ČUVAR DOBRIČINOG PRSTENA…

tamoiovde-logoProlaznost – Danilo Bata Stojković (1934–2002)

Ušavši u legendu još za života, kao Bubuleja, Ilija Čvorović, Laki Topalović ili Luka Laban, Bata Stojković je zapravo postavio međaše ne samo u pozorištu već i u istoriji i našem pamćenju

310269_Bata-1Kad je u subotu uveče, uoči samog početka prve reprize Skupa po Marinu Držiću (Teatar „Bojan Stupica“), gledalištu saopštena tužna vest da nas je napustio velikan jugoslovenskog i srpskog glumišta Danilo Bata Stojković, prepunim gledalištem odjeknuo je mukli huk koji se ne dâ opisati. A potom je krenula predstava, među najmaštovitijim i najvirtuoznijim u poslednjih desetak godina zahvaljujući mladom rediteljskom magu Jagošu Markoviću i usaglašenom naporu desetak vrsnih glumaca svih generacija.

Ako je Bata negde gore na nebu (zaslužio ga je, ali postojanje neba je van naše volje i pojedinačnih zasluga), eto dodatnih razloga za njegovu radost jer je njegov dobri duh dobio sjajne nastavljače i naslednike.

BUBULEJA, ČVOROVIĆ, LAKI… : Ušavši u legendu još za života, kao Bubuleja, Ilija Čvorović (Balkanski špijun), Laki Topalović (Maratonci), ili Luka Laban (Profesionalac), da pomenemo samo neke od njegovih glumačkih čarolija, Bata Stojković je zapravo postavio međaše u istoriji i našem pamćenju. Iako ophrvan teškim bolestima više od deset godina, Bata Stojković (11. avgust 1934 – 16. mart 2002) igrao je gotovo do poslednjeg daha, bežeći na scenu iz bolničke postelje na užas medicinskog osoblja.

Da nije bio nošen tom fantastičnom potrebom da sebi dokaže kako mu je scena nasušni životni prostor, možda bi i ranije bio prinuđen na predaju. A samo pre mesec dana (13. februar) utekao je lekarima da za mlade glumce Slovenskog narodnog gledališča odigra Kovačevićevog Profesionalca, mitsku predstavu o kojoj su oni samo čuli. Rizikovao je da mu se desi ono isto što i Molijeru na poslednjoj predstavi Uobraženog bolesnika, a gledaoci su predstavu gledali sa grčom u duši i sa suzama u očima.

Nešto ranije Stojković je u Ateljeu 212 odigrao 300. predstavu Korešpondencije (po Zlatnom runu Borislava Pekića, režija Arse Jovanovića) i to je bio oproštaj od scene na kojoj je ostvario niz nezaboravnih uloga. Otišavši iz zemnog života Bata je „srušio“ bolju polovinu beogradskog pozorišnog repertoara. Pozorište kao ustanova poznaje alternaciju (glumačku zamenu), ali ko bi se usudio da zameni Batu u ulozi Luke Labana?

Glumac koji je za svojih nepunih 68 godina ostvario osamdesetak pozorišnih uloga i pedesetak filmskih, uz veliki broj ostvarenja u TV-serijama golemog odjeka u najširoj javnosti, Stojković je radio i sagorevao kao da ima tri života, po uzoru na mitskog Balačka vojvodu. Ako je svojim pozorišnim vrhuncima uspeo da stane u red velikana poput Mire Stupice, Ljube Tadića i Branka Pleše, a u filmskom stvaralaštvu dosegao zaumnu meštriju takvih gorogana kao što su bili Pavle Vuisić i Mija Aleksić, Stojković je sa zapanjujućom lakoćom pomirio sve dileme o različitosti glumačkih zadataka u pozorištu i na filmu.

310269_profesionalac

„Profesionalac“

Retki su oni kojima je to pošlo za rukom u širem evropskom obzorju. Pada mi na pamet legendarni Mišel Simon (Vigoova Atlantida, Budi spasen iz vode Žana Renoara), španski vitez Francisko Rabal (Bunjuelov Nazaren, između ostalih), Šveđani Maks fon Sidov i Erland Juzefson, Englez Lorens Olivije i Italijan Vitorio Gasman. Kod Amerikanaca ovakvih parametara nema iz jednostavnog razloga što tamo rad na filmu ukida mogućnost da se neko kontinuirano bavi pozorištem.

GLUMAČKO IZRASTANJE: Oni koji prate Batu Stojkovića u hodu po zvezdanoj stazi poslednjih tridesetak godina teško mogu da poveruju kako je njegovo glumačko izrastanje (sentimentalno vaspitanje, da upotrebim tačan Floberov izraz) bilo prožeto teškoćama i ozbiljnim nedoumicama. Završivši studije na beogradskoj Pozorišnoj akademiji, Stojković je od 1956. do 1962. odigrao deset uloga na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, potom je prešao u stalni sastav Ateljea 212, u čijem ansamblu će ostati do kraja, s tim što će poslednjih petnaestak godina života i rada posvetiti kući Zvezdara-teatar, u kojem će s retkim izuzecima igrati u dramama svog omiljenog pisca, velikana novije srpske dramaturgije Dušana Kovačevića.

Posle niza zapaženih, ali i ne mnogo istaknutih ostvarenja u pozorištu Bata Stojković prvi put blista na filmu, u Izdajniku reditelja Kokana Rakonjca (god. proizvodnje 1964). U ulozi Korčagina, ilegalca koji pod mukama popušta i izdaje drugove, Stojković nagoveštava onaj niz manipulisanih likova, marginalnih sudbina koje stradaju pod žrvnjem velike istorije, u sudaru ideala i krvave životne drame koja bije ispod krupnih utopijskih projekata. Tačno na tom tragu se nalazi njegov Gvozden, poludeli povratnik iz rata, koji neprekidno uništava izdajnike i otpadnike, u izvrsnom filmu Miće Popovića Delije (1968). Naznakama ova dva lika Bata stiže do monodrame Putnik (1971), po tekstu Dragoslava Mihailovića i u režiji Aleksandra Mandića, koja mu donosi vrhunska priznanja kritike i gledališta, stavljajući ga konačno u najviši red jugoslovenskih glumaca.

Govoreći o umetnosti glume, Stojković čas poredi ovaj zanat sa automehaničarskim, hoteći da razbije visokoparnu patetiku koja se tradicionalno plete oko ove krhke umetnosti, a mnogo češće govori o pozorištu kao hramu koji zahteva posvećenost sa obe strane – iz gledališta kao i iz reda onih koji ga grade iznutra. Jednom je poručio pretencioznom tumaču pozorišta: „Ako otkriješ tajnu glume, ne govori nikome.“ A drugi put navodi Džejmsa Kegnija koji je na pitanje kako se glumi kazao: „Iskoračim levom nogom i kažem istinu.“

Retko je davao dugačke intervjue jer su ga često gnjavili nedoučeni novinari, ali kad je govorio, to je uvek bilo živo i krcato duhovitim i oštrim opservacijama koje se trajno urezuju u sećanje. Osvojio je sve najznačajnije nagrade na našem kulturnom prostoru (one nekadašnje Jugoslavije, sada to sve izgleda lakše), uključujući i Dobričin prsten, i nagradu „Pavle Vuisić“ za životno delo, da ne pominjemo nagradu sa pozorišnog festivala u Kvebeku za Havelovu Audijenciju.
Bata je umeo da kaže da je možda dobio više nego što je zaslužio, hvaleći i primećujući druge glumce. Više puta je isticao da je „junak njegovih dana“ – Dragan Nikolić, a kada smo negde pred njegovu smrt razgovarali o Draganu, a ja rekao nešto posebno lepo o ovom glumcu, Bata je bez ikakve prisenke humora uskliknuo: „Pa, čekaj, on mi je položajnik!“ Iako ga je bio glas da je osobenjak i težak za druženje, u stvarnosti je negovao prijateljstva i bio požrtvovan kad god mu se ukaže prilika.

Kad mu je 1990. predavan Dobričin prsten uz propratne govore od kojih je najefektniji bio iskaz njegovog „kućnog pisca“ Dušana Kovačevića (uporedio ga je sa rudarom, pa je zažalio što Bati ne može da uruči rudarski šlem), Stojković je rekao da se ne oseća dobitnikom, već samo kao neko ko je dobio tu čast da pričuva Dobričin prsten!

Igrao je u najboljim filmovima naših asova kao što su Slobodan Šijan, Goran Marković, Goran Paskaljević, Živko Nikolić i Emir Kusturica, između ostalih. Igrao je uvek uz druge značajne likove našeg glumišta, ali i uz mlade ljude koji su uz njega imali šta da nauče.

METAFORA POLITIČKE GERONTOKRATIJE: Ako je u pozorištu s velikim uspehom igrao po delima Nušića, Strindberga (za dramu Play Strindber dobio je Oktobarsku nagradu 1972), Antona Pavloviča Čehova, potom istočnih buntovnika kao što su sjajni Slavomir Mrožek i Vaclav Havel, posebna deonica pripada komadima i ulogama iz pera Nušića naših dana, Dušana Kovačevića. Šijanov film Ko to tamo peva (1980), u mnogim anketama proglašen za najbolji jugoslovenski film svih vremena, donosi lik smešnog osobenjaka koji se dugo pamti, dok u pozorištu i na filmu igra Iliju Čvorovića, naslednika Nušićevog „sreskog špijuna“, nezaboravnog junaka u kojem se odslikavaju arhetipske slike večnog doušništva na brdovitom Balkanu. Kao jedan od upečatljivih Topalovića, Bata naporedo s Mijom Aleksićem i Pavlom Vuisićem stvara moćnu metaforu političke gerontokratije na našim prostorima.

310269_48-balkan

„Balkanski špijun“

Ovaj dugi niz sjajnih likova sa obiljem naših etno-antropoloških crta koje jarkim satiričkim bojama nagoveštavaju surovu stvarnost najtvrdokornijih tipova unutar „nebeskog naroda“ završava sjajni Profesionalac u kojem Luka Laban, čovek sa misionarskom posvećenošću u praćenju „osumnjičenog“ pisca, obara gledalište toplinom i potresnom prisnošću prema svojoj žrtvi.

Iako je u svaki lik unosio svoju golemu energiju i identifikaciju koja je grabila gledalište za gušu, Bata Stojković je s nepogrešivim sluhom uspevao da odmeri udeo u satiričnoj crnoj komediji, burleski, farsi sa proračunatim, folklornim preterivanjima, uz otkrivanje tragične senke u likovima koji se, čineći istorijska zla, zapravo otkrivaju kao vrhunske žrtve i poraženi u neumitnom toku istorije.

TRAG LJUDSKOSTI: Ovaploćujući junake koji često u sebi nose ogromnu rušilačku energiju i samoubilačke strasti, iskorišćene i odbačene pošto su odigrali svoju mračnu ulogu na strani staljinističkih i drugih dogmatskih zala, Bata Stojković je uvek uspevao da u njima otkrije onaj trag ljudskosti koji gledalište nehotično prepoznaje kao svoje i nešto blisko. Kako je jednom otkrio: „možda sam i ja mogao da to budem, samo mi se dosad nije pružila prilika“. Ima li lepše odbrane sopstvenih junaka?

Pravde radi, moram da istaknem da je Stojković bio klica izuzetnog slikarskog projekta Miće Popovića Slikarstvo prizora, sa Batinim likom kao Gvozdenom koji nastavlja svoj život kao beskućnik i gastarbajter u Titovoj epohi (zabranjena izložba sredinom sedamdesetih, u Galeriji Kulturnog centra Beograda). Početkom devedesetih, u osvit raspada velike Jugoslavije, Stojković u nekoliko britkih intervjua govori o zločinačkom režimu današnjeg stanovnika Haga. Za vreme studentskih protesta marta 1991. mladi ljudi na rukama donose Batu, teško pokretljivog posle teške operacije noge, da im se obrati i podrži ih. Gotovo isto se dogodilo i u vreme građanskih protesta 1996–1997. godine. Uostalom, Bata tu nije bio nikakav izuzetak u svojoj profesiji.

Za razliku od većine iz spisateljskog i novinarskog esnafa, Pravoslavne crkve i SANU-a, kao i dobrog dela Univerziteta, glumački esnaf je, sa retkim izuzecima, bio na strani borbe za slobodu i odbacivanje lažne nacionalne retorike koja je u jezgru svih novijih kolektivnih nesreća. Prekidane su pozorišne predstave (svetinja za sve pozorišne profesionalce), šetalo se u kolonama, čitana su pisma solidarnosti sa premlaćivanim studentima i građanima. Glumci, zanat najstariji!

U filmovima, na video-trakama i u sećanju nekoliko današnjih generacija Danilo Bata Stojković je ostavio neizbrisiv trag i meru po kojoj će se izdvajati ono vrhunsko, kao i u svakoj autentičnoj umetnosti, bez ikakve sumnje.

screenshot1

 screenshot2

Milan Vlajčić
Izvor:vreme.rs

___________________________________________________________________________________

Danilo-Bata Stojković, srpski pozorišni i filmski glumac umro je na današnji dan, 16. marta 2002. godine.

___________________________________________________________________________________

KRALJ GLUME: tamoiovde.wordpress.com

Priredio: Bora*S

Advertisements

MOJE JE LEČITI ROD…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Na današnji dan 1806. godine rođen je srpski pisac Jovan Sterija Popović-jedna od najumnijih glava srpske kulture uopšte. Najpoznatiji je kao komediograf, ali bio je i pravni stručnjak, pedagog, muzeolog, čak lingvista.

 Autor je i jednog priručnika retorike, kao i neke vrste rečnika filozofskih i pravnih termina koje je predlagao kako bi se posrbila strana terminologija.

 JOVAN STERIJA POPOVIĆ

sterijaRodonačelnik srpske komediografije, najznamenitija je ličnost rođena u Vršcu. Zna se da je to bilo 1806. godine. Školovao se u Vršcu, Sremskim Karlovcima, Temišvaru i Pešti. Prava je završio u Kežmaraku u Slovačkoj. Po završetku studija (1830) bio je profesor, a od 1853. godine, kada je položio advokatski ispit, advokat u Vršcu. Godine 1840. odlazi u Kragujevac na Licej za profesora „prirodnog prava“. Već iduće godine prelazi, zajedno sa ovom, tada najvišom školom u Srbiji, u Beograd.

Ustavobraniteljska vlada ga je 1842. godine postavila za ministra prosvete.

Jedan je od osnivača Društva srpske slovesnosti (današnja srpska akademija nauke i umetnosti), Narodnog muzeja i Beogradskog čitališta – Biblioteke. Postavio je temelje modernog školstva Srbije, a autor je i mnogih udžbenika. Na položaju ministra je do 1848. godine, kada podnosi ostavku i vraća se u Vršac kome provodi ostatak života.

J. S. Popović književni rad započeo je zbirkom pesama „Davorje„, jednom od najboljih knjiga refleksivne poezije toga vremena, a zatim nastavlja rad dramama i romanima u duhu Milovana Vidakovića.

Napisao je prve prave tragedije na srpskom jeziku i genijalne komedije. Njegovom tragedijom „Smrt Stefana Dečanskog“ otvara se 4. decembra 1841. godine prvo profesionaln državno srpsko pozorište u Beogradu „Teatar na đumruku“ i drugo profesionalno državno pozorište u Srba u Beogradu „Teatar kod jelena“ (1847- 1848).

 Pravu umetničku vrednost pokazao je Sterija kao pisac komedija. Njegov talenat stvorio je snažna i velika dela, kojima utire put srpskoj komediografiji. „Otac srpske drame“ prve komedije piše u vreme života u Vršcu između 1830. i 1840. godine.

U njima je ovekovečio svoj rodni grad likovima Kir Janje, Feme, Alekse Ružića i dr.

Komedija „Laža i paralaža“ (1830), „Pokondirena tikva“ (1830), „Tvrdica“ (1837), „Zla Žena“ (1838) i „Pomirenje“ (1841) donose mu priznanje savremenika i reputaciju „srpskog Molijera“. Ovekovečio je u svojim komedijama naše (vršačko) malograđanstvo i malovaroško građanstvo. Združio je u delu umetnost sa istinom u društvu.

Izobličavao je pogrešno vaspitanje, pomodarstvo, snobizam, ismevao je nadriučenost naših Slavenoserba i njihov nakaradni „slavjanski“ jezik.

Posle Sterijne smrti u javnosti se pojavljuje njegova komedija „Rodoljupci“ u kojem izvrgava ruglu lažni patriotizam.

Sterijne komedije su prešle okvire svoga vremena, dobile trajnu vrednost i ulaze u naše kulturno nasleđe.

Jovan Sterija Popović umro je 1856. godine i sahranjen je na pravoslavnom groblju u Vršcu.

„Moje je lečiti rod!“

izvor:www.npsterija.rs

 Davorje“ (1854)

 kul-sterija-MALASterija je za života objavio jednu knjigu pesama pod ovim naslovom, a druga je ostala u rukopisu i izašla je posthumno. Tu ima 27 originalnih pesama, 9 prevedenih i još nekoliko epigrama. U ovu zbirku unosi i nekoliko Horacijevih pesama koje ne navodi kao gostujuće pesme jer u to vreme još ne postoji svest o plagijatu.
Prva pesma nosi naziv „Mojim pesmama“ i u njoj peva o Srpstvu koje treba da traje. Osnovi zadatak po Steriji je „podizati roda cenu“. Ovde se mogu podrazumevati svi oni koji za svoj narod čine dobro, bilo da slikaju, grade ili pišu pesme, romane… Poslednja pesma je – „Oproštaj s čitateljem“. Sterija je naš prvi pesnik koji shvata ulogu čitaoca i stvara odnos između njih i sebe. To imamo i u njegovom „Romanu bez romana“ gde on koketuje i razgovara sa čitaocima, a sve je prožeto humorom.
„Davoriti“ znači tužiti, pa bi se naslov ove pesme mogao prevesti kao „Elegije“ ili „Tugovanke“. Ideja ove zbirke je da je sve ne ovom svetu ništavno i prolazno i da su zalud sva blaga, sreća i bogatstvo, kada po svakog smrt dolazi i sve radosti moramo ostaviti na ovom svetu. Poruka Jovana Sterije Popovića je da ljudi ne treba da se grabe za slavu i blago, već da gledaju da ostave što bolju sliku o sebi potomcima. Zato Steriju smatraju pesnikom – nihilistom, a njegova dela melanholičnim i tragičnim. U pesmi „Nadgrobije samom sebi“ ideja o apsolutnom ništa ukršta se sa ateizmom.

„Ništa iz ništa
Zgruvano u ništa
Daje sve ništa;
Šta želiš više od iščezlog ništa?
Plamen kratko traje
Večno gasi se.
Stihotvorac, retor,
Profesor, pravdoslov,
U knjigama ime
Večno ostaje ti;
No telo nam ništa,
Um takođe ništa,
Sve je dakle ništa,
Senka i ništa.“

U šestom i sedmom stihu možemo nazreti Heraklita koji govori da je svet nastao iz vatre. Ali po ostalim Sterijinim stihovima, izgleda da je nebitno da li je svet nastao iz vatre, vode ili vazduha, kad je sve propadljivo, kratkotrajno i posle izvesnog vremena nestaje. Jedino što nam ostaje jeste uspomena kod drugih, pa bilo to u njihovim glavama ili u knjigama, ili na nadgrobnim spomenicima. Ime nam se neće zaboraviti ako svojim ponašanjem zaslužimo pamćenje. A ostalo je sve ništa.
Sličnu koncepciju poezije imaju i Laza Kostić i Njegoš. Kostić u pesmi „Spomen na Ruvarca“ pita mrtvog prijatelja u čemu je smisao života, a Kosta Ruvarac mu govori da je sve alfa i omega i pritom pokazuje desnom rukom na glavu (mozak), a levom na kukove. To znači da je duh besmrtan, a telo je samo prah koji brzo iščezne. Njegoš u „Luči mikrokozma“ o telu govori kao o „blatnoj tjelesini“ što takođe implicira da je sve materijalno ništavno. Svaka smrt to dokazuje.
Sterija pokazuje i vezu sa prvim talasom klasicizma, iako on pripada trećem i poslednjem talasu. On piše „Pohvalu sliku“ (rima) i odu „Aleksiju Veziliću“, a ne Mušickom (2.talas) iako je bio njegov učenik.
Najzačajnije Sterijine pesme su: „Davorje na polju Kosovu“, „Spomen putovanja po dolnjim predelima Dunava“, „Na smrt jednog s uma sišavšeg“, „Na prirodu“, „Groblje“.
Sa poezijom Jovana Sterije Popovića kao i sa odlikama klasicizma, najbolje se možete upoznati preko knjige MiloradaPavića „Klasicizam“.                             Izvor:  bibliotekarka.com/

Priredio: Bora*S

BRKATOM TATI, S LJUBAVLJU…

tamoiovde-logo

Ovih se novembarskih dana, tačnije, od 9. do 17, u Zaječaru, njegovom rodom gradu, događaju  21. „Dani Zorana Radmilovića“.

Program 21. Festivala „Dani Zorana Radmilovića“

Igraju se pozorišne predstave, najboljima dodeljuje „Zoranov brk“, evociraju uspomene na znamenitog Zaječarca i velikog srpskog glumca…

Rečju, dani ovi, novembarski, su u znaku ovog Pozorišnog festivala.

Mediji uredno obaveštavaju o ovim Danima. Čini se, da o Zoranu glumcu znamo skoro ili baš sve.

 Zoran je bio veliki glumac.

No, pre svega, bio je čovek, supružnik, roditelj, prijatelj… Sa ljudskim vrlinama i manama…

Tu dimenziju Zoranovu,  ovim povodom i Ovde prenosim i delim sa vama.

Bora*S

USPOMENE: BRKATOM TATI, S LJUBAVLJU

 Otkad je pre nekoliko dana izašla knjiga „Kad je svet imao brkove“ („Laguna“, Beograd), Ana Radmilović ne može da se opusti. U glavi joj se stalno mota jedna misao: „Šta mi je ovo trebalo?“ Zar nije mogla da na pitanje kakav je Zoran bio otac, jednostavno kaže: „Moja lična stvar! Ne pitam ni ja druge kakvi su im bili očevi.“

Ana Radmilović

Bilo kako bilo, Ana je u šezdesetak priča otkrila tajne svog odrastanja uz slavnog oca, velikana našeg glumišta Zorana Radmilovića. Sve je baš onako kako je upamtila. Bez ulepšavanja i naknadnog objašnjavanja. Kad je Zoran umro, valja podsetiti, Ana je imala samo jedanaest godina.

 – Da nije bilo ove knjige, verovatno se dugo ne bih setila mnogih epizoda sa Zoranom, poput one u vezi s mojim posetama bioskopu – priča Ana. – Želeo je da idem u „Avalu“, u našem komšiluku na Crvenom krstu. Izvikao se jednom na majku kad je čuo da me je pustila da s drugaricama odem trolejbusom u grad. Krenuo je da me traži. Prekinuo čak bio projekciju u „Kozari“, ali me nije našao u tom bioskopu. Kasnije sam ga šokirala izjavom da sam u „Balkanu“ gledala pornić! Film „Una“. I da se Sonja Savić skida gola. „Pornić“ je u to vreme za mene bio svaki film u kome se neko skine go. Rekla sam mu da je pornić i „Šećerna vodica“ u kojoj je i on igrao. Zoran je na to samo rekao: „Ma, ne pričaj gluposti!“ Bio je vrlo zatvoren i patrijarhalan čovek.

Naslovu knjige kumovao je Anin kum, slikar Nebojša Milošević. Presekao je kumičino šlajfovanje u mestu. Dok se vrtela oko Markesove rečenice „Kad je svet bio mlad“ iz romana „Sto godina samoće“. Predložio je i ona odmah prihvatila: „Kad je svet imao brkove“. Zbog Zorana, muškarci s brkovima Ani su uvek ulivali poverenje. Negde u obdaništu i sama je htela da ih ima. Da bude ista kao on.

Mala Ana u setnji sa mamom Dinom

 – Pre nego što ću napuniti godinu dana, počeo je da vodi dnevnik o meni – priča Ana. – U raskupusanoj svesci zapisivao je neke naše dijaloge, kako sam se ponašala u zoološkom vrtu, na moru… U jednom delu čak konstatuje, a ja tada imam dve godine, kako sa mnom može o svemu da se razgovara. I da sam jako duhovita?! Potpuno otkačeno. Napisao mi je i posvetio pesmu i priču.

 Mislila da su svi ljudi poznati

 Dok je bila mala, Ana je mislila da su svi ljudi poznati. Bilo joj je normalno što ga na ulici svi oslovljavaju i prilaze mu.

– A da je slavan, shvatila sam tek u gimnaziji. I uopšte mi se nije dopalo što ga moji drugovi iz škole citiraju i imitiraju iz „Radovana Trećeg“, „Maratonaca“… Osećala sam kao da mi ga uzimaju. Ja ga retko citiram, ali mi se omakne ponekad ono njegovo „Najbolje volim“, „Najbolje obožavam“… Iz „Radovana“.

 Zna mnogo verzija svake veće Zoranove tarapane. Očevici su razni, isti događaj različito pamte. Kad je neko legenda, onda je sve moguće.

Zoran i Dina

– Sećam se priče i kako je moj tata, ne znam iz kojih razloga, usred kluba „Stupica“ došao do stola žestokog momka Ljube Zemunca, rekao mu „Sram te bilo!“ i pljunuo mu u supu. Mama je sutradan zabrinuto komentarisala da „ko zna šta bi bilo s mojim Zoranom“ da nije bilo Gage Nikolića.

 Jednom je, priča Ana, u nekoj kafani naredio prisutnom policajcu da ustane i stane mirno. Rekao mu je: „Ja sam Kardelj i Pepca. Pa kad te ja, Kardelj i Pepca, pogledam, ima da skočiš na noge i stojiš mirno sve dok te ja gledam.“ To mu, međutim, nije bilo dovoljno, pa je još dodao: „Ti si jedan niko i ništa, znaš! Spram mene, Tita, Kardelja i Pepce, ti si nula najobičnija!“ I policajac ga prebije. Nekoliko dana kasnije, taj policajac je ležao u gipsu u nekoj od beogradskih bolnica. Sredili su ga, kao, tako je Ana čula, neki Zoranovi, Gagini i drugari Dušana Prelevića.

 Gaga Nikolić se razume u Barbike

 Mnogo toga Zoran nije voleo. Da baca hranu, da se javlja na telefon, da putuje…

 – Čuvao je svoj privatni raj i nije voleo da dolaze gosti – seća se Ana. – Mrzeo je da ide na more, u Cavtat. Na plaži je gunđao: „Vidi, ko neka budala da se šetam u gaćama da me gleda ovaj narod.“ Putovao je samo kad je morao. Mrzeo je da šopinguje i nikako ne mogu da ga zamislim u radnji. Na gostovanjima s pozorištem, meni je poklone uglavnom kupovao Dragan Nikolić. On se fenomenalno razumeo u Štrumpfove i Barbike.

 Ana i danas u kafani ponekad praktikuje ono što je otac naučio. Da dok čeka glavno jelo, sipa u tanjir malo ulja i malo sirćeta, posoli i onda u to umače hleb i – jede.

 – Nije dao da se baca hrana. Iz sujeverja. Jeo je ostatke posle ručka i govorio: „Eto, ja sam ovde kontejner… Ja sam kanta za đubre“. I mene grize savest kad bacam hranu. Stalno mi je na pameti ono njegovo: „Da se ne baci… Da se ne baci…“ Valjda mu je to ostalo iz rata.

 Pred kraj života, Zoran je znao da u gluvo doba noći iz kafane dovede bulumentu Cigana muzičara, glumaca, radnika pozorišta, konobara… Ana pamti i kako je njena majka usred noći telefonom zvala tetku Mirjanu, Zoranovu sestru, i molila je da ga nađe u nekoj od beogradskih birtija. Tetka bi sedala u automobil i dala se u potragu za bratom. Ona je jedina uspevala da ga dovuče kući.

 O tati Zoranu Ana govori u superlativu. On je najbolji, najlepši, najjači, najhrabriji. Čak i najviši!?

 – Zezao se na račun toga što nije bio visok, pa mi je govorio kako je on, kad je bio mlad, imao dva metra i bio fantastičan košarkaš. Te kako je bio najviši u rodnom Zaječaru, ali da zbog ljubomore, niko neće to da prizna. Sve sam mu verovala.

 Ipak, da li je Anin supertata imao bar neku manu?

Zoran je obožavao ćerku Anu

 Dugo se od Ane skrivalo da joj je otac teško bolestan. Kad bi se povukao u svoju sobu, majka bi joj rekla: „Tatu boli glava.“ Ne zna kako, ali ona je, ipak, sve vreme znala da je bolestan. Mesec dana pred njegovu smrt, poslali su je kod babe i dede u Cavtat.

 I čini joj se kao da se od oca još nije oprostila.

 – Kako da se oprostiš od nekoga ko je stalno prisutan? Moj otac je i dan-danas na televiziji. Ljudi ga se sećaju, koriste njegove doskočice.

 Proteklog 21. jula navršilo se 26 godina od smrti slavnog glumca Zorana Radmilovića, Aninog voljenog oca.

 Nije samo Ibi i Radovan

 Na osnovu zabeležaka Zorana Radmilovića koje je njegova ćerka, beogradska novinarka, pretočila u knjigu „Zalažem se za laž“, Radio Televizija Srbije je, u okviru serije „Portreti“, snimala prošle godine film (režija Ada Lazić) o legendarnom glumcu. Ana Radmilović je tada prvi put gledala neke televizijske drame pronađene u arhivu RTS-a, a u kojima je igrao njen otac.

 – Gledala sam neke Molijerove prestave, zatim „Priče iz Nepričave“. Omiljena mi je njegova uloga Karađoza u „Prokletoj avliji“. Strašan lik. I strašan Zoran. Volim i njegove uloge u „Ujka Vanji“, „Paviljonu 6“, te u filmu „Marš na Drinu“. Zoran nije samo Ibi i Radovan.

 Pesma o Ani

 Danas je lep dan,

sunčan i nasmejan.

Bila je duga noć snena,

Prošla je kao pena.

Kad će dete da mi dođe?

Nikada je više neću pustiti nigde.

Ni da mrdne!

 9. 12. 1982. Zoran

Snežana Milošević