ljudi i ptica gde se jasno naglašava odgonetka na mistično pitanje zašto je sova utina odabrala baš naš grad”.

Turistička organizacija je pozvala u goste i čuvenog ljubitelja prirode,  Gospodina Jovana Memedovića koji je svojom emisijom “probudio” i hiljade gledalaca iz čitave Srbije.
Od 1. do 5. novembra 2011. Centar za zaštitu sova Srbije i Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije iz Novog Sada, kao i Global Owl Project iz SAD-a, u saradnji sa Opštinom Kikinda i Turističkom organizacijom opštine Kikinda organizovali su  Međunarodnu konferenciju o istraživanju, monitoringu i zaštiti sove utine u Kikindi.
Prošlogodišnji  skup je bio sigurno izuzetna prilika da se naučnici i ljubitelji prirode okupe na jednom mestu, razmene iskustva i znanja, kao i konkretne predloge i metode za očuvanje ove specifične vrste. Pored naučnog doprinosa ove konferencije, postoji i društveni aspekt koji se tiče podizanja svesti ljudi o potrebama zaštite prirode putem medijske kampanje.

Ove godine nastavljena je promocija Kikinde, kao najvećeg staništa sova na planeti, posvećujući posebnu pažnju ovom fenomenu, te je organizovano niz aktivnosti u okviru programa:
NOVEMBAR – MESEC SOVA U KIKINDI!!!
kikinda04%281%29[1]Organizovana su predavanja na teme: Zašto su sove posebne? Ugroženost i zaštita sova u Srbiji? Kako je Centar za zaštitu sova Srbije dospeo u Kikindu? Svake srede u Centru za stručno usavršavanje Kikinda održavaju se projekcije filma “Sasvim prirodno”, a pripremljena je i izložba fotografija na temu “Sova” kikindskog fotografa Vladimira Petrovića….

U programe su uključeni učenici osnovnih i srednjih škola koji će 30. novembra u Centru za stručno usavršavanje Kikinda, imati mogućnost da prikažu i promovišu sove na originalan i svoj način. U predškolskoj ustanovi su se  takođe angažovali da skrenu pažnju i mališanima na posebnost Kikinde, koja je već u međunarodnim okvirima poznata kao prestonica sova ušara.
Ideja je da ovaj program “NOVEMBAR – MESEC SOVA U KIKINDI”, vremenom postane turistička manifestacija poznata i van Opštine i regiona.
Za Kikindu i sve njene građane zaštita sova i njihovih staništa, praćenje i promovisanje fenomena masovnog zimovanja znači puno, kako kroz razvijanje pozitivnog imidža, tako i kroz privlačenje turista i razvoj održivog turizma.

topsrbija.com