U TUĐINI, RASUTE KOSTI SRPSKE…

tamoiovde-logo

KRŠNA GORA PREKRILA 7.000 SRPSKIH GROBOVA

Zaječarac Dejan Ranđelović, čuvar osam decenija nepoznatog srpskog groblja u Češkoj

 Јиндриховице-Чешка-логор-српских-војника-из-I-светског-рата-011-300x225Ranđelović je slučajno 1995. godine otkrio spomenike i kamene krstove srpskih zarobljenika u šumama Kršne gore na granici sa Nemačkom, gde je i Spomen-kostrunica stradalim Srbima i Rusima.

 Godine 2005, nakom mnogo leta, na Vidovdan, u seocetu Jinžrihovci, 25 kilometara od Karlovih vari, u Češkoj, episkop Raško-prizrenski Artemije, služio je parastos  za 7.100 Srba i 180 Rusa stradalih u ogromnom logoru u vreme Prvog svetskog rata. Na tom mestu, nekadašnjeme “zarobljeničkom paklu” u koji su dovođeni Srbi iz svih karjeva Srbije, Kralj Aleksandar Karađorđević podigao je, 1931. godine, Spomen-kosturnicu. Nedaleko odatle, na češko-nemačkoj granici, iznikla je bujna šuma u kojoj i danas ima  srpskih grobova o čemu svedoče nadgrobne ploče i visoki kameni krstovi. Ovako piše “Politika” 16. oktobra 2005. godine dodajući da o ovom našem “Severnom Gazimestanu”  brine Dejan Ranđelović iz Karlovih Vari.

-Otišao sam u proleće te 1995. sa češkim prijateljima u šume u toj oblasti da tražimo jestive gljive. Iznenada sam naleteo na veći kamen, spomenik na kome je pislao ime Srbina iz okoline Požarevca. Ceo tekst bio je na srpskom jeziku. Onda su me moji Česi odveli do pet kilometara udaljene Spomen-kosturnice. Nisam čekao, posle dan,dva zaputio sam se u Prag, u našu ambasadu. Znali su da je tamo bio najveći zarobljenički logor na prostoru ondašnje Austro-Ugarske. Dali su mi ključ od Spomen-kostrunice i urednu, zvaničnu dokumentaciju kako bi mogao da brinem o tom prostoru.

Te godine izabran sam za predsednika Pravoslavne omladine u Češkoj. Od tada sa Srbima, mladim pravoslavcima iz Češke, Ukrajincima i Rusima koji tamo rade, kao i meštanima (oni vole nedeljom da dođu u spomen-prostor i odaju poštu stradalim logorašima) odlaazim svakog vikenda.Otključam vrata, počistim, uredim celo mesto koliko mogu, pomolim se Bogu.Nažalost, spomen je maltene ruglo, krov prokišnjava. U zapuštenom groblju, na samoj granici, počiva 1.600 Srba i 64 Rusa. Našao sam 100 spomenika, po imenu i prezimenu, mojih Timočana-priča nam Dejan Ranđelović, Zaječarac, po ocu i majci sa Stare planine, Kalne i Jalovik Izvora. Najviše se obraduje kad na Vidovdan dočeka potomke starih srpskih ratnika iz Požarevca koji, od pre neku godinu, stalno dolaze na to sveto mesto.

Slavoljub Stojadinović Regrut, predsednik požarevačkog Udruženja potomaka ratnika 1912-1920, kaže da su Jinžrihovci drugi srpski Zejtinlijk, a da je Dejan drugi Đorđe Mihajlović, neumorni čuveni Zajtnlika zajedno sa svojim precima.

Ranđelović je uspešan čovek u Karlovim Varima. Od kada je tamo, od 1990. radio je prvo u toj svetskoj banji, pa u Osigravajućem društvu, potom je imao privatnu firmu, sada se bavi proizvodnjom i prodajom preparata na bazi banjske lekovite vode za izlečenje reumatičnih bolesti. Ugovorio je, zajendo sa suprugom, Ruskinjom, programerom u češkom Gazpromu, izvoz za Rusiju, pa je došao da predahne u rodni kraj. Veruje da će i u ovom poslu biti kako valja, onda će imati i više mogućnosti da pomogne popravku Spomen-kosturnice (mauzoleja) i posveti se uređenju srpskog groblja.

IMG_0018-300x225-Dolaze i Srbi iz Praga u Kršnogorje (Kršna gora), tamo ih je 4.000, Česi iz okoline, stižu i Sudetski Nemci. Najređi su naših iz otadžbine.Ta oblast pripada češkoj šumarskoj organizaciji, uskoro će 100 godina od kako je groblje osnovano.

Po međunarodnim zakonima, ukoliko se ne uredi i ne utvrdi vlasništvo, može se smatrati običnom parcelom. Neki biznismeni hteli su da kupe celu šumu i prvedu je kulturi, ali to češka država nije dozvolila, niti će tako nešto učiniti. Kosturnica ili mauzolej je poklon Češke iz 1926. godine tadašnjoj Kraljevini Jugsolavije. Bila je to gzrada vodovodnog preduzeća, kasnije je naša država platila preruređenje. Zato će Srbija morati pravno da reguliše svojinu kao što su to učinile druge zemlje-objašnjava naš sagovornik podsećajući da je 2011.dolazila delegacija Ministarstva za dijasporu, ali ništa, sem službene zabeleške, nije učinjeno.Čak su napisli i neke netačnosti.Groblje nisu ni videli. A za njegovo uređenje ne treba mnogo. Kao što nije trebalo puno ni vremena, ni para, da novinar RTS-a iz Poažrevca Novica Savić nadavno sačini prvu dokumentarnu emisiju o Jinžrihovcima.

Poslednjih godina u Jižrihovce odlaze Požarevljani. I njjihova pokolenja, veli Slavoljub Stojadinović, odlaziće, bar na Vidovdan, dok je sveta i veka. Pomoliće se senima tih mučenika, zarobljenika koji, braneći prag otadžbije, stigoše i kosti ostaviše u tuđini, daleko od svoje Srbije. Dejan Ranđelović nikad ih neće napustiti, boriće se sa svojom krhkom Ruskinjom i češkim prijateljima koliko god bude imao snage, isto toilko koliko i tri generacije Mihajlovića, rodom iz Grblja u Boki Kotosrskoj, čuvajući Zejtinlik. A Dejan je obnovio i napuštenu i usmaljenu crkvu u svom Jalovik Izvoru, ali to je, zbori on, druga, naša priča.

Brana Filipović/pulsistoka.rs 

_____________________________________________________________________________________________________

PLAVA PRINCEZA I LEPI ZEKA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________

NEMOGUĆA SITUACIJA…

Istorija diplomatije to neće zabeležiti, a dogodilo se ovako: Unila, ćerka Prvog ministra na dvoru jedne severne kraljevine, ludo se zaljubila u lepog Zeku, seljaka sa Uba, dok je ovaj čekao da se vrati u domovinu posle zarobljeništva.

kaporNiko ne zna gde su se upoznali, ni kako, ni na kom jeziku; niko ne zna gde su vodili ljubav i koliko dugo, a dogodilo se ovako: u maju 1945. Zeka iz Uba, koga je rat bacao tamo-amo po čitavoj Evropi, kosio je travu na imanju Prvog ministra, zajedno sa još pet zemljaka i jednim Italijanom iz San Benedeto del Tronta.

I baš kad je seo da prezalogaji sa drugarima ispod divljeg kestena, u leđa mu udari mala lopta. „Šta je ovo, pobogu, braćo?“ – povika zeka iz Uba, koji nije nikada video kako se igra golf. Toliko se naljutio što ga posle bombi i metaka gađaju, povrh sveta, i nekakvim lopticama da lepo sede na nju i nastavi da doručkuje.

Uskoro, dotrčaše i igrači, a među njima i Unila. Tražili su svuda oko kosača, tražili i tražili, a Zeka sve vreme lepo sedeo i pravio se nevešt. Na kraju, posle jedno sat i po vremena, njemu se sažali plavokosa Unila, pa joj pruži lopticu i tako im se prvi put dotakoše prsti.

Nevolje započeše onoga dana kad lepi Zeka otputovao prvim transportom kući, u Ub. Unila prestade da jede i ne progovori više ni jedne jedine reči. Posle izvesnog vremena njen otac poseti jugoslovenskog ambasadora, koji je još nosio ratnu uniformu, nagorenu na više mesta. Ispričao mu je čitav slučaj.

Takva i takva stvar, kaže, očajni smo, jedinica nam je, pomozite ako Boga znate! Sa svoje strane, ja ću učiniti sve da bilateralni odnosi, koji zbog politike naše Konzervativne partije nisu ni izbliza na nivou mogućnosti naših zemalja, dostignu nivo robne razmene u smislu povećanja rasta od sedam i po procenata u odnosu na 1939, ako kao indeks uzmemo sto, a videćemo i šta se može učiniti sa dugoročnim kreditima koje ste nedavno tražili od konzorcijuma crne metalurgije…

– Kako se zove taj čovek? – skoči ambasador.

– Zeka iz Uba! – promuca Prvi ministar.

– Ništa vi ne brinite, ekselencijo! – reče ambasador. – Iskopaćemo ga mi, pa taman da je igla u plastu sena…

I tako, poleteše teleksi i diplomatski kuriri na sve strane, a Unila samo sedi u kuli, ćuti, tuguje i kopni iz dana u dan. Drž’ tamo, drž’ vamo, pronašli lepog Zeku kako pije pivo ispred zadruge u Ubu. Najpre nije ništa priznavao, ali trećeg dana ipak progovori: jeste, veli, bila je jedna mala, a vi sudite kako znate i umete; ja ne mogu više!

Tu ga odmah odvedu na podšišavanje i kupanje, a nokte na nogama i rukama lično mu je sređivao predratni kraljev pedikir. Posle ga obuku u Diplomatskom magacinu od glave do pete, ni majka rođena ga ne bi prepoznala! Tri dana je pola državnog protokola učilo lepog Zeku da jede nožem i viljuškom i da se briše salvetom, a ne rukavom.

– Pa, dobro, bre, Zeko – pitao ga neki čovek iz protokola – kako si razgovarao sa ministrovom ćerkom kad ne znaš ni jedne jedine reči, ni jednog jezika na svetu?

– Šta tu ima da se razgovara? Dam joj tumača u ruku i gotovo.

I tako, trećeg dana, kada se završila skraćena obuka u lepom ponašanju, Zeka je useljen u jednu ispražnjenu vilu na Senjaku, a umesto posluge služili su ljudi iz protokola, preobučeni u majordomuse. Iste večeri, specijalnim, kraljevskim avionom, stiže u Beograd i Unila. Nije se malo zaprepastila kad vide kako živi tipičan jugoslovenski zemljoradnik, koji je, umesto volova, u vrtu imao samo bele ponije.

Ljubljenju nikad kraja! Nisu izlazili iz postelje sve do idućeg dana u podne, a onda su doručkovali kladovski kavijar sa šampanjcem. Istina, lepom Zeki su cevanice bile modre od muvanja, jer su ga majordomusi neprestano udarali ispod stola kad nešto pogreši. Zaslepljena ljubavlju, Unila nije primećivala ništa čudno u ponašanju svoga dragana, a sve što bi promucao prevodilac bi ulepšavao, tako da je stalno ispadao fin i poetičan.

I tako, posle telefonskog razgovora sa tatom, Prvim ministrom, robna razmena između naše dve, ne baš prijateljske zemlje, skoči preko noći za sedam i po procenata u odnosu na 1939.

Ali sve ima svoj kraj, pa i ova nemoguća situacija. Petog dana, u trenutku nepažnje šefa ceremonijala, dok su večerali uz zapaljene šestokrake svećnjake u baroknoj trpezariji (a baš su jeli škampe), Zeka ispi vodu iz srebrne zdele u kojoj je plivala kriška limuna, pa ćerci Prvog ministra najzad posta sve jasno! Pravila se još te noći da ništa nije primetila, ali već sutradan ujutro je otputova natrag, u svoju severnu kraljevinu.

kapor1Veliko je pitanje dokle bi Zeka iz Uba dogurao da su ga naučili da ne pije vodu iz srebrnih zdela u kojima pliva kriška limuna! Možda bi odigrao značajnu ulogu u međunarodnoj politici? Ovako, još kraljevski avion nije bio ni na kraju piste, a njega iseliše iz one vile. Eno ga, živi još na Ubu, oženio se i ima troje dece i čopor unučića.

A vi, pazite šta radite, ako želite da se oženite ćerkom Prvog ministra neke severne kraljevine!

Ona voda sa limunom služi, naime, za pranje prstiju, a ne za piće.

Momo Kapor

Vesti Online