U krzno ulazi mi zima…

Advertisements

DA. NE BI ME BILO BRIGA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________________________________

Da su me ukrali Cigani

Da su me ukrali Cigani u tužnom gradskom parku,
u mornarskom odelu, i nestali u mraku,
odveli bi me daleko, gde stiže samo želja,
pred začuđenim licem mojih roditelja.
Da su me ukrali Cigani, ne bi me bilo briga,
jer bih mislio da se samo nastavlja igra.
Svi bi tvrdili da sam sa srećne zvezde pao
i ništa o svom životu ja nikad ne bih znao.
Da su me ukrali Cigani, imao bih slobodu
da pijem svoje vino i pijem svoju vodu.
Bio bih bogat i voljen, a vračara bi mi rekla
da nemam svog imena i da sam bez porekla.
Da su me ukrali Cigani, još dok sam bio dete-
iz ovog mrtvog grada, iz nevolje i sete;
imao bih svoj šator i medveda na lancu,
svoju zvezdanu kuću, konja i hleb u rancu.
Da su me ukrali Cigani, provodio bih dane
Ležeći u travi kraj auto-strade,
Svirao bih gitaru i prelazio milje,
ljubeći jedno biće slobodno i divlje.

Miroslav Antić

KAD SI ZVEZDA…

tamoiovde-logo

Napomena: Stihove ove pesme posvetio je Branko mlađanoj ćerki Vukovoj- Mini Karadžić. Neostvareno  zaljubljen i bolestan umro je prerano…

Bora*

MINI KARADŽIĆ U SPOMENICU

Pevam danju, pevam noću, Pevam sele što god oću, I sto oću, to i mogu, Samo jedno još ne mogu: Da zapevam glasovito, Glasovito silovito, Da te dignem sa zemljice, Da te metnem međ zvezdice. Kad si zvezda, sele moja, Da si među zvezdicama, Medju svojim, sele moja, Milim sestricama.

B. Radičević

Voleli ga ili ne – Zdravko Čolić ovo sjajno peva…

_________________________________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________________________________

MOJE VREME NA STRAŽILOVU…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________
Lisje žuti veće po drveću,
Lisje žuto  dole veće pada,
Zelenoga više ja nikada
Videt’ neću!

Glava klonu, lice potavnilo,
Bolovanje oko mi popilo,
Ruka lomna, telo izmoždeno,
A kleca mi slabačko koleno!
Dođe doba da idem u groba…

Ovako je u jednoj od najlepših elegija na srpskom jeziku „Kad mlidijah umrijeti“, u suton svog kratkog života, pisao Branko Radičević, pesnik srpski iz doba romantizma- „najavljujući“ svoju preranu smrt.

Rođen 1824. u Slavonskom Brodu, osnovnu školu završio u Zemunu, 1836. godine upisao se u čuvenu karlovačku gimnaziju. Školovao se potom u Temišvaru, Beču, putovao i živeo u raznim mestima, ali je ljubav prema Sremskim Karlovcima i Stražilovu ostala do kraja njegovog života.

Umro je u Beču, juna 1853. godine. Živeo je tek 29 godina. Po njegovoj želji  za života, posmrtni ostaci preneti su 1883. na brdo Stražilovo. To je bilo mesto gde je često u vreme gimnazijskih dana odlazio. Ono je predmet nadahnuća u njegovom pesništvu.

Dolazim u  Sremske Karlovce.Često.

Iz pravca Novog Sada sa glavnog puta, skretanje desno i put ka Stražilovu me vodi  pored zgrade najstarije srpske Gimnazije -karlovačke. Skretanje levo i posle 4 kilometra, vijugavi put kroz pitomu dolinu dovodi do podnožja Stražilova.

A ovde –“fina pitomina“. Na ušću dvaju potoka lepo uređen park- prostor. U centralnom delu Spomenik velikom pesniku. Okolo klupe, žubor vode, cvrkut ptica i restoran „Brankov čardak“.

Na terasi Čardaka, telesno i čulno okrepljenje.

A onda, prigodna obuća za pešačenje i put pod noge.

Odavde do vrha Stražilova ( 321 m. nadmorske visine), kroz gustu šumu, lepo uređena i obeležena pešačka staza. Prilično naporna zbog velikog uspona. No, uz osrednju fizičku kondiciju i malo napora, za oko pola sata hoda stiže se do vrha brda.

Do Brankovog groba.

Nadgobni spomenik-restauracijaSpomenik na grobnom mestu podignut je 1883. godine. Zanimljivo je da je u spomenik ugrađeno osam kamenih blokova sa Lovćena, Velebita, Dinare, Fruške Gore, Vršačkog brega… U vreme mog boravka (oktobar o.g.), oko spomenika su bile montirane građevinske skele zbog restauracije. Raduje me ta činjenica, bez obzira što sam ostao uskraćen za dobre fotografije.

Okolo spomenika „lepo raspoređeni mir i tišina“. Naravno, hladovina ispod krošnji i  klupe za odmor.

Sednete na neku od njih i uz fantastičan panoramski pogled na vojvođansku ravnicu – ćutite.

Tekst i foto: Bora Stanković

____________________________________________________________________________________________

TRAŽIM POMILOVANJE…

tamoiovde-logo

TRAŽIM POMILOVANJE

Za one koji ne umiru na vreme

Za duševno stanje kao od pre pola veka,

za čoveka koji voli starinske ljubavne pesme,

za one koji se prohujalog drže,

koji pišu kako se pisati ne sme,

za ljude koji ne umeju da idu brže, koji zaostaju bar pola koraka,

za one koji ne umiru na vreme, koji boluju od osvrta i rastanaka,

za one koji ne pale i ne žare,

za stare podvige i slave stare,

za one čiji je zavičaj na obalama prošlosti osto,

za njihovo gorko sećanja zadovoljstvo,

za one koji ugašena sunca brane,

koji se sećaju snegova od lane, tražim pomilovanje.

Desanka Maksimović

____________________________________________________________________________________________

MOJE VREME ZA LEPŠU STOL PLANINU…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________
Stol, izuzetna planina nadomak Bora, pored svih neverovatnih atributa koji je čine posebnom, za nekoliko godina zaogrnuće se zimzelenom odorom.

U subotu 6. novembra,   članovi  udruženja građana „Crni vrh 45“ iz Bora i društva „Soko“ Bor, učestvovali su u akciji pošumljavanja istočne padine Stola. Na izuzetno strmom, teškom i nepristupačnom terenu, 35 volontera zasadili su oko 1500 zimzelenih sadnica.

Ako se ima ima u vidu, da su većinu činili učenici borskih srednjih škola, od kojih se neki prvi put susreću sa alatkama poput ašova, krampa, motike ili sekire, ovo je svake hvale vredan poduhvat. Dokaz je ovo takođe, da se uz malo dobre volje i ličnog primera,  mladi ljudi mogu  motivisati i pokrenuti u pravcu kojim svi (nadam se) želimo da idu.

Ka Ljubavi.

U ovom slučaju prema prirodi.

Bilo mi je pravo zadovoljstvo da učestvujem u svemu ovome.

Akcija pošumljavanja planine Stol nastavlja se i 7. novembra.

Organizator ovih aktivnosti je udruženje građana “ Crni vrh  45 „.

Tekst i foto: Bora Stanković

„U KOŽU ULAZI MI JESEN“

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________

JABUKA Jabuka je središnji simbol ljudskog sveta. Svi koji su pokušavali da ovladaju svetom prikazivani su sa jabukom u ruci.

Ona u sebi nosi magnetsku snagu sjedinjavanja, odnosno kako knjiga Postanja kaže, saznanja suprotnosti, dobra i zla.

Sa ljudskim razdvajanjem suprotnosti, gubitkom jedinstva, ona se proširila po celom svetu, da bi i danas čuvala nešto od tajne sloge, koja se uvek na tren pojavi kada jabuku rasečemo na pola da bismo je pojeli.

Šumska jabuka,kiselica

Divlja jabuka, koja je predak skoro svih sorti jabuka , otporno je drvce razgranate krošnje, do 10m visoko. Cveta u aprilu krupnim nežnim cvetovima a u jesen se poznaje po granama svinutim pod teretom gustih niski plodova. Poreklo joj je središnja Azija. Raste u celoj Evroaziji u mnogo podvrsta. Voli sunčane brdske padine, ocedito zemljište bogato krečnjakom. Ima je u listopadnim šumama kraj puteva i na livadama.

Svojim suštinskim bićem divlja jabuka nam pročišćava duh i telo tako što ih oslobadja svega što izaziva netrpeljivost, odvratnost i beznadje. Uz njenu pomoć možemo uspostaviti osećaj za meru i naslutiti snagu prirodnosti koju smo izgubili. Pitome jabuke su „veštačke tvorevine“-one su klonovi utvrdjenih sorti, genetski jednaki, i zato su unutar sorti, ujednačene po ukusu i veličini.

Divlje jabuke kao i ostalo divlje voće ,prirodno se polno razmnožavaju i zato je svako drvo jedinstveno. Plodovi su im mali, do 2 cm u prečniku, ali mnoga stabla imaju i krupnije plodove, jer su delimično ukrštene sa pitomim sortama. Divlje jabuke čuvaju snagu i izdržljivost koje su kultivisane jabuke izgubile.

Tvrde su , otporne i nakisele (otud kiselice), ali čast je i zadovoljstvo jesti plodove tako otpornog i postojanog optimizma. Beru se u jesen, kada su potpuno zrele, i za zimu se čuvaju u slami. Kada tako odstoje omekšaju i budu veoma ukusne. Nekada su ih po selima pekli u rerni i jeli sa medom kao poslasticu ili bez meda kao lek za pokvaren stomak. Mogu se seckane ili rendane sušiti i koristiti za voćne čajeve-same ili izmešane sa sušenim divljim kruškama, šipcima, drenjinama, trnjinama i gloginjama.

Zahvaljujući g-đi  Danici Horvat-autor: Bora Stanković

___________________________________________________________________________________________________________

MOJE VREME NA SVETIONIKU SRBIJE- AVALSKOM TORNJU…

TAMOiOVDE_________________________________________________

Prvi put, kao osnovac sa neopisivom znatiželjom, oduševljenjem ali i strahom popeo sam se na Avalski toranj. Doživljaj koji nisam zaboravio.

Kasnije, u godinama mojim zrelim, toranj sam doživljavao ne samo kao građevinsku atrakciju, kao simbol Avale i Beograda, bio je za mene- Svetionik Srbije.

A onda je došla godina bezumlja i srama. 1999.

U noći (mrak, tama ?) 29. aprila, te, za čovečanstvo sramne godine, nečiji civilizovani prsti su pritisli neku dugmad, naciljavši pre toga, u telo tornja- ne bilo gde i ne slučajno.

dsc06147Dva „civilizacijska i pametna“ projektila pogodila su noge gorostasa – veličantvene stubove , simbole srpskog tonošca za sedenje.

Nestao je toranj u prahu i pepelu. Činilo se zanavek.

Deset godina nakon toga, često prolazeći autoputem, pogled ka Avali bio je prazan. Kao da ni Avale bilo nije. Osećaj tuge, bola, gorčine i besa- istovremeno.

Ali, kao iz bajke, ove 2010. godine, srpski fenix, izrastao je iz pepela.

Evo me opet, 10. oktobra ove godine, na 193. metru visine, na vidikovcu novog tornja, arhitektonskog i građevinskog čuda, simbola snage, inata i civilizacijskog odgovora zemlje Srbije.

Sa skoro nekontrolisanim emocijama, vidim kao na dlanu  Beograd, Šumadiju, Vojvodinu…

A on- „svetionik i orjentir srpski“, vinuo se u plavetnilo neba, sa svojih 204,57 metara visine, onako vitak, uspravan, stamen, stojeći čvrsto na svojim nogama i kao da prkosno poručuje svojim ubicama: Ja opet uspravno stojim na istom mestu na kojem ste me mučki streljali, raskomadali u prah i pepeo pretvorili .

Ako potisnem emocije, neophodno je prezentovati i sledeće činjenice.

image0360Orginalni, prethodni, srušeni toranj na Avali, građen je od 1961. do 1964. godine. Kada je gradnja završena, sa svojih 202,8 metara bila je to najviša građevinska struktura na Balkanu. U rad je pušten 1965.godine.

Arhitekte Uglješa Bogunović, Slobodan Janjić i konstruktor akademik Milan Krstić, osmislili su i realizovali građevinsko remek delo. Bio je to jedini toranj na svetu koji je za presek imao jednostranični trougao, već pominjanog simbola srpskog-tronošca.

Ugrađeno je 4.000 tona armiranog betona. Samo antenski stub montiran na vrhu tornja visine preko 60 metara bio je težak 25 tona!

Pri naletima košave „telo“ tornja povijalo se do jenog metra, a mogao je da odoli zemljotesu do 9 stepeni Merkalijeve skale.

Voljom, upornošću i ljubavlju institucija, pojedinaca i građana Srbije, gradnja „novog tornja“ završena je 2009. a na radost svih nas (nadam se) u rad je pušten ove, 2010. godine.

Trebaju li vam koordinate ili putokaz za Svetionik srpski?

Siguran sam- ne.

Oktobar, 2010.

Tekst i foto: Bora Stanković

_____________________________________________________________

 

MOJ OTAC

TAMOiOVDE__________________________________________________________________
12.oktobar 2010. Dve godine kako je moj Otac „samo srednje slovo“ i lepa uspomena.

Bora M Stanković

Moj otac nije samo srednje slovo
Nego i srednje srce
I srednji bol
Kada o sebi priča
Cicijaši
Pušta da se nasladjuje
I pretpostavlja
Kada ćuti
Bogato ćuti
Moj otac živi u kući bez avlije
Svako moze doći i otići
Kad zaželi
Doneti i odneti savet
Moj otac svačiju sluša
Ali svoju svidja
Nema uzrečica
I nikome se ne izvinjava
Sve što za šest dana uradi
Sedmog se u praznik pretvara
Moj otac nije samo srednje slovo
Izmedju mene i porekla
Nego i srednji bol
Sunce na zalasku

Lj. Ršumović