SINDROM MODERNOG DOBA…

tamoiovde-logo

Sindrom izgaranja na poslu i zvanično poremećaj

Svetska zdravstvena organizacija  uvrstila je sindrom izgaranja na radnom mestu usvoj priručnik Međunarodne klasifikacije bolesti (ICD-11)

Foto: Gerd Altmann, Pixabay

To, između ostalog, znači da će zdravstveni radnici odsad sindrom izgaranja na poslu dijagnostikovati kao medicinski poremećaj.

Oslanjajući se na sve veći broj istraživanja, prema navodima Svetske zdravstvene organizacije (SZO), pomenuti sindrom (eng. burnout syndrome) je posledica hroničnog stresa na radnom mestu, koji karakterišu iscrpljenost, nedostatak energije, neispavanost, glavobolja, povećana mentalna distanca od posla, smanjena efikasnost, kao i cinizam i negativnost u vezi sa poslom.

Među simptomima su takođe prisilno razmišljanje o poslu i posle radnog vremena, smanjena potreba za društvenim kontaktima, nedostatak vremena za privatne obaveze i nemogućnost da se osoba opusti čak i kada je na godišnjem odmoru.

Istraživanja SZO-a takođe ukazuju da se izgaranje dešava onda kada zahtevi na poslu daleko prevazilaze nadoknade, priznanja i vreme potrebno za odmor. Ambicije i idealizam bivaju ugušeni, a zaposleni često pate od osećaja niže vrednosti.

Prema nekim studijama duboka emocionalna iscrpljenost i negativnost prouzrokovane izgaranjem mogu uticati na promene u mozgu koje otežavaju suočavanje sa stresom u budućnosti. Sve to veoma se negativno odražava i na javno zdravlje.

Istraživanje sprovedeno u Velikoj Britaniji, na primer, pokazalo je da skoro 30 odsto menadžera ljudskih resursa smatra da je izgaranje u njihovoj organizaciji rasprostranjeno, dok nedavno objavljeni podaci u izveštaju sa Harvarda ukazuju na krizu koja je zahvatila javno zdravlje usled izgaranja lekara. Takav trend mogao bi američku ekonomiju da košta 4,6 milijarde dolara godišnje.

Kako ističu britanski stručnjaci, pomenuti sindrom bi trebalo uočiti što pre kako bi se posledice sprečile na vreme. Oni takođe veruju da će novi međunarodni standardi doprineti boljoj dijagnozi i samom lečenju.

Sindrom modernog doba

Ovaj termin prvi je uveo psiholog Herbert Frojdenberger 1974. godine. On je sindrom izgaranja okarakterisao kao čitav niz simptoma koji proizilaze iz iscrpljenosti prouzrokovane prekomernim zahtevima na poslu, među kojima su glavobolja, nesanica, razdražljivost i skučeno razmišljanje.

Zanimljivo je i poreklo naziva koji je ovaj poremećaj dobio po naslovu romana engleskog pisca Grejema Grina „Slučaj Izgaranje“ (A Burnt–Out Case) u kom poznati arhitekta, umoran od sopstvene slave, prestaje da pronalazi smisao i zadovoljstvo u životu i odlučuje da napusti posao i ode u afričku džunglu.

Faktori rizika

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, na poslu postoji veliki broj činilaca koji mogu doprineti urušavanju mentalnog zdravlja. Većina njih odnosi se na samu prirodu posla, radno okruženje, kompetentnost zaposlenih, kao i pomoć i podršku kojima raspolažu prilikom obavljanja svojih obaveza.

U slučaju sindroma izgaranja istraživači posebno naglašavaju nekoliko glavnih faktora rizika među kojima su preveliki obim posla, nedostatak odgovarajuće nadoknade, gubitak osećaja povezanosti sa ostalim zaposlenima, nepravda i sukob vrednosti.

Posledice, kao i sam sindrom, moguće je lečiti na dva nivoa, individualnom i organizacionom. Prema navodima SZO-a, pored različitih obuka za upravljanje stresom kroz koje bi zaposleni trebalo da prođu, važan element za uspostavljanje zdravog radnog okruženja je i razvoj zakonodavstva, strategija i politike koji bi doprineli izgradnji zdravijeg radnog okruženja.

Tekst: Anđela Mrđa

Izvor: elementarium.cpn.rs

____________________________________________________________________________________________

NEZAINTERESOVANOST MLADIH…

tamoiovde-logo

Šta je hikikomori?

U Japanu je prvi put devedesetih godina uveden termin koji opisuje nezainteresovanost mladih

Foto: Pixabay

Pojam Millennials označava generaciju koja je postala punoletna početkom 21. veka. Odrastanje ove generacije pratio je munjeviti razvoj tehnike. Proizvodi, kao izvor zabave, smenjuju se vrtoglavom brzinom, svet se praktično preko noći digitalizuje, internet uklanja sve barijere između protoka informacija i komunikacije. Učenje novih programa i aplikacija ne predstavlja im problem budući da su odrasli uz računare, a tolerancija i otvorenost ka novom i drugačijem je opšteprisutna. Površno gledano, deluju superiornije u odnosu na roditelje, ali novi milenijum ima i svoje mračne strane.

Globalizacija, pored povezivanja sveta, iznedruje i oblik društvene otuđenosti, hikikomori. Ovaj termin se koristi za ponašanje adolescenta ili mlade osobe koja izbegava kontakt sa okolinom i povlači se iz socijalnih aktivnosti. Fenomen je prvi put opisan u Japanu devedesetih godina 20. veka gde se navodi da su mladi ljudi nezainteresovani da zauzmu svoje mesto na tržištu rada i u opštem društvenom doprinosu. Kuriozitet ovog fenomena je i to da nema statistički značajne razlike između stepena obrazovanja pojedinca.

Podjednako su ovim stanjem pogođeni i visoko obrazovani i slabo edukovani, a razlike nema ni u odnosu na to da li je reč o  uzornim ili problematičnim učenicima. Pojedinac prekida svaki kontakt sa društvom, svoj život zasniva na sopstvenom, zatvorenom svetu u porodičnoj kući ili sobi. U ekstremnim slučajevima odbija komunikaciju sa  članovima porodice, retko kad napuštaju sobu i to isključivo zbog fizioloških potreba, danju spava, a noć koristi za aktivnosti koje su uglavnom u vezi sa internetom.

Hikikomori, kao oblik ponašanja kod omladine, predstavlja socijalni problem u poslednje tri decenije, a prepoznat je i u drugim zemljama, uključujući i one na evropskom kontinentu. Moderna psihijatrija nije otkrila tačan uzrok ove pojave, ali u nekim slučajevima joj mogu prethoditi depresija, anksioznost ili poremećaj ličnosti. Takođe, u vezu sa ovom pojavom dovodi se zavisnost od interneta, porast nezaposlenosti mladih, otuđenost kao posledica promene načina komunikacije u novom milenijumu, mediska prezasićenost fikcijom, nametanje nerealnih kriterijuma umne i fizičke savršenosti.

Međutim, ovaj fenomen se ne posmatra kao oboljenje, već kao stanje u kojem se pojedinac nalazi, ali samo ako je pojava izolovana i nisu joj prethodile druge psihijatriske dijagnoze. Prema kriterijumima prve epidemiološke studije Ministarstva zdravlja Japana 2003. godine, osoba koja se može smatrati hikikomorijem vreme uglavnom provodi kod kuće, nije u stanju da obavlja elementarnu društvenu interakciju kao što je odlazak u školu ili na posao, stanje izolovanosti traje duže od  šest meseci, nema bliske prijatelje i prethodno se kod osobe nije dijagnostikovalo nijedno psihijatrisko oboljenje. Ovom studijom, u koju je bilo uključeno 4134 ispitanika, starosti između 20 i 49 godina, procenjeno je da je ukupan broj hikikomorija u Japanu u tom trenutku bio veći od 600.000.

Da bi se ovaj fenomen lakše pratio i razumeo, ovaj vid društvenog delovanja se može podeliti na primarni i sekundarni oblik. Primarni predstavlja pojavu opisanog ponašanja kod pojedinca kod koga se prethodno nisu ustanovile manifestacije poremećaja ličnosti ili raspoloženja, drugi mentalni poremećaji ili mentalna retardacija. Sekundarni predstavlja pojavu ovog poremećaja ponašanja udruženog sa nekim od mentalnih oboljenja.

Definisanje primarnog hikikomorija je od izuzetne važnosti za prepoznavanje i tretiranje ovog stanja kao zasebnog fenomena za čiji nastanak nije neophodno prisustvo drugog mentalnog poremećaja, već on može postojati izolovano kao stanje pojedinca. Izučavanjem ovog fenomena mogu se bolje sagledati socijalni problemi, kako mladih u Japanu tako i u svetu, i pravilno se tretirati. Međutim, kod sekunarnog hikikomorija prvenstveno se mora tretirati primarno oboljenje.

Foto: PxHere

Suva i Suzuki sa Univerziteta Nakoja opisuju karakteristike koje su uočljive kod stanja hikikomori. Kao prvo navode javljanje simptoma „Prihvatanje poraza bez borbe“. Osoba izbegava svaki vid kompeticije, odustaje od svojih ciljeva iako je prethodno radila na njihovom ostvarenju. Mada lako odustaju od ideja i želja, svesni posledica, ovaj vid neuspeha donosi im frustraciju i nezadovoljstvo. Građenje idealne slike sebe na osnovu očekivanja okoline nastaje kao posledica nemogućnosti da zadrže svoje ideje i želje zbog čega padaju pod uticaj okoline koja im nameće ideal kojem bi trebalo da teže.

Istovremeno, nastoje da tu sliku očuvaju, što im povećava nezadovoljstvo, jer se vremenom ta slika sve više razlikuje od realnosti, što dovodi do povlačenja pojedinca sve više. Vrlo često je podstrek roditelja prisutan, oni veruju da i dalje postoji način da njihova deca postignu dosta u životu, pružaju im podršku, kako emotivnu tako i finansijsku. Na kraju, izbegavaju kontakt sa okolinom kako bi što duže očuvali pozitivno mišljenje o sebi izbegavajući situacije u kojim bi pričali o svom životu, svojim ciljevima, idealima i planovima.

Prema japanskom sociologu Miti, srž ovog problema može se naći u socijalno-kulturološkoj pozadini Japana nakon Drugog svetskog rata. Period nakon rata se može podeliti na tri dekade: vreme ideala, vreme snova i vreme fikcije. Za stvaranje društvenog fenomena hikikomori veruje se da je ključna sociološka pozadina perioda koji se označaba kao „vreme fikcije“, a to je period koji je trajao od početka osamdesetih godina do sredine devedesetih godina 20. veka.  U ovoj dekadi odrastanje mladih je obeleženo prisustvom vršnjačkog i porodičnog nasilja, izraženim buntom prema autoritetima poput  roditelja i profesora, kao i učestalo narušavanje javnog reda i mira od strane omladine.

Na početku novog milenijuma dolazi do velikih interpersonalnih promena. Vreme fikcije nastaje posle perioda koji se označava kao „vreme snova“, koje je bilo obeleženo društvenom interakcijom poznatom kao konformizam, koji je podrazumevao društveni poredak u kojem se negovalo kolektivno dobro, favorizovao se timski duh, društvena zajednica se organizovala tako da svaki pojedinac u okruženju u kojem radi i boravi doživljava kolektiv kao širu porodicu. Nakon ovog perioda nastaju nagle promene u međuljudskim odnosima unutar društvene zajednice. Konformizam, kao oblik društvene interakcije, naglo gubi na značaju.

Individualizam u tom periodu još nije u potpunosti formiran. Najveće žrtve ovog perioda tranzicije su upravo generacije koje će trpeti posledicu sudara globalizacije sa konformističkim društvom. Odnosi između Japanaca će se definisati kao rapidna promena u japanskom društvu koja vodi ka društvenoj situaciji koja nije orijentisana ka grupnoj pripadnosti. Novi oblik individualizma je sklonost kao mentalnoj i društvenoj izolovanosti, koju prati česta nezainteresovanost pojedinca za dešavanja i ljude u njihovoj okolini, ali sa hiperfokusom na daleke izvore informacija i osobe sa kojima održavaju kontakt putem mobilnih telefona i interneta.

Pored svega navedenog ne treba zaboraviti i da je od početka devedesetih godina pa do sada, kako u  svetu tako i u Japanu, u porastu neregularna zaposlenost, kojom su posebno pogođeni mladi naraštaji. Nesigurnost zaposlenja i zarade doprinosi povećanju nesigurnosti pojedinca kao i nemogućnosti planiranja života. Sve navedene društvene pojave se uzimaju kao ključni socijalno-kulturološki faktori u nastanku fenomena hikikomori.

Činjenica koja sve više zabrinjava je ta da je oblik ovog fenomena, pored  Japana, registrovan i u drugim zemljama kao što su Severna Koreja, SAD, Engleska, Italija, Španija. Posle 11. septembra i Lehmanovog šoka u SAD primećena je značajno teža interakcija mladih ljudi u društvu i povećana sklonost ka izolaciji. U Evropi je nazaposlenost mladih u porastu, stoga se i ovo gleda kao jedan od ozbiljnih faktora za danji razvoj fenomena otuđenosti. Stoga postoji opravdani strah da će se ovo stanje socijalne izolovanosti uskoro proširiti i na druge zemlje i da će fenomen, koji se rodio u Japanu, postati  globalni problem.

Tekst: Ivana Branović

Izvor: elementarium.cpn.rs

____________________________________________________________

 

UMETNOST ILI „GENOCID“ NAD LEPTIRIMA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________

Ubio 9.000 leptira zbog izložbe

Britanski kontroverzni umetnik Demijan Hirst u londonskoj je Tejt galeriji moderne umetnosti priredio izložbu pod nazivom “Zaljubljivanje i odljubljivanje”, koja je čak i za njega bila neobična.

  U dve sobe bez prozora posetioci su, pored leptira na platnu i njihovoh lutki čiodama pribodenih na platno, izbliza mogli da posmatraju mnoštvo leptira koji lete, odmaraju se, ili se hrane u činjama s voćem.
Demijana Hirsta napal su udruženja za zaštitu životinja jer tokom njegove izložbe uginulo oko 9.000 leptira  

Izložba mu je donela pohvale umetničke kritike, ali i ozbiljan sukob sa najuticajnijim britanskim društvom za zaštitu životinja RSPCA i negativan stav javnosti, jer je tokom 23 nedelje trajanja na njoj stradalo najmanje 9.000 šarenokrilih insekata – pod nogama posetilaca, ili od povreda prilikom sletanja na njihovu odeću, tako da je svake nedelje u prostorije ubacivano po 400 novih.

  “Na ovoj takozvanoj „umetničkoj izložbi“ leptiri su prinuđeni da čitav životni vek provedu u veštačkom okruženju, u zatvorenoj prostoriji. Da je u pitanju bilo koja druga životinja, recimo pas, javnost bi već bila zgrožena. To što se radi o leptirima, ne znači da ne zaslužuju da se sa njima lepo postupa”, kaže se u zvaničnom saopštenju RSPCA.

Na izložbi su bile prikazane dve vrste tropskih leptira, koji u prirodi žive do devet meseci, dok je njihov vek u zatvorenom prostoru iznosio nekoliko sati do nekoliko dana.

Mnoga Hirstova ranija nagrađivana dela sastoje se od mrtvih životinja – kao recimo „Majka i dete raspolućeni“- krava i tele presečeni na pola i izloženi u staklenim tankovima sa formaldehidom, delo 1995. ovenčano Tarnerovom nagradom, ili pak “Fizička nemogućnost smrti u umu nečeg živog” – ajkula koja visi u formaldehidu.

vesti-online.com

SAVA ŠUMANOVIĆ-GODIŠNJICA SMRTI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

MAJSTOR PEJZAŽA, AKTOVA I MRTVE PRIRODE
30. avgusta 1942. srpskog slikara Savu Šumanovića, majstora pejzaža, aktova i mrtve prirode, ustaše su streljale u Sremskoj Mitrovici u Drugom svetskom ratu, posle zverskog mučenja.

Njegove velike kompozicije „Doručak na travi“ i „Pijana lađa“ spadaju među najznačajnija dela srpskog modernog slikarstva. Najznačajnija njegova dela nalaze u Narodnom muzeju u Beogradu, zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu i u galeriji „Sava Šumanović“ u Šidu.

***

SAVA ŠUMANOVIĆ 1896-1942

Rođen je pred sam kraj devetnaestog veka 22.januara 1896. godine u Vinkovcima, gde je njegov otac, šumarski inženjer dobio posao. Porodica Šumanović se nije dugo zadrzavala u Vinkovcima; kada je Sava napunio četiri godine vratili su se u Šid.

Otac, Milutin, se posvetio vođenju velikog imanja, a majka, Persida (Tubić), je otvorila prvu ugovornu poštu u gradu. I po ocu i po majci Sava je pripadao uglednim gradanskim porodicama. U Šidu Sava završava osnovnu školu.

Školske 1906 / 07. sa svega deset godina napušta roditeijski dom i odlazi u Zemun, gde je primljen u realnu gimnaziju. U toku gimnazijskog školovanja počinje da se interesuje za umetnost. Mnogo čita, odlazi u bioskop, a često posećuje i izložbe koje su organizovane u prestonici, od koje ga deli samo reka. Redovno piše roditeljima. 1911. upisuje se na slikarski kurs svog gimnazijskog profesora Isidora Junga, ali dragocene savete o slikanju Sava dobija od svog starijeg prijatelja Slavka Vorkapića koji je već polaznik Umetničko – zanatske skole.

Na kursu se upoznaje sa slikarstvom francuskih impresionista, Van Goga i Sezana, a prva saznanja dobija i o secesiji i Hodleru. Usavršava nemački jezik u Gracu gde provodi leto. Po završetku gimnazije Sava se vraća u Šid, na letnji raspust. Treba da saopsti roditeljima svoju odluku o daljem obrazovanju i izboru zanimanja. Kategorično se protivi očevoj želji da postane advokat, Sava snažno želi da postane slikar.

 Ubrzo, 1914. po izbijanju Prvog svetskog rata, Sava odlazi u Zagrebu, gde se upisao na Privremenu višu školu za umjetnost i obrt. On je u klasi kod profesora Otona Ivekovica, ali već sledeće godine prelazi kod uglednog profesora Menci Klement – Crnčića. Savladava crtačke tehnike i upoznaje se sa postupcima Mikelanđela, Direra, Rembranta i Rubensa; ali i sam istražuje i uči se na delima Manea, Monea i Sezana. Živi i uči u okruženju mladih naprednih umetnika koji će, kao I on, kasnije postati cenjeni i priznati stvaraoci.

Sklapa iskreno prijateljstvo s Antonijom Koščević, koja je tada sticala vajarska znanja, a koja je ostavila dragocene podatke o Savi. Druži se s Đurom Tiljkom, Marjanom Trepseom, Jozom Turkaljom, a snažno prijateljstvo ga vezuje i za rano preminulog Milana Štajnera. 1917. predstavioje četiri slike na petoj izložbi Prolećnog salona. 1918. završilo se Savino obrazovanje u Zagrebu. U svedocanstvu o završenom školovanju zabeležene su najbolje ocene i kvalifikacije. Intenzivno radi, tada nastaje i prvi Savin slikarski ciklus inspirisan Starim i Novim zavetom, kao izraz ne pridržavanja kanona i promišljanja večnih tema borbe dobra i zla, suočavanjem s prvim grehom i nj egovim posledicama… Na prvoj samostalnoj izlozbi u Salonu Ulrih u Zagrebu predstavio je predele i pejsaže iz okoline Zagreba. Iako je dobro poznavao impresionistički postupak slikanja nikada se njime do kraja i u potpunosti nije koristio.

Vrlo spretno je koristio efekte bojenih prozirnih senki, lazurni namaz, ne razlažući formu već naprotiv ističući je, Sava je insistirao na atmosferi.

Nekoliko narednih godina pored slikarstva Sava se bavio i ilustracijom, grafikom i scenografijom. Radi ilustracije za književnu reviju „Juriš“ koju je uređivao njegov prijatelj Antun -Branko Simić.1920. izlozio je svoja platna na drugoj samostalnoj izložbi u Muzeju za umjetnost i obrt. Stilski se priključuje secesiji i simbolizmu, koji su karakteristični za umetnička kretanja u Hrvatskoj ali ne i Srbiji. Izložba je prošla zapaženo i s dobrim kritikama. U jesen iste godine otisnuo se u svet, kao poznavalac francuske kulture i frankofil otišao je u Pariz i iznajmio studio na Monparnasu. Sada se nalazio u centru evropskih umetničkih zbivanja, novi horizonti su se otvorili. U Parizu je ovog prvog puta boravio svega nakoliko meseci, nesumnjivo dragocenih za Savu. Upisao se na kurs kod istaknutog likovnog pedagoga i umetnika Andre Lota, i bio njegov najboiji učenik.

Savin učitelj je pripadao struji analitickog kubizma i imao izuzetan uticaj na mladog slikara. Ubrzo, sprijateljio se sa Rastkom Petrovićem i našao u okruzenju naprednih i avangardnih stvaraoca dvadesetog veka.Zajednički imenitelj im je bio Monparnas, sastajali su se u kafanama i klubovima, bili su tu Seren,Modiljani, Papzof, Zakob, Fuzita i pokatkad Pikaso, Kokto, Fera, Redige… Kada se vratio u Zagreb dane je provodio u kući svoje prijateljice Antonije Koščević. Ponesen francuskim iskustvom, krećući se od ekspresionizma, preko konstruktivizna i postkubizma pa zalazeći u neoklasicizam, u oktobru Sava je organizovao izložbu u Umetničkom paviljonu. Deo progresivne kritike je izlozbu ocenio kao znacajan i vredan dogadaj, ali konzervativnijim kritičarima nisu prihvatili Savina „suviše moderna“ dela.

Sledećih godina boravi u Zagrebu gde nesmanjenim intenzitetom slika. Iz protesta prema javnosti koja nije prihvatila njegove slike potpisuje se francuskom transkripcijom. Ministarstvo prosvete odbija njegovu aplikaciju za mesto likovnog pedagoga u Umetničkoj školi u Beogradu.Učestvuje na Petoj jugoslovenskoj umetničkoj izložbi sa koje je Ministarstvo otkupilo njegove kompozicije „Berba“ i „Kraj s mostom“. Prihvata posao bibliotekara u Muzeju za umjetnost i obrt, tu je Sava bio u prilici da čita i analizira dela velikih majstora. Svoje poznavanje francuskog odrzava čitanjem dela francuskih pisaca na izvornom jeziku, i svakodnevnom konverzacijom na francuskom sa Antonijom Kosčević. 1924. Sava je napisao „Slikar o slikarstvu“ i „Zasto volim Pusenovo slikarstvo“, dela neprocenjivog značaja za razumevanje njegove umetnosti. 1925. godine Sava ponovo odlazi u Pariz, ali njegov boravak je otežan administrativnim peripetijama francuskih vlasti, boravišnu dozvolu je prinuđen da produžava svakih šest meseci i to sa statusom učenika. Zbog toga se ponovo upisuje kod Lota na kurs, ali zabrana prodaje slika Savi je u najvećoj meri otežavala boravak u Parizu. Kako sam Sava piše u svom katalogu za izložbu na Novom univerzitetu 1939. u Beogradu, vreme je posvećivao izučavanju Fragonarovog slikarstva, upotpunjavao znanja o Sezanu i Renoaru i divio se Matisu. Nastaje nekoliko aktova pod uticajem Matisa. Sprema platna za Jesenji salon. Sledece godine Francuska vlada je sa istog salona otkupila jedan Savin akt.

1927. Sava je naslikao „Doručak na travi“ koji se našao reprodukovan u uglednom francuskom česopisu koji se bavio umetnošću, zajedno s delima Matisa i Derena, uz odlične kritike. Dobio je porudžbinu da zajedno s drugim umetnicima oslika kultnu kafanu „Kupolu“, Sava je uradio četiri slike na jednom od stubova. U napregnutom i grčevitom radu za sedam dana i noći uz veštačko osvetljenje Sava je naslikao „Pijanu lađu“ i izložio je u Salonu nezavisnih. U to vreme Rastko Petrović je radio na prevodu istoimene Remboove pesme, i svome prijatelju ih recitovao. Uz to Žerikoov „Splav Meduza“ je poslužio kao neposredna inspiracija. Kritikaje ostala podeljena a Sava iscrpljen radom i ne prospavanim noćima je bio suvise pogođen onim koje je nisu pozitivno ocenile. Danas „Pijana lađa“ ulazi u red najviših dometa našeg slikarstva, i smatra se da je anticipirala drugu fazu neorealistickog pokreta u Srbiji.

Otežani uslovi rada, loše kritike i niz drugih ličnih događaja doveli su da se Sava oseti nervno iscrpljenim i 1928. za kratko vreme vratio se u Šid, gde je potražio mir slikajući predele. Nastaju „Sremske krajine“, niz pejsaža na kojima beleži jedinstvenu svetlost i atmosferu zavičaja. Na ovoj temi će intenzivno raditi po konačnom povratku u zavičaj ’30. godine. Ni za trenutak bolest nije smetala njegovom stvaralaštvu.

Priredio je samostalnu izlozbu u Beogradu, koju su kriticari odlicno ocenili. Novac od prodaje slika omogućio mu je da ponovo, po polednji put ode u Pariz. 1929. intenzivno radi u preuređenom ateljeu na Monpamasu, tada nastaje nekoliko izvanrednih dela „Par na klupi“, „Luksenburški park“ a vrhunac dostiže na slikama aktova čuvene pariske muze s Monparnasa-Kiki, „Crveni ćilim“, i pariskih predela „Most na Seni“. Platna su otezala pod nanosom boje. Nagovestava se poetski realizam kojem će se kasnije potpuno posvetiti, a osetan je i umereni koloristički ekspresionizam.

1930. francuzi imaju problem sa Savinim slovenskim prezimenom, teškim za izgovaranje, Savin boravak u Parizu otežava i nemogućnost produžavanja vize, sve to utiče na njegovo već narušeno zdravlje. Sava se sa majkom 30. marta vraća u Šid. Neko vreme provodi u Beogradu u Voždovačkom sanatorijumu gde nastaju izvanredni akvareli i skice za ulja Voždovačkih padina. Sprijateljio se sa dr. Vojom Atnovljevićem kojem je poklonio nekoliko slika. Povratak u Sid kompenzuje svakodnevnim, vrednim i u ustaljenom ritmu radom na slikama. Nastaju „Šidski sokaci“ i aktovi. Njegovo stvaralaštvo se kreće od poetskog realizma do umerenog ekspresionizma.Sam svoj stil naziva „kako znam i umem“ uglavnom ga prilagođavajći motivu. Krstari po periferiji I nalazi prepoznatljive pejsaže koji će mu poslužiti kao motivi. U narednim godinama nestaje ciklus „Proleće u Šidskim baštama“ i „Proleće u dolini sv.Petke“, kao i serija aktova. 1935. započinje ciklus velikih platana „Šidijanke“ kojima je predhodilo mnogo istrazivanja i teorijskog rada. Radiće na njima naredne tri godine. Na „Šidijankama“ se čita sva eklektičnost Savinog obrazovanja i smelost ostvarenog umetnika da citira sopstvene uzore: Manea, Engra, Vatoa, ili atmosferu Firentinaca ili Kirika. Čak ih je moguće čitati i u postmodernističkom ključu.

Po smrti oca preuzima brigu o imanju, ali ne zanemaruje slikarstvo i uči engleski jezik. 1939. godine posetioje veliku izložbu Francuskog slikarstva devetnaestog veka koja je održana u Narodnom muzeju. Ponovo je bio u prilici da vidi platna sa kojima se sretao u Parizu. Započinje velike i sistematske pripreme za svoju izložbu u Beogradu. Piše katalog, izuzetno značajan za istraživače Savinog stvaralaštva. Izložbu sa 400 izloženih platana kritika je odlično primila. Uspeh je za Savu imao značajan uticaj, povratio je poverenje u ljude. Započinje ciklus dečijih portreta i žanr scena koje nije završio. Vraća se temi berbe grožđa i nastaju „Beračice“. Istom temom se bavio sredinom dvadesetih godina. 1941. bio je cratač u štabu Radničkog bataljona. Po izbijanju Drugog svetskog rata i kapitulaciji kraljevine Jugoslavije povlači se sa ostalim vojnicima do Tuzle, gde su zarobljeni.

Oslobođen je u aprilu i odmah se vraća u Šid. Po povratku i dalje slika, ali manje nego ranije. 1942. radio je na svom ciklusu velikih platana „Beračice“. Jedna od njih, kakoje Sava uredno zabeležio, završena je 26. avgusta 1942.

Dva dana kasnije, u sam osvit dana, zajedno sa još sto pedeset Srba iz Šida Sava je uhapšen i odveden u Sremsku Mitrovicu. Vlasti Nezavisne Države Hrvatske, koje je u Šidu predstavljao Viktor Tomić su ove građane smatrale za nepoželjne. Bez obzira na kontraverze oko poslednjih Savinih dana, zajedno sa svojim sugradanima, Sava je streljan i sahranjen u jednoj od masovnih grobnica.

„Razvojne mogućnosti u njemu nije moglo uništiti vreme, ni bolest, a nisu prestajale ni kasnije. Taj potencijal ostao je u njemu sačuvan do kraja zivota. Smrt ga je zatekla u času kada je očito sledio neki novi skok u njegovoj umetnosti.“ – Dimitrije Bašičević, Sava Šumanovic. Život I delo, Drugo dopunjeno i prošireno izdanje, Vojin Bašičević i Prometej, Novi Sad 1997.

 sidskiportal.net/Autor teksta Zahvalni sugrađani   

 


Priredio:Bora*S

NAJLEPŠI UNIVERZITETI NA SVETU…

tamoiovde-logo

Trinity College (Koledž Sv. Trojstva) u Dablinu

Jedan je od najlepših primera pravog univerzitetskog kampusa. Ti obrazovni kompleksi su čvrsto povezani sa istorijom i identitetom jedne nacije – zapravo oni su arhitektonska svedočanstva o odnosu zemlje prema obrazovanju i učenju.

Neki svetski univerziteti utkali su u svoj dizajn lokalnu tradiciju, drugi su urađeni u modernijem ruhu, treći odražavaju duh onoga što podučavaju.

Evo liste najlepših univerziteta na svetu koji u sebi nose lepotu arhitekture, istorije i prirodnog okruženja.

___________________________________________________________________________

Univerzitet u Orhusu (Århus)- Danska

Trojica domaćih arhitekata izgradila su 1931. ovaj kompleks koji se proteže na 12 hektara uz obalu grada.

Zgrade se razlikuju po veličini i visini – neke su niske i četvrtaste, druge imaju zašiljene krovove i ogromne staklene prozore – ali postoje zajednički elementi kao što su žuta cigla i crep.

Kompleks je smešten u zelenilu – tu se nalaze otvorena i zatvorena botanička bašta povezane pešačkim stazama, ogromni park i amfiteatar obrastao travom.

_________________________________________________________________________

Univerzitet u Koimbri (Coimbra)-Portugal

Iza gvozdene kapije nalaze se dvorišta od kaldrme, a zgrade podsećaju na dugu i umetnički raznovrsnu istoriju Portugala.

Na primer, Kapela Sv. Mihajla iz 1517. ima hiljade rukom oslikanih pločica a u baroknoj biblioteci  Žoanini, izgrađenoj 1717, nalaze se police od brazilskog drveta koje je dopremano brodom.

Nemačko-portugalski arhitekta Žoao Frederiko Ludoviče izgradio je univerzitetsku kulu u baroknom stilu 1728. čije uzano spiralno stepenište vodi do spektakularnog pogleda na grad.

__________________________________________________________________________

Univerzitet Mekgil (McGill)-Montreal

Kampus od 32 hektara, načičkan nizom paviljona izgrađenih tokom stotina godina, ima jedinstveni dizajn koji vodi poreklo od škotskih korena Univerziteta (osnovao ga je škotski trgovac Džejms Mekgil 1821).

Mnoge zgrade imaju kamene zidove i šiljate bakarne krovove, a naročito je impresivan Fakultet verskih studija u gotičkom stilu, sa vitražima i drvenim enterijerom.

Ustanova dodeljuje godišnju šestocifrenu stipendiju za programe studenata koji „misle zeleno”, kao što je Jestivi kampus, nekadašnji kameni trg preobraćen u baštu koji ne samo da je estetski lep već i proizvodi hranu za gladne Montrealce.

___________________________________________________________________________

Tehnološki univerzitet Nanjang (Nanyang)-Singapur

Staze oivičene palmama i stablima durijana povezuju savremene građevine, kao što je Fakultet za Umetnost, dizajn i medije – staklena četvorospratnica sa otvorenim dvorištem, bazenom i krovom obraslim u travu.

I učionice su veoma smelog dizajna.

Umesto tabli mnoge imju interaktivne ekrane, a zahvaljujući studentskoj grupi Cool Campus – koja okuplja najveće zaluđenike dizajnom i tehnologijom – otvorene su brojne učionice sa čudnim nameštajem, pokretnim utičnicama, desetinama LCD ekrana i staklenim tablama za pisanje.

___________________________________________________________________________

Univerzitet u Pekingu-Kina

Glavni univerzitet u Pekingu je čuven po tradicionalnoj kineskoj arhitekturi, što se naročito vidi na Zapadnom ulazu: kameni lavovi čuvaju izrezbarene zidove i dovratnike oslikane kineskim simbolima, natkriljene tradicionalnim kineskim drvenim krovom.

Kompleks se prostire na 270 hektara i obiluje baštama, jezerima i ceremonijalnim stubovima.

I moderne građevine su jednako zadivljujuće, recimo Pravni fakultet, sa fasadom od naizmeničnih kamenih i betonskih traka.

_________________________________________________________________________

Obrazovni grad, Doha-Katar

Ovaj kompleks, u kome se nalaze ogranci osam američkih i evropskih univerziteta, prava je riznica dela današnjih arhitektonskih zvezda.

Zgradu Fakulteta za diplomatiju projektovale su meksičke arhitekte Legoreta + Legoreta; japanski arhitekta Arata Isozaki dizajnirao je geometrijske učionice Medicinskog fakulteta – neke u obliku jajeta, druge u obliku 12-stranih poliedara.

Isozaki je sarađivao sa Kazuhirom Kodžimom na zgradi Slobodnih umetnosti i nauke koja, mozaičnom fasadom i geometrijskim laticama na zidovima i tavanicmaa, nudi moderan pogled na tradicionalnu islamsku kulturu.

___________________________________________________________________________

Univerzitet Stenford, Palo Alto-Kalifornija

Put kojim se dolazi na Univerzitet oivičen je palmama a arhitektura u kolonijalnom stilu sa zidovima od peščanika i crvenim krovovima samo pojačava ekskluzivnost ove ustanove.

Među građevinama su šestougaona kuća Hana-košnica, koju je 25 godina gradio Frenk Lojd Rajt i Centar za pevačke umetnosti u kome se nalazi 170 bronzanih skulptura Ogista Rodena.

 Izvor:b92

___________________________________________________________________________

KARIJATIDE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Ulje na platnu

 

 

 

 

 

 

 

 

Autor: Bora*S