SKUPO PLAĆENA ULAZNICA U SVET ODRASLIH…

tamoiovde-logo

Raport kaplara Gavrića

Momčilo Gavrić, sin Alimpija i Jelene, iz sela Trbušnica kod Loznice, rođen je prvog maja 1906. godine. U osmoj godini 1914. postao je kaplar Drinske divizije, sa devet je prešao Albaniju, sa jedanaest unapređen u čin podnarednika, sa dvanaest probijao Solunski front i oslobađao Beograd…

Gavric na Krfu

Gavrić na Krfu

Rat je državni posao. Vode ga armije i mase. U njemu nema mesta za pojedinca, za njegove razloge i sudbinu. S druge strane, ratovi se pamte i kao pojedinačne tragedije i herojstva.

Sudbina, ratna i životna, osmogodišnjeg dečaka Momčila Gavrića objedinila je sve paradokse i apsurde rata.

Jedan, za velike državne razloge, nebitan mali život spojio je u svom trajanju bol i nesreću, hrabrost i rešenost da se stigne do časnog kraja.

Leopold fon Berhtold, ministar spoljnih poslova Austrougarske, izdao je nalog da 28. jula 1914. telegram o objavi rata Srbiji bude poslat običnom poštom u Beograd. Kako su sve državne ustanove bile evakuisane, telegrafisti su ga prosledili u Kragujevac, gde se nalazila Vrhovna komanda srpske vojske.

Tako je počeo rat koji je odneo deset miliona života, izbrisao tri imperije, razorio Evropu, zauvek odredio život jednog dečaka koji se toga dana verovatno bezbrižno igrao čuvajući stoku na padinama planine Gučevo.

Već u prvim danima rata, sredinom avgusta 1914. austrougarska vojska je počinila masovna ubistva među civilnim stanovništvom Podrinja. Momčilov otac Alimpije rekao mu je da otrči do susednog zaseoka i javi sestri Milosavki, koja je tamo bila udata, da se spremi za bežaniju.

Momcilo Gavric raportira majoru Tucovicu

Kaplar Gavrić raportira majoru Tucoviću

Dok se on vratio austrougarski vojnici su upali u dvorište Gavrića i pobili celu porodicu. U jednom danu dečaku Momčilu Gavriću su u dvorištu kuće, na padinama Gučeva, pobijeni i zaklani otac Alimpije, majka Jelena i sedmoro braće i sestara.

Bežeći u dečjem strahu od tog prizora, naišao je na vojnike Šestog artiljerijskog puka srpske vojske kojim je komandovao potpukovnik Stevan Tucović, rođeni brat Dimitrija Tucovića.

Momčilo je Tucoviću ispričao šta se desilo. Stevan je postrojio vojnike i upitao: Ko se javlja da kao dobrovoljac sa ovim malim osveti njegovu familiju?

Gavric posmatra odvodjenje austrougarskog oficira 1914

Momčilo Gavrić 1914. godine

Bez ijedne reči iskoraknuo je ceo puk. Stevan je odredio jednog starijeg vojnika, Zlatiborca Miloša Mišovića. Sačekali su noć, uzeli torbu bombi i njima zasuli pijane austrougarske vojnike u dvorištu Momčilove kuće…

Tako je osmogodišnji Momčilo postao vojnik. Sa Šestim artiljerijskim pukom učestvovao je u Kolubarskoj bici i dobio čin kaplara.

Prešao je Albaniju i preživeo tako što je dnevno jeo po jednu sušenu ribicu saragu iz venca koje je dobio kod Skadarskog jezera.

Gavric na Solunskom frontu

Ranjenik na Solunskom frontu

U Grčkoj je sačuvana jedna lepa i tužna fotografija dečaka vojnika u novoj uniformi srpske vojske, to je portret Momčila Gavrića kako ponosno pozira ispred neke tarabe na Krfu. Mnogo godina posle on je ispričao potresno svedočanstvo, svoj prvi san kada su onako iscrpljeni stigli na Krf…

Sanjao sam da sam na našoj livadi pod Gučevom i da se igram sa anđelima. Odnekud se pojavila moja majka Jelena sa punom korpom rumenih jabuka i deli, meni i anđelima, te jabuke… Posle mi je bilo žao što sam se probudio…

Na Solunskom frontu Momčilo je brinuo o dvema mulama i snabdevao vojnike, te je dva puta ranjavan. Vojvoda Živojin Mišić ga je prilikom jedne inspekcije zatečen tragičnom sudbinom i nestvarnom hrabrošću deteta, unapredio u čin podnarednika. Imao je tada jedanaest godina.

Momcilo Gavric u Favershamu 1921

Gavrić na školovanju u Britaniji

Posleratne godine je kao ratno siroče proveo u Engleskoj gde je, u Faberšemu kod Londona, završio osnovnu i grafičku školu. Vratio se u Srbiju, ali pošto u regrutnoj komisiji nisu verovali njegovoj priči, ponovo je služio vojsku – kao artiljerac.

Na početku Drugog svetskog rata bio je mobilisan, a čak je pobegao iz nemačkog zarobljeništva. U okupiranom Beogradu hapsio ga je Gestapo, a po oslobođenju, dva puta, i vlasti nove, socijalističke države.

Grafički radnik Momčilo Gavrić, tada otac dvojice sinova Branislava i Aleksandra, solunac, kaplar i podnarednik Drinske divizije, artiljerac Šestog artiljerijskog puka, postao je tako ćutljiv i tih čovek. O sebi je malo i retko govorio. Čak i sinovima.

Tek negde pred kraj šezdesetih oglasio se u dnevnom listu Politika major Svetislav Ćirić, komandir Momčilove baterije, i pitao: „Gde je kaplar Gavrić?“

Kaplar Gavrić se javio komandiru Ćiriću, koji mu je sve vreme, skoro 50 godina, čuvao Albansku spomenicu, odlikovanja i podnaredničku platu pretvorenu u zlatnike.

Momcilo Gavric sa suprugom i sinovima

Momčilo Gavrić sa suprugom i sinovima

Životnu priču kaplara Momčila Gavrića nije lako prihvatiti. Suviše je drugačija, opominjuća, previše nestvarna. Ali, pamtiti je moramo. Da svoj deci ulaznice u svet odraslih ne budu tako skupe kao Momčilova.

Momčilo Gavrić je umro u Beogradu 27. aprila 1993. godine i sahranjen je na Novom groblju.

Prilikom ispraćaja generel Milorad Prelević rekao je rečenicu u koju potpuno staje njegov životni put: „Nema Srbina u 20. veku koji je tako skupo platio ulaznicu u svet odraslih kao Momčilo Gavrić.“

Autor: Božidar Đuran

Film Božidara Đurana „Raport kaplara Gavrića“

Izvor:rts.rs

_________________________________________________________________________________________

PREPORUKA: PADNEM LI,TI PRODUŽI DALJE

LJUBAV NA PRVI POGLED…

tamoiovde-logo1Nećete ni primetiti kada vam se to tačno dogodilo, ali će vam se Krf uvući pod kožu toliko da ćete poželeti da mu se vratite.

To se naročito odnosi na sam grad Krf, koji na prvi pogled podseća na italijanski gradić, sa ljupkim fasadama, čestim trgovima, uličicama koje su pravi mali lavirint. 117135_PICT0095-1281520476_af
U koju god ulicu da skrenete, nećete pogrešiti, jer svaka vodi ka nekom, neotkrivenom parku ili delu grada u čijoj ćete arhitekturi uživati. Krf je dobio ime po Kerkiri, ćerki rečnog boga Asopa, koju je bog mora Posejdon, oteo i zatočio na ostrvu.

117021_ALIM0411-1281647775_afOboriće vas s nogu šarm grada koji je najveći sačuvani srednjevekovni grad u Grčkoj. Ako ste smešteni u blizini grada Krfa, gotovo sigurno ćete svakog dana ili večeri odlaziti tamo u provod, na kriglu piva, neki od specijaliteta ili savršene sladolede. Restorani i poslastičarnice se nalaze na svakom ćošku, neke od njih, naizgled, stidljivo skrivene od očiju javnosti, ali uvek pune parova i porodica.

67864_katsommers--uske-ulice-grada-krfa_afPosebnu čar Krfu daju uske uličice, mali trgovi puni zelenila, sačuvane stare kamene zgrade, čije su žaluzine prefarbane u zelenu ili belu boju. Da li zato što ste na odmoru, ili zato što vam je grad osvojio dušu, neće vam smetati čak ni kada budete morali da se sklonite u stranu, dok uskim ulicama prolaze automobili ili motociklisti. Najpoznatija crkva je Crkva svetog Spiridona, zaštitnika ostrva koji je prema predanju spasio ostrvo od napada Turaka, kuge i kolege, a koji se proslavlja 12. decembra.

117140_P9170037-1282148862_af  Grad Krf nema svoje plaže, ali zato jedna od najlepših plaža sa toplim morem nalazi se u Dasiji. More je blistavo plavo, zeleno, a palme prave prijatan hlad. Ukoliko želite bogat noćni život, pravi izbor je Ipsos, u kom “vri” od mladih koji žele da se zabave. Jedino što može da vas iznervira na ostrvu su komarci, jer je zabranjeno prskanje zbog milion stabala maslina koje ovde uspevaju.

Takođe, treba da znate da voda sa česme nije za piće, a preporuka je da se koristi isključivo flaširana koja se može kupiti u svim supermarketima, pakovanje od devet litara košta oko 1,20 evra.

Prodavnice u gradu ponedeljkom, sredom i subotom rade jednokratno do 14 sati, utorkom, četvrtkom i petkom rade dvokratno od devet do 14, i od 18 do 21 sat. Kartice za telefon možete kupiti na svim kioscima, turistima se preporučuje FACE kartica koja se može nabaviti po najnižoj ceni od pet evra.

67895_riccardo-t.--plaa-glifada_afPosetiti

Vodeni park
Jedan od najvećih vodenih parkova u Evropi, površine oko 75.000 kvadratnih metara koji se nalazi na devet kilometara od grada Krfa. Svojim sadržajem sa oko 36 tobogana zadovoljava ukuse posetilaca koji vole igre na vodi, gde podjednako uživaju odrasli i deca.

117137_ALIM0119-1281647412_afŠta videti

Kanal ljubavi
Plaža Sidari je posebno interesantna onim hrabrima koji se udostoje da preplivatju “Kanal ljubavi”, uz koji se veže jedno neobično, ali akoje verovati Grcima istinito verovanje.

Dakle, ko prepliva kanal i kaže ime svoje simpatije doći će do srećne ljubavi koja traje do kraja života.

Doživeti
Vidikovac sa Zlatne lisice
Sa popularnog vidikovca Zlatna lisica vidi se cela Paleokastrica sa sedam, “ušuškanih” uvala sa finim plažama, okruženih visokim liticama, maslinjacima, limunom i čempresima. Najlepši pejzaži na Krfu se mogu videti upravo ovde. Ipak, imajte na umu da je more ovde hladnije.

Probati
Domaće pivo
“Corfu beer” je odlično domaće pivo koje baš i nije tako jeftino. Najbolje je crveno pivo od pola litra, koje u kafićima košta šest evra.

117136_09-1281616193_afSrpska kuća i ostrvo Vido
Nema smisla otići na Krf, a ne posetiti mauzolej srpskih ratnika iz I svetskog rata u kome su sahranjeni posmrtni ostaci oko 8.000 srpskih vojnika, koji su posle albanske golgote umrli na Krfu. Ostrvo Vido je oko 800 metara udaljeno od grada Krfa, a prilikom vožnje brodićem predviđeno je i odavanje pošte i polaganje cveća u Plavu grobnicu. Povratna vožnja brodićem košta dva evra.

117138_POGLED-KROZ-LOZU-1281716921_af  U gradu Krfu smeštena je Srpska kuća – muzej, koja je ujedno i počasni konzulat naše zemlje.

Jedina zamerka je što kuća nije obeležena, ali ćete je prepoznati po brojnim suvenirnicama, gde je sve ispisano na našem jeziku, sa velikim brojem suvenira rađenih povodom obeležavanja stogodišnjice I Svetskog rata.

117139_suc51013_hl  Čim kročite u kuću, nećete moći da obuzdate emocije, kao ni suze, od potresnih prizora stradanja našeg naroda predstavljenih na fotografijama, na kojima je ratnik “manji od puške” – najmlađi vojnik, dvanestogodišnji Momčilo Gavrić, zatim fotografija oca petoro dece, koji je na Krf stigao samo sa 27 kilograma, tu su i prve fotografije izmorenih Srba koji su stigli na Krf.

Izložena su pisma vojnika u kojima kažu da su “otišli da se ne vrate”, tu je i pesma Milutina Bojića “Plava grobnica”, kao i još potresnih povesti o stradanju ispisanih “krvavim” perom preživelih heroja.
SuperOdmor.rs / Nikolić, Bulatović

________________________________________________________________________________________________

PLAVA GROBNICA

Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne,
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim u doba jeze noćne
Nad ovom svetom vodom.

Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata
I na mrtve alge tresetnica pada,
Leži groblje hrabrih, leži brat do brata,
Prometeji nade, apostoli jada.

Zar ne osećate kako more mili,
Da ne ruši večni pokoj palih četa?
Iz dubokog jaza mirni dremež čili,
A umornim letom zrak meseca šeta.

To je hram tajanstva i grobnica tužna
Za ogromnog mrca, kô naš um beskrajna,
Tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna,
Mračna kao savest hladna i očajna.

Zar ne osećate iz modrih dubina
Da pobožnost raste vrh voda prosuta
I vazduhom igra čudna pantomina?
To velika duša pokojnikā luta.

Stojte, galije carske! Na groblju braće moje
Zavi’te crnim trube.
Stražari u svečanom opelo nek otpoje
Tu, gde se vali ljube!

Jer proći će mnoga stoleća, kô pena
Što prolazi morem i umre bez znaka,
I doći će nova i velika smena,
Da dom sjaja stvara na gomili raka.

Ali ovo groblje, gde je pogrebena
Ogromna i strašna tajna epopeje,
Kolevka će biti bajke za vremena,
Gde će duh da traži svoje korifeje.

Sahranjeni tu su nekadašnji venci
I prolazna radost celog jednog roda,
Zato grob taj leži u talasa senci
Izmeđ’ nedra zemlje i nebeskog svoda.

Stojte, galije carske! Buktinje nek utrnu,
Veslanje umre hujno,
A kad opelo svršim, klizite u noć crnu
Pobožno i nečujno.

Jer hoću da vlada beskrajna tišina
I da mrtvi čuju huk borbene lave,
Kako vrućim ključem krv penuša njina
U deci što klikću pod okriljem slave.

Jer tamo, daleko, poprište se zari
Ovom istom krvlju što ovde počiva:
Ovde iznad oca pokoj gospodari,
Tamo iznad sina povesnica biva.

Zato hoću mira, da opelo služim
Bez reči, bez suza i uzdaha mekih,
Da miris tamjana i dah praha združim
uz tutnjavu muklu doboša dalekih.

Stojte, galije carske! U ime svesne pošte
Klizite tihim hodom!
Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte
Nad ovom svetom vodom!

Milutin Bojić

_________________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________________

PADNEM LI, TI PRODUŽI DALJE – O MOMČILU GAVRIĆU -tamoiovde.wordpress.com/2012/01/17/padnem-liti-produzi-dalje/

_________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

PADNEM LI,TI PRODUŽI DALJE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

U Muzeju Jadra u Loznici između ostalog, nalaze se i dve vojničke fotografije.

Na prvi pogled, ništa čudno. Ta malo li je takvih u muzejima širom sveta.

 Ali ne. Ipak su one jedinstvene, jer se na fotografijama vidi dečak u vojničkoj uniformi- Momčilo Gavrić.

A on, mali Momčilo nije bilo ko. On je najmlađi vojnik (silom neprilika i voljom silnika) svih armija u Prvom svetskom ratu. I ne samo to. On je sa svojih deset godinica prošao albansku golgotu, stigao na Krf, učestvovao sa činom kaplara u proboju Solunskog fronta.

A kao dvanaestogodišnjak, Momčilo Gavrić imao je čin podnarednika!

Nepotpunu priču, ili tek, u to vreme, samo informaciju, prvi put sam čuo pre nekoliko godina.

 Decembra 2010. godine, od autora Brane Filipovića dobio sam na dar knjigu SRBIJA U VELIKOM RATU u 99 SLIKA”.

A u knjizi, kako sam autor reče „nanizano je više od 120 skaski, neke su poznate, ostale nisu, ali svaka reč i svaki događaj jesu istorija i vreme kao nepokolebljivi sudija. Svrstao sam ih,više simbolički, u brojku od 99;  ima ih čistih informacija koje, iako nisu priča i zapis, objašnjavaju i bitno pojašnjavaju pojedina zbivanja.”

Na 165. strani pomenute knjige- priča o Momčilu.

Bora*S

____________________________________________________________________________________________

ZABORAVLJENI NAJMLAĐI KAPLAR SVIH ARMIJA SVETA

Saša Trifunović,”Politika”, 22.septembar, 2008.

„Nedavno je obeležena godišnjica proboja Solunskog fronta u kojoj je pre devet decenija kao vojnik učestvovao i Momčilo Gavrić. Većina Lozničana ne zna ni ko je on, a kamoli odakle je. A trebalo bi jer je Momčilo, najmlađi vojnik svih armija u Prvom svetskom ratu, njihov zemljak rođen u Trbušnici, kod Loznice, ispod planine Gučevo. Nažalost loznički kraj je sasvim zaboravio ovog nesvakidašnjeg junaka. 

U knjigama je zabeleženo da je Momčilo Gavrić na početku Prvog svetskog rata imao nepunih osam godina. Bio je osmo dete svojih roditelja oca Alimpija i majke Jelene. U avgustu 1914, austrougarski vojnici su činili velike pokolje civilnog stanovništva u kojima je nastradala i porodica Gavrić. Otac je, spremajući ukućane za zbeg, Momčila poslao kod strica da nađe zapregu. U međuvremenu su stigli austrougarski vojnici zapalili kuću i pobili porodicu Gavrić. Mali Momčilo je ostavši bez najmilijih krenuo na Gučevo da traži srpsku vojsku. Pronašao je Šesti artiljerijski puk Drinske divizije i ispričao šta se dogodilo. Vojnici su istog dana osvetili Gavrićevu porodicu a on je postao vojnik .U svojim prvim vojničkim danima redovno je tri puta dnevno pucao iz topa da se osveti za svoju porodicu.

– Mali Momčilo je sa svojim pukom peške prešao Albaniju i stigao do Krfa, izdržavši kao desetogodišnjak ono što mnogi odrasli nisu. Bio je najmlađi kaplar na svetu. Učestvovao je u proboju Solunskog fronta gde je ranjen, a Vojvoda Živojin Mišić ga je unapredio, pa je kao dvanaestogodišnjak imao čin podnarednika. Čekajući proboj fronta i povratak u Srbiju, opismenio se, a posle rata je otišao u Englesku, gde je završio gimnaziju i 1921. se vratio u Beograd. Upoznao sam ga 1987, kada je prisustvovao otvaranju Muzeja Jadra u Loznici, gde se u stalnoj postavci nalaze i njegove dve vojničke fotografije – kaže za naš list istoričar u ovom muzeju Goran Vilić.

Vilić kaže da kad poseticima muzeja govori o Prvom svetskom ratu, posebnu pažnju uvek posveti priči o Momčilu Gavriću. U Beogradu je živeo sve do smrti, 1993. godine. Njegova ratna sudbina je „jedinstvena u svetu” i „zaslužio je da ga se današnje generacije sećaju”.

Nažalost, danas nijedna od oko 250 lozničkih ulica ne nosi ime Momčila Gavrića, nijedna škola ili ustanova se ne zove po njemu, a nema ni spomenik. Najmlađi kaplar na svetu je u njegovom zavičaju nezasluženo zaboravljen.”

***

Prethodnoj dodajem i deo, čini se još autentičnije priče starog srpskog vojnika Milana Gvozdenovića a nju je pričao doajen srpskog novinarstva Žika Živulović Serafim u Guviji, mestu gde su se iskrcali prvi srpski vojnici:

– Iskrcao se ovde još jedan Momčilo – nastavio je kazivanje Serafim. – Momčilo Gavrić, kome je tada bilo devet godina. On je iz Trbušnice, sela pet kilometara od Loznice, ispod samog Gučeva, sin Alimpija i Jelene, osmo dete po redu. Tada je bio ponos imati dosta dece. Kamo sreće da je i sada tako u Srbiji. U jednu ranu zoru početkom avgusta 1914. godine, pijane Švabe ubili su Momčilove, oca i majku, sestre i njegova četiri brata. Mali Momčilo zaždio je kroz šumu i izbio na vrh Gučeva. Naišao je na položaj Šestog artiljerijskog puka Drinske divizije prvog poziva kojim je komandovao major Stevan Tucović, brat Dimitrija Tucovića. Mališan je pao, obgrlio mu čizme i zajecao: „Čiko, sve su mi ubili…“. Major Tucović ga je pitao: „Znaš li da bacaš bombe?“ Mali Momčilo je rekao da je bacao samo kamenje.

Major je uzeo jednu bombu i pokazao mu kako se to radi. Zatim je major Tucović postrojio svoje vojnike i pitao: „Ko hoće da noćas osveti Gavrićeve roditelje, njegovu braću i sestre?“ Cela četa iskoračila je napred. Tucović je odabrao jednog dugajliju, Zlatiborca Miloša Mišovića. Pred ponoć je krenuo Mišović zajedno s malim Momčilom i zatekao pijane Švabe kako pred kačarom Gavrića pijani šenluče. Hitnuo je Mišović jednu bombu, zatim drugu, treća nije bila potrebna. Tog trenutka mali Momčilo je postao borac srpske vojske, dete Šestog artiljerijskog puka Drinske divizije. Tucović je naredio vojnicima da svakog dana malom Gavriću daju da opali tri puta iz topa i tako sveti svoju braću i svoje sestre. Došlo je povlačenje preko Albanije.

Miloš Mišović uzeo je Momčila pod svoju brigu. U Podgorici kupio mu je za poslednje pare jedan venčić od dvadeset ukljeva i rekao mu: „Sinko, ako hoćeš da ostaneš  živ, svakog dana da jedeš samo jednu ribicu. Zapamti dobro, samo jednu ako hoćeš da preživiš“. Momčilo ga je poslušao, a onda već kada su prošli Skadar ribica više nije bilo. I Mišoviću, kršnom Zlatiborcu, počelo je da ponestaje snage. Jedne noći dok su čučali pored vatrice rekao je malom Momčilu: „Sinko, bojim se da i ja neću moći više. Uhvati me za moj šinjel i ja ću te vući dokle budem imao snage… Ako padnem, nemoj mi prilaziti, produži dalje“. Vukao je Mišović malog Momčila, posrtao, teturao… Glad i zima slomili su kršnog Zlatiborca. Nije mogao dalje, pade u snežnu pučinu… Momčilo stade i dade mu ruku… „Ne, produži dalje, Momčilo, ne obaziri se na mene…“ Momčilo se sklupčao oko njega u snegu, milujući mu promrzle ruke: „Čika Mišo, ja neću dalje… Čika Mišo, ja hoću da umrem s tobom“. Kako da umre dete? Videvši da će mali Momčilo umreti, Miloš Mišović skupi snage, uspravi se… Posrtali su Miloš i Momčilo, bauljajući tih zadnjih desetak kilometara ispred Dračkog pristaništa. Kasnije na Krfu malom Momčilu prišili su po jednu zvezdicu na naramenicama… Tako je devetogodišnji Momčilo Gavrić postao najmlađi kaplar na svetu.“


Priredio: Bora Stanković