DVE REVOLUCIJE NA SRETENJE…

tamoiovde-logo

Jedan mali narod sa Balkana pojavio se niotkuda i vrlo brzo stvorio modernu državu. Hajduci postali vojna sila. Moderan ustav 1835. iznenadio celu Evropu. Stalno u „vanrednom stanju“

rep-sretenje-600-aSRETENJE je od 2001. državni praznik U Srbiji, ali još vlada dilema šta se tog dana obeležava: da li početak Prvog srpskog ustanka iz 1804. ili donošenje Sretenjskog ustava 1835. Istoričari objašnjavaju da praznovanje Sretenja treba da podseti na ceo period od februara 1804. do 1835, koji svetska nauka priznaje kao „srpsku revoluciju“.

Tokom tih burnih godina, jedan mali narod pojavio se niotkuda na svetskoj pozornici i munjevito, bukvalno ni iz čega, stvorio državu.

Srpska revolucija počela je na Sretenje 1804, kad su se, posle masovne seče knezova, Srbi okupili u Orašcu i zapalili han turskih janičara. Proglašen je ustanak i za vožda je izvikan Karađorđe. On nameće surovu strategiju „ko nije s nama, on je protiv nas“ i u sukob uključuje ceo narod.

U prvi mah, ustanak je imao karakter socijalne revolucije, pobune naroda protiv janičara koji su uzurpirali carsku vlast u Beogradskom pašaluku i ukinuli knežinske i seoske samouprave koje je Srbima garantovala Porta.

– Međutim, s prvim vojničkim pobedama rasla je i svest o obnovi nezavisne srpske države, na temelju dostignuća iz vremena slavnih Nemanjića. Sve to je izvanredno i veoma objektivno objasnio nemački istoričar Leopold Ranke u svojoj „Istoriji srpske revolucije“ – kaže dr Miroslav Svirčević iz Balkanološkog instituta SANU.

VOŽD I OPOZICIJA

VOŽD Karađorđe vrlo brzo uočava i ulogu guslara kao „medijskih radnika“ i pomoću njih stvara kulta ličnosti – kaže dr Ljubinković. S druge strane, tvrdoglava opozicija usred rata često odbija da sluša komandanta, a neprestano je razdiru unutrašnji sukobi. Tipičan primer za to je junačka pogibija Stevana Sinđelića. U pesmama se ne pominje da su ga na cedilu ostavile vojvode iz susednih šančeva na Čegru. Nisu hteli da narede svojim vojnicima da mu priteknu u pomoć, jer su bili u zavadi.

Istoričari naglašavaju da 1804. Karađorđe nije bio ni jedini ni najvažniji vođa.

– Osnovna odlika Prvog srpskog ustanka su više pobunjeničkih centara – ističe dr Svirčević. – Jedan je bio u Šumadiji, na čijem je čelu bio Karađorđe sa Mladenom Milovanovićem i Milojem Petrovićem Trnavcem. Drugi je bio u Valjevskoj nahiji, gde je ustanike predvodio Jakov Nenadović sa sinovcem protom Matejom. Treći centar nalazio se istočno od Morave, gde su rukovodili Milenko Stojković i Petar Teodorović Dobrnjac.

Ustaničke vođe nisu bili isključivo knezovi koji „nisu bili radi kavzi“, jer su ratni događaji zahtevali vođe drugačijeg kova.

– U centar ustaničkih zbivanja izbili su odvažni ljudi – kaže dr Svirčević. – U sastavu novog starešinskog sloja, pored knezova, bili su i trgovci, popovi i arhimandriti, hajduci, buljubaše i pripadnici raspuštenog Mihaljevićevog frajkora iz austrijsko-turskog rata, kao i razni avanturisti, pretežno Srbi iz Austrije, ali je i iz drugih sandžaka osmanske države.

Na iznenađenje cele Evrope srpska odmazda koja je ličila na hajdučiju brzo je prerasla u pravi rat, u kome hajduci prerastaju u vojnu silu koja devet godina nanosi poraze regularnim trupama Osmanskog carstva.

– Narod koji je do 1804. živeo u potpunom feudalnom mraku, bez ijedne institucije, munjevito formira vojsku čije su pobede omogućile stvaranje vlade – Sovjeta, ministarstava i sudova – kaže Branko Bogdanović, stručnjak za vojnu istoriju. – Srbija već 1809. dobija zakon koji reguliše pitanje vojne obaveze, a u pogledu naoružanja i obuke svrstava se u red srednje razvijenih evropskih zemalja.

Srpska sila nije uterivala strah u kosti samo Turcima već i Srbima, čije su vojvode svaki čas bile u sukobu, a pravdu su često delile sabljom i kuburom.

– Ustanička država, po svedočenju savremnika, odmah je pokazala mane koje nas „krase“ i danas – kaže prof. dr Nenad Ljubinković. – Samovolja knezova izazivala je unutrašnju nestabilnost i stvarala velike probleme u međunarodnim odnosima. Srbi se vrlo brzo dele na „nemačkare“ i „rusoljube“. Nudili smo se različitim carstvima istovremeno i nasedali svakom lepom obećanju. Ustanak je u suštini propao zbog nesposobnosti ustaničkih vođa da procene međunarodnu situaciju i prihvate više povoljnih ponuda za mir.

Najvažniji srpski saveznik Rusija je 1812. u Bukureštu zaključila mirovni ugovor s Osmanskim carstvom da bi se spremila za odbrambeni rat protiv Napoleona, a Srbija je nastavila rat.

rep-sretenje-mala– Ruska vojska povukla se iz Srbije i privremeno odložila rešavanje istočnog pitanja – podseća dr Svirčević. – Srbija se tada nije mogla osloniti na Austriju, kojoj je bilo do dobrosusedskih odnosa sa Portom. Pogotovo nije mogla računati na Francusku, koja je nameravala da uništi srpskog pokrovitelja – Rusiju. Karađorđe je tada shvatio da je tokom ustanka načinjeno niz grešaka u diplomatiji, ali je tada bilo kasno za ispravke.

Sagovornici „Novosti“ se slažu u konstataciji da je knjaz Miloš bio neuporedivo veštiji političar, koji je uz minimalne žrtve i razaranja u Drugom srpskom ustanku, dobio ustupke koji su doveli do obnove državnosti Srbije. Međutim, zbog njegove autokratske vladavine, na Sretenje 1835. Srbi su po drugi put iznenadili Evropu donošenjem ustava koji za to doba bio više nego demokratski.

On u Srbiji, još uvek autonomnoj kneževini u okviru Osmanske imperije, promoviše srpski kao službeni jezik, deklariše neprikosnovenost ličnosti, pravo na zakonito suđenje, slobodu kretanja i nastanjivanja, nepovredivost stana, pravo na izbor zanimanja, zabranjuje kuluk i proglašava slobodu raspolaganja zemljom. Sretenjski ustav je slobodoumnošću šokirao tursku, austrijsku i rusku imperiju, koje su jednoglasno zahtevale da ovaj akt bude hitno ukinut.

Iako kratkog veka, ovaj ustav je ostao simbol srpskog prkosa i slobodarstva, osobina zahvaljujući kojima smo dobili državu.

 – Suočeni sa brojnim teškoćama, Srbi u Osmanskoj imperiji su bili prinuđeni da stalno žive u nekoj vrsti „vanrednog stanja“ – smatra dr Miroslav Svirčević. – Samo takvo ljudstvo – osetljivo na svoj položaj, nenaviknuto na sistematsku državnu upravu, prilično nedisciplinovano, sa surovom gorštačkom naravi, s avanturističkim nagonom, s mnogo vrele hajdučke krvi u žilama, moglo je podariti u osvit 19. veka ustaničkim vođima Karađorđu i Milošu vojsku koja im je bila potrebna za oslobađanje Srbije. 

* * * * * * * *

HRONOLOGIJA (prema prof. dr Momčilu Pavloviću)

  1. GODINA
  • 4-10. februar – Seča knezova, ubijeno oko 150 srpskih prvaka
    1. februar – Skupština u Orašcu izvikala Karađorđa za vođu ustanika
    1. avgust – pregovori sa Bećir-pašom. Pogubljena četvorica dahija
  1. GODINA
  • 18-20. avgust – Prvi sukob ustanika i turske regularne vojske na Ivankovcu. Težak poraz Turaka
    1. avgust – U Borku održana skupština na kojoj je osnovan Sinod, prva ustanička vlada
  1. GODINA
    1. mart – sultan Selim III objavio ustanicima rat i pozvao vojsku u džihad (sveti rat)
    1. avgust – U bici na Mišaru ustanici porazili dvostruko brojnije turske trupe
  • novembar – Skupština ustanika u Smederevu prihvatila Portin mirovni predlog
  1. GODINA
    1. januar – zauzeta beogradska tvrđava i oslobođen Beograd
    1. januar – komandant ruske vojske pozvao Srbe da odbace Portin mirovni predlog
  1. GODINA
    1. maj – Austrija od ustanika zahteva upravu nad gradovima koji leže uz Savu i Dunav
    1. septembar – U Beogradu otvorena Velika škola
  • 18/19. decembar – Skupština u Beogradu donela ustavni akt kojim su ograničena prava vožda
  1. GODINA
  • Kraj januara – Huršid-paša predložio Krađorđu separatni mir. Karađorđe odbio
    1. april – Nastavak rata Rusija-Turska. Posle 18 meseci zpočeli sukobi Srba i Turaka
  • 27/28. avgust – Ruski izaslanik Rodofinikin pobegao u Pančevo. Karađorđe se nudi Austriji i Francuskoj
  1. GODINA
  • januar – srpska delegacija u Parizu traži priznanje Srbije
    1. februar – Grof Meternih predložio caru da se u Srbiji uspostavi mir
  1. GODINA
  • 19-25. januar – Uspostavljena vlada (popečiteljstvo) od šest popečitelja (ministara) i Veliki zemaljski sud
  1. GODINA
    1. maj – Rusija i Turska u Bukureštu zaključile mir. Mirovnim ugovorom Srbija vraćena pod suverenitet Porte
  1. GODINA
    1. jul – Karađorđu uručeno pismo Huršid-paše, koji od Srba traži bezuslovnu predaju
    1. jul – Karađorđe uz saglasnost Sovjeta poziva narod na odsudnu bitku
    1. oktobar Karađorđe napušta Srbiju. U Austriju pobeglo više od 100.000 srpskih izbeglica
    1. oktobar – Turci ponovo zauzeli Beogra

B. SUBAŠIĆ

Izvor: novosti.rs  /14. februar 2013.

______________________________________________________________________________

Srodne teme: DANAS JE DAN DRŽAVNOSTI REPUBLIKE SRBIJE…

______________________________________________________________________________

 

Advertisements

DEDI MILOŠU: POSLEDNJE LETO PASTIRA…

tamoiovde-logo

   Dok je ugažavao torinu na prhkom snegu osetio je oštar bol iznad desnog kuka, kao kada bi veliki trn probio vunenu rukavicu i zabo se u kožu. Trajalo je kratko, gotovo ni sekundu, ali dovoljno da ga zabrine i na tren prekine u poslu. Prislonio se uz ogradu kotara i ostao tako neko vreme. Trgao ga je oštar dah severca koji se prokrijumčario između sena i ošinuo ga po obrazima. Namakao je krplje od pletenog pruća na obuću, nastavio započeti posao i uskoro se u celcu ukazalo pet –šest ugaženih krugova na koje je polako, pazeći da usput ne rasipa, iznosio seno.

kuca-r-3

Foto: Z. Šaponjić

Kad je završio, pritvorio je vratanca na kotaru i jednim, dobro uvežbanim zviždukom vabio ovce koje su jurnule niz padinu. Posmatrao ih je sa neskrivenim zadovoljstvom i pogled na stado učinio je da zaboravi na malopređašnju neprijatnost i loš predosećaj. Utabanom prtinom polako se uputio kući i zaustavio se kod jedinog hrasta u livadi. Uprkos paperjastim pahuljama koje su mu išle pravo u oči, podigao je pogled ka krošnji.

Većina grana bila je gola, na nekim se zadržalo sasušeno žuto lišće, samo se na jednoj od njih nekim čudom još zelenilo nekoliko listova. Odmahnuo je glavom, kao da je upravo video neki čudan znak i nastavio uzbrdo. I od tada svaki put kada bi se spuštao ka kotaru ili se vraćao nazad, pogledivao je tu čudnu granu koja je zelenim lišćem prkosila ledu i studeni. Izgubio je iz vida tek s proleća kad se priroda zahuktala i zelenilo nadvladalo čamotinju duge i uporne zime.

Proleće je bilo plahovito i nekom silinom, koja se nije skoro pamtila, poteralo je bilje, tako da je sve odjednom buknulo i uzrujalo se. Gotovo da se golim okom moglo gledati kako raste trava i izdužuju se pupoljci na drveću, a behar je ušarao proplanke i šume, pa se činilo da behara i ono što nikad nije beharalo. Sedeći u jednoj kleci, jer zemlja još beše vlažna i hladna, opet je osetio onaj isti bol od zimus. Sevnulo je u desnom kuku, ali sada je trajalo duže nego prvi put, tako da je upamtio oštrinu bola i njegovu putanju od kuka niz nogu. Kad je uminulo, ustao je, oprezno se oslanjajući na štap, bojeći se da se bol ne ponovi. Zebnja se nepovratno naselila u njegovoj svesti, odakle se, poput kukavice na zidnom satu, pomaljala s vremena na vreme. Naporedo sa zebnjom, javljala se i bol, sve češće i sve oštrije, dok ga jednog jutra nije ostavila u krevetu.

Nije ga mučila bolest koliko saznanje da je prvi put za osamdeset i tri godine ostao prikovan za postelju. Pamti, istina, još nekoliko sličnih trenutaka, ali je sve to bilo privremeno. Sada, slutio je, neće biti tako. Dok je ležao, osećao je kako napolju buja priroda. U sobu je ulazilo jednolično zujanje skakavaca prekidano poznatim javom kukavice, koji je i u najveselijem čoveku budio prigušenu melanholiju. Malim prozorom uokvireno parče neba nagoveštavalo je lepo vreme i on je lako mogao da zamisli svu lepotu koja se ljeskala sa druge strane odškrinutih prozorskih krila.

Odjednom je osetio ljutnju kako ga prožima i nadima mu damare, znao je da je njen uzrok nemoć zbog podmukle bolesti i sav taj koloplet poprimio je snagu čeličnih užadi koja su ga oborila nazad u krevet kad je pokušao da ustane. Bio je besan na telo koje nije uspelo da se otrgne i kao da mu se sve dešava prvi put, iznova je opipao rukama nogu koja je ležala sve nemoćnija i trulija. Onda bi iz kartonske kutije vadio rendgenske snimke, okretao ih ka prozoru i pokušavao da dešifruje igru crno belih senki na filmu. Zašto mu onaj doktor nije lepo objasnio šta je sa njegovom nogom, nego ga je zamajavao okolišnim pričama, nevešto pokušavajući da sve okrene na šalu kojoj tu nije bilo mesta?

Potom bi odložio filmove, pa je uzimao kutije s tabletama i iz njih izvlačio papire sa podacima o leku. S naporom je razaznavao sitna slova teksta, trudeći se istovremeno da dokuči smisao onih zvučnih, a njemu nerazumljivih medicinskih termina. Rečitije od teškog stručnog jezika i doktorske škrabotine koju su zvali dijagnozom, bilo je sašaptavanje ukućana sa nekim od gostiju. Ono bi se iznenada prekidalo kad bi iz svoje sobe sa sprata sišao dole u kuću. Krajičkom oka hvatao je poglede sažaljenja , ali se namerno napravio nevešt ili je njegova podsvest potiskivala ono što svest nije htela da prihvati. Lomila ga je ta dvostruka borba da sazna istinu i da je istovremeno nekako zaobiđe, jer je osećao da bi suočavanje sa njom bilo kao i sama smrt.

U tom magnovenju jednog jutra se setio hrasta na kome je zimus gledao zeleno lišće i poželeo je da se prošeta do njega. Skupio je snagu, sa sprata sišao niz dugačke stepenice i polako, povremeno zastajkujući, uputio se niz padinu ka hrastu Njegova krošnja je pravila debeo hlad i on se smestio s donje strane okrenut ka suncu. Hteo je da veruje kako ga muči reuma i da će večna toplota sunca odneti bol i vratiti snagu u onemoćalu nogu.

Sa svakim lepim danom spuštao se do hrasta i na trenutke mu se činilo da mu je zaista bolje i da će sve to proći poput minule zime, ali je teskoba sobe u koju se vraćao predveče iznova gušila prikupljenu snagu i bol je ponovo, kao oslobođena avet, šetala kroz kosti. Vremenom je postao svestan obmane i sve ređe je napuštao sobu, jer je naviknutost na bol bilo podnošljivije od svakodnevnog rušenja krhke iluzije o boljitku. Već je polako i zaboravio kad je poslednji put prošetao do hrasta, a onda je vetar kroz otvoren prozor uneo u sobu miris košenog sena.

S mukom se podigao iz kreveta, došetao do prozora i naslonio se na laktove – cela livada bila je pokošena i ravnomerni otkosi su ležali kao odebljale zmije. Iako je vladala mukla tišina uokvirena podnevnom jarom, njemu se učinilo da neko otkiva kosu. Razabirao je da udari čekića o tanki brid i nakovanj postaju tvrđi i prigušeniji kako otkivanje odmiče od vrha prema peti kose. Ubrzo je čekić utihnuo, ali je do njegovih ušiju dopro rezak zvuk koji pri oštrenju kose pravi beleđija u dodiru s metalom.

Koliko je samo puta tim čudnim kamenom prevukao preko britke žice, pa bi ga vratio nazad u vodijer koji je visio obešen o ovom istom kuku što ga sad nesnosno boli i odvaja od livade, kose, nakovnja, beleđije, od celog njegovog života? Danima posle je odlazio do prozora i posmatrao kako nestaju otkosi i u onom istom kotaru iz kog je zimus polagao ovcama, raste veliko seno. Ko li će ga razvršiti, pomislio je jetko, a onda, skrećući misao na nešto sasvim drugo, pokušao da se odupre navali samosažaljenja.

Bili su mu mrski ti trenuci slabosti, krio ih je od drugih, ali pred sobom je bio nemoćan. Sećanje na neki pazarni dan, mobu ili zvuk čaktara, budili su čemer kojoj se nije mogao odupreti. Borio se s tim, trudeći se da pomeri misli na nešto drugo, pa je čak sopstvenu bolest koristio da se izbori sa tugom što ga je pritiskala poput teškog vodeničnog kamena. Kako je leto uzmicalo pred jeseni, sve teže je nalazio načine da obuzda melanholiju, a bolest je napredovala, podmuklo i ne žureći, kao da ima neki svoj ritam koji više niko i ništa ne može poremetiti. Počeo je da se predaje, osećao je kako uzmiče i gubi dah.

U tom magnovenju prisetio se prošlogodišnjeg vašara u susednom selu na kome je učestvovao u trci staraca i pobedio. Odjednom mu se vratila cela slika: bubnji mu u ušima, čuje žamor okupljene svetine, razaznaje i dobacivanja, ali on se ne osvrće, juri napred i za njega samo postoji žuta traka razapeta između dva pobodena pruta kao da mu od nje zavisi sam život. Cepa je olovnim nogama i pobednonosno baca kapu u vis, sreća mu se čita sa očiju i lica, tako da aplaudiraju i oni koji su mu se podsmevali. Sada mu se ta pobeda čini kao smešan i nedoličan kapric starosti i ljuti se na sebe što je dozvolio da tako olako i nepromišljeno upadne u zamku obesne mladeži koja je njega i još nekoliko staraca nagovorila na trku kako bi se zabavljala.

Odmahnuo je rukom, kao da je hteo da otera navalu nadolazećeg stida i srušio je sa stočića kutije sa lekovima i keksom. Kada se sagnuo da ih podigne, ispod kreveta je napipao šišarku od bora. Sigurno su je donela deca, razmišljao je dok je po rukama preturao ljuspasti šeširić koji je još čuvao sveži miris borovine. Pokušavao je da se priseti kad je poslednji put bio u borovima, kako su nazivali borovu šumu gore u brdima i poslednje što je mogao da iščupa iz sećanja bio je mokar jesenji dan tokom kog je sipila dosadna kiša natapajući mu sukneni kaput. Kao i ona trka, sad mu je i taj celodnevni boravak – jer zbog vukova ni trenutka nije smeo da ostavi stado – izgledao kao podvig i strašan napor. Stresao se od neke čudne hladnoće, iako je na prozoru vazduh titrao od jare, onda je ostavio šišarku na stočić i polako se uspravio. Hteo je još jednom da vidi borove.

Dok su kola savladavala makadam, uz dobovanje kamenčića po šasiji, razmišljao je kako je ovo prvi put u životu da ga do borova voze. U njima je proveo dobar deo svog života, čak ih je dve zime i krčio. Gledao je modrozelene obrise pošumljenih brda kao da ih vidi prvi put, upijao ih je pogledom, želeo je da ih dodirne rukama. Pun čudnog ushićenja, popeo se na brdašce i seo u hladovinu bora pod kojim je decenijama provodio letnje mesece, užinao i spavao… Prelazio je rukama preko izdžikljalih vlati, opipavao je kamenje kao da ga vidi prvi put i upirao pogled u naporu da uhvati tanku zmiju puta u daljini.

Odjednom mu se učinilo da paralelno sa putem javi stado u besprekornom redu, ispred koga je koračao čobanin, polako i ne osvrćući se. Čuo je i zvuk zvona, na čas kristalno jasan, pa prigušen i onda je ugledao ogromnog vuka kako juri niz padinu prema ovcama.

Pridigao se na laktove, pokušavajući da uvežbanim halakanjem otera zver i skrene pažnju čobaninu koji je i dalje bezbrižno koračao, ali se sa njegovih usana otkinuo samo slabi krik poput zamrlog daška vetra. Još nekoliko puta je zaustio da vrisne, sa užasom gledajući kako se gladna životinja približava stadu, čudio se čobaninu što ne vidi opasnost i ovcama koje se ne pomeraju već mirno nastavljaju dalje.

U trenutku kad je zver bila na korak od prve žrtve, on je zamahnuo rukom da je otera i dok se u nemoći rušio u travu, učinilo mu se da se čobanin na trenutak okrenuo i mahnuo mu. Ličio je na njega.

Ranko Pivljanin
Izvor: iskra.co/14.07.2015.

___________________________________________________________________________________________

Možda će vam se dopasti: DEDA ILIJA ČUVA STADO I GRANICU

POSLEDNJA SEOBA MILOŠA I VIDE CRNJANSKI…

tamoiovde-logo

Te večeri na železničkoj stanici je obećao da će joj pisati, a već sutradan je prvim vozom stigao u Pariz. Postala je njegov san od koga nije mogao, ni želeo da odustane.

Belorusija-5-
On je bio mlad, učen čovek, večito sa knjigom pod miškom. Držao se na distanci, pa se o njemu govorilo kao o lepo obučenom, ekstravagantnom, ali uobraženom zanesenjaku.

Ona je bila ćerka bivšeg dvorskog savetnika i pisca, Dobre Ružića. Važila je za jednu od najlepših devojaka Beograda. Svi koji su ih poznavali, o njima su govorili u jednini, kao o celini koju je neotuđiva ljubav stvorila – Miloš Crnjanski i Vida Ružić, kasnije Crnjanski.

Sa kamašnama na nogama i plavim šeširom na glavi, Crnjanski je redovno slušao predavanja na Beogradskom univerzitetu. Bio je veoma zapažen od strane devojaka, a kako je često i bio u njihovom društvu, glas ženskaroša ga je već tada pratio.

vida_ruzic

Vida Ruzic

Ipak, njegovu ljubav i pažnju je trajno osvojila devojka koja je pred jedan čas istorije na stolicu pored svoje stavila šešir, dajući svima do znanja da je to mesto zauzeto. Mladi pesnik koji je voleo da se šali, a i da pecka, seo je baš na to mesto.

Gospođica Ružić ga je pogledala zbunjeno i pokušala da mu objasni da to mesto čuva za prijateljicu. Ne dopustivši joj da završi rečenicu, odgovorio je: „Zauzeto? Pa, za mene naravno“. Od tada je mesto pored nje, zauvek postalo zauzeto.

Njena porodica nije odobravala ovu ljubav. Naročito se protivio njen stric, Žarko Ružić, koji je bratanicu već obećao jednom kraljevskom oficiru. Mada je Vida bila pozivana na dvorske balove, nije prestajala da se viđa sa Milošem.

Ne znajući kako da ih razdvoji, stric ih je jedno veče na Slaviji sačekao motkom! Pesnik je nekako izbegao tuču a Vida uspela da stricu otme palicu. Da bi smirila ovakvu situaciju i bes porodice, rešila je da ode u Pariz.

Na ulasku u voz, Miloš je obećao da će joj pisati, ali bura emocija koja se odvijala u pesnikovoj glavi ga je naterala da učini nešto što je ovoj priči donelo potpuno neočekivan rasplet. Bez razmišljanja je stavio kuću u Pančevu na „doboš“, a Pariz je već sutradan pored Vide, dočekao još jednog gosta.

“Deleći sa njim radosti njegove slave i gorčinu njegovog stradanja“, Vida je ostala sa Milošem do kraja života. Venčali su se 1921. godine.

Kako je Miloš bio protivnik Tita i komunističke ideologije, bračni par Crnjanski je ostao da živi u emigraciji. Da bi preživeli u Londonu, on je radio kao knjigovođa obućarske radnje i raznosio knjige na Pikadiliju, a ona je šila lutke i haljine za modnu kuću “Herods”.

Život kao da je spleo veo drame paradoksa oko Miloša. Od posveta na knjigama koje su velikog pisca mogle da koštaju života i naterale ga da živi u egzilu, do večite potrage za novim ženama koje su mu pružale samo čulnu ljubav. Od mladog novinara kolebljivog opredeljenja, Crnjanski se vinuo u pesnika i romansijera najvišeg reda koji stilom i slobodom reči predstavlja prekretnicu naše novije književne istorije. U emotivnom životu, iako oženjen, ostao je kicoš i ženskaroš.

Možda neobično, ali evo kako je Vida o ljubavnim izletima njenog Crnjanskog govorila:

Mnogo je voleo žene. U Londonu sam ga lično viđala na ulici sa damama, on zastane, uplaši se. A ja samo mahnem rukom, znam da će doći kući. Posle mi sve ispriča.

Bez obzira na njegove izlete u pokušaju da sazna ko je ta divna, lepa, strasna, među ogledalima i časicama u sumraku kafane, Crnjanski je obožavao svoju suprugu. O tome između ostalog svedoči i jedno pismo koje joj je napisao po povratku iz emigracije u Beograd, 1965. godine. Ono nikada nije stiglo na londonsku adresu a sačuvala ga je njihova prijateljica, Vukica Prica. Deo tog pisma glasi ovako:

milos_crnjanski_citatDragi moj Šošo,

Zadrži mesto u aeroplanu za gornje datume, a uvek možeš izabrati dan kad je lep. Dočekaćemo te na aerodromu.

Ja imam mnogo prijatelja, ovde, više nego što sam mislio. Međutim, kao filmskim glumcima, familija se javlja i nameće i ako familija nije. A treba da te pripremim i na to, da i tebe očekuje malo iznenađenja, ne samo sasvim lepih, od familije, kako o njima čujem. Sve je to la comedie humaine. Sačuvaj svoj normalni pritisak i smej se.

U svakom slučaju shvati da se naš život menja, pa i ako je svaka budućnost ljudi, uvek, neizvesna, veruj u svoju zvezdu. Glavno je da se volimo i da hladno upravljamo naš mali čun.

Seti se našeg čamca u Versalju.

Obožava te Tvoj Crnjanski

milos_pismo
Miloš Crnjanski je svoju životnu „Seobu“ završio 1977. godine u Beogradu. Kažu da su njegove poslednje izgovorene reči bile dokaz večne ljubavi: “Vode” i “Vido”.

Njegovi prijatelji tvrde da je u samrtnom času ponavljao želju da kada dođe vreme, njegova supruga počiva pored njega.

Život bez Miloša za Vidu je izgubio svaki smisao. Poživela je još toliko da zavešta sredstva za osnivanje Zadužbine “Miloš Crnjanski” koja će trajno čuvati uspomenu na velikog pisca i brinuti se o objavljivanju njegovih dela u zemlji i inostranstvu, a onda, samo deset meseci kasnije je i ona sklopila oči sa njegovim stihovima na uzglavlju:

A kad mi glas i oči dah upokoje, ti ćeš me, znam, uzeti u krilo svoje”.

Ona je sahranjena u grobnici porodice Ružić na Novom groblju, a on u Aleji zaslužnih građana. Zaostavna želja Crnjanskih da počivaju u istom grobu i nakon skoro četvrt veka, nije ispunjena. Na taj način su Čarnojevića srpske literature protiv njegove volje “razveli” od žene koja je šest decenija bila njegov verni pratilac, od Vide, jedine sreće u njegovom životu, kako je u jednoj svojoj knjizi zapisao.

Autor Tea

Izvor:medias.rs (Velike ljubavi velikih ljudi)

__________________________________________________________________________________________

Od svih nas, jedini je Crnjanski rođeni pisac“. Ivo Andrić

Na današnji je dan,30. novembra 1977. godine u Beogradu umro književnik Miloš Crnjanski.

________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

MERAK NEMA CENU…

tamoiovde-logo

Fijakerom iz Bele Palanke do Niša

Fijaker koji je prekjuče viđen u Voždovoj ulici u Nišu, a onda se na trenutak zaustavio kod centralnog gradskog trga, da bi nastavio da kruži gradskim saobrćajnicama nema koga nije oduševio.

fijaker-300x200Prolaznici su zastajali da uživaju u prizoru koji se retko sreće u gradu, taksisti su pozdravljali vlasnika fijakera, a deca su imala priliku da vide kako se to nekada putovalo.

Naravno nisu svi mogli na taj način da se provozaju gradom ni kada nije bilo automobila jer je fijaker oduvek bio privilegija bogatijih građana.

Iznenađenje za Nišlije priredio je Miloš Mitrović iz Bele Palanke koji je odlučio da iz svog rodnog grada u Niš dođe baš fijakerom.

Iz Bele Palanke za Niš sam krenuo oko ponoći, a u Nišu sam bio oko sedam sati. Putovao sam šest do sedam sati, ali nije bilo naporno. U zoru, kada je počelo da sviće, mogao sam da uživam u truckanju fijakera i lepoti prirode pored puta kojim smo išli“, priča Miloš. „Putovao sam starim putem preko Ploča koji je malo duži od novog, ali nismo mogli putem kojim idu automobili zbog saobraćaja, a ovako je bilo i sigurnije i lepše“.

Tako je Miloš sa svojim „vozačem“ fijakerom prevalio nekih 38 kilometara za šest i po sati, a moglo je da bude i brže da je putovao autom. Ali kako i sam kaže, merak nema cenu.

Bilo je pomalo i teško jer je uspon na Pločama veliki, ali je teže bilo spustiti se niz nizbrdicu jer fijaker, a ni konj, nemaju kočnice. Tu dolazi do izražaja spretnost onog ko upravlja fijakerom, ali je najvažnije da smo uspeli“, priča Miloš i dodaje:

Želeli smo na ovaj način da napravimo malu atrakciju za Nišlije. Da pokažemo da još ima vlasnika fijakera koji su u voznom stanju i da ga ponudimo, ako žele, i Turističkoj organizaciji Niša, pa kada turisti stignu da se i oni malo provozaju na ovaj neobičan način“.

Fijaker ima i svoje ime. Zove se Viktorija. Star je, dodaje njegov vlasnik Miloš, preko jednog veka, odnosno 135 godina. Raritet u svakom smislu te reči.

Nasledio sam ga od svog oca koji ga je kupio 1979. godine, pre 36 godina. Stajao je tako u nekom zapećku i propadao, a onda sam ja prošle godine odlučio da ga restauriram. Nije bilo lako jer sam želeo da sve bude baš onako kako je izgledalo kada je i napravljen, a bilo je to 1880. godine u Poljskoj. Na osovinama fijakare i sada mogu da se vide originalni žigovi. Puno je delova moralo da se nabavi, a gume sam naručio u „Tigru“ prošle godine i još čekam na njih pošto takav model ne može da se kupi“.

Fijaker je u Belu Palanku stigao iz Požarevca što je bilo i očekivano jer se radi o gradu u čijoj se okolini decenijama neguje ljubav prema konjima pa i fijakerima.

Mislim da bi ovakav način prevoza bio interesantan turistima. Ovo je kraj, mislim i na Belu Palanku i na Niš koji bi morao više pažnje da posveti turizmu jer su nam tu i Sićevačka klisura, i Suva i Stara planina, a svuda može da se vidi mnogo toga. Morali bi smo to da iskoristimo, a kada turisti već dođu zašto im ne bi smo ponudili da sve to razgledaju na pomalo neobičan način, vozeći se fijakerom“, dodaje Miloš i kreće dalje na put.

U Belu Palanku su se posle šetnje gradom vratili novim autoputem. Da malo skrate putovanje i odmore belog lipicanera.
V. Petrović

Izvor: belami.rs

___________________________________________________________________________________________

PREOBRAŽENJE VODE I VATRE…

TAMOiOVDE-logoDani Brestovačke banje

Brestovačka banja uz druge mnogobrojne prirodne i ljudskim delanjem stvorene dragulje koji se nalaze na teritoriji borske opštine, predstavlja izuzetan resurs za dalji rast i razvoj turističke privrede.

Ova, 2014. je jedna od onih godina kada se obeležava i slavi godišnjica vredna pažnje – 180 godina je od prvog dolaska knjaza Miloša Obrenovića u ovo mesto.
Dogodilo se to nakon oslobođenja i ukidanja turskog spahijskog sistema 1833. godine i priključenja ovih krajeva matici zemlji.

172_4375

Dolazi Knjaz

Već 1834. Miloš obilazi ove krajeve, pa tako dolazi i u ovo mesto, poznato po termomineralnim vodama, čija je blagotvornost na ljudski organizam bila poznata još od vremena Rimljana.

Ubrzo nakon ove posete, po naredbi Knjaza, 1837. godine podignuta je reprezentativna građevina Milošev konak, a nakon toga i nekoliko drugih objekata. No, možda značajniju činjenicu, na uspostavi ovog mesta kao banjskog, predstavljaju izvanredni rezultati o lekovitosti voda koji dolaze iz Beča posle izvršenih analiza na Bečkom medicinskom fakultetu.

Čuveni baron Herder pored ostalih istraživanja bavi se i ispitivanjem brestovačkih voda i potvrđuje njihovu izvanrednu lekovitost.

Ova saznanja doprinose uspostavljanju, brzom i uspešnom razvoju Brestovačke banje. Slovi za jednu od najstarijih, a pri kraju 19. i s početka 20. veka zauzimala je sasvim zasluženo mesto u samom vrhu najposećenijih i najuređenijih srpskih banjskih lečilišta.

IMGP6828 ljubavni jadi 2

Osvrni se na mene

Turističke manifestacije svojim sadržajima i kvalitetom privlače posetioce, nezavisno od nekih drugih turističkih atrakcija koje se nalaze u blizini mesta održavanja manifestacije. Ukoliko se one održavaju na prostoru koji sam po sebi predstavlja turističku atrakciju, kao u konkretnom slučaju, eto dodatnog motiva za povećan broj turističkih kretanja ka ovoj destinaciji.

IMGP6845

Homoljska pastirica

Mnogobrojni, raznovrsni i kvalitetni programski sadržaji, dobar odziv izlagača i takmičara, veliki broj izvođača programa, izuzetni koncerti ansambla „Legende“, Braće Teofilović i Ivane Pavković, idealne vremenske prilike i izuzetna posećenost, samo su neki od pokazatelja da je manifestacija „Dani Brestovačke banje“ uspešno kreirana i realizovana.

Ovogodišnji “Dani ” su održani minulog vikenda, 23, i 24. avgusta, na ambijentalno prelepom prostoru, u srcu ovog od davnina poznatog lečilišnog i izletničkog mesta, koji je bio od jutra do ponoći ispunjen učesnicima i posetiocima.

Tako je lepoti krajolika udahnut i život.
Prizori koje bi voleli da što češće ovde viđamo.

Manifestacija “Dani Brestovačke banje” utemeljena pre dve decenije, čuva od zaborava nešto od vremena minulih, ali u svom razvoju prati aktuelne kulturne i turističke trendove. Iz godine u godinu, dobija nove i zanimljive sadržajne forme, kako bi privukla što širu lepezu kategorija posetilaca.

172_4403

Gergine

Otud na ovoj manifestaciji tradicionalnog prikaza “Dolazak knjaza Miloša u Brestovačku banju”, paljenja Preobraženjske vatre, Zlatnih ruku (priprema tradicionalnih jela, izložbi predmeta starih zanata,suvenira i ručnih radova, nastupa Kulturno umetničkih društava, vokalnih i instrumentalnih solista, grupa, orkestara ali predstava za decu, likovnih kolonija, sportskih i enigmatskih nadmetanja, izbora lepotice Banje i kvalitetnih muzičkih koncerata.

172_4364

Papa Pavlović kuva, tradiciju čuva

Ovogodišnje, 23. avgustovsko jutro otpočelo je paljenjem vatri na ognjištima i pokazivanjem umeća u pripremanju tradicionalnih i zaboravljenih jela, otvaranjem izložbeno prodajnih štandova sa suvenirima i predmetima izrađenim tehnikom starih zanata i početkom rada likovne kolonije.
Potom su otvorene izložbe i postavke u Letnjikovcu kneza Aleksandra Karađorđevića, Konaku kneza Miloša i Hamamu.

Manifestacija je svečano otvrena u 12 časova, nastupom Kulturno-umetničkog društva “Bor”, čiji su članovi izveli stare srpske igre i pesme a nakon toga je prisutni narod priredio doček knjazu Milošu i knjeginji Ljubici.

172_4391

Kad Ona priča i Knjaz ćuti

Bio je ovo simboličan dolazak Knjaza, a onaj pravi, istorijski, desio se davne 1834. godine.

U ulogama Knjaza i Kneginje poznati glumci Branko Jerinić i Katarina Vićentijević su kroz pozorišne monologe opisali istoriju Miloševe vladavine i duh vremena u kome je uspostavljena Brestovačka banja, koja je ubrzo nakon toga postala omiljeno odredište mnogobrojnih znamenitih ličnosti ali i ljudi koji su za svoju boljku ovde tražili leka.

Knjaza su iz Banje ispratile „Zlatne trube “, trubački orkestar iz Knjaževca koji je ujedno otvorio kulturno umetnički blok CEN. U okviru ovog prekograničnog projekta nastupili su još i ansambl „ Gmza“ iz bugarskoga Novog sela ( Vidin), negotinska etno grupa „Gergina“ i KUD “Sesalac” iz Sokobanje.

Spletove narodnih kola, igara i pesama izveli su kulturno-umetnička društva brestovački „Đido“ i „Petrovačka družina“ iz Bačkog Petrovca. Svoja umeća pokazali su vokalni solisti Jela Marjanović i Ćama Ćirić, instrumentalisti, pripovedači i zdravičari.

Posebno sastavljen žiri ocenio je čije su to ruke „zlatnije od zlatnih“ u takmičarskoj programskoj celini “Zlatne ruke”. Najboljima su dodeljeni pehari, prigodne nagrade i diplome.

100_4415

Legende

Celovečernji koncert, poznate grupe „Legende“, popunio je publikom čitav centralni banjski prostor koja je uživala u sjajnoj muzici ovog legendarnog ansambla a do ponoći prisutnu publiku je u dobrom raspoloženju zadržala pevačica Ivana Pavković.

Nedeljni dan, 24. avgusta protekao je  u znaku sportskih, enigmatskih i takmičenja u lepoti i znanju, pozorišne predstave za decu “IN PIN ČARAPIN” koju je odigrala glumačka tupa „Tricikl“iz Beograda“ i nastupima kulturno-umetnička društava iz Krivelja, Krepoljina, Zlota, Brezonika i Šarbanovca.

Usledilo je potom proglašenje pobednika, uručivanje prigodnih nagrada za najbolje u svim nadmetanjima .
Po prvi put na manifestaciji izabrana je i „Lepotica Brestovačke banje“.
Od 13 prijavljenih kandidatkinja, lepotom i znanjem, krunu i lentu lepotice zaluženo je ponela Marija Ivković.

IMGP6881U 20 časova upaljena je “Preobraženjska vatra”, a potom je usledio koncert Braće Teofilović, čijim su pojanjima okončani 21. Dani Brestovačke banje.

Tako su i ovi „Dani“ potvrdili da su još jedan od borskih turističkih potencijala na koji treba ozbiljno računati, koji treba pažljivo negovati , uobličavati, uz zadržavanje dosadašnjih kvalitetnih, dodavati nove sadržaje, dobro upakovati i svakako još agresivnije plasirati na turističko tržište, pa samim tim i ekonomski valorizovati.

Bora Stanković

________________________________________________________________________________________________

LJUBAVNI JADI MLAĐANOG PASTIRČETA (Foto priča)

IMGP6826LJUBAVNI JADI 1IMGP6827LJUBAVNI JADIIMGP6828 ljubavni jadi 2IMGP6829ljubavni jadi 4

IMGP6830LJUBAVNI JADI 5
________________________________________________________________________________________________

ŠUMADIJA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Zašto se Šumadija smatra srcem Srbije
Sumadija-zlatno-poljeŠumadija nije zemlja državotvornih Šumadinaca koji u srcu nose šajkaču i opanke. Nije ni zvuk Dugićeve frule ni Krnjevčeve harmonike, niti reč koja budi prkos i ponos. Nije pesma Dobrice Erića ni baštinik običaja. Ni kuća koja mami gostoprimstvom, osvaja humorom i zrači slavnom prošlošću. Ni snaga zvona sa Oplenca, ni nepokorena kolevka bundžija i državnika, ni oblast šljive i prepečenice. Ni zemlja slobodara i stoletnih bukvi. Šumadija je zbir svega toga; ona je i nasleđe i putokaz.

Ne postoje jasne granice Šumadije. Ako bi morale da se povuku, mogli bi da kažemo da su na severu njene međe Sava i Dunav, na istoku krivudava Velika Morava, na jugu Zapadna Morava, na zapadu Kolubara i rečica Ljig. Od zapada prema istoku naslanjaju se jedna na drugu istorijske oblasti, danas manje ili više zaboravljene i zapuštene: Kačer – brdoviti predeo oko Ljiga, Belanovice i Rudnika, Jasenica – od izvorišta na Rudniku do ušća u Veliku Moravu. Donekle je zaseban nekadašnji Orašački srez (Aranđelovac) koji sa Oplenačkim (Topola) gradi jezgro državotvorne Šumadije. Na severu, u delu toka Dunava leži Podunavlje sa gradom Smederevom – nekad a i danas poznat voćarsko-vinogradarsko-povrtarski kraj. Kosmaj obuhvata široku teritoriju oko ove planine, do blizu Beograda. Jasenica se naslanja na Lepenicu koja u svom toku obuhvata i Kragujevac. Levač sa središtem u gradiću Rekovcu je oblast čija su prva sela po legendi opustela posle Kosovskog boja, a danas je najnerazvijeniji deo Šumadije, ozbiljno zahvaćen belom kugom i talasima iseljavanja mladih. Mnogim pesmama opevana oblast Gruža, izdužena, pruža se do nadomak Čačka i Kraljeva. Na istoku se, duž najduže srpske reke, prostire plodno Pomoravlje.

Svaki od ovih oblasti i varošica, svaki krajolik i vinogorje, svaka planina i reka, imaju svoj osoben duh i istoriju.

mapa-sumadijePremda i značajan deo Beograda potpada pod njene granice, za središte Šumadije smatra se stara prestonica – Kragujevac. Po administrativnoj podeli Kragujevac je ujedno i centar istoimenog Šumadijskog okruga koji obuhvata opštine u jezgru ove oblasti. Šumadincima se, međutim, osećaju i mnogi izvan tih granica, i u Srbiji i u belom svetu. Region iz kog su započinjale srpske bune i revolucije XIX i XX stoleća ime je poneo po gustim šumama koje su prekrivale njegov najveći deo. Trebalo je vremena da se iskrče, pa da ovo postane zemlja svinjara, a još toliko da preraste u zemlju šljiva i šljivara.

Prva i najbrojnija doseljenička struja bila je iz dinarskih predela, ali je Šumadija tokom XIX veka postala privlačna za naseljenike iz svih krajeva koji su ovde bez sejmena i kabadahija mogli koliko-toliko da planiraju mirniji život. Vremenom su se saživeli sa svojim staništem. Postajali su ponositi Šumadinci, čiji su „gunjac i opanak“ kako je govorio Nikola Pašić, stvorili modernu srpsku državu. Tu je, kako zaključuje Jovan Cvijić, „državna i šira narodna misao kao kristal jasna“ pa nije ni čudo što je ova oblast bila kolevka buna i ustanaka protiv svakog zavojevača. Nacionalnu misiju Srbije oni su požrtvovano nosili i u oba svetska rata.

Srednjovekovna srpska država proširila se prema ovom području na kraju XII veka. Jedna od prestonica države kralja Dragutina bio je i Beograd, a posle poraza na Kosovu i povlačenja na sever, prestonica despotovine Brankovića bilo je Smederevo. Sa padom Smedereva 1459. i cela srednjovekovna Srbija konačno je pala pod Turke. Često su se u pograničnim delovima vodile krvave bitke i smenjivali gospodari. Od 1718. do 1739. Šumadija je, u okviru provincije pod imenom Kraljevina Srbija, bila pod austrijskom vlašću. Zatim je ponovo pala pod Osmanlije, organizovana kao Beogradski pašaluk, tj. Smederevski sandžak.
Duga, duboko ukorenjena i nesavladiva slobodarska svest ovdašnjeg stanovništva učinila je da baš Šumadija bude centar oslobodilačke borbe protiv Turaka i buđenja državotvorne svesti, a docnije i Pijemont srpskog ujedinjenja. Krajem XVIII stoleća (1788-1791) ovi predeli ulazili su u sastav tz. Kočine krajine, pobunjene teritorije kojom su ponovo dobrim delom zagospodarili Austrijanci. Ponovno uspostavljanje kontrole nad Šumadijom od strane Turaka proteklo je uz užasne mere odmazdi, progona, raseljavanja. Karađorđe je na Sretenje 1804. poveo masovni ustanak protiv Turaka u Orašcu. Njegov kum Miloš Obrenović podigao je drugi ustanak u Takovu, na Cveti 1815. Nije realizovana ideja da se tačno na pola puta između ova dva mesta, na Rudniku, podigne zajednički spomenik za dva vožda, u znak dinastičkog pomirenja. Za sada, možda kao najupečatljiviji simbol Šumadije, uzdiže se crkva Svetog Đorđa na Oplencu. Ona je ostala, vidljiva celoj okolini, da svedoči o vremenu kraljeva iz narodne dinastije koje su seljaci sledili u bitkama, a u miru protiv njih dobijali parnice kada bi im ti isti kraljevi nehotice načinili kakvu štetu u vinogradima.

Slika-2

Oplenac – najupečatljiviji simbol Šumadije

Mnoštvo je Šumadinaca predvodilo Srbiju u ratu i miru, brinulo o zemlji, kovalo državotvorne planove – od Crnog Đorđa i Garašanina do Ljube Davidovića i Milorada Draškovića. Značaj Šumadije u istorijskoj i nacionalnoj svesti srpskog naroda ostao je neproučen. Istoričarka Mira Radojević detaljnije nas upoznaje sa ovim pitanjem.
Po rečima Milana Grola:
U karakteru Šumadije […] bučni, samohvalisavi i razmetljivi šovinizam nikada nije dobio izraz.
Politički i nacionalni vođa Hrvata u Kraljevini Jugoslaviji Vlatko Maček pisao je:
Ogroman nacionalni napor Šumadije, koji je naneo sudbonosan udar moćnoj Turskoj Carevini, stvorio je od nje privlačnu jedinicu za sve ostale delove našega naroda. Sve oči i sva srca bila su uprta u nju.
I Jovan Cvijić je o Šumadincima delio pozitivno mišljenje – odlikovala ih je:
Silna nacionalna svest i osećanje nacionalne misije, velika moralna i duhovna smelost, sposobnost da formuliše i ostvari ideje.
U njihovim karakterima opažao je često pitomost i blagorodnost, ozbiljnost, muškost, vedrinu, dostojanstvenost, težnju za opštim dobrom, ali i oštrinu, surovost.

Slika-3-2

Plodna Šumadija

Suvišno bi bilo da navodimo koliko je Šumadija dala velikana. Dala ih je svaka pokrajina, svaki srez. Spisak znamenitih Šumadinaca – umetnika, vojskovođa, akademika, političara – ne može se ni sačiniti s tačkom na kraju. Možda je ipak na mestu pitanje šta bi bilo da se neki od njih nisu rodili i načinili svoja velika dela.
Koliko bi Srbija još robovala da nije bilo jednog Karađorđa? Ko bi pisao tako britko kao Radoje Domanović, da nas svaka njegova satira podseća na naše vreme? Ko bi tako maestralno izneo karakterne uloge srpskog gedže ili seoskog domaćina, na mesto Kragujevčana Gidre Bojanića i Cige Jerinića?

kuvana-rakija-2

„Šumadijski čaj“ je kolokvijalni naziv za napitak od kuvane rakije. Priprema se od tz. meke rakije koja se ukuvava sa šećerom. Služi se na slavama, najčešće u zimskom periodu kako bi zagrejala goste.

Kako bi naš identitet bio isprazniji da ne čitasmo Danka Popovića i njegovu Knjigu o Milutinu? Konačno, ne bi se mogla zamisliti srpska veselja niti kakva svetkovina da ne beše Šumadinca Dragiše Nedovića, koji nam je ostavio u nasleđe više od 400 pesama. I sevdalinku „U lijepom starom gradu Višegradu“, koje se, vele kritičari, ni sam Šantić ne bi postideo.

Izvor: akademskikrug.rs/sumadija/

_____________________________________________________________________________________________________

LJUBAV JE PUT BESKRAJAN…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________

PUTNIK

Idem slobodno,
niko mi nije odneo,
da ljubim, tužnu moć.
Raširim ruke, ali ne u zore
nego u more i noć.

Osmehom ulazim, stigo ma kud,
u tužne i bolne jave.
Kad volim, meni i gresi svud
nebesa pletu,
oko radosno pognute glave.

Ostavljam bolnim osmehom san,
da prođe i ode i mre.
Ljubav je put beskrajan
na kom je dozvoljeno sve.

Ne žalim ni tebe ni sebe ja, i smešim se na daljine. Umor mi samo u očima sja, i sve što ištem od tebe to je: časak-dva tišine, tišine.

Miloš Crnjanski (Jegerndorf, 1915.)

________________________________________________________________________________________________

MILOŠ CRNJANSKI

Miloš Crnjanski rođen je 26. oktobra 1893. godine u Čongradu (mala varošica u Mađarskoj, „činovnički Sibir“ za nepodobne srpske činovnike onog vremena), od oca Tome i majke Marije, rođene Vujić.

biografija06

Sava Šumanović:
Portret M. Crnjanskog
Rad iz 1921. sa posvetom:
Mom prijatelju – Šumanović

   Mala porodica Crnjanski živela je u bedi. „Majka me je prepovijala“, zapisaće mnogo kasnije Crnjanski, „u koritu za mešanje hleba.“ Porodica će se ubrzo, 1896, preseliti u Temišvar, gde mladi Crnjanski uči osnovnu školu i gimnaziju, a 1905. postaje đak Pijarističkog liceja.

  U Temišvaru će mladi školarac igrati fudbal, gimnasticirati, ali i slikati i napisati svoje prve stihove, pa i pesmu „Sudbu“, koju će objaviti u somborskom listu Golub, 1908. godine.

  Pisanje ga zaokuplja – okušava se i u drami i u romanu, a kao pesnik predstaviće se i u „Bosankoj vili“, 1912, pesmom do koje će veoma držati – „U početku beše sjaj“. Iste godine na Rijeci upisuje Eksportnu akademiju, a već iduće, 1913, i filozofiju u Beču.

  U Beču ga zatiče i Prvi svetski rat, gde je mobilisan u austrougrsku vojsku. Ratuje u Galiciji i Italiji, zamalo ne izgubivši glavu. Posle rata, 1918, dolazi u Beograd, gde upisuje studije književnosti i uređuje list „Dan“. Objavljuje prve knjige – zaredom: dramu Maska (1918), Liriku Itake (1919), Priče o muškom (1920) i Dnevnik o Čarnojeviću (1921).

  Na kratko putuje u Pariz i Italiju, a po povratku, 1921, ženi se Vidom Ružić, koja će mu ostati doživotna supruga, „deleći s njim radosti njegove slave i gorčine njegovog stradanja“, kako će pred smrt u svome testamentu zapisati g-đa Crnjanski. Sa radom počinje kao nastavnik u Pančevačkoj gimnaziji, a posle stečene diplome na Filozofskom fakultetu (1922) postaje profesor IV beogradske gimnazije. Bavi se angažovano i novinarstvom – u „Vremenu“, „Politici“, „Našim krilima“, „Jadranskoj straži“.

Postaje i ataše za štampu u Berlinu (1928/9). Ali ne zapostavlja pisanje. Roman Seobe, koji je nobjavljivao u Srpskom književnom glasniku (1927), dve godine kasnije objavljuje i kao knjigu, za koju će dobiti i nagradu Srpske akademije nauka (1930). Ređaju se knjige: Ljubav u Toskani, Sabrana dela, u dva toma, Knjiga o Nemačkoj, Sveti Sava.

Godine 1934. i 35. posvetiće svom nedeljniku „Ideje“, kojim će izazvati burne književne i političke polemike onoga vremena.

Ući će i u diplomatsku službu Kraljevine Jugoslavaije – u Nemačkoj (1935/38) i u Italiji (1939/41). Po izbijanju rata evakuisan je iz Rima, preko Madrida, za Lisabon, odakle odlazi u London, gde će neko vreme biti i savetnik za štampu u jugoslovesnkoj emigrantskoj vladi. U Londonu ostaje i posle rata, sve do 1965. godine kada se vraća u Beograd.

Iako će mu emigrantske godine biti mukotrpne, biće one stvaralčki bogate. Napisaće tamo veliki Roman o Londonu i svoje najznačajnije delo – Drugu knjigu Seoba. Kao i svoj Lament nad Beogradom (1956), ali koji će najpre objaviti u Johanesburgu (1962). Ali pre samog autora, u zemlji će se pojaviti više njegovih knjiga: Seobe, Dnevnik o Čarnojeviću, dramu Konak (koja će se 1958/59. izvoditi u Narodnom poozorištu u Beogradu), Itaka i komentari, Druga knjiga Seoba… a nedugo po povratku i Sabrana dela u 1o tomova (1966), u okviru kojih prvi put i Kod Hiperborejaca. Počinje da objavljuje delove svojih memoara Embahada u kojima će za sebe reći da je bio „mala igračka sudbine“.

Početak osme decenije obeležiće njegovi novi romani Kap španske krvi (1970) i Roman o Londonu (1971), za koji će dobiti i NIN-ovu nagradu i Nagradu za najčitaniju knjigu godine. Poslednje godine života posvećuje Knjizi o Mikelanđelu, kojim se, u stvari, bavio celog svog života. Napunivši 30. oktobra 1977. osamdeset i četiri godine, umire mesec dana kasnije, 30. novembra, pošto je prestao da uzima hranu i lekove. Tek posthumno objaviće se njegove velike knjige Knjiga o Mikelanđelu (1981) i Embahade (1985).

Ali u rukopisnoj zaostavštini ima još neobjavljenih stranica najvećeg srpskog pisca – sve one naći će se jednog dana u DELIMA MILOŠA CRNJANSKOG u izdanju zadužbine Miloša Crnjanskog.

 

biografija07
Miloš Crnjanski kao profesor IV muške gimnazije u Beogradu 1931.

biografija09
Momčilo Nastasijević i
Miloš Crnjanski
(detalj sa fotografije levo)

biografija08
Miloš Crnjanski, urednik nedeljnika Ideje 1934/35.

 

biografija12
Spomen-tabla na kući u Londonu u kojoj je Miloš
Crnjanski ziveo i radio (1953-1965).
Tabla je postavljena o 110-togodišnjici pesnikovog rodenja (2003), zahvaljujući Ambasadi SCG u Londonu

biografija11
Naslovna strana kataloga za izložbu
Miće Miloradovića, Kragujevac, 2003.

WEB SAJT ZADUŽBINE MILOŠA CRNJANSKOG
www.mcrnjanski.org.yu

Povodom svoje 25-togodišnjice, 7. juna 2005, Zadužbina Mloša Crnjanskog je postavila web prezentaciju, na adresi www.mcrnjanski.org.yu

Pored osnovnih informacija o radu Zadužbine i o životu i stvaralaštvu Miloša Crnjanskog, na web sajtu Zadužbine redovno će se, u rubrici Aktuelnosti, donositi novosti iz rada Zadužbine, i sve druge vezane za ime Miloša Crnjanskog, posebno o novim izdanjima dela Miloša Crnjanskog u zemlji i inostranstvu

Takođe, preko web sajta Zadužbine, pružaće se informacije na pitanja posetilaca našeg web sajta, vezanih za ime i stvaralaštvo Miloša Crnjanskog.

Izvor:mcrnjanski.rs/

biografija01
Rodna kuća Miloša Crnjanskog u Čongradu

biografija02
Petogodišnji Miloš Crnjanski u Temišvaru 1898.

biografija10
Sudba – prva objavljena pesma

biografija03
Crnjanski – vojnik

biografija04
Vida Ružić uoči venčanja sa Milošem Crnjanskim 1921.

biografija05
Miloš Crnjanski: Autoportret

________________________________________________________________________________________________

PRIČA

Sećam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, ko crna svila
u nedrima golim.

I da je u nama pre uranka
zamirisao bagrem beo.

Slučajno se setih neveseo,
jer volim
da sklopim oči i ćutim.

Kad bagrem dogodine zamiriše,
ko zna gde ću biti.

U tišini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad više.

BELE RUŽE

O nemoj doći kad te zovem.
Noć mi poslednja ostade
divna, lekovita i beskrajna.

O, nemoj doći,
ostavi mi strasne jade,
slast još jedina mi je tajna.

O, gle ruže što se sagle bele
od nevinosti,
ispod one plave jorgovanske magle.

Drhte od radosti,
a kad ih dodirnem tako brzo
potamne, kao da se prozor smrz’o
i raskid’o cvetove nevesele
ledene tajne.

LJUBAVNICI

Niko nas neće podeliti više,
na dobre i grešne.
Tajni smo kao grane snežne,
a sve što je staro u ljubavi,
plače sve tiše.
Još malo samo, pa ćemo
sumorni, sa osmehom tužnim,
u strastima ružnim, stati,
bolni, bledi, umorni.
U bilju, ili nečem drugom,
moćnom, nad proplankom jedne šume mlade,
naći ćemo opet svoje nade.

U mirisnom nebu noćnom.
Nade svih koji se bolno smeše.
I, kad, opet, kao večni cvet,
nad telima umornim, nebesa zaplave.
I zagrljaj opet bude svet’,
kao zlato oko svete glave,
sa tamjana mirisom sumornim,
nećemo znati koji greh to beše,
među gresima što ko oblaci plove,
što nam ta tela i duše dade divne i nove.

________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

„ISTORIJSKI ČAS“ U BRESTOVAČKOJ BANJI…

tamoiovde-logo

Još jedna u nizu od planiranih aktivnosti učenika i nastavnika OŠ “3.oktobar”, povodom proslave jubileja, pola veka postojanja i rada ove borske škole, uspešno je realizovana u sredu, 19.septembra.

Od strane organizacionog tima formulisan kao ” ISTORIJSKI ČAS, POSETA KONAKU KNEZA MILOŠA U BRESTOVAČKOJ BANJI “, uz svesrdnu pomoć predstavnika Muzeja rudarstva  metalurgije i Turističke organizacije „Bor“, organizovan je dvosatni obilazak, danas prilično usnule lepotice, a nekada dvorske banje i miljenice knjaževa – Brestovačke banje.

Upoznali su tako učenici viših razreda, zajedno sa nastavnicima istorije, geografije i Mirjanom Spasić, članom organizacionog tima, kulturno-istorijske, balneološke i prirodno – ambijentalne vrednosti, jednog od najstarijih i svojevremeno najcenjenijih lečilišta u Srbiji.

U Konaku knjaza Miloša, razgledali su muzejsku postavku koja na specifičan način dočarava prilike u Srbiji s kraja 18. i početka 19 veka.

Obišli su i čuli priču o Turskom amamu, dvorcu-letnjikovcu kneza Aleksandra Karađorđevića, današnjem „Izletniku“ (nekad  gostionici sa kur – salonom), kupatilu koje je podigao kralj Petar I, “Srpskoj kruni”, Klubu “RTB”, ali i priču o objektima koje je zub vremena i ljudski nemar odavno potpuno uklonio iz ovog prostora: Sirotinjskim kvartirima, Konacima kneginje Ljubice, Ađutantskom konaku, zoo vrtu, muzeju flore i faune…

Bez sumnje, lepo osmišljena, korisna, uspešno sprovedena i svake hvale vredna ideja.

 Autor: Bora*S


__________________________________________________________________________

DA NEGDE NISI NASMEJANA TI…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________________

MIZERA

Kao oko mrtvaca jednog

sjaje oko našeg vrta bednog,

fenjeri.

Dal noć na tebe svile prospe?

Jesi li se digla među gospe?

Gde si sad Ti?

Voliš li još noću ulice,

kad bludnice i fenjeri stoje

pokisli ?

A rage mokre parove vuku ,

u kolima , ko u mrtvačkom sanduku,

što škripi.

Da nisi sad negde nasmejana,

bogata i rasejana,

gde smeh vri?

O, nemoj da si topla, cvetna,

O, ne budi, ne budi sretna,

bar ti mi, ti.

O, ne voli, ne voli ništa

ni knjige ni pozorišta,

ko učeni.

Kažeš li nekad, iznenada,

u dobrom društvu, još i sada,

na čijoj strani si?

O, dal se sećaš kako smo išli,

sve ulice noću obišli,

po kiši ?

Sećeš li se, noćne su nam tice

i lopovi i bludnice,

bili nevini.

Stid nas beše domova cvetnih,

zarekli smo se ostat nesretni,

bar ja i Ti.

U srcu čujem grižu miša,

a pada hladna, sitna kiša.

Gde si sad Ti?

Miloš Crnjanski

KUMOVA SEKIRA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________

Ubistvo koje je posebno upamćeno, mitologizovano i svakako  duboko urezano u  kolektivnu svest naroda.

artwork_979Realno, monstruozno ali i simboličko ubistvo.

Ubistvo Karađorđa Petrovića. 

U Radovanjskom lugu kod Velike Plane, 26. jula 1817. godine, po nalogu kneza Miloša u organizaciji kuma Vujice, glavnu ulogu izvršioca „glavoodsecanja“ usnulog čoveka, na podu kolibe prihvatio je i  uspešno odigrao sluga Nikola.

images

Na koji način i u kojoj meri se ovaj događaj, odrazio na kasnija zbivanja u Srbiji?

Za ovim odgovorima se traga bezmalo dve stotine godina.

Bora*S

____________________________________________________________________________________

***

Dragiša Spremo: Karađorđeva Topola čuva uspomene na svoje junake – ZLOČIN U RADOVANJSKOM LUGU

 Jula 1817. na prevaru je sačekan i mučki ubijen legendarni vođa Prvog srpskog ustanka Karađorđe Petrović.

Taj sramni čin je najveća mrlja u istoriji Srbije XIX veka.
Svoj urbani i sveopšti uspon Topola je ostvarila u poslednje dve godine pod Karađorđem. Sve ono najznačajnije što je tada podignuto – Voždov konak, crkva, škola, kasarna, veliki konak za ustaničke vo|e i narodne predstavnike, kao i masivan sistem fortifikacija sa visokim kulama kojima je utvrđeni grad branjen – nastalo je uglavnom 1811. i 1812. godine.

U tek oslobođenoj zemlji društvene prilike bile su prilično rovite. Učestali napadi i prodori osmanlija na oslobođene srpske prostore nagoveštavali su nove nemire u narodu i nove žestoke obračune sa Turcima. Stoga je Karađorđe nastojao da Topolu i druge značajnije gradove u Šumadiji što bolje zaštiti od novih napada i pustošenja.
Voždova sumorna predviđanja pokazala su se kao tačna. Već naredne, 1813. godine, Turci su sa velikim vojnim jedinicama, u jakim formacijama, krenuli na Topolu, Valjevo, Kragujevac, Jagodinu… I do kraja te godine Srbija je ponovo bila pokorena.
Vožd Karađorđe i većina njegovih saboraca, istaknutih vođa iz Prvog srpskog ustanka, prešli su na drugu obalu Save i skloništa za izvsno vreme našli u susednim zemljama.
U novom osvajačkom pohodu Turci su iskazali najveći bes prema Karađorđevoj Topoli, koju su rušili, palili i do temelja ogolili.

Srbi time nisu bili obeshrabreni.
Naprotiv, ovo novo porobljavanje i pustošenje podstaklo ih je na još odlučnije sučeljavanje sa osmanlijama.

 Za kratko vreme svuda po Srbiji oglasile su se novouspostavljene ustaničke družine, tako da je već 1815. godine počeo Drugi srpski ustanak. Međutim, sve što se kasnije događalo nije vodilo ka željenom ishodištu.

Umesto Karađorđa, koji se tada nalazio izvan Srbije, na čelu srpskog pokreta našao se Miloš Obrenović.
Vojvoda koji je tražio i našao način da se približi Turcima. A oni ga, zauzvrat, postave za obor – kneza rudničke, kragujevačke i čačanske nahije.
Za ime kneza Miloša i vojvode Vujice Vulićevića vezuje se i jedan tragičan događaj – ubistvo Karađorđa Petrovića. Taj sraman čin i najveća mrlja u istoriji Srbije 19. veka – sastanak na prevaru i ubistvo Vožda na spavanju, a onda odsecanje njegove glave i slanje sultanu u Carigrad, dogodilo se u letnjoj noći, u samu zoru 13. jula 1817. godine u Radovanjskom lugu, nedaleko od Velike Plane.
Prema istraživawima i zapisima Milivoja Gavrilovića, koji je između dva svetska rata rekonstruisao tragična zbivanja oko Voždovog ubistva, tragična storija započela je Karađorđevim tajnim prelaskom tursko – austrijske granice i dolaskom u zavičaj. Tu je trebalo da se sastane sa svojim kumom, vojvodom Vulićevićem, i ugovori sastanak sa knezom Milošem.

– U noći 1. jula po starom kalendaru 1817. godine sklonio se u Radovanjskom lugu Karađorđe Petrović sa svojim sekretarom Naumom Kanarom. Sklonio se da iz tih tišina ponovo podigne steg slobode i dovrši delo započeto. Trebao je samo da stigne odgovor kneza Miloša, pa da delo šireg zamašaja na oslobođenju otpočne.
U kolibi Dragića Vojkića uživao je Karađorđe gostoprimstvo. Ali, u nestrpljenju očekivanih poruka iz Topčidera, nije sve vreme tu provodio. Silazio je do vode na imanje Jovana Bukovičkog, kome je u košenju i pomagao.
Milivoje Gavrilović potom beleži:

– Uveče 12. (25) jula, bila je subota uoči letnjeg Sv. Aranđela. Po ugovorenom sporazumu sa vojvodom Vujicom Vulićevićem, Karađorđe sa Naumom Kanarom očekivaše pred Dragićevom kolibom Vujicu i vesti. Posmatrao je Dragića kako je s večeri podrezivao po koju košnicu medom u kovanluku ispred kolibe.
U sami mrak stigao je vojvoda Vujica sa svojim momcima, među kojima je bio i Nikola Novaković, nastanjen u Opariću, kome je Vujica krstio jedno dete.    Njegovog brata za vreme gospodarenja Karađorđevog jagodinski sud osudi za nedela na smrt, a ovaj stoga smrtno mrzaše Karađorđa.
– Kroz celu noć Karađorđe i Vujica vodili su dug razgovor. Pred samu zoru zaspi Vujica, a i sam vožd Karađorđe naslonjen na jednu talpu od kolibe, zaspa poluotvorenih očiju, kako je on obično spavao. U zoru Naum sa tikvama beše sišao na potok niže kolibe, da se umije i donese sveže vode svome gospodaru.
Tih trenutaka najmljeni i određeni zločinac Nikola Novaković, momak Vujičin, jednim zamahom sekire, tačno u zoru 13. jula 1817, ugasio je život velikog Vožda. Udar je bio od samog kotlaca  ka vratu. Karađorđe pokuša da se digne, dosegne se sablje, ali pod smrtonosnim udarcem klone i ispusti dušu. Nikola odseče Karađorđevu glavu i izbaci je iz kolibe, a vernog Karađorđevog sekretara Nauma Kanara, koji se na potoku umivao, ubi iz puške…

Prema zapisima Gavrilovića, a na osnovu kazivanja ljudi ovog kraja i svedočenja savremenika, Karađorđevu glavu, njegovo odelo, sablju, orden koji je dobio od ruskog cara, kao i 4 000 dukata u bisagama, pokupe Vujičini momci i odnesu u Palanku, gdje se sve to preda Miloševom egzekutoru Pavlu Lisoviću, a ovaj to odnese u Beograd knezu Milošu i veziru Marašali – Ali paši.

Obezglavljena tela Karađorđa i njegovog sekretara Nauma sahrane meštani u Radovanjskom lugu, na oko sto koraka od kolibe, ispod jednog granatog bresta, čije se suvo stablo sve do skoro tamo nalazilo.
Slično, gotovo istovetne opise o tragediji u Radovanjskom lugu daje i Slavko Šakota u svom prikazu iz šezdesetih godina prošlog veka. On kaže da je po nalogu kneza Miloša Karađorđeva glava odsečena i poslata u Beograd.
Tamo je neki ćurčija sa nje skinuo kožu, posle čega je napunjena pamukom i po naročitom kuriru otpremljena u Carigrad, kao očevidni dokaz sultanu da je nestalo velikog turskog protivnika.
-Ćurčija koji je obavio ovaj užasni posao sahranio je Karađorđevu lobanju uz uobičajeni verski obred, ali noću i u punoj tajnosti, kraj beogradske Saborne crkve. Godine 1819, na inicijativu kneginje Ljubice, preneto je Karađorđevo telo u Topolu i sahranjeno u njegovoj grobnici. S proleća 1820. knez Miloš je naredio da se i Karađorđeva glava iskopa i donese u Topolu. U Karađorđevoj crkvi uskoro je načinjena jedna nova grobnica, u priprati, s desne strane, kraj južnog zida, gde je po nalogu kneza Miloša postavljena mermerna ploča sa natpisom u transkripciji:
>Ovdi leže kosti Georgija Petrovića čarnago podavšago serbskomu narodu načatok ka izbavleniju u 1804 ljeta bivšago, potom verhovnim voždem i gospodarem do 1813 ljeta togože naroda…<
Danas se ova ploča i dalje nalazi na svom starom mestu iznad nekadašnjeg groba vožda Karađorđa, u njegovoj crkvi Sv. Bogorodice u Topoli, iako su Karađorćevi posmrtni ostaci kasnije preneseni u crkvu Svetog Đorđa na Oplencu, gde počivaju i ostali Karađorđevići.

 CRKVA POKAJNICA

Poznata brvnara – Crkva Pokajnica, nalazi se između Velike Plane i sela Radovanja, u neposrednoj blizini mesta gde je Karađorđe mučki ubijen. Sagrađena je 1818. godine, a podigao je vojvoda Vujica Vulićević, jedan od Karađorđevih ubica, da bi time iskupio zločin. Vujica je bio učesnik Prvog srpskog ustanka, a potom i knez u Smederevskoj nahiji.
Posle ubistva    Karađorđa vojvoda Vujica je pao u nemilost. Bio je prezren i osuđen kao nečastan čovek. Ostatak života proveo je u siromaštvu i bedi, nastanjen u zaseoku Gračac sela Azanje.
Napušten, osamljen i od svih prezren, sam je poželeo da izgradi crkvu ,,Pokajnicu,, u čemu ga je narod Radovanjskog luga i ovog ustaničkog kraja jedino i podržao.

 Izvor: Glas dijaspore

„S jednim momkom u pratnji, s malo papule, sušenog mesa, tvrda sira, proje i rakije u torbi, uvek više naoružan nego što se primećivalo, Crni Đorđe je 1803, onako krakat i lakonog, sve prečicom obišao Šumadiju i krajeve preko Morave, pa najpre utvrdio svoje znanje o zemlji i mogućnostima korišćenja brda, šuma, voda i bogaza u budućem vojevanju protiv Turaka, ali, glavni cilj ovog njegovog beščujnog i nevidljivog obilaženja Srbije bio je u tome da poseti i bolje upozna svakog znatnijeg domaćina, pridobije ga za narodnu stvar i koliko može proveri u rešenosti da za nju zalegne.“ Radovan Samardžić

Napoleon se divio Voždu

Na pitanje ko je najveći vojskovođa, francuski imperator Napoleon je odgovorio: „Lako je meni biti veliki sa našom iskusnom vojskom i ogromnim sredstvima, ali daleko na jugu, na Balkanu, postoji jedan vojskovođa, iznikao iz prostog seljačkog naroda, koji je okupivši oko sebe svoje čobane, uspeo bez oružja i samo trešnjevim topovima, da potrese temelje svemoćnog osmanlijskog carstva i da tako oslobodi svoj porobljeni narod. To je CRNI ĐORĐE i njemu pripada slava najvećeg vojskovođe!“

Reference: glas dijaspore, orašac.rs i vesti online /Foto: orašac.rs

_____________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

DANAS JE DAN DRŽAVNOSTI REPUBLIKE SRBIJE…

tamoiovde-logo

Svoj nacionalni praznik na Sretenje, Srbija slavi od 2002. godine

Dva velika i  za srpsku državu bitna događaja, „zaslužna“ su da baš 15. februar bude  ustanovljen kao nacionalni praznik Srbije.

Srbija danas slavi Dan državnosti.

U sklopu ovog praznika, na slavi Saveza potomaka ratnika 1912-1920. opštine Bor(ovde)- Sretenja Gospodnjeg okupili su se članovi, simpatizeri i gosti, koji su presekli slavski kolač i položili vence i cveće na spomenik srpskim i francuskim rodoljubima u centru grada.

Na ovaj dan 1804. godine, u Orašcu je na velikom narodnom zboru doneta  odluka o početku ustanka za konačno oslobođenje od viševekovnog turskog ropstva – Prvog srpskog ustanka. Neposredan povod za ovu, ispostavilo se istorijsku odluku, bila je „seča knezova“, odnosno ubistvo četvorice srpskih prvaka u januaru te godine. „Seča knezova“ imala je za cilj da zastraši srpski narod, ali ispostavilo se da je izazvala sasvim suprotan efekat- silno ogorčenje vekovima porobljenog i tlačenog naroda, ali i odlučnost da se konačno stane na put, pre svega janičarskom teroru i zulumima. Ustanak je u početku i imao karakter borbe protiv janičarskih zulumćara, ali već podignuta na oružje raja nije htela da isto položi, ni nakon što je portin izaslanik iz Bosne, Bećir-paša u avgustu naredio ubistvo četvorice glavnih dahija u nastojanju da smiri bunu.

Pod Karađorđevim vođstvom  u narednih nekoliko godina, ustanička vojska je postigla značajne pobede u čuvenim bitkama kod Ivankovca, Deligrada, Mišara, na Suvodolu i drugim mestima. Gotovo da je oslobodila celu teritoriju tadašnjeg Beogradskog pašaluka.

Na nesreću, 1813. godine Prvi srpski ustanak je ugušen.

Na isti dan, ali 1835. godine u Kragujevcu, ondašnjoj prestonici , na zasedanju Narodne skupštine usvojen je prvi Ustav  kneževine Srbije, poznatiji kao „Sretenjski Ustav“.  Skupština je zasedala u porti pravoslavne crkve, a hroničari beleže da je njeno zasedanje „živo očekivano i od naroda i od starešina, da je stiglo blizu 2.500 zvaničnih predstavnika i oko 10.000 znatiželjnika iz varoši i okoline, a u čast donošenja Ustava, grad je uveče obasjao vatromet.”

Uzroci donošenja Ustava od 1835. godine  leže u nezadovoljstvu karakterom vladavine Miloša Obrenovića, koji je nakon 2. srpskog ustanka uz tursku podršku uspeo da se uzdigne na rang „baš kneza“ iliti prvog kneza. Apsolutizam Milošev doveo je, ne samo do nezadovoljstva, nego i dizanja mnogobrojnih buna, koje su imale za cilj da Milošu ograniče vlast. Neposredan povod za donošenje Ustava bila je jedna od takvih buna, „Miletina buna“ s kraja 1834. i samog početka 1835. godine.

Nacrt Ustava sačinio je čuveni i učeni Dimitrije Davidović, po uzoru na francuske ustavne povelje od 1814. i 1830. i belgijski ustav od 1831. godine.

Sretenjski ustav imao je 14 glava i 142 člana koji Srbiju definišu kao nezavisnu kneževinu podeljenu u okruge, srezove i opštine. Ustav je regulisao položaj kneza, državnog Sovjeta i Skupštine, a celo jedno poglavlje bilo je posvećeno građanskim pravima.

Sretenjski ustav je prvi moderni srpski i jedan od prvih evropskih demokratskih ustava. U njemu su izražene potrebe tadašnjeg srpskog društva: razbijanje feudalnih ustanova, nacionalna emancipacija i ograničenje autokratske vladavine.

 Bio je to najviši pravni akt, koji je prvi ukinuo feudalizam u Evropi.

 Smatrajući ga isuviše liberalnim, velike sile, poput Rusije, Austrije i Turske, svaka iz svojih razloga odnosno interesa,  silno su protestvovale sa namerom (a u tome su i uspele), da izdejstviju opoziv Sretenjskog ustava. Taj istorijski, pravni kamen temeljac moderne srpske države konačno je ukinut 11. aprila te iste godine, što znači da je bio na snazi svega 55 dana.

Da, ukinut je zato što je bio prvi „rasad slobode u tamnoj šumi ropstva“, ili kako je Rusija tada rekla ,,francuski rasad u turskoj šumi“.

Ukinut je ali ne i zaboravljen.

Ovde možete pročitati ceo Сретењски устав Књажества Сербије

Priredio: Bora Stanković

LEPOTA BEZ SUJETE, SNAGA BEZ SUROVOSTI, PRIJATELJ BEZ INTERESA…

tamoiovde-logo

NJEGOVO VELIČANSTVO KONJ-ISTORIJA I LEGENDA…

 SLAVNI SRPSKI KONJI

 JABUČILO – PEGAZ SRPSKI

KONJ VOJVODE MOMČILA

U plejadi slavnih srpskih konja, Jabučilo, konj Vojvode Momčila, po mnogo čemu, zauzima prvo mesto.

To je u Srba, kao u Helena Pegaz, jedini mitološki konj sa krilima, koja se vide, koja Jabučilo svakog dana, u zoru, pušta sebi do kopita.

 I, to je, hronološki, prvi opevani konj u Srpskoj epskoj poeziji.

 ŽDRALIN

KONJ MILOŠA OBILIĆA

Ždralin, konj Miloša Obilića, bio je junak kao i njegov gospodar. Čak je s njim zajedno i poginuo. To je jedini legendarni srpski konj, koji je poginuo u boju.

A pratila ga je slava, jednako kao i njegovog gospodara.

O Ždralinu ima malo podataka i priča, a to je možda, zbog toga što je njegov dorpinos u Miloševom delu ogroman, a o velikim i svetim stvarima se ne govori mnogo.

Poznato je da je Ždralin bio visok konj. To ističe i narodni pevač i to ne bez razloga. Kažu da je Ždralin bio toliko visok da je medu drugim konjima izgledao kao džin.

 I plašili su ga se. Zato je Miloš imao malo dvoboja.

DAMJANOV  ZELENKO

KONJ DAMJANA JUGOVIĆA

Damjanov Zelenko je konj čiji vrisak za poginulim gospodarem odjekuje kroz vekove i ne prestaje da nam pritiska dušu i um.

Taj konjski vrisak je naš, onomatopeja naše tuge, nezaceljena rana, sećanje na nesreću.

On je oslonac naše sudbine.

To je naše sveto zvono.

Damjanov Zelenko je iz carske konjušnice, kao i ostali konji braće Jugovića.

Ergela, osnovana još u doba cara Dušana, negde između dveju Morava, davala je carskoj konjici nekoliko hiljada konja i bila izvor rasnih grla s pedigreom. Suvlasnik te ergele, u doba kneza Lazara, bio je njegov kancelar i tast Jug-Bogdan (knez Vratko).

 ĐOGIN

KONJ BANOVIĆ  STRAHINJE

”Netko bješe Strahinjicu bane”, kaže narodni pevač.

Netko, a ne bilo ko.

Svako od nas može biti neko, ali Banovic Strahinja netko! I taj “netko” ne može imati bilo kakvog konja, već  samo – najboljeg, najlepšeg, najpametnijeg.

 Konj prema junaku!

Đogin, tako je bilo ime slavnom konju junaka Banović Strahinje, nije imao premca po onome što je bio, što je znacio i što je ostao u srpskom epu.

Đogin je bio, po mnogo čemu, ispred svih srpskih, legendarnih konja: lepote neizmerne, pameti ljudske. Mnoge, od svojih čuvenih megdana, Banovic Strahinja je dobio uz pomoć svog Đogina. Taj pametni i snažni konj spašavao je svoga gospodara i onda kada je ovaj bio totalno izgubljen.

 “Uzmahuje i snagom i glavom, te u sedlo baca gospodara!”.

 ŠARAC

KONJ KRALJEVIĆA MARKA

Najslavniji Srpski konj je legendarni Šarac Marka Kraljevića.

Kao što je Marko najveći junak u predanju Srba, tako je i Šarac u tim pričama (i pesmama) konj nad konjima, mitološko čudo, božansko bice.

 Šarac je, iako konj, možda, najlepša metafora srpskog epa.

Srpski pesnički genije dao je Šarcu ljudske osobine, čak osobine jednog kralja, njegovog gospodara, što je zadivilo velikog Getea, koji je, jednom, ushićen tom duhovnom parabolom, rekao, da su svi svetski legendarni konji, u odnosu na Šarca, samo obična ždrebad…

KUŠLJA

SLAVNI KONJ HAJDUK VELJKOV

Kušlja je bio slavni konj slavnog Hajduk Veljka Petrovića, čuvenog junaka Prvog srpskog ustanka. Letopisi kažu da je Kušlja najbolji srpski konj posle Kosova.

 Ušao je u slavnu plejadu legendarnih srpskih konja, izjednačivši se po svom umeću i hrabrosti sa Ždralinom Miloša Obilića i Đogom Banović Strahinje.
Hajduk Veljko je pre Kušlje promenio mnogo konja, ali ni jedan mu nije bio po volji, nije bio vičan boju.Tek kada je dobio Kušlju, Hajduk Veljko je znao da ima pravog borbenog konja.

 I Veljko je tek tada postao pravi junak i čuveni megdandžija.

Iz knjige „Slavni svetski konji“ – Nikole Devure

Priredio: Bora*S

_________________________________________________________________