Sve više govorimo, a sve manje slušamo jedni druge. Sve manje je dobrih sagovornika, sa kojima je moguće sporazumeti se ili bar „složiti se da se ne slažemo“. Razgovor – pravi, iskren – nasušna je potreba čoveka. Umeće vođenja razgovora moguće je učiti, unaprediti.
* * *
Svaka vezanost za pravila razgovora ograničava spremnost na istinsko slušanje, a svaka nevezanost za neka načela razgovora preti da se on izrodi u brbljanje.
Zato razgovor mora da se odvija u okviru nekih temeljnih načela, dovoljno prostranih da u njima sloboda može da igra – da ih učesnici u razgovoru ne osećaju kao nametnuta spolja, nego kao doživljena i proživljena iznutra. Ovde su izneta neka načela koja bi mogla biti vodiči u svakom razgovoru od značaja za istinu i zajednički život.
1. Na jedno pitanje iz ljudskog života po pravilu postoji više odgovora,* pa svako ko misli da je njegov odgovor jedino istinit postaje neodgovoran, jer dovodi u pitanje druge i drugačije odgovore, pa i samu mogućnost postavljanja različitih pitanja.
2. Ako se svaki odgovor na neko pitanje i ne uvaži na kraju razgovora, ipak je dobro saznati da postoje i takva mišljenja. Ako je pitanje o kome se raspravlja povezano sa sudbinom svih, onda svi imaju pravo i da izraze svoje mišljenje. Sve dok svako nije u mogućnosti da izrazi svoje mišljenje, zajednica nema uvida u moguća i stvarna rešenja svojih problema; ona ne zna o sebi sve što bi mogla da sazna ako se otvori.
3. Kao ličnost, čovek nikada nije dovršen i savršen; on je biće nedostatka. On nema drugog puta da sebe upotpuni, to jest proširi i produbi, sem da stupi u dodir sa drugima koji se od njega razlikuju. Jedino od njih on može da nauči nešto drugo, da se menja i razvija u pogledu razumevanja sveta oko sebe i samoga sebe.
4. Nema razgovora ako se ljudi su sreću kao stranci, odnosno ako nemaju ništa zajedničko. Oni moraju da osete potrebu za razgovorom, a nju će osetiti ako su svesni razlika, ali i sličnosti u osećanjima, verovanjima i ponašanju. Uvek valja isticati ono zajedničko do čega se u razgovoru došlo, kako bi se dobilo na poverenju i motivima za dalji razgovor. Pri tome, naravno, ono što je zajedničko ne mora da bude bitno, a ono što je bitno ne mora da bude zajedničko, ali mora se početi od nečega što povezuje ljude.
5. Metodološki, trebalo bi ući u razgovor naglašavajući ono što nas ujedinjuje i što nam je zajedničko, a razlike prepustiti kasnijoj obradi. Međutim, ako se za račun onoga što je zajedničko ostavlja po strani ono što je posebno i pojedinačno, to ne bi vodilo istinskom jedinstvu jer bi te razlike ubrzo izbile na površinu i izazvale nove sporove.
6. Bez poštovanja drugog, koji teži istini, bez obzira koliko je daleko od nje u početku razgovora, i bez poverenja u njega, nema iskrenog susreta između dva čoveka, pa umesto razgovora dve ličnosti imamo razgovor dve maske. Ljudi se mogu odlično razumeti, ali ako ne veruju jedan drugome onda nema zajedničkog života. Zato je dobra volja presudnija od znanja jer, gde nema po-vere-nja, nema ni razgovora. Svaki ugovor samo je dokaz više da je među ljudima nestalo poverenja, (kao i svaki katanac na ustima ili vratima). „Samo onaj ko veruje u svet, može nešto da učini sa njim“ – ističe Martin Buber.
7. U razgovor se ulazi s namerom da se traži istina, a ne da se ostvari pobeda nad sagovornikom – čim priznam pravo drugačijeg mišljenja, odričem se stava da sam samo ja u pravu. Čim pristaneš na razgovor, ostvario si minimum jednakosti i tolerantnosti prema drugom čoveku i drugačijem mišljenju. Razgovor ne bi trebalo da bude nadmetanje i borba, već otvaranje i igra.
8. Svaki učesnik u razgovoru zavisi od drugoga s obzirom na saznanje istine i smisla, i zato odnos moći ovde mora biti isključen; svi rade na ostvarenju boljih mogućnosti mišljenja i življenja. Biti zavisan od drugoga ne znači biti podređen ili pak nadređen. Biti tolerantan ne znači samo priznati drugom da misli i deluje po svojoj volji, nego i smoći snage da se vlastita misao i delovanje otvore za prigovore kao i svesnu i nesvesnu dopunu.
9. Ako učite iz ljubavi, istina će vas pratiti kao vlastita senka. Kao što sunčevi zraci otvaraju ruže, tako će duhovno zračenje otvarati vaše duše za ono što je istinito, lepo, dobro i sveto.
10. Dok smo otvoreni za druga iskustva, misli i vrednosti, možemo da stvaramo; samo u dodiru sa drugima možemo da rastemo. Onaj ko je sebe zatvorio za druge, nema budućnosti. Kao zatvoreno biće, osuđen je da boravi u samom sebi, bez nade da iskorači u novo iskustvo.
11. Ne bi trebalo da se dira u najosetljivije pitanje na početku razgo vora; bolje je početi sa onima koja su lakša za dogovor, da bi se steklo uzajamno poverenje i neka osnova na kojoj može dalje da se gradi.
l2. Učesnici u razgovoru moraju biti svesni da ne samo da jedan drugome pomažu da više saznaju, nego se tako i bolje upoznaju; oni ne proširuju samo svoju svest nego i svoje zajedništvo!
13. U razgovoru se mora precizirati šta neko misli pod ovim ili onim pojmom, jer se mnogi nesporazumi rađaju upravo iz različitog razumevanja istih reči. Postoje razlike između onoga što neko kaže i onoga što drugi čuju – reči varaju misli. Istinsku zajednicu čine ljudi koji se međusobno dobro razumeju – oni dele jedan svet zajedničkih značenja. Pre svega, neophodno je da se upoznamo sa rečnikom svojih sabesednika. Kao što je jezik domovina za pesnike, tako i svaki učesnik u razgovoru ima svoju domo vinu i voli je kao i vi svoju.
14. Jedino u čemu učesnici razgovora mogu unapred da se slože jeste da odbace nasilje kao način rešavanja medusobnih sporova i sukoba. Ovaj prevrat u načinu mišljenja neophodan je da bi se mogao učiniti preokret i u načinu življenja.
15. U razgovoru svaki čovek pristaje na saznanje da je nesiguran i ograničen, ali on se toga ne stidi jer je to način na koji svaki čovek živi i deluje.
16. Nijedan pogled na svet koji deli ljude ne bi trebalo da postane njihov vodič u mišljenju, verovanju i ponašanju; kad god izaberu rasni, klasni, nacionalni, verski, stranački ili drugi interes za svoga vođu, mogu biti sigurni da čine grešku i greh. Ne valja od razlika praviti razloge za nepoverenje, sumnju, mržnju i svađu. Odanost istini znači mnogo više od odanosti rasi, klasi, veri, naciji, stranci. Ako se svaka stvar vidi i ocenjuje isključivo kroz grupni interes, onda su sukobi sa drugim grupama sasvim izvesni.
17. Tumači stav svojih protivnika na način na koji oni to zaslužuju kao tvoji sabesednici – ne hvataj se za pojedine slabosti u njihovom stavu, nego nastoj da shvatiš celinu.
18. Uzmi u obzir osetljivosti ljudskih bića. Neka tvoj prekor bude blag, a tvoj dokaz jak. „I kada te hvalim i kada te korim, uvek te volim“. Tvoje pravo da drugačije misliš i živiš može biti ograničeno jedino jednakim pravom drugoga.
Iz knjige:
Đuro Šušnjić, „Dijalog i tolerancija“
Čigoja štampa, Beograd, 1997.
Izvor:znakoviporedputa.com
___________________________________________________________________________________
Like this:
Sviđa mi se Učitavanje...
Iako postoji malo dokaza koji potkrepljuju tu priču, veruje se da je tradicija nastala u danima kad su čađ i dim počeli da izbijaju iz pećnica koje je svaka kuća imala. Kako su se crne, čađave fleke našle na zidovima kuća, domaćice iz Zalipja su jednostavno preko njih naslikale cvet, a u početku su čak pravile i sopstvene četkice za slikanje od kravlje dlake.
Vremenom su stare pećnice, koje su stvarale probleme, zamenjene modernijim i čistijim šporetima, a praksa oslikavanja umesto da izumre, postala je još razvijenija. 
Od 1948. održava se i takmičenje u oslikavanju, gde meštani svake godine iznova crtaju cvetiće na svaku praznu površinu na koju naiđu.
Čini se da je u Zalipju svaka nepokretna stvar potencijalna podloga za oslikavanje cvetnih motiva.
A šta je mene podstaklo da se baš na ovakve detalje sa ovakvim skladom spajanja svetla, obličja i boja usresredim u datom trenutku, iz kakvih emocionalnih, saznajnih i estetskih pobuda i potreba, ostaje tajna i za mene samog, kako je to i inače uobičajeno za svako umetničko stvaralaštvo
TAMOiOVDE 