TURISTIČKE ATRAKCIJE GRČKE…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________

Preko 200 naseljenih ostrva, istorijske lokacije koje obuhvataju četiri milenijuma, veličanstvene plaže, planinski vrhovi privlačni za istraživanje, obiluju turističkim atrakcijama koje bi trebalo obići. Predstavljamo vam najpopularnije turističke atrakcije Grčke, koje je izdvojio sajt touropia.com.

99880_sveta-gora-----codgabriel_af

Sveta gora je centar pravoslavnog sveta foto: cod_gabriel/flickr.com

Sveta gora (Atos)
Na poluostrvu Halkidiki nalazi se centar pravoslavnog sveta – Sveta gora. Na ovoj planini nalazi se 20 pravoslavnih manastira, u kojima živi oko 2000 monaha. Kao manastirska zajednica, Sveta gora osnovana je 963. godine. Na Svetoj gori pristup je dozvoljen samo muškarcima.

99881_mistra-----travelinknu_af

Mistra je jedna od najočuvanijih trvrđava u Grčkoj foto: travelinknu/flickr.com

Mistra

Mistra je 1989. godine uvrštena u svetsku kulturnu baštinu. Ovo je jedna od najočuvanijih tvrđava u Grčkoj, a nalazi se u istoimenom selu u srcu Peloponeza. Tvrđavu je podigao franački velmoža Vilijam II de Vilerden, 1249. godine. Najznačajniji spomenici u Mistri su: tvrđava, veliki kompleks zgrada i verske građevine.

99882_lindos-----dave-snowden_af

Lindos i Akropolj foto: Dave Snowden/flickr.com

Lindos

Ovo srednjovekovno selo nalazi se na ostrvu Rodos, a sastoji se od mreže kaldrmisanih ulica i kuća okrečenih u belo. Iznad grada uzdiže se Akropolj u Lindosu, sa kojeg se pruža spektakularni pogled na obalu i okolne luke. Na Akropolju u Lindosu mogu se videti: dorski hram, propileji od svetilišta, ostaci rimskog hrama, dvorac vitezova svetog Jovana…

99883_samarija-----ctsnow_af

Klisura Samarija je glavna turistička atrakcija Krita foto: ctsnow/flickr.com

Klisura Samarija

Samarija se nalazi na Kritu i njegova je glavna turistička atrakcija. Klisura je duga 16 km, šetnja kroz šume borova i čempresa, između litica planine traje od 4 do 7 sati. Više od 4 miliona turista poseti ovu klisuru svake godine.

99884_mirtos-plaza-----antti-simonen_af

Mirtos plaža je nekoliko puta proglašavana za najbolju plažu Grčke foto: Antti Simonen/flickr.com

Mirtos plaža

Na severozapadu Kefalonije, nalazi se svetski poznata Mirtos plaža. Ono što je izdvaja od ostalih plaža širom Grčke jeste magična boja vode, koja se kreće od svetlo plave do tirkizne, koja je u oštrom kontrastu sa belim peskom. U večernjim satima, kada sunce polako nestaje iza horizonta, boja vode varira od crvene, žute, ljubičaste i narandžaste. Zbog toga je Mirtos 12 puta proglašavana za najbolju plažu Grčke.

99885_delfi----catchpenny_af

Antički teatar u Delfima je jedna od najvećih turističkih atrakcija Grčke foto: Catchpenny/flickr.com

Delfi

Delfi su širom grčkog sveta bili poštovani kao centar sveta; u antička vremena ovo je bilo prebivalište delfske Sibile; a sada su Delfi arheološko nalazište i savremeni grad u Grčkoj. Antički teatar u Delfima jedna je od najvećih turističkih atrakcija Grčke. Provitno je izgrađen u 4. veku i imao je 5.000 sedišta. Podignut je na brdu, jer se odatle pruža predivan pogled na celo svetilište.

99886_meteori------alaskapine_af

Meteori su skupina pravoslavnih manastira foto: alaskapine/flickr.com

Meteori

Meteori su skupina pravoslavnih manastira (5 muških, 1 ženski), koji se nalaze u blizini Kalambake. Poznati su širom sveta zbog svog nesvakidašnjeg položaja: nalaze se na stenama-stubovima, za koje naučnici veruju da su stari oko 60 miliona godina, a oblik stena kakav danas vidimo, oblikovali su vreme i zemljotresi. Prvi manastir osnovan je u 14. veku. Meteori se nalaze na spisku kulturne baštine UNESCO-a.

99887_mikonos-----l.-richard-martin-jr._af

Mikonos je poznat kao kosmopolitska destinacija foto: L. Richard Martin, Jr./flickr.com

Mikonos

Mikonos je, među grčkim ostrvima, poznat kao kosmopolitska destinacija, ali i kao jedna od najboljih turističkih atrakcija Grčke. Grad karakterišu kaldrmisane ulice, kuće sa ravnim krovovima, plava vrata i prozori, cvetni balkoni. Takođe, Mikonos je poznat po peščanim plažama i raznovrsnom noćnom životu.

99888_partenon-----kdafalias_af

Partenon je najoriginalnija tvorevina atinske demokratije foto: K_Dafalias/flickr.com

Partenon, Akropolj

Na vrhu stenovitog brda Akropolja nalazi se Partenon, najlepša građevina i najoriginalnija tvorevina atinske demokratije. Partenon je sagrađen između 447. i 438. godine pre nove ere, a zamenio je stari hram koji su uništili Persijanci. Tokom vekova, Partenon je oštećivan, ali je njegova struktura ostala netaknuta. Partenon je hram posvećen grčkoj boginji Atini; spada u najveće svetske kulturne spomenike.

99889_santorini-----donna--andrew_af

Santorini je poznato po predivnom zalasku sunca foto: Donna & Andrew/flickr.com

Santorini

Santorini je vulkansko ostrvo, koje pripada grupaciji Kiklada. Poznato je po neverovatnom zalasku sunca, kućama okrečenim u belo, plažama sa crnim, belim i crvenim peskom. Plaže Santorinija spadaju u najlepše na Mediteranu.

I. Zdravković – Foto: flickr.com/Izvor: superodmor.rs

Pogledajte kako izgleda skupina pravoslavnih manastira Meteori:

______________________________________________________________________________________________________

ISCELITELJI I ISCELJENI…

tamoiovde-logo

Na današnji dan 1757. godine Jovan Apostolović je postao prvi Srbin doktor medicine, odbranivši na univerzitetu u Haleu, na kojem je i studirao, disertaciju na latinskom jeziku – „O načinu kako duševni efekti utiču na čovečje telo„.

Bio je lekar u Novom Sadu od 1759. i 1762. znatno je doprineo suzbijanju kuge koja je zahvatila Srem, Beograd, Bačku i Banat.(rtv.rs)_______________________________________________________________________________________________

ISCELITELJI I ISCELJENI

Naše srednjovekovno lekarstvo

Od Starih Slovena nasleđeno je dobro poznavanje anatomije a pouzdano se zna da je srpska medicina pre mnogih naroda srednjovekovne Evrope koristila i naučnu terminologiju

.

TamoiOvde-MINIJATURA  Postojanje mnogobrojnih starih naziva za pojedine delove tela i važnije organe nedvosmisleno kazuje o prilično dobrom poznavanju anatomije među Starim Slovenima. Činjenica je, s druge strane, da je srpska medicina naučnu medicinsku terminologiju imala već pri kraju srednjeg veka, pre mnogih evropskih naroda koji su se koristili latinskim kao jezikom nauke, jezikom na kome se ne samo pisalo već i predavalo na medicinskim školama Evrope.

Što se tiče fiziologije kod Starih Slovena, koju su kao deo slovenskog porekla imali i Srbi, bilo im je blisko shvatanje prema kome je osnov životnih pojava duša, odnosno dah, a nosioci životne snage su sokovi, posebno krv.

  Istovremeno, nisu im ostali nepoznati ni pojedini racionalni uzročnici bolesti, kao što su, na primer, trovanje, povrede, nepravilna ishrana, meteorološki uzroci. Ipak, Stari Sloveni bili su skloni da veruju kako su najčešći uzročnici bolesti zapravo magične prirode.

U srednjovekovnoj Srbiji poznavanje medicine razvijalo se i pod veoma snažnim uticajima koji su dolazili iz Vizantije.
I, naposletku, treći beočug u stvaranju onog što možemo da označimo kao srpska srednjovekovna medicina čine uticaji koji su preko primorskih gradova na istočnoj obali Jadranskog mora, Kotora i Dubrovnika pre svega, dolazili iz Italije i drugih zapadnih zemalja.

Greh i iskušenje

TamoiOvde-hipokrat

Hipokrat

TamoiOvde-izdanje

Izdanje Hipokratovih spisa iz 1538.godine

   Istoričari srpskog lekarstva smatraju da su, kao i kod većine srednjovekovnih naroda, kod Srba uporedo postojale verska i svetovna medicina i da su se u Srbiji i u jednoj i u drugoj medicini uglavnom ogledali crkveni ljudi. Kad je reč o takozvanom verskom lekarstvu, u njemu se mešaju dva sasvim suprotna pojma. Jedan je „kanonska verska medicina” u koju se ubrajaju svete tajne i molitve za ozdravljenje.

  Drugi pojam, „apokrifna verska medicina”, sadrži nadrilekarstvo i magiju, koje hrišćanska crkva kategorički osuđuje.

   U svakom slučaju, apokrifna verska medicina bila je veoma raširena i u srpskim zemljama se zadržala sve do našeg vremena. Prema njenim shvatanjima, izazivači oboljenja kod ljudi i životinja su zli duhovi koji mogu da se otklone posredstvom dobrih duhova naklonjenih čoveku. Rečju, bilo je potrebno da ova sredstva udalje zle duhove od čoveka jer je od njihovog odstranjivanja zavisilo bolesnikovo ozdravljenje.

Otuda su magijski obredi, sastavljeni iz mističnih radnji i praćeni izgovaranjem tajanstvenih reči, bili sastavni deo lečenja u apokrifnoj verskoj medicini.

Tako, na primer, kod lečenja od ujeda zmije najpre je ulivana voda u novi lonac i nad njim je čitana molitva, pa su zatim vršeni pokreti nožem uz petostruko izgovaranje sledećih razumljivih i nerazumljivih reči: „evrisen, evrisen, potiano, ketisera, poroproketi, porometato, savaot, da vskrsnet bog i razidut se vrazi jego i da bežat ot lica jego nenavideštije jego”.

TamoiOvde-lesnovo

Bolesnik od lepre iz manastira Lesnovo, sredinom 14. veka

Osim reči slovenskog porekla, naše magijske formule sadržavale su, pored razumljivih, i nerazumljive reči istočnog porekla – grčke, persijske i jevrejske – dok je njihova sadržina u većini slučajeva bila nelogična.

Za razliku od apokrifne, kanonska medicina bila je protiv magija i magijskih formula antičkog porekla, pa se zato svodila samo na čitanje molitava priznatih u crkvi. Hrišćanstvo je takođe smatralo da bolesti mogu da budu i božija kazna za učinjene grehe ili, pak, kušanje vere u Boga koji čoveku šalje razne tegobe i bolesti kako bi ispitao čvrstinu njegovog verovanja. Prema kanonskoj medicini, lečenje se sastojalo iz molitava koje je priznavala crkva.

U te svrhe najčešće su se koristile dve molitve, velika i mala molitva Vasilija Velikog. Kao podesan primer molitve u kanonskoj medicini daćemo tekst Molitve kada su oči metiljave i bole:
„Gospode, pomiluj, Bože, amin. Pođoše sedam sestara na putu i putištu, i sretavši ih Isus reče im: Kuda idete, sedam sestara? One mu rekoše: Gospode, idemo k onom slugi božijem (ime) da mu očistimo oči od suza i nameta, bolesti, ’vihra’, vetra, smetišta, i praha. Neka su čiste oči kao biser na zlatnoj čaši, čiste kao sunčeva zora u celom svetu. Neka se raziđu bolesti iz očiju mojih kao vihor na zemlji, kao oblak na nebu, u ime Oca i Sina i Svetoga duha, sada i uvek.”

Od kuge do sunčanice

galen2

Galen i izdanje njegovih spisa iz 1547. godine

  U srpskim zemljama negovana je i naučna medicina koja je u svakom pogledu bila deo evropske medicine. Srpsko lekarstvo nije se mnogo razlikovalo od italijanskog i francuskog koja su negovale znamenite medicinske škole u Salernu i Monpeljeu. I za srpsku medicinu može da se kaže da je to u suštini bila medicina Hipokrata, Galena, Aristida i drugih antičkih lekara, a vremenom je sve više dobijala na zamahu.
Naša medicina 14. i 15. veka nije bila ograničena isključivo na praktičnu stranu. Naprotiv, pokazivala je interes za sve medicinske discipline, pa i za spise iz preventivne medicine, i to u prvom redu za one koji se tiču higijene ishrane.

  O visokim dometima srpske srednjovekovne medicine na najbolji način svedoče sačuvani medicinski spisi kao što su, pre svega, Hilandarski medicinski kodeks br. 517, zbornik koji sadrži spise evropske naučne medicine od 13. do kraja 15. stoleća, zatim Jatrosofija o vsakoj vešti iz 15. veka, kao i Hodoški zbornik, s kraja 14. ili početka 15. veka, u kome se nalazi mešovita medicinska građa. O ovome je nedavno bilo reči na stranicama „Zabavnika”.

TamoiOvde-LECENJEOd kojih bolesti su bolovali Srbi u srednjem veku?  Zanimljivo je napomenuti da ima daleko veći broj i više vrsta oboljenja koja se pominju u svetovnoj medicini nego i takozvanoj verskoj medicini.  Tako, dok se u najopširnijem kodeksu naše verske medicine pominje samo dvadeset devet oboljenja, dotle broj različitih bolesti u najstarijem kodeksu svetovne medicine iznosi osamdeset šest. Među bolestima koje se najčešće pominju su kako one najstrašnije kao što su kuga, lepra, besnilo ili velike boginje, tako i one manje opasne kao što su srdobolja, šuga, malarija ili kostobolja. Uz to, navodi se i čitav niz ostalih bolesti kao što su groznica, zubobolja, krvoliptanje iz nosa, nesanica, kašalj, vratobolja, slabost srca, osipanje kože, sunčanica, zujanje u ušima i gluvoća, žutica.

Najveći broj lekova spravljan je od prirodnih sastojaka biljnog (smokve, urme, biber, badem, različito korenje, smola, tikve, ulje, mahovina, semenje) ili životinjskog porekla (jaja, ovčije i magareće mleko, koziji loj, puževi, jelenji rog, rakovi). Znatno ređe su se upotrebljavali minerali, sumpor i so.
U prostorima gde se srednjovekovna medicina pokazivala kao nemoćna razmahivali su se nadrilekarstvo ili, pak, rašireno verovanje u čudotvornu moć hrišćanskih svetitelja i njihovih moštiju. Tada bi bolesni i njihova brižna okolina, poneseni ne samo verskom zaslepljenošću nego i očajanjem, hrlili prema mestima koja su nudila mogućnost isceljenja. Uopšte, teologija i medicina u srednjovekovnom svetu neretko su se ne samo dodirivale nego i na osoben način umnogome preklapale.

TamoiOvde-NIKOKAIZSALRENA

Ovako je izgledalo lečenje kod Nikole iz Salerna, jednog od najpoznatijih lekara iz 17. veka

  Vera u čudotvornu moć relikvija u lečenju svakojakih tegoba i bolesti podsticala je pobožne na razne ustupke. Strah pred boljkom koja se činila neizlečivom preseljavao je misli i usredsređenost obolelih i njihove okoline iz racionalnog u predele mističnog u kojima je čudotvornost moštiju nadmašivala snagu lekova.

Lekari iz Dubrovnika

  Ko su bili lekari u srpskoj srednjovekovnoj državi?

 Pored onih koji su završili medicinske škole i bili lekari od zanata, bilo je i polukvalifikovanih, koji su posle položenog ispita pred sanitetskim vlastima sticali sva zakonska prava da mogu da se bave lečenjem, kao i nekvalifikovanih, koji su se, pored berberskog zanata, bavili lekarskim zahvatima. O lekarima inače nema mnogo pomena u sačuvanim izvornim svedočanstvima.

U dubrovačkim zvaničnim knjigama pominju se po imenu Srbi lekari: Prvoslav (1298), Menče iz Bara (1330), Milčin iz Prizrena, koji se u novembru 1349. godine u Dubrovniku obavezao da će za nagradu od dvadeset perpera izlečiti sina cipelara Medoja koji je bolovao od kamena, neki Oberko, inače stručnjak za kile, koji je u dubrovačkoj kancelariji 1382. godine sklopio ugovor s Vlahom Stojislavom Popovićem za honorar od šezdeset perpera.

Srpski vladari i najistaknutiji velikaši pozivali su lekare iz Dubrovnika, strance koji su uglavnom poticali s Apeninskog poluostrva. Magister Egidijus dolazio je kralju Stefanu Dečanskom u dva maha, najpre na dva meseca 1326, a zatim isto tako i 1327. godine. Kod Stefana Dušana bio je u službi magister Antonije iz Monteflorea, kod Ankone, koji ga je pratio i bio prisutan na čuvenom sastanku srpskog kralja i vizantijskog cara Andronika III Paleologa u Radovištu 1336. godine. Despotu Stefanu Lazareviću dolazio je dubrovački lekar Danijele de Pasinis iz Verone. Lični lekar despota Đurđa Brankovića bio je takođe Italijan Anđelo Muado. U taj mah bio je u Srbiji i Firentinac Jeronim de Sante Minijato. Dubrovčani su slali opštinske lekare i velikašima Sandalju Hraniću, Balšićima, Stefanu Vukčiću Kosači i drugima.

Na osnovu raspoloživih izvora može da se izračuna da je počev od 14. veka u Srbiji živelo i radilo četrdeset devet lekara italijanskog porekla uz dvadeset devet apotekara. Od toga je u 14. veku delovalo petnaest lekara, u 15. trideset, a u 16. četrnaest lekara. Većina njih bila je rodom iz Italije (Rim, Padova, Bolonja, Venecija, Ferma). Prvi Srbin doktor medicine bio je Jovan Apostolović (1730–1770) koji je 1757. godine diplomirao na znamenitom univerzitetu u Haleu.

Postelje u ćeliji

U srednjovekovnoj Srbiji bilo je i bolnica. Njih su podizali vladari iz dinastije Nemanjića uz svoje manastire, za potrebe samih manastira, ili kao sklonište za obolele od neizlečivih bolesti. Prve srpske bolnice u manastirima Hilandaru i Studenici nastale su po ugledu na vizantijske. Hilandarska je imala i sklonište za bolesnike od hroničnih neizlečivih oboljenja kao što su lepra, paraliza, epilepsija. O hilandarskoj bolnici starali su se i potonji srpski vladari. U Hilandarskom tipiku, svojevrsnom manastirskom ustavu, u članu 40, nalaze se i propisi o bolnici. Tamo piše:
„Rekoh napred nešto malo o bolesnoj braći našoj. Sve je ostavljeno igumanovoj volji što se tiče brige o njima. Jer treba i o njima više kazati. Zapovedamo da se za bolne izabere ćelija koja ima oblik bolnice, i da se postave postelje bolnima za ležanje i odmor, i da im se daje bolničar da ih dvori u svemu. Ako li mojim gresima mnogi padnu u bolest, neka im se dadu i dva bolničara, velika arula, to jest ognjište od medi skovano i prenosivo, na kome će se topiti ukrop za bolne i drugo što im je na utehu, po mogućstvu, za jelo i piće i druge potrebe. A iguman svagda, ne retko, neka dolazi u bolnicu i neka od sveg srca posećuje bratiju i neka donosi svakome potrebno…”

TamoiOvde-studenica

Manastir Studenica, gde je bila naša prva bolnica

  U početku je bolnica bila smeštena u ćeliji s osam postelja za članove monaškog bratstva. U doba kralja Milutina (1282–1321) ova bolnica je proširena, da bi za vreme cara Stefana Dušana imala čak šest velikih bolničkih soba. O hilandarskoj bolnici starali su se i potonji vladari sve do propasti srpske srednjovekovne države u 15. stoleću. Kako misle pojedini istraživači, zbog toga što je u ovoj bolnici negovana i medicinska književnost i što su se za lečenje upotrebljavali spisi antičke medicine, ona bi mogla da se smatra i najstarijom srpskom medicinskom školom.
Bolnica koju je u manastiru Studenici utemeljio Sava Nemanjić bila je prva bolnica osnovana na tlu srpske srednjovekovne države. U Studeničkom tipiku nalazi se i poglavlje o bolnici i bolničarima preuzeto iz Hilandarskog tipika, a ovaj tipik je u stvari unekoliko prerađeni tipik znamenitog manastira Bogorodice Evergetide u Carigradu.

Postojala je i bolnica u manastiru Svetih Arhanđela kod Prizrena koja je imala dvadeset postelja. U nju su dolazili oni koji su se razboleli, ali bolesnicima se nisu smatrali hromi i slepi. U manastirskoj bolnici Svete Bogorodice Ratačke lečeni su bolesnici s trajnim telesnim manama i hroničnim oboljenjima. Despot Stefan Lazarević je u Beogradu podigao bolnicu koja je imala i svoju crkvu.   Bolnica je bilo i u primorskim gradovima kao što su Kotor i Dubrovnik.


vadenjezuba

Vađenje zuba

Pre nekoliko godina, prilikom arheoloških iskopavanja na lokalitetu manastira Svetog Georgija u Dabru, kasnije poznatog kao manastir Orahovica u Mažićima, smeštenog na levoj obali Lima, otkrivena je manastirska bolnica. Reč je o manastiru koji je već početkom 13. veka bio ugledno i važno monaško središte srpske države, a kasnije je imao burnu istoriju, pa je 1732. godine bio sasvim porušen i potom sve do 1998. godine zarastao u šiblje i gotovo zaboravljen.   Posebno valja naglasiti činjenicu da su prilikom arheoloških iskopavanja na ovom lokalitetu nađeni i medicinski instrumenti – cirkle, makaze, optička pomagala, instrumenti za vađenje projektila, skalpeli – koji uglavnom potiču iz 16. i 17. stoleća.
Jedna od najčuvenijih bolnica bila je ona koju je u Carigradu podigao kralj Milutin.

 

U grčkim izvorima ona se redovno naziva ksenon, odnosno Kraljev ksenon. Prvobitno značenje te reči je svratište, dom za prijem stranaca, ali već u srednjem veku dobija i značenje bolnica. Milutinova bolnica bila je podignuta pri manastiru Jovana Prodroma, koji je u carigradskoj četvrti Petri, nedaleko od Vlahernske palate, podigao car Jovan II Komnin (1118–1143) u prvoj polovini 12. veka. U Žitiju kralja Milutina iz pera arhiepiskopa Danila II stoji zapisano:
„I tu načini mnoštvo odara radi počivanja bolnima, meke postelje postavivši povrh njih. I tu, ako kakav bolesnik nema nikakve nade, zapovedi da svaki takav ide ka tako spremljenom odru.” I nešto dalje:      „Ako je ko od takovih bolesnika isceljen odlazio na svoj put radujući se, opet je drugi bolesnik dolazio na njegovo mesto, takođe primajući milostivo posećenje, kao što je i do današnjeg dana neizmenjeno.”
Kako Danilo II beleži, Milutin se pobrinuo i za bolničko osoblje.


Obnova narodne medicine

Uporedo s bolnicama postojale su i apoteke, uglavnom u primorskim gradovima. Tako se zna da su službu apotekara u Dubrovniku i Kotoru mahom obavljali stranci, najčešće došljaci s Apeninskog poluostrva.
Padom srpskih srednjovekovnih zemalja pod vlast Osmanlija sredinom 15. veka došlo je do oživljavanja plemenske i patrijarhalne kulture.
U vezi s tim, među Srbima koji su postali podanici prostranog Osmanskog carstva u upotrebi su ostale samo narodna svetovna i verska medicina. Obnova narodne medicine, uz upadljivu oseku naučnog lekarstva, ispoljila se u pojavi niza takozvanih lekaruša, svojevrsnih zbornika u kojima je sakupljano narodno medicinsko iskustvo. Najčešće je reč o rukopisnim knjigama u kojima su popisivane lekarije, kao i uputstva za njihovu upotrebu, ali u kojima je naučni pristup medicini lagano gubio bitku s navalom magije, nadrilekarstva i praznoverica.

Autor: Radivoj Radić /politikin-zabavnik.rs/broj: 3085

_____________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

PRINCEZIN „PUT RUŽAMA POSUT“…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________

 Kako je princeza Olivera završila u Bajazitovom haremu

 Snimanje prvog dokumentarnog filma, sa igranim delovima, o srpskoj princezi Oliveri Lazarević počelo je  na lokalitetima na Smederevskoj tvrđavi, saopštio je fond „Princeza Olivera“.

princeza-olivera

Foto:vesna.atlantidaforum.com

Film pod nazivom „Put ružama posut“ prati sudbinu kćerke kneza Lazara i kneginje Milice koja je nakon Kosovske bitke predata Turcima kao zalog za mir i poslata u harem sultana Bajazita.

Autorski tim za ovaj srednjemetražni film okupio je fond „Princeza Olivera“. Reditelj je Marko Novaković. Scenario je, prema monografiji „Princeza Olivera, zaboravljena srpska kneginja“, napisala Olivera Šaranović, a dramaturški ga je uobličila Nataša Drakulić.

Narator je Milan Caci Mihailović. U igranim rekonstrukcijama pojavljuju se u ulozi princeze Olivere – Vesna Stanojević i Aleksandra Manasijević, kao i Tanja Bošković (kneginja Milica), Dragan Mićanović i Ljubomir Bulajić (Despot Stefan), Ivan Jevtović (Bajazit Prvi), Aleksandra Nikolić (Jela Balšić).

U filmu će biti korišćena bogata arhivska građa, umetnički predmeti, inserti iz dokumentarnih i igranih filmova, mape.
Snimaće se na autentičnim lokacijama širom Srbije (Beogradska tvrđava, crkva Ružica, Konak kneginje Ljubice, Saborna crkva, crkva Lazarica, ostaci Lazarevog grada u Kruševcu, tvrđava u Baču, manastiri Manasija, Studenica, Ravanica.)

Film govori o životnom putu princeze Olivere koju su iz rodnog Kruševca u harem Bajazita Prvog, koji je pogubio njenog oca, Srbi ispratili bacajući pred nju pupoljke ruža.

Priča o sudbini princeze Olivere neodvojiva je od priče o njenim roditeljima, bratu despotu Stefanu, sestri Jeli Balšić, sestriću Đurađu Brankoviću, pa će film biti prilika da se oživi ovaj nedovoljno istražen deo srednjovekovne srpske istorije, ističu producenti.

Princeza Olivera je uspela da se dostojanstveno izbori sa nedaćama koje joj je život na turskom dvoru doneo, da uz to pomogne Srbiji, da se u nju vrati i nastavi da pomaže vladavinu svog brata Despota Stefana. Autorski tim filma i fond „Princeza Olivera“ dobili su blagoslov patrijarha srpskog Irineja za snimanje ovog filma. Premijera se očekuje na leto.      

(tanjug.rs /08.04.2013)



POD SEDAM VELOVA

 Životna priča princeze Olivere, najmlađe kćeri kneza Lazara i kneginje Milice, ostala je maglovita. Pomagala Srbe utičući na sultana

f01-lazar_310x186

Car Lazar i njegova porodica, Pavle Čortanović, 1860.

    ŽIVOTNA priča princeze Olivere, najmlađe kćeri kneza Lazara i kneginje Milice, ostala je maglovita. Njoj su dodeljeni tek manji odeljci u literaturi koja se bavi srednjovekovnom epohom ili porodicom Lazarević.

Žrtva koju je podnela odlaskom u harem Bajazita I ističe se kao njena najveća istorijska zasluga. Pre svega zato što je svoj uticaj na turskog sultana koristila za dobrobit Srbije i srpskog naroda. Po majci, kneginji Milici, Olivera je poreklom od samih Nemanjića.

Kneginja Milica je čukununuka kralja Duklje, Vukana Nemanjića, najstarijeg sina velikog župana Stefana Nemanje i starijeg brata kralja Stefana Prvovenčanog i Svetog Save. Po ocu, knezu Lazaru, Olivera je unuka izvesnog Pribca (ili Pripca) Hrebeljanovića iz Prilepca kod Novog Brda. Pominje se da je on bio u službi cara Stefana Dušana i imao titule peharnika, logoteta i velikog sluge. Pripadao je nižoj vlasteli.

Po nekim naznakama, Lazar je navodno bio samo posvojče Pribčevo, a zapravo vanbračni sin Dušanove polusestre Teodore ili možda samog cara Dušana, pa time i sam Nemanjić. Na to ukazuju, mada ne precizno, “Pećki rodoslov” ili Dukina “Tursko-Vizantijska istorija 1341-1462. godine”. Čak i da su ovi podaci istiniti, Lazar i Milica su bili više nego dovoljno srodnički udaljeni, tako da se njihov brak nikako nije mogao smatrati rodoskrnavljenjem.
Knez Lazar i kneginja Milica imali su sedmoro dece: Maru, Draganu, Teodoru, Jelenu, Oliveru, Stefana i Vuka. Olivera je, nesumnjivo, bila najmlađa kći, ali nije konačno utvrđeno da li je bila i najmlađe dete kneževskog para.

O Oliverinom rođenju, detinjstvu i ranoj mladosti gotovo da nema neposrednih podataka. Godina njenog rođenja nigde u izvorima nije precizno zabeležena. Neki autori rodoslova Lazarevića smatraju da je rođena 1373. ili 1376. godine. Sa druge strane, na osnovu nekih savremenih genealogija, rukovodeći se podatkom da je despot Stefan, Oliverin brat, rođen oko 1377, može se izvući zaključak da se u tom slučaju mogla roditi između 1378. i 1380. U slučaju da je rođena između 1373. i 1376. godine mogla je imati između četrnaest i osamnaest godina kada je otišla u harem.
U razdoblju pre Kosovske bitke, život kneževske dece odvijao se u sjaju neke vrste političke i kulturne renesanse. Kneževa deca, pa i sama Olivera, imala su prilike da se sretnu sa mnogim umnim ljudima, umetnicima i zanatlijama i da se upoznaju sa lepotom njihovih dela.
Svet zabave bio je takođe lako dostupan. Na očevom dvoru ili na gradskim trgovima, mogli su da vide putujuće glumce, propovednike, muzičare i mađioničare. Bili su u prilici da posmatraju i mnogobrojne viteške igre, nalik viteškim turnirima na Zapadu.

Njihovo obrazovanje bilo je temeljno. Učili su strogu dvorsku etikeciju, čitanje, pisanje, matematiku i pevanje. Pored maternjeg jezika, morali su tečno govoriti latinski i grčki. Proučavali su i hrišćansku teologiju i filozofiju. Čak i ženska deca morala su, bar delimično, biti upućena u pravila i tajne diplomatije.
Lazareve i Miličine kćeri bile su lepo vaspitane, ambiciozne, pametne, obrazovane, samosvesne i energične žene, prave vladarke nalik svojoj majci. Potvrda za ovo je i obrazovanje Jelene Balšić, čija se pisma smatraju izvanrednim dometom srpske srednjovekovne epistologije. Dokaz su i vladarske karijere, kako Jelene Balšić, tako i njene sestre Mare Branković, pa i čitava sudbina princeze Olivere.
(Nastaviće se)

ZA SPAS NARODA

 POLITIČKI brak bio je uobičajena pojava u srednjovekovnoj Srbiji. Svi brakovi vladara iz dinastije Nemanjića, bili su politički. Milica dala Bajazitu najmlađu kćer

f02-Srpske-zemlje_310x186

Srpske zemlje krajem 14. veka

 POLITIČKI brak bio je uobičajena pojava u srednjovekovnoj Srbiji. Svi brakovi vladara iz dinastije Nemanjića, od Stefana Nemanje do cara Uroša I, bili su politički. Kralj Milutin je sklopio čak pet takvih brakova.

I brak kneza Lazara i Milice, visokog dvorskog službenika i kneginje – Nemanjine potomkinje bio je usmeren politikom. Njihove četiri starije kćeri bile su, takođe, u političkim brakovima. Mara je udata za Vuka Brankovića, Dragana za bugarskog cara Jovana Šišmana, Teodora za palatina na ugarskom dvoru Nikolu Gorjanskog (Garevića, Garu), a Jelena za gospodara Zete – Đurađa Balšića.

Ni osmanlijski vladari iz tog doba nisu ostali imuni na posezanje za brakom kao političkim sredstvom. Sultan Orhan, otac Muratov i deda Bajazitov dobio je od pretendenta na vizantijski presto i kasnijeg cara Jovana Kantakuzena, njegovu kći Teodoru za ženu (1346. ili 1347). Kantakuzen je, u sukobima oko vizantijskog prestola, privoleo Turke na svoju stranu i na kraju bio krunisan za cara. Nije prošlo mnogo vremena, a sultan Murat je za ženu uzeo jednu hrišćansku princezu. Kada je car Jovan, koji je kontrolisao južni deo Bugarske, izgubio Drenopolj (Jedrene), a potom i Filipopolj (Plovdiv) morao je pristati na vazalstvo Muratu. Izvori kažu da je sam Murat kao zalog tražio Jovanovu sestru Tamaru.

Dvadesetak godina kasnije slična sudbina zadesila je i princezu Oliveru Lazarević. Kako navodi teolog Nikola Giljen njeno venčanje sa Bajazitom pokazalo se u datom istorijskom trenutku kao najracionalnije rešenje za opstanak srpskog naroda i srpske države.
Nedugo posle kosovske tragedije, koja se dogodila na Vidovdan 1389, nastali su sukobi među Srbima koji su bili za primirje sa Turcima i onih koji su bili za dalji otpor. Srbijom je u to vreme, s mukom, ali uz svesrdnu pomoć malobrojne preživele vlastele, a u ime maloletnog sina Stefana, upravljala kneginja Milica. Miličinoj vlasti se suprotstavljao njen zet Vuk Branković, koji je odbijao njenu prevlast u porodičnom savezu.

Milica je nameravala da se sa decom, Stefanom, Vukom i Oliverom skloni privremeno u Dubrovnik. Mađarski kralj Žigmund je saznao za to i želeći da iskoristi njeno odsustvo prodro je u severnu Srbiju. Dok su mađarske trupe pljačkale po Šumadiji, a turske po jugu Srbije, Bajazitove posade već su bile zaposele nekoliko srpskih gradova. Kneginja Milica promenila je odluku, ostala u Srbiji i sklopila mir sa Turcima prihvatajući vazalnost Bajazitu. Tu odluku Milica je donela uz saglasnost vlastele, državnih činovnika, patrijarha i arhijereja srpske crkve.
Mir je pre svega podrazumevao veliki novčani danak Turcima i pomoć u ljudstvu za potrebe turske vojske. Kao zalog za ispunjenje ovih obaveza, Milica je dala svoju najmlađu i jedinu neudatu kćer Oliveru u harem sultana Bajazita, čoveka koji joj je pogubio oca.

Vreme Oliverinog odlaska u Bajazitov harem, Stojan Novaković povezuje sa kanonizacijom kneza Lazara i prenosom njegovih moštiju iz Prištine u Ravanicu. Taj događaj odigrao se 28. juna 1391. godine, zbog čega Novaković Oliverin odlazak u harem smešta u proleće te godine. Pre sklapanja mira Turci nisu dozvoljavali prenos moštiju, a to je bio jedan od uslova da ga Srbi prihvate. Ne može se pouzdano reći da je ovaj Novakovićev zaključak tačan. Prenos moštiju kneza Lazara mogao se dogoditi, posle duže pripreme, na Vidovdan, naredne godine.(Nastaviće se)

SULTAN SE PROPIO

 Odlaskom Olivere Lazarević u harem sklopljen je mir između Srbije i Osmanske imperije. Bila je dovoljno mudra da zna granicu

f03-Jestira_310x186

Biblijska Jestira (Tatjana Kilibarda)

 DATA je Bajazitu! Odlaskom Olivere Lazarević u harem sklopljen je mir između Srbije i Osmanske imperije. Konstantin Filozof ovom događaju daje epsku crtu. Zapaža da je Olivera data Bajazitu “da bi bilo spaseno hristoimenito stado od vukova koji su ga klali”. Vekovima kasnije, Vladimir Ćorović zaključuje da je majka Milica “morala pristati na to”.

Olivera je otišla onome ko je pogubio njenog oca, kneza Lazara! Ako već nije mogla podeliti teret majčinske tuge, kneginja Milica je sa srpskom vlastelom i crkvom podelila teret ove teške odluke.
Bajazitu su Oliveru odvela braća, kneževići Stefan i Vuk. Bilo je to njihovo prvo vazalsko putovanje na poklonjenje novom gospodaru. Harem se nalazio u tadašnjoj evropskoj prestonici Osmanlija, u Drenopolju (Jedrenu), na reci Marici, oko 250 kilometara istočno od Kruševca.

Oliverina sudbina za trenutak je promenila tok istorije njenog naroda. Nije bila ni prva hrišćanka, ni prva plemkinja u tom haremu. Prema navodima Željka Fajfrića, nijedna sultanija pre Olivere, koja nije prešla u islam, nije uspela da postane toliko uticajna. Olivera je bila “dovoljno mudra da zna do koje granice sme da ide i šta može da dobije”. Njene želje nisu prerastale u hirove i neuočljivo se mešala u političke događaje. Za svoju porodicu “umela je da izbori šta se moglo”.

Odlazak u Bajazitov harem i novo životno okruženje bili su stresni i surovi za nju, zapaža teolog Nikola Giljen. Na njenoj strani su bili prirodna snalažljivost, karakter, obrazovanje i vaspitanje. To joj je pomoglo da se lakše uklopi i brže prilagodi uslovima haremskog života. Malobrojni pisani izvori iz tog doba otkrivaju da je Olivera s vremenom stekla poseban položaj i snažan uticaj na Bajazita. O tome svedoči Konstantin Filozof u “Žitiju Despota Stefana”.
Drugi izvor, turska “Hronika” Ašik-paše Zade puna je velikih grešaka u godinama i imenima, a provejavaju i nesimpatije prema sultaniji hrišćanki. On čudno pripoveda o miru sklopljenom između Srba i Turaka iz 1390. godine. Po njemu, na poklonjenje Bajazitu nije došao sam Stefan, već njegov izaslanik sa “sestrom njegova oca”, što je mogla biti samo Dragana, žena čelnika Muse, koja je umrla pre 1389. godine. Sasvim je nejasno da li je taj izaslanik sa sobom doveo princezu Oliveru ili je po nju, naknadno, došao Bajazitov emisar. Olivera se nigde ne spominje imenom, već isključivo kao “Srpkinja devojka” i “Kaurka devojka”.

Iz rečenice: “Kada se devojka sastade sa Hanom, ostvari se što se želelo”, ne može se zaključiti da li hroničar govori o miru između Srba i Turaka ili sklapanju braka između Olivere i Bajazita. Isto tako se ne zna da li je Ašik-paša mislio na Oliverin uticaj na Bajazita u korist Srba ili na ispunjavanje bračnih dužnosti, kada je zapisao: “Kada je devojka poodrasla, poslužila je za ono što joj je dužnost bila.”

Što se tiče Oliverinog uticaja na Bajazita, tu se Ašik-paša, kao pravoverni musliman, usredsredio isključivo na činjenicu da se turski sultan propio zbog njenog negativnog uticaja. Masovne pijanke u haremu odvijale su se, tobože, uz odobravanje i podsticanje velikog vezira Ali-paše, po nekim izvorima Srbima nimalo naklonjenog. Ove tvrdnje se ponavljaju nekoliko puta, pa i u stihu, sa očekivanim zaključkom o štetnosti brakova osmanskih vladara sa hrišćankama.
I iz ovih zapisa zaključuje se da je Olivera bila uticajna, u većoj meri nego što je bilo dozvoljeno. Bila je jedna od njegove četiri šerijatske supruge-kadune. (Nastaviće se)

MILJENICA SULTANA

 PREMA turskim izvorima, Olivera Lazarević bila je vanredno lepa, otmena i imala veliki uticaj nad strastima odanog sultana. Zadobila i održala ljubav besnog Bajazita

f04-Harem_310x186

Harem prema starim gravirama

  PREMA turskim izvorima, Olivera Lazarević bila je vanredno lepa, otmena i imala veliki uticaj nad strastima odanog sultana Bajazita. Pripisuju joj da je sultanova strast prema alkoholu samo manji deo njenih grehova. Najveći greh joj je, ipak, po njihovom mišljenju, to što je neprestano šaputala sultanu u korist svog brata despota Stefana Lazarevića.

Nije bilo lako, u velikom haremu u kome se neprekidno odvijala intrigantna diplomatska borba među ženama, postati miljenica sultana. Olivera je to uspela. Harem je bio složeno, opasno i zatvoreno društvo, izolovano od stvarnosti i spoljašnjeg sveta. Većinom su ga činile robinje, zarobljenice ili kupljene žene. Bilo je tu i po nekoliko stotina žena. Prostorije je čuvala straža sačinjena od evnuha – crnaca uškopljenika, pod komandom harem age. Nadzirala ga je sultanova majka, koja je pazila da se neka od žena harema previše ne dodvori sultanu.

Tek pristigle žene imale su rang adžamije, odnosno početnice, a vremenom su prelazile, u zavisnosti od svojih sposobnosti, ali i sultanove volje, put od džarija (obične robinje), preko šagirdi (šegrtica) i gediklija (u rangu kalfi), do usti (majstora za različite dužnosti prema sultanu). Uste koje su obavljale ono što se danas naziva „bračnim dužnostima“ nazivale su se hasećijama. Samo četiri hasećije, koliko je propisivao šerijat, mogle su stupiti u šerijatski brak i nazivane su kadunama, a ako rode sinove baš-kadunama.
Prema nekim izvorima, žene za harem birane su prema turskom osećanju za žensku lepotu, pa su tako na ceni osim Turkinja bile i žene sa Kavkaza, Gruzijke i Jermenke, uglavnom punije građe i crnomanjaste. Turski sultani ženili su se, međutim, i hrišćanskim princezama – Grkinjama, Bugarkama, Srpkinjama i Ruskinjama. Tako je bilo i u Oliverinom vremenu.

Sa inovernim princezama sultani su sklapali šerijatske brakove. One nisu morale da prihvate islamsku veru, postajale su kadune ili sultanije. Neke od njih su ne samo ostajale u pravoslavnoj veri, već su pored muževljevih džamija gradile crkve. Hrišćanske kadune imale su znatan politički uticaj. Ruskinja Rokselana, poznatija kao Hurem-sultanija, imala je uticaj čak i u nasleđivanju vlasti. Zbog toga su takvi brakovi od druge polovine DžVI veka bili zabranjivani.
Olivera je vrlo brzo shvatila sistem funkcionisanja harema. Vešto izbegavajući intrige i strogu hijerarhiju našla je put do Bajazitovog srca. Kao njegova miljenica uspela je da pomogne svojoj zemlji. Ovakvim ponašanjem pokazala je izuzetnu diplomatsku mudrost.

PozivajuĆi se na ranija istorijska iskustva, Stojan Novaković povezuje Oliverin uticaj na Bajazita sa preimućstvom koje su Lazarevići imali nad ostalom srpskom vlastelom, pre svega nad buntovnim Brankovićima. „Udajom Olivere, slučajem što je njoj pošlo za rukom da u dvoru Bajazitovom i nad Bajazitom samim zadobije znatan uticaj, i viteškim i plemićkim osobinama Stefana Lazarevića, novoga kneza, Lazareva je porodica, kako se iz naših savremenih spisa vidi, zauzela vrlo povoljan položaj na dvoru Bajazitovom. To je mnogo doprinosilo i utvrđenju njenom u samim srpskim zemljama.“ Kao posledica toga, odmah po Vukovoj smrti (1398.) sve zemlje Brankovića ušle su u sastav države Lazarevića.
Politika mira sa Turcima dala je svoje najzrelije plodove po Srbiju. Zasluge za to Novaković pripisuje upravo princezi Oliveri, podsećajući da je ona „u sultanskome haremu uspela da održi prvo mesto, zadobije i održi ljubav besnog Bajazita (Nastaviće se)

GLAS ZA BRATA

 Zahvaljujuči Oliverinom uticaju na turskog sultana, porodica Lazarevića dobila je preimućstvo nad ostalom srpskom vlastelom. Spasila Stefana od sultanovog gneva

f05-Despot_310x186

Stefan Lazarević

  ODLAZAK Olivere Lazarević u harem sultana Bajazita doneo je Srbima preko potreban mir. Zahvaljujući njenom uticaju na turskog sultana, porodica Lazarevića dobila je preimućstvo nad ostalom srpskom vlastelom, pre svega nad buntovnim Brankovićima. Lazareva porodica, kako se vidi iz savremenih spisa, zauzela je vrlo povoljan položaj na turskom dvoru. To je doprinelo njenom utemeljenju u srpskim zemljama, a zemlje Brankovića su ušle u sastav države Lazarevića 1398, odmah po smrti Vuka Brankovića.

Negde u to doba, u sklopu osvajačkih pohoda na Balkanu, Turci su poslali jake vojne odrede u Bosnu. U tom pohodu sa svojim trupama učestvovao je knez Stefan Lazarević. Usled nezapamćeno jake zime doživeli su krah, a Stefan je, uz pomoć Ugara, pokušao da to iskoristi za oslobođenje od turskog vazalstva.

Srpski plemići, koji su želeli da se osamostale, pripremili su zaveru protiv Stefana. Poslali su Bajazitu signale o Stefanovoj tobožnjoj odgovornosti za neuspeh u Bosni i njegovim vezama sa Ugrima. To je poljuljalo Stefanov ugled kod Bajazita i pretilo da ozbiljno ugrozi srpsku državu. Mada se neuspeh bosanske misije nije neposredno mogao povezati sa Stefanom, to je zbog njegove prougarske politike podsećalo na izdaju, zaključuje teolog Nikola Giljen.
Jedan od trojice urotnika, Novak Belocrkvić, Nikola Zojić i izvesni Mihailo (ili Mihalo), otkrio je Stefanu zaveru. Ubrzo je Stefan pogubio Belocrkvića, a Zojića proterao sa čitavom porodicom u manastir Ostrovica. Da bi ispravile štetu, kneginja Milica (tada već monahinja Jevgenija) i njena rođaka, monahinja Jefimija, otputovale su sultanu Bajazitu. Istoričar Vladimir Ćorović navodi da je to bila prva naša diplomatska misija koju su vodile žene.

Prema istorijskim izvorima, njih dve su otišle Bajazitu sa zvaničnom molbom da im dozvoli da prenesu mošti svete Petke iz Trnova u Vidin, kako bi njihove čudotvorne moći pomogle srpskoj zemlji i narodu, a Stefanovo pravdanje od optužbi za izdaju, spomenule su samo usput. Istoričari kažu da Bajazit nije poverovao monahinjama da je Stefan nevin, ali nije posumnjao da je njihov dolazak povezan sa moštima.
Usledila je Stefanova poseta Bajazitu. Hroničari smatraju da je Oliverino “šaputanje u bratovljevu korist” tada odigralo ključnu ulogu i spaslo ga sultanovog gneva. Bajazit ne samo da je oprostio Stefanu, već je prema njemu zauzeo još blagonakloniji, gotovo očinski stav.
Konstantin Filozof prenosi da je Stefan, iskreno se kajući, tada rekao Bajazitu: “Gospodaru, umesto da me ko ocrnjuje pred tvojom moći, sam ću izneti sagrešenje moje, koje carstvu tvome neki za mene behu saopštili, kako sam odstupio od službe tvojoj državi i da sam drug Ugrima. Rasudivši opet da je stvar neumesna, setih se vaspitanja, tvoje moći i zakletve, i dođoh. Evo, život je moj pred Bogom u tvojoj ruci, šta hoćeš, učini.” Prema istom izvoru, Bajazit je svog vazala nazvao “najstarijim i vazljubljenim sinom” i ukazao mu na jalovost i štetnost paktiranja sa Ugrima.
Proročanske Bajazitove reči da treba da pričeka njegovu smrt i borbu njegovih sinova za vlast, pa da to iskoristi za osamostaljivanje i proširenje države, piše Giljen, možemo uzeti sa rezervom, jer su one svesna ili podsvesna posledica Konstantinovog poznavanja kasnijih događaja. Ipak, takve tvrdnje ukazuju da je Bajazitov odnos prema Stefanu mogao biti krajnje dobronameran. Nema sumnje da je na takav odnos Bajazita prema Stefanu uticala Olivera.

Dragana Matović (01.- 05. novembar 2009)/www.novosti.rs


 Priredio: Bora*S