NARUŠAVANJE PRIRODNOG RITMA SNA…

PRELAZAK NA LETNJE I ZIMSKO VREME ŠTETNO ZA ORGANIZAM

Vodeći nemački hronobiolog Til Roneberg već duže vreme se zalaže za ukidanje prelaska na zimsko i letnje vreme u celom svetu, smatrajući da pomeranje skazaljki na satu ima izuzetno štetne posledice po organizam. Prelazak na letnje vreme za nemačkog hronobiologa predstavlja nedopustivo mešanje u prirodni ritam sna i budnosti.

Foto ilustracija: Bora*S

Na osnovu mnogobrojnih eksperimenata Roneberg dokazuje da taj, kako kaže „kolektivni dogovor da se sa radom počinje jedan sat ranije“ veoma negativno utiče ne samo na subjektivno osećanje ljudi, već i na njihovu produktivnost.

Nemački naučnik naglašava da je za usklađivanje „unutrašnjih“ časovnika sa „socijalnim“ pri prelasku na letnje ili zimsko vreme potrebno najmanje tri do četiri nedelje, pa i više ako proleće kasni ili se leto odužilo.

Opasnije od toga je samo smenski rad, kada se dan menja za noć, a noć za dan. Takvu dinamiku, međutim, diktiraju potrebe proizvodnje, a prelazak na letnje vreme je potpuna besmislica, zaključuje Roneberg.

„Muškarcu je potrebno šest sati sna, ženi sedam, a budali – osam“, rekao je jednom Napoleon, koji je spavanje smatrao za gubljenje vremena, i sam je spavao samo šest sati, kao i poznati pronalazač Edison. Ajnštajnu je međutim, bilo potrebno najmanje deset sati sna, a on kao što je svima poznato, uopšte nije bio budala.

Potrebe za snom, kao i vreme za uspavljivanje i buđenje su individualni i u velikoj meri genetski određeni, ukazuje u svojoj knjizi „Wie wir ticken“ (Kako idu naši unutrašnji satovi) vodeći nemački hronobiolog. „Ko rano rani dve sreće grabi“, „Ko pre ustane sve pečurke ubere, a pospan i lenj koprivu bere“ slične poslovice imaju skoro svi narodi, a njihov smisao je očigledan – ljudi koji spavaju više i duže smatraju se za lenjivce.

Til Roneberg, koji je vodio istraživanja u Nemačkoj, Španiji, SAD, Indiji, Brazilu, i analizirao detaljnu informaciju o 80.000 stanovnika na tri kontinenta, smatra da su slične „narodne mudrosti“ beznadežno zastarele, i verovatno su odgovarale stvarnosti kada se većina stanovništva bavila poljoprivrednom na predindustirjskom nivou.

Oko 60 odsto Evropljana se ubraja u takozvane noćne „sove“, što znači da ležu kasno, a kasno i ustaju, što nije uvek i moguće. „Unutrašnji“ biološki sat mora da se usklađuje sa „socijalnim“ tako da „sove“ po pravilu moraju ranije nego što im se to hoće da ustaju i odlaze na posao.

Posledice su poznate – teška koncentracija, razdražljivost, brzo zamaranje, teže podnošenje fizičkog, umnog i emocionalnog opterećenja. „Ševe“ u tom slučaju s visine savetuju „sovama“ da odu ranije na spavanje i sve će biti u redu. Međutim, dužina sna nije najvažnija, ističe Roneberg. Ukoliko je san u koliziji sa genetiski određenim bioritmom, slična korekcija režima sna i budnosti nije od pomoći.

Foto ilustracija; Bora*S

San je kopleksan proces: usporavaju se refleksi, postepeno se snižava temperatura tela i hormonska aktivnost, strukturišu se mećućelijski procesi… Ukoliko do buđenja dolazi protiv volje organizma u neželjeno vreme, sve ide „naopako“. Sem toga, pravilan san (i budnost) zavise od mnogo više faktora nego samo pripadnost „ševama“ ili „sovama“. Stepen umora, uzrast, pol, način života, godišnje doba, sve to kako tvrdi nemački hronobiolog, ima značajnu ulogu.

Mala deca, na primer, po pravilu su, a na užas roditelja, jutarnji hronotipovi, ali kasnije režim sna se pomera za kasnije vreme dana. Apsolutne „sove“ su mladi od 12 do 16 godina, omladina od puberteta do dvadeset godina, koja može do jutra da sedi ispred televizora ili kompjutera, šeta ili igra u diskoteci, ali ujutru ne može da ustane. Zato se nemački naučnik zdušno zalaže da se početak nastave pomeri za kasnije, jer prvi čas, pa čak i dva su uzaludni, uspavan mlad organizam ne usvaja gradivo. Takvi arugmenti izazivaju buru negodovanja, pa čak i podsmeh.

Pedagozi, političari, a i roditelji su ubeđeni da je 8,00-8,30 sati idealno vreme za prvo zvono u školi. A ukoliko školarci ne mogu ujutru da ustanu, neka ležu ranije. Ovaj snishodljiv savet, prema rečima nemačkog hronobiologa jednostavno ignoriše bioritmičku specifičnost uzrasta. „Ovde nije u pitanju disciplina već biologija“ naglašava Til Roneberg i ponovo upozorava da je „nemoguće odrediti univerzalan, za sve jedinstven ritam sna i budnosti“.

Kod muškaraca i žena na primer dnevni ritam se ne menja jednostavno sa uzrastom, već su promene različite i retko se podudaraju. Autor knjige, polušaljivo, poluzobiljno ukazuje da se upravo time može objasniti zbog čega se zreli muškarci često žene mladim devojkama. Velika je verovatnoća da će unutrašnji časovnici muškaraca od 40-45 godina i žena od 30-35 godina biti usklađeni.

Postoji, istina, još jedan faktor u „podešavanju“ naših unutrašnjih časovnika, a to je svetlost i to sunčana. Čak i u sobi sa lusterima, osvetljenost ne premašuje par stotnina luksa, dok je na ulici kišovitog dana nivo osvetljenosti 1.000 luksa, a sunčanog čak 100.000.

Poznato je svima da se leti lakše budimo nego zimi. Uprkos tome, i ovde postoje određene nijanse. Svako narušavanje prirodnog ritma, koji reguliše režim sna pogoršava stabilnost našeg unutrašnjeg časovnika, odnosno celog organizma.
(Tanjug)

---

 

SUMNJE, STRAHOVI I NESIGURNOSTI…

Priča o magli

Zamislite veliku staru divnu kuću, sa širokim prednjim tremom. Oko nje je prostrano dvorište okruženo gustom šumom. Staza vodi od trema, preko dvorišta i kroz šumu.

Na tremu je stolica za ljuljanje, s koje se pruža lep pogled na stazu. Iskustvo mi govori, da je za većinu ljudi život sličan sedenju u toj stolici za ljuljanje. Samo što, kad bace pogled preko ograde trema, ne vide dvorište ili drveće, već gustu maglu.

Ta magla se sastoji od svih stvari koje drugi ljudi nastoje da ih nateraju da rade, vide i poveruju u njih. Ona sadrži sve njihove sumnje, strahove i nesigurnosti. Kao i sva negativna uslovljavanja koja su prihvatili u životu.

Sede na tremu, ljuljajući se u toj stolici. I dok to čine, maštaju kako bi, da se magla raziđe samo na pet minuta, ugledali stazu koja vodi do života koji uistinu žele… kako bi ustali s te stolice, sišli niz stepenice i krenuli da žive taj život.

I jednog dana pročitaju nadahnjujuću priču, ili čuju za osobu koja je upravo ispunila davno sanjani san. Magla se, kao magijom, raziđe na pet minuta, što im omogući da jasno vide stazu ka životu koji uistinu žele da žive. Divna je i sjajna. Doziva ih. Pet minuta žele da ustanu i krenu tom stazom. Zamišljaju avantujre i radosti koje će iskusiti. Ali pet minuta prođe, a magla ponovo sve proguta. Zato se vrate na stolicu… i nastave da se ljuljaju. Napred- nazad.

Nakon toga govore sebi da bi, kad bi se magla razišla samo na jedan sat, i kad bi videli život koji uistinu žele… ustali sa stolice, sišli niz stepenice i pošli ka takvom životu. I jednog dana odgledaju naročito inspirativan film ili čuju nečiju neverovatnu životnu priču, s porukom savršeno skrojenom za njih. Učini im se da je režiser imao uvid u unutrašnjost njihovog uma ili da se pripovedač obraća direktno njima.

I magla se sledećeg sata raziđe, omogućavajući im da  jasno vide stazu ka životu koji uistinu žele. Ona je divna i sjajna. Priziva ih. Čitav sat razmišljaju da ustanu i krenu tom stazom. Maštaju o avanturama koje će doživeti i radosti koju će iskusiti. Ali sat prođe, a magla ponovo sve proguta. Zato se zavale u stolicu… i ljuljaju se. Napred- nazad.

Nakon toga govore sebi da bi, kad bi se magla razišla samo na dvadeset četiri sata, i kad bi videli život koji uistinu žele… ustali sa stolice, sišli niz stepenice i pošli ka takvom životu. I jednog dana do njih dopre glas o smrti prijatelja. Dobre osobe. Nekog ko se lepo ophodio prema drugima. Nekog ko je bio previše plemenit da umre tako mlad. I magla se sledeća dvadeset četiri sata raziđe, a oni sagledaju svet s dotad neznanom jasnoćom.

Ugledaju stazu života koji uistinu žele. Ona ih priziva jače nego ikada. Divna je i blistava. Vide sve razloge na svetu zbog kojih bi trebalo da zakorače na nju i ispraznost svih starih razloga koji su ih sprečavali da to učine. Dvadeset četiri sata osećaju da je neophodno da se pokrenu, da startuju, da počnu…Ali dan se završi, a magla ponovo sve proguta. Zato se vrate u stolicu… i ljuljaju. Napred- nazad.

Jednog jutra pogledaju preko ograde i magle više nema.

Čekaju jedan sat, ali magla se ne pojavljuje. Prođe jedan i drugi dan, ali magle nigde nema. Kad god pogledaju preko ograde, jasno vide stazu ka životu koji uistinu žele. Divna je i blistava. Doziva ih. Zamišljaju avanture koje će doživeti i radost koju će iskusiti kad bi samo krenuli njome.

Situacija konačno postaje nepodnošljiva. Danas je taj dan.

Ustanu sa stolice i pokušaju da koraknu… Samo da bi shvatili… da više ne mogu da hodaju.

Dž. Strelecki ,, Povratak u kafić na kraju sveta,,

Izvor: centarprozor

---

 

KAO RANIJE, VIŠE NEĆE BITI…

Podeliću s vama ono što odavno znam – kako se odvija proces svake krizne situacije. Ako vam je trenutno loše, ili ste utučeni i preopterećeni promenama koje se dešavaju sa vama, moguće je da će vam ovo pomoći da shvatite gde se nalazite na karti kriznog ciklusa. Moja omiljena Virdžinija Satir je opisala devet etapa te spirale. Svaki zdravi sistem, bio to čovek ili organizacija, menjajući se, prolazi ih sve i to čini neprestano.

Prva etapa – STABILNOST

Sve je u redu i niko ništa ne želi da menja. Sve je idealno, sve vas raduje, i svima je sve potaman. Sistem je u tom trenutku stabilan, udoban, čvrst.

Druga etapa – NOVI ELEMENT ili POGORŠANjE

Ni jedan zdrav sistem nije hermetički zatvoren. Ni jedan otvoreni sistem ne postoji bez novih elemenata. Takav element može biti neki događaj, odluka, nije obavezno da to bude nešto loše – npr. par koji je dugo vremena živeo u građanskom braku odlučio je da se venča; u porodici se rađa dete; na posao uzimaju nekog novog; uvodi se novo pravilo. Čak i težnja da se brižno čuva stabilnost, na paradoksalan način na sistem deluje kao destruktivni element, jer u svakom zastoju postoji zrno krize.

I kada nastupi druga etapa, sve kao da se pogoršava, usporava, kvari. Ako ste se ranije odmah posle svađe mirili, sada se mirite posle dva sata ili posle tri dana. Ako ste ranije na svaki uloženi evro imali 40 centi zarade, sada dobijate 30 pri istim uslovima. Početak te etapa liči kao da idete ispod brda i na vas se odranjaju kamenčići. Kraj te etape ponekad, pri određenim uslovima, liči na lavinu.

Osnovni simptom te etape jeste gledanje unazad s mišlju: „Kako je ranije sve bilo lepo“. Kako sve vratiti nazad? Da li je moguće vratiti nazad? Šta treba učiniti, da bi bilo kao pre?

Treća etapa – DEPRESIJA, UTUČENOST

Na toj etapi postaje jasno da se više ne može vratiti na staro. Više nikad neće biti kao ranije. Kod težih kriznih situacija ima se osećaj da ste izgubili sve. Ili da ste izgubili veoma mnogo: ranije odnose, ranije materijalno stanje, ranije resurse.

Glavni simptom ovog stanja jeste ujutro zauzimanje poze embriona, kada nemate snage da se ispružite i rastegnete, želite samo da se sklupčate još više i uopšte ne želite da ustajete, u depresivnom ste stanju.

Četvrta etapa – NADA

Ako kao ranije više neće biti, i nemam šta da izgubim, možda mogu nešto da uradim, da bi mi bilo bolje? Takva misao obično stidljivo dolazi u glavu čoveku koji budeći se jednog jutra shvata da hoće da živi dalje. Prosto disati, gledati kroz prozor, živeti. Nešto raditi. Nešto menjati. Možda još mogu da budem srećan – razmišlja on. Na toj etapi se obraćaju za stručnu pomoć. Nešto slabo pokušavaju, mada za to nemaju dovoljno snage. Puštaju u svoj život nove ljude ne nadajući se nekim posebnim promenama.

Jednostavno pristaju na to da probaju nešto novo. Ja sam upravo na toj etapi pošla u školu tango plesa, s osećanjem da svakako nemam šta da radim, i svejedno mi je čime ću se zanimati.

Peta etapa – NOVI SMISAO

To je najzanimljivija, najlukavija i veoma sablažnjiva etapa. Ovde se kod vas već pojavljuje snaga. Pojavljuju se novi ljudi. A što je najvažnije – ovde se pojavljuju pitanja, postavljena sebi samom i svetu. Koji je trenutno moj glavni smisao? Šta mi odgovara i od čega mi biva loše? Kakav sam trenutno? Šta je za mene važno? Koga imam oko sebe i koga želim da vidim oko sebe? Često se na ovom mestu menja krug ljudi sa kojima se družimo, pravila života, i pojavljuje se ili novi hobi, ili novi posao, ili novo partnerstvo, ili novo viđenje sebe. Čovek žedno upija novo, u glavu mu dolaze odgovori na mnoga pitanja. To je etapa znakova i simbola koji se lako čitaju i pomažu da se pomera dalje.

Jedna moja klijentkinja na toj etapi, dolazeći na prijem sa pitanjem da li da menja nešto kod sebe ili ne, odjednom je videla bilbord na kojem je velikim slovima bilo napisano „Menjaj se!“. Taj bilbord je tamo bio i ranije, ali ga je ona pročitala kao poruku upućenu njoj upravo u tom momentu, kada je podsvesno sazrela za novu etapu. Dok nije imala snage – nije ni videla natpis.

Lukavstvo te etape se sastoji u tome što, dok smo u njoj, naš život nam opet izgleda kao osmišljen, ispunjen, iako i težak. Postoji veliko iskušenje i ostati tako u njoj zauvek. Onaj ko ceo život traži sve novi i novi smisao, nalazi sebi nove i nove gurue i nova učenja. Onaj ko se sve vreme mota u potrazi za novim otkrovenjima, i pritom u njegovom životu osim tih nema novih dešavanja, nema novih događaja u njegovoj biografiji, a odnosi sa ljudima, odnos prema svom životu i socijalnom statusu ostaje isti – moguće da je zaglavio na toj etapi, zato što ga sledeća etapa plaši.

Šesta etapa – ZONA PRAKSE

To je zaista najopasnija etapa krize koje se mnogi plaše. Sve što ste shvatili, saznali o sebi i životu – treba da se primeni u praksi, da se pretvori u životni opit. Ako ste saznali nešto novo o ljudima o i sebi, vi ne možete govoriti „da“ tamo gde želite reći „ne“. Vi ne možete da otkažete ono što odavno želite da prihvatite. Vi jasno slušate sebe. Vi više ne možete tako lako da obmanete sebe. I sve to ne daje garancije da ćete početi ta nova znanja da ovaploćavate u život. To je ipak rizik!

Svaki peti čovek ne rizikuje, tako i ostaje na prethodnim etapama. Probati novo, reagovati na drugačiji način, prestati činiti nešto samo po navici, već po novom, čak i ako nam se čini da je osuđeno na propast – to je zadatak šeste etape.

Ovde kao koplja (u odbranu) ustaju sve vaše psihološke zaštite. One vas zaštićuju od bola, ali i od razvoja, takođe. One govore – šta ti je, nisi lud da uzimaš na sebe odgovornost? Nećeš valjda ti prva da pokažeš inicijativu? Na toj etapi panika nas hvata i želeli bismo da se negde sakrijemo.

Ali postoji i ta euforija, kada pokušamo nešto novo – i uspe nam nešto što je izgledalo neverovatno! Na početku te etape, mi od deset puta, devet reagujemo po starom. A na kraju – devet od deset reagujemo po novom.

Dozvoliti sebi da steknemo novo iskustvo je jedinstvan način da se istinski menjamo.

Sedma etapa – ISKUSTVO

Opit, novo iskustvo je ono što nas zaista menja. Nikakvo shvatanje bilo kakvih procesa nas ne menja tako kako nas menja proživljavanje tih procesa. Drugačiji osećaj. Drugačiji odnosi. Drugačije stanje.

Doktor Haus govori – „Ljudi se ne menjaju“, i ja se s njim slažem, s malom ispravkom: ako ne dozvoljavaju sebi novo iskustvo. Na toj etapi mi žedno pokušavamo da činimo sve na nov, drugačiji način.

Etapa osma – INTEGRACIJA

Mi se ovde okrećemo unazad i govorimo sebi: opa, kakav put sam prošao. Sve te greške, sve nezgode, svi uspesi – sve je to moje. Ja sam to učinio! Bravo za mene.

Molim vas samo, nalazeći se na toj etapi, nemojte da dirate ljude koji se nalaze na drugim etapama svojih kriza. Možemo upasti u iskušenje da kažemo: „To je tako jednostavno, ustani i idi! Ja sam to uradio!“ Setite se sebe na etapama utučenosti, depresije, beznađa. Jedva da ste se mrdali tada. A vi ste imali drugačije resurse. Zato, ogledajući se unazad na pređeni put, usvojite sve vaše iskustvo, to sa čime ste se izborili i živite dalje. To ste vi uradili!

Deveta etapa – STABILNOST – 2

Isto što i u prvoj etapi. Proživljeno, zasluženo, prorađeno.

Naslađujte se tim što imate, jer je to spirala, i sve što je živo će početi da se menja, i vama će izgledati da je sve opet loše, ali to nije istina.

ČESTO POSTAVLjANA PITANjA

– Koliko vremena traje svaka etapa? – Neizvesno je. Zavisi od toga o kakvoj se krizi radi, kakve su okolnosti prisutne, koliko imate resursa itd. Nemoguće je predskazati.

– Da li će svaki put biti tako loše? – Ne. Iskusni ljudi se s vremenom prestaju bojati da se spuštaju u te nizine i doline, i daju sebi dovoljno vremena da prođu sve etape. A oni što su uznapredovali, kao surferi se koriste kriznom situacijom kao načinom da se u svom životu izbave od suvišnog i sve preuređuju kod sebe.

– Da li je moguće menjati se bez tih užasnih padova? – Moguće je, ako ne budete smatrali vašu zonu komfora jedinstvenim mogućim svojim obitavalištem i sami se budete kretali u potrebnom prvcu; tako npr. oni što se uče i osvajaju nova znanja u svojoj profesiji, obično prolaze bez zametnih padova. Ali nisu svi spremni da žive u toj ne baš komfornoj zoni večnog učenika.

– A šta ako ja nemam snage? – Prema tome se treba odnositi sa uvaženjem i dati sebi neophodno vreme na to, da bi se snaga povratila.

– A šta ako ja ne želim ništa da menjam, niti da se kuda krećem? – Ništa strašno, nemojte se ni menjati, to je isto normalno.

– Mogu li etape da se naslanjaju jedna na drugu, da se vraćamo unazad? – Mogu da prelaze iz jedne u drugu bez jasno izraženih granica ili da nam dodaju snage ili oduzimaju.

– Može li sve odjednom da se sruši ili kao efekt domina, jedno za drugim? – Može. A to znači da se dugo ignorisala neophodnost da se nešto menja. A i ko je od nas tako smeo da se menja preventivno?

– Može li se desiti da smo na različitim etapama za razne segmente života? – Obično tako i biva. Što se tiče posla, tu smo na drugoj etapi, a lični život nam je na petoj. Biva  zanimljivih kombinacija.

– Znači, nema šanse da se naslađuješ spokojem, čim se jedan ciklus završi, počinje nova spirala, i sve je izgubljeno? – Veoma je važno to da, prelazeći iz jedne promene u drugu, vi ne gubite sve. Revizija svojih resursa je veoma važna. Veoma je važno uzeti sa sobom sve nakupljeno iz starog života u novi, ne obescenjivati to što ste stekli. Koristiti se plodovima svog truda i razvoja je velika stvar.

Želim sada još da podržim sve one koji se nalaze unutar bilo koje etape. Znam koliko vam je potrebno hrabrosti da biste išli napred. Nemojte da se predajete. Obraćajte se za pomoć ljudima oko vas. Čuvajte sebe. Uvažavajte sebe.

U zoni komfora nema razvoja; bez zone komfora nema resursa; bez resursa nema koračanja napred. Sve je uzajamno povezano i ne može da postoji zasebno; nema dobrih i loših koraka na putu, na svakoj grešci stičemo iskustvo, čak postajemo i eksperti. Kvalitet vašeg napredovanja ne zavisi od brzine napredovanja.

Uvažavajte sve etape svog života, sva svoja stanja, nemojte da upoređujete sebe i svoj tempo napredovanja sa drugima. Koristite svoje padove da bi se orijentisali i napravili reviziju.

Ja, kao čovek koji radi sa kriznim situacijama, znam da svako od nas ima onoliko vremena koliko mu je potrebno da bi prošao taj put s maksimalnom koristi za sebe i svoj život.

Autor: Julija Rubljova, psiholog

Јулија Рубљова

https://psychologyjournal.ru/public/tak-kak-ranshe-uzhe-ne-budet/

---

Izvor: poznajsebe

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

 

UTIŠAJTE SRCE…

Saznajte tajnu čoveka koji je živeo 256 godina i imao preko 200 dece!

Prema rečima jednog od Lijevih učenika, on se jednom sreo sa čovekom starim 500 godina, koji ga je naučio Qigong vežbama i dao mu savete za ishranu koje su mu pomogle da produži svoj život.

Kako se navodi u članku Njujork Tajmsa iz 1930. godine, Vo Čung Či, profesor sa Univerziteta Čengdu, otkrio je beleške Imperijalne kineske vlade iz 1827. godine u kojima ona čestita Li Čing Jenu njegov 150. rođendan, a zatim i dokument iz 1877. u kojem mu čestitaju 200. rođendan!

Li Čing Jen je najpoznatiji po tome što je doživeo izuzetnu duboku starost, odnosno, prema navodima je doživeo 197 ili čak 256 godina, što ga čini daleko dugovečnijim od Žane Kalman, koja se zvanično smatra najstarijom osobom ikada.

Dopisnik Njujork Tajmsa je 1928. godine napisao kako su mnogi starci iz Lijevog komšiluka rekli da su njihovi preci poznavali Lija kad su bili dečaci, a da je Li u to vreme bio odrastao čovek. Priča se da je on započeo svoju karijeru sa 10 godina, sakupljajući biljke iz planinskih predela, pri čemu je otkrio da one potpomažu dugovečnost.

On je skoro 40 godina živeo na ishrani koja je uključivala reiši pečurku (hrastovu sjajnicu), godži bobice, divlji ginseng, He Shou Wu (Fallopia Multiflora), Gota Kola (azijska Centela) i vino od pirinča. On se 1749. godine, kada je imao 71 godinu, pridružio kineskoj vojsci, postavši učitelj borilačkih veština.

Kažu da su Lija veoma voleli u njegovoj zajednici, da se ženio 23 puta i imao preko 200 dece!!!

Prema opšteprihvaćenim pričama u njegovoj provinciji, Li je rano naučio da čita i piše, a već sa 10 godina je putovao u Kansu, Šansi, Tibet, Anam, Sijam i Mancur u potrazi za lekovitim biljem. On se time bavio prvih sto godina, a onda je počeo da prodaje biljke koje su brali drugi. Prodavao je bilje koje je koristio za svoju ishranu i pirinčano vino.

Prema rečima jednog od Lijevih učenika, Li se jednom prilikom sreo sa čovekom starim 500 godina, koji ga je naučio Qigong vežbama i dao mu preporuke za ishranu koje su mu pomogle da produži svoj život.

Lija su svojevremeno pitali koja je njegova tajna, a on je prosto odgovarao:
“Utišajte srce, sedite kao kornjača, hodajte živahno kao golub i spavajte kao pas”.

Li je tvrdio da su unutrašnji mir i smirenost uma u kombinaciji s tehnikama disanja tajne neverovatne dugovečnosti, ali očigledno je i njegova ishrana takođe igrala veliku ulogu. Uz prosečan život u zapadnom svetu od oko 70-85 godina, pomisao da bi neko mogao da živi i preko 100 godina čini se pomalo čudna.

Zašto ne verujemo da bi neko mogao da živi tako dugo?
Moramo uzeti u obzir da postoje ljudi koji ne vode naporan život, ne moraju da se nerviraju zbog dugova, ne udišu zagađeni gradski vazduh i fizički su aktivni. Ne jedu prerađenu hranu, šećere, brašno niti bilo koju hranu koja na sebi ima pesticide. Ne jedu genetski modifikovanu hranu, ne koriste antibiotike, ne konzumiraju alkohol i ne puše.

Pored toga što ne jedu brzu hranu, oni često konzumiraju supernamirnice i biljke koje pozitivno deluju na naše organe i imunitet. Provode vreme u prirodi uvežbavajući tehnike disanja i meditirajući, poboljšavajući time svoje mentalno, fizičko i emocionalno zdravlje, pa bi u moderno vreme zapravo ovo mogao biti recept za dugovečnost.

Da i svi mi radimo sve te stvari, život duži od 100 godina bi verovatno bio normalna pojava. Ako bismo tretirali svoje telo kako treba, ko zna koliko bismo dugo živeli!

Izvor: vestinet.rs (novi-svjetski-poredak.com)

____________________________________________________________________________________

LJUDI KOJI SU POMERALI GRANICE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

HORHE LUIS BORHES 

Svako doba ima svoje heroje i mitove, ljude koji su za sobom ostavili neizbrisiv trag, a jedan od takvih heroja, koji je obeležio XX vek, živi i danas, zahvaljujući delima koja je ostavio u amanet čovečanstvu. Čovek koji je raj zamišljao kao biblioteku, i čijim se pisanim rečima uvek rado vraćamo, nezaboravni Horhe Luis Borhes (Jorge Luis Borhes). Krenimo svi zajedno u šetnju stazama njegovog života.

Bilo je leto, avgust mesec  1899. godine, i kalendar je pokazivao dan dvadeset i četvrti.

Tog dana Leonor Asevedo Suares (Leonor Acevedo Suarez), u svojoj porodičnoj kući u ulici Tukuman 840 u Buenos Ajresu, rodila je sina kojem su ona i njen suprug Horhe Giljermo Borhes (Jorge Guillermo Borges) dali ime Horhe Luis (Jorge Luis).  Borhesovi preci bili su odlični vojnici koji su učestvovali u poznatoj bici Hunin za oslobađanje Argentine, samo je njegov otac, poznati argentinski advokat, jednog dana odlučio da prekine familijarnu tradiciju i postane profesor engleskog jezika i psihologije. Kada je Horheu bilo dve godine, porodica dobija novog člana, malu Noru, i seli se u veću kuću, u poznati kvart Buenos Ajresa koji se zove Palermo,  a u kojem će budući književnik pronaći svoju vokaciju. Ljubav prema literaturi, pogotovo britanskoj, steći će zahvaljujući ocu i porodičnoj biblioteci koja je ubrzo postala Horheov magični svet u kojem je provodio svaki svoj slobodni momenat.

Borhes u sebi vuče ne samo španske i portugalske, već i engleske korene, pa zato nije čudo što se u kući govorilo na oba jezika. Horhe je čak, iako je bio perfektni bilingval, isprva naučio upravo engleski jezik, kojim ga je učila ne samo porodica. Godine 1906., kako njegov otac nije imao poverenje u državne institucije, a Horhe patio zbog problema sa vidom koji nije poštedeo ni njegovog oca, ali ni šest prethodnih generacija njihove familije, odlučio je da mu dovede britansku guvernantu, miss Tink, koja je podučavala mladog Borhesa sve do njegove devete godine kada upisuje četvrti razred osnovne škole. Te godine, sedmogodišnji Borhes napisao je svoju prvu priču,  a kada mu je bilo devet uradio je i svoj prvi prevod “Srećnog princa“ Oskara Vajlda (Oscar Wilde), objavljen u španskom listu “El País“ pod imenom Horhe Borhes. Naravno, svi su mislili da je to bilo delo Borhesovog oca, koji je i sam želeo da bude pisac ali nije baš imao uspeha.

 

Zbog zdravstvenih problema sa vidom koji neće zaobići ni Horhea, 1914. njegov otac Giljermo odlazi u penziju i porodica odlučuje da provede neko vreme u Evropi. Nakon Pariza i Londona odlaze u Švajcarsku. U Ženevi, gde je Horheov otac trebao da se podvrgne lečenju kod poznatog specijaliste, zateći će ih Prvi svetski rat, a grad na istoimenom jezeru postaće njihov novi dom. Naredne četri godine Horhe upoznaje francuske autore, kao što su Volter (Voltaire) i Viktor Igo (Victor Hugo), ali i nemačke filozofe poput Šopenhauera (Shopenhauer) i Ničea (Nietzsche),  čija dela prosto  “guta“ među zidinama gimnazije “Jean Calvin“.  Kažu da mu francuski jezik nije išao baš najbolje pa se zato odlučio za nemački, koji je diplomirao na ženevskom univerzitetu 1918. Pored francuskih i nemačkih autora, mladi Borhes uživa i u čitanju dela španskih književnika kao što su Hose Ernandes (José Hernández), Leopoldo Lugones i Evaristo Karijego (Evaristo Carriego).

Nakon smrti Horheove bake po majci, porodica napušta Ženevu i odlazi u Italiju, tačnije u Lugano, gde će se zadržati  godinu dana.  Kasnije stižu na Majorku,  gde će Horhe napisati prve stihove “Crveni ritmovi“ (“Salmos rojos”), posvećene oktobarskoj revoluciji, koji nikada neće ugledati svetlost dana.  Posle Majorke došla je na red Sevilja gde je 1919. po prvi put objavljena Horheova poezija u listu “Gecia“, pod naslovom “Himna moru“ (“Himno del mar”). Na kraju su stigli u Madrid gde će Horhe upoznati Rafaela Kansinos –Asensa (Rafael Cansinos-Assens), poznatog španskog poliglotu i prevodioca koji će postati njegov maestro. U Madridu Borhes nastavlja da se bavi prevođenjem nemačkih pesnika ekspresionista, koji su do tada bili totalno nepoznati u Španiji, ali i da sarađuje sa lokalnim književnicima koji će imati uticaja na njegov literarni razvoj.

 

Kada su se međunarodne vode malo smirile, porodica Borhes se vraća u domovinu, u rodni Buenos Aires, gde će Horhe sa grupom mladih 1921. osnovati literarne časopise “Prizma“ i “Proa“. Pre odlaska na drugo putovanje po Evropi, godine 1923. , objaviće svoju prvu zbirku poezije “Oduševljenje Buenos Ajresom“ (“Fervor de Buenos Aires”) posvećenu rodnom gradu.  Kasnije nastaju i ostala njegova dela, objavljivana u  literarnom časopisu “Martin Fiero“ (Martin Fierro), jednom od najprestižnijih argentinskih časopisa prve polovine dvadesetog veka.  Iako se Horhe formirao kao književnik u Evropi, većina njegovih dela govori o njegovim argentinskim korenima, što se vidi ne samo u njegovoj prvoj zbirci pesama već i u drugim kolekcijama poezije kao što su “Mesec preko puta“ (“Luna de enfrente”), objavljene 1925. i “Sveska San Martin“ (“Cuaderno de San Martín”), iz 1929.

 

Krajem tridesetih godina, tačnije 1938. godine, umire Borhesov otac Giljermo, iste godine kad Horhe počinje da radi kao bibliotekar, što je za njega predstavljalo veliki udarac. Na dan dočeka Nove 1939. godine, Borhes doživljava tešku saobraćajnu nesreću, koju je prouzrokovao njegov već tada veoma oštećen vid, a u kojoj zadobija ozbiljnu povredu glave. Za vreme oporavka nastavlja da piše i tako nastaje njegova prva kolekcija kratkih priča “Vrt razgranatih staza“ (“El jardín de senderos que se bifurcan”) objavljena 1941. godine. U ovoj zbirci nalazi se i priča “Jug“ (“El sur”), autoru posebno draga, koja u sebi nosi autobiografske elemente. Tri godine kasnije izlazi njegovo umetnički možda najbolje delo, zbirka pripovedaka “Fikcije“ (“Ficciones”).

Sa dolaskom na vlast  Huana Dominga  Perona (Juan Domingo Perón), koji nije bio populan među Borhesovima, u Argentini se mnogo toga promenilo. Njegova majka Leonor i sestra Nora bivaju uhapšene zbog svojih izjava protiv novog režima, a i sam Borhes će morati da plati visoku cenu zbog svoje “neposlušnosti“. Kako ostaje bez posla u biblioteci, da bi preživeo tih teških godina postaje predavač. Bez obzira na očiglednu netrpljivost nove vlasti, biće veoma uspešan i na tom polju.  Godine 1949. objavljuje još jednu zbirku pripovedaka, “Alef“ (“El Aleph”). Tada je već jedna od veoma popularnih javnih ličnosti što će mu omogućiti da postane predsednik, ne samo Argentinskog društva pisaca (u periodu od 1950. do 1953.), već i društva profesora engleske i američke književnosti u Argentinskom udruženju engleske kulture (1953 – 1955). Negde baš u tom periodu počinje da se bavi i pisanjem scenarija, nakon što je od njegove kratke priče “Emma Zunz“ 1954. nastao film “Dani mržnje“ (“Días de odio”) u režiji Leopolda Torea Nilsona (Lepoldo Torre Nilsson).

 

Kada je Peron sišao s vlasti i otišao u egzil, nova vlast postavila  je 1955. Borhesa na čelo Nacionalne biblioteke, a sa tog mesta otići će dobrovoljno kada se Peron bude vratio u zemlju 1971. Tada je već naveliko bio slep, ali zahvaljujući majci Leonori, koja postaje njegova lična sekretarica, nastavlja da stvara nova dela. Od 1956. do 1970, Borhes predaje književnost na univerzitetu u Buenos Ajresu, ali i izdaje nove knjige među kojima su: “Knjiga izmišljenih stvorenja“ (“El libro de los seres imaginarios”), iz 1967., “Brodijev izveštaj“ (“El informe de Brodie”), iz 1970. i “Knjiga od peska“ (“El libro de arena”) iz 1975. Mnoga od njegovih predavanja sakupljena su u zbirke kao što je “Sedam noći“ (“Siete noches”).

Šezdesetih godina prošlog veka počinju da stižu i prva međunarodna priznanja na Borhesovu adresu. Godine 1961. osvaja Formenter Prize, koju deli sa poznatim irskim piscem i dramaturgom Semjuelom Beketom (Samuel Beckett). Beket je u to doba bio veoma cenjen među ljudima sa engleskog govornog područja, dok je Borhes bio totalno nepoznat i nepreveden, pa su se ljudi nakon dodele nagrade zainteresovali za njega. Godinu dana nakon Formenter nagrade Borhes biva preveden na engleski jezik po prvi put. Iako je međunarodna studija objavljena u italijanskom dnevnom  listu “Corriere della Sera“ pokazala da je Borhes trebalo da dobije Nobelovu nagradu za književnost umesto Solzencina (Solzhenitsyn) 1970. godine, ova prestižna nagrada nikada nije dospela u Borhesove ruke. Najpoznatije međunarodno priznanje za književnost na hispanskom jeziku, “Premio Servantes“, dobiće tek 1980. godine.

 

Što se tiče privatnog života argentinskog književnika, opšte je poznato da se ženio dva puta. Prvi put 1967. godine, kada će sklopiti brak sa dugogodišnjom prijateljicom Elzom Astet Miljan (Elsa Astete Millán). Nažalost, njihov brak je bio kratkog veka, pa su se već nakon tri godine razveli. Drugi put je na ludi kamen Horhe stao 1986. negde baš pred samu smrt. Izabranica njegovog srca bila je Marija Kodama (María Kodama) sa kojom je proveo poslednje godine svog života. Vezivalo ih je to što su oboje proučavali anglosaksonsku kulturu, a i Marija mu je pomagala u radu baš kao što je to radila njegova majka Leonor koja je preminula 1975. Posle njene smrti Borhes počinje da obilazi razne zemlje sveta, putuje. Preminuće u Ženevi, u gradu u kojem je odrastao, gde i danas počivaju njegovi ostaci na groblju “Cimetière de Rois“.

 

Dvadeseti vek ispoštovao je mnoge književne heroje, mitove koji su u srcima čitalaca širom sveta ostavili neizbrisiv pečat. Jedan od najomiljenijih književnika tog perioda bio je i ostao nesumnjivo Horhe Luis Borhes. Pamtimo ga kao pisca, pripovedača i esejistu koji je bio uzor i nadahnuće novih literarnih generacija, pa i one koja vam sve ovo piše, čija dela su kao niska bisera koju ni godine koje neminovno prolaze nisu pokidale. Iako je prošlo četvrt veka od njegove smrti, Borhesov plamen emocija i mašte ne prestaje da gori.

---

Emina Ristović za sebe kaže da je večiti nostalgičar i pisac u pokušaju. Reči su njena igračka bez kojih ne može i od kojih je, jednog dana, pre dve godine, nastao roman prvenac “Balkanski virus”. Ne može bez Italije, koja je njen dom već 11 godina, porodice i prijatelja raštrkanih svugda po svetu. U slobodno vreme vodi svoj multi-cultural blog From Italy With Love.

Izvor:wannabemagazine.com

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 Šta je dugovečnost?

To je užas biti u ljudskom telu čije se sposobnosti smanjuju, to je nesanica koja se meri desetinama dana, a ne čeličnom kazaljkom, to je teret mora i piramida, drevnih biblioteka i dinastija; zora koju je video Adam, to je znati da sam osudjen na svoju put, svoj mrski glas, svoje ime, na naviku sećanja, španski jezik – kojim ne umem da baratam, na čežnju za latinskim – koji ne znam, to je želeti da utonem u smrt i ne moći utonuti u smrt, ‘biti’ i nastaviti da budem.

 Šta je nesanica?

Pitanje je retoričko, odveć dobro znam odgovor.
To je strahovati i brojati u gluvo doba noći surove, neminovne otkucaje; to je pokušavati sa bezuspešnom vradžbinom, ravnomerno disanje, to je težina tela koje se naglo prevrće na drugi bok, to je stiskati očne kapke, to je stanje slično groznici i koje, svakako, nije java. To je izgovarati odlomke paragrafa pročitanih pre mnogo godina, to je znati da ste krivi što ste budni dok drugi spavaju, to je hteti uroniti u san a ne moći uroniti u san, to je užas ‘biti’ i nastavljati da budete, to je sumnjiva zora.

„Nema ni jednog jedinog postupka koji ne krije opasnost da bude magična radnja. Nema ni jednog jedinog dogadjaja koji ne bi mogao biti prvi u jednom beskrajnom nizu.“

 Čovek koji obradjuje svoj vrt
kako je želeo Volter.
Onaj koji je zahvalan što na zemlji ima muzike.
Onaj što sa zadovoljstvom otkriva neku etimologiju.
Dva službenika koja u nekoj kafani južnog predgradja
igraju ćutljivi šah.
Keramičar, koji smišlja boju i oblik.
Štampar, koji lepo komponuje ovu stranu
koja mu se možda i ne svidja.
Žena i čovek, koji čitaju poslednje tercine
izvrsnog speva.
Onaj što miluje zaspalu životinju.
Onaj što opravdava ili želi opravdati zlo koje su mu učinili.
Onaj koji je zahvalan što na zemlji postoji Stivenson.
Onaj što više voli da su drugi u pravu.
Te osobe, koje ne znaju jedna za drugu,
spašavaju svet.

„To je ljubav. Pokušacu da se sakrijem ili pobegnem.Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu. Lepa maska se promenila, ali, kao i uvek, jednistvena je. Čemu moji talismani: bavljenje književnošcu, nepouzdana erudicija, učenje reči koje je koristio oštri sever da opeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije Biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke seni predaka, bezvremena noć, ukus sna?
Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.
Već se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrkut ptice, potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela spokoj.
To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje kad čujem tvoj glas, čekanje i sećanje, užas življenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.
Ima jedan ulični ugao kojim se ne usudjujem da prodjem.
Vojske me već opkoljavaju, horde.
(Ova soba je nestvarna; ona je nije videla.)
Ime jedne žene me odaje.
Boli me jedna žena svuda po telu.“

najboljicitati.blog.rs

____________________________________________________________________________________________________________________________

NE POSTOJI DRUGA SUDBINA

Zašto pišete?

Borhes:  Zato što ne mogu da ne pišem bez tog posebnog osećanja nesreće koja proizvodi kukavičluk i nelojalnost. Smatram da bolje rezonujem i da sam bolji izumitelj od drugih pisaca: znam da svi pisci koji su bolji od mene, da su opremljeni onom spontanom lakoćom koja me je odbijala i koju ja neću postići ni meditacijom, ni radom, indiferentnošću, ili čudesnom slučajnošću. Pišem zato što za mene ne postoji druga sudbina (To znam još od detinjstva). Za moje zdravlje, ništa mi ne bi poslužilo da osvajam bitke kao moj pradeda Suarez*, da umrem na krstu kao Spasitelj, ili da izdam Spasitelja za 30 srebrnjaka kao što je uradio Juda Iskariotski, kome je misteriozna sudbina bila da izda. Svakom čoveku njegova sudbina, iznad etike; ta čovekova sudbina je njegov karakter (Heraklit je to rekao pre 2500 godina u Maloj Aziji); ta sudbina je tajna etika čoveka; tako ja tumačim maksimu koju čitamo na svakoj korici od četiri toma Istorije San Martina**: “Bićeš ono sto moraš biti, ili nećeš biti ništa.” (Moj otac je diskutovao o ovoj maksimi sa mnom: potvrdio je da je San Martin manje–više rekao ovo: Bićeš ono što moraš biti-bićeš jedan čovek, katolik, Argentinac, član džokej kluba, divićeš se Uriburu*** i rustičnim prostranstvima Kirosa-, ili nećeš biti ništa-dakle bićeš jedan izrailit, anarhista, običan grubijan, pomoćnik, Nacionalna komisija za kulturu će ignorisati tvoje knjige, i doktor Rodrigez Lareta**** ti neće poslati svoje knjige sa autogramom… Mislim da moj otac nije bio u pravu).

Koja je vaša najveća literarna ambicija?

Borhes:   Da napišem jednu knjigu, jedno poglavlje, stranicu, paragraf, koji bi bio za sve ljude kao Prva Poslanica Svetog apostola Pavla (1 Korinćanima 9, 22), knjigu koja bi ismevala moje averzije, naklonosti, navike, koja čak ne bi ni aludirala na neprekidnog H. L. Borhesa, koji se pojavljuje u Buenos Ajresu, kao što bi se mogao pojaviti i u Oksfordu ili Pergamu, koja se ne hrani mojom mržnjom, mojim vremenom, ili mojom nežnošću, koja zadržava (za mene kao i za sve ostale) jedan ugao promenljiv od tame, koja pripada na izvestan način i prošlosti kao i tajnoj budućnosti, i koju analiza ne može iscrpeti, koja bi bila ruža bez zašto, platonska i bezvremenska ruža “Kerubinskog putnika” Angelusa Silesijusa*****.

Šta sada pripremate?

Borhes:    Za udaljenu i problematičnu budućnost, dugačku priču, ili tekst, koji će se zvati “Kongres” i koji će pomiriti (u ovom trenutku ne mogu biti konkretniji) stil Vitmana i Kafke.  Za neposrednu budućnost, “fantastičnu” priču o jednom gradu besmrtnih, koja će biti ilustrovana od strane Leticije Alvarez de Toledo; jednu simboličnu priču (u stilu određenih kompozicija Brauninga) koja proizilazi iz jednog paragrafa Renana i koja će se zvati “Averroes”;  još jednu “fantastičnu” priču na temu večnog vraćanja, koja će se zvati, ako se ne varam, “Prevodilac Hjuma”******, priča o krijumčarima smeštena u 1890.godinu u blizini Apreja, policijska pripovest, u saradnji sa Adolfom B. Kasaresom,  u kojoj su protagonisti Isidro Parodi, Gervasio Montenegro, i neobjavljeni Marcelo N.Frogman (koji je Sevastanova hiperbola), i čiji naslov do danas ne znamo.

 *Pukovnik Manuel Isidoro Suarez (1799-1846), heroj u ratovima za peruansku i kolumbijsku nezavisnost, pradeda Borhesov sa majčine strane

**Istorija San Martina i južnoamerička emancipacija (1869) klasična biografija Bartolomea Mitrea o argentinskom generalu Hose Fransisku od San Martina, (1778-1850), heroj zajedno sa Bolivarom u borbi za južno-američku nezavisnost.

*** General Hose Feliks Benito Uriburu, predsednik Argentine u periodu od 1930 do 1932.godine

**** Enrike Rodrigez Lareta (1875-1961), argentiski pisac i diplomata, cenjen od strane većine konzarvaticaca, posebno za njegov roman Slava don Ramira (1908)

*****Poetički zbornik nemačkog mistika Angelusa Silesiusa. Čuveni stih „“Ruža cveta bez zašto. Cveta jer cveta“ je duboko obeležila kako Hajdegera tako i Borhesa, koji je navodi u zaključku sa jedne konferencije objavljene u Sedam noći, na španskom a kasnije i na nemačkom.

****** Ovaj naslov se nije zadržao, već se verovatno odnosi na priču pod naslovom „Druga smrt“ uvrštene u zbirku priča Alef.

-Ovaj intervju je objavljen 1.februara 1945.godine u argentinskom časopisu Latitud.

Pronašla sam ga u časopisu Le magazine litteraire iz juna 2012. u francuskom prevodu tako da sam prevodila sa francuskog a ne sa španskog.

-Sam intervju je urađen nakon što su objavljene Fikcije (1944) i pre zbirke priča Alef koja je objavljena 1949.godine

-Prva poslanica Svetog Apostola Pavla Korinćanima koju Borhes spominje u intervjuu glasi: „Slabima bio sam kao slab, da slabe pridobijem; svima sam bio sve, da kakogod spasem koga.“

Intervju sa Horhe Luis Borhesom

Café de flore

____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Trenuci

   Kad bih svoj život mogao ponovo da proživim
pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka,
ne bih se trudio da budem tako savršen,
opustio bih se više.
Bio bih gluplji nego što bejah,
zaista, vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao.
Bio bih manji čistunac.
Više bih se izlagao opasnostima,
više putovao,
više sutona posmatrao,
na više planina se popeo
više reka preplivao.
Išao bih na još više mesta
na koja nikada nisam otišao,
jeo manje boba, a više sladoleda,
imao više stvarnih, a manje izmišljenih problema.
Ja sam bio jedan od onih
što je razumno i plodno proživeo
svaki minut svog života:
imao sam, jasno, i časaka radosti.

   Ali kad bih mogao nazad da se vratim
težio bih samo dobrim trenucima.
Jer, ako ne znate, život je od toga sačinjen,
od trenova samo; nemoj propuštati sada.
Ja sam bio od onih što nikada nikuda nisu išli
bez toplomera, termofora, kišobrana i padobrana.
Kad bih opet mogao da živim
lakše bih putovao.
Kada bih ponovo mogao da živim
s proleća bih počeo bosonog da hodam
i tako išao do kraja jeseni.
Više bih se na vrtešci okretao,
više sutona posmatrao, sa više se dece igrao,
kada bih život ponovo pred sobom imao.
Ali, vidite,
imam osamdesetpet  godina,
i znam
da umirem.

 Priredio: Bora*S

ZABRANJENO JE…

ZABRANJENO JE

Zabranjeno je plakati a da se nešto ne nauči,
probuditi se, a ne znati šta sa sobom,
plašiti se svojih sopstvenih uspomena.

Zabranjeno je ne smejati se problemima,
ne boriti se za ono što želiš,
odustati od svega zbog sopstvenog straha
da ostvariš svoje snove.

Zabranjeno je ostaviti svoje prijatelje,
ne pokušati razumeti sve što ste zajedno proživeli,
i zvati ih samo onda kad su neophodni.

Zabranjeno je ne biti svoj pred drugima,
pretvarati se pred ljudima do kojih ti nije stalo,
izigravati klovna da bi te pamtili,
i zaboraviti sve kojima je zaista stalo do tebe.

Zabranjeno je ne učiniti sve za sebe samog,
biti uplašen od života i od onoga čime te život obavezuje,
ne živeti svaki dan do posljednjeg daha.

Zabranjeno je da ti nedostaje neko bez radosti,
da zaboraviš njegov osmeh i oči,
a sve samo zato što je on izabrao drugačiji put od tvog,
zabranjeno je zaboraviti njegovu prošlost
i zameniti je njegovom sadašnjošću.

Zabranjeno je ne pokušavati shvatiti druge
misliti da je njihov život vredniji od tvog,
ne spoznati da svako ima svoj put i slavu.

Zabranjeno je ne stvarati sopstvenu priču,
ne imati trenutak za one kojima si potreban,
ne razumeti da je život ono što daje,
a takođe i ono što uzima.

Zabranjeno je ne tražiti sreću,
ne živeti život s pozitivnim stavom,
ne smatrati da uvek možemo biti bolji;

Zabranjeno je zaboraviti da bez tebe
ovaj svet ne bi bio isti.

---

 Na današnji dan, 1904. godine, rođen je PABLO NERUDA

Pablo Neruda sa novinarima u Parizu
posle objave da je dobio Nobelovu nagradu, 1971. godine.
U to vreme je Neruda bio ambasador Čilea u Francuskoj
(foto arthiva Beta AP)

  Pablo Neruda, čileanski književnik i dobitnik Nobelove nagrade za književnost., rođen je 12. jula 1904. godine u gradu Peral u Čileu kao Rikardo Neftali Rejes (Ricardo Neftali Reyes).

  Svoju prvu knjigu poezije „Crepusculario“ objavljuje u 19-toj godini (1923), a već u 20-toj i drugu, pod nazivom „Dvadeset poema o ljubavi i jedna pesma bez nade“.

   Studirao je francuski jezik i pedagogiju.

  Španski građanski rat i smrt svoga prijatelja Federika Garsije Lorke na njega ostavlja neizbrisiv trag. Priključuje se revolucionarnom pokretu i tada piše pesme sa revolucionarno-socijalnom tematikom. Od 1927. do 1935. radi pri čileanskom konzulatu. Od 1939. do 1940. godine je konzul u Parizu, a nakon toga u Meksiku do 1943. godine. 

U rodni Čile vraća se 1945. godine i postaje senator. Zbog neslaganja sa tadašnjim predsednikom Čilea biva progonjen. Uspeva da pobegne u Evropu, gde je boravio u raznim zemljama.

Ponovo se vraća u Čile 1952. godine gde živi do svoje smrti 23. septembra 1973. Objavio je još desetak knjiga poezije.

Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1971.

NE BUDI DALEKO

Ne budi daleko od mene ni jedan dan,
jer, ne znam kako bih rekao, dan je dug
i čekaću te na nekoj stanici
kad negde daleko usnu vozovi.

Nemoj otići ni samo jedan čas, jer tada,
u tom času, spoje se kapi nesanice
i možda će sav dim što traži svoj odžak
doći da ubije moje izgubljeno srce.

Jao, neka se ne razbije tvoj lik na pesku,
jao, neka ne lete tvoje veđe u odsutnosti:
ljubljena ne idi od mene ni za trenutak,

jer u tom ćeš otići tako daleko
da ću obići zemlju ispitujući
hoćeš li se vratiti ili me ostaviti da umrem.

---

Potvrđen uzrok smrti Pabla Nerude

Forenzičari u Čileu nedavno su ukazali na to da inicijalni testovi na posmrtnim ostacima pesnika nobelovca Pabla Nerude potvrđuju da je imao uznapredovali karcinom u doba kada je umro, javlja BBC.

Foto:Beta/AP

 Neruda je umro 1973, dvanaest dana nakon što je vojnim udarom na vlast došao general Avgusto Pinoče. Bio je blizak prijatelj svrgnutog predsednika Salvadora Aljendea. Njegovi posmrtni ostaci ekshumirani su prošlog meseca kako bi se istražile optužbe da su ga otrovali agenti Pinočeove tajne službe.

Zaključak da je bolovao od uznapredovalog karcinoma mogao bi potvrditi tadašnju službenu verziju prirodnog uzroka njegove smrti, od raka prostate. Međutim, advokat Eduardo Kontreras, koji je pokrenuo postupak u ime čileanske komunističke stranke, kazao je da je prerano za donošenje konačnih zaključaka, budući da slede i toksikološka ispitivanja koja se moraju obaviti u SAD.

 Nerudin bliski saradnik kazao je da je Neruda otrovan na Pinočeov zahtev. Manuel Araja, njegov vozač i lični asistent, kazao je da ga je Neruda zvao iz bolnice u kojoj se nalazio i rekao mu da se oseća loše nakon što je primio inekciju u podučje stomaka.

Neruda je sahranjen uz svoju suprugu, Matildu Urutiju, u bašti njihovog doma na pacifičkoj obali Čilea, u mestu Isla Negra, oko 120 kilometara zapadno od Santjaga, prenosi Hina.

Zagovornici teorije da je ubijen tvrde da se vojska bojala da će slavni pesnik otići u egzil u Meksiko i tamo voditi kampanju protiv Pinočeovog režima.

Izvor:b92.net(4.05.2013)

---

SVIĐAŠ MI SE KAD ĆUTIŠ

Sviđaš mi se kad ćutiš, jer tad si kao odsutna,
i čuješ me izdaleka, i glas moj ne dotiče te.
Čini mi se kao da su ti letele oči
i kao da ti je poljubac jedan zatvorio usta.

Kako su stvari sve ispunjene dušom mojom
izranjaš iz stvari ispunjena dušom.
Leptirice sna, duši mojoj si slična,
i slična si reči melanholija.

Sviđaš mi se kada ćutiš – i kad si kao udaljena.
I kada – kao da se žališ, leptiriću u gukanju.
I čuješ me izdaleka, i glas moj ne dotiče te:
Pusti me da ćutim s ćutanjem tvojim.

Pusti, da ti govorim s tvojom ćutnjom

jasnom kao sveća jedna, prostom kao prsten jedan
kao noć si, ćutljiva, zvezdana.
Ćutanje ti je zvezdano, tako daleko i jednostavno.

Sviđaš mi se kad ćutiš, jer si kao odsutna.
Udaljena i bolna kao da si umrla.
Jedna reč tada, osmeh, dovoljan je jedan.
I veseo sam, veseo – što to nije tačno.

---

---

Priredio: Bora*S

KAD NADA KRENE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________