ZANAVEK POTAPANJE DRAGULJA…

Visočka banja – svetski raritet i dragulj prirode koji će uskoro biti potopljen

 Na samo par metara razdaljine teku ledeno hladna reka i topla banjska voda koja izbija iz dubine stena…ovakav dragulj prirode ne nalazi se negde u “belom svetu” nego u Srbiji, u mestu Visoka i umesto da bude predmet domaćih eksperata za razvoj eko i banjskog turizma ovaj svetski raritet biće uskoro potopljen izgradnjom diskutabilne  brane na reci Rzav. 

 Visoka je naselje u Srbiji u opštini Arilje u Zlatiborskom okrugu. Prema popisu iz 2002. bilo je 474 stanovnika (prema popisu iz 1991. bilo je 622 stanovnika).

 Smešteno je 37 km od Arilja, na najvišoj nadmorskoj visini u opštini. Najviši vrhovi dosežu nadmorsku visinu i preko 1.350 m.

 Kod sela se nalazi Visočka banja, čiji su izvori stari 80.000 godina. Topli izvor mineralne vode izbija iz dubine na više mesta u vidu mehurića. Voda je lekovita i ljudi tu dolaze da se leče. Organizovanje i korišćenje banjske vode za lečenje počinje 1936. godine. Ipak, banja još uvek turistički ni minimalno nije iskorišćena.

 U kanjonu Velikog Rzava, u ataru sela Visoka, nalazi se topli izvor mineralne vode-Visočka banja. Voda izbija iz dubina u vidu mehurića, na više mesta pored samog korita, a delom i u samom vodotoku. Sami izvori su na nepristupačnom mestu. Prilazi se jedino uz reku i niz reku. Tek 1997.godine izgrađena je staza, iznad samog vodotoka koja vodi do banje. Opština Arilje trenutno radi na izgradnji puta koji će otvoriti ovaj lokalitet i omogućiti njegov obilazak i korišćenje u svrhu turizma.

 Visočka banja – dragulj reke Rzav, smeštena u samom kanjonu predstavlja relaksirajući ambijent mira i lepote. Lekovita voda ove banje temperature je 27 C , leči reumu, nerne i srčane bolesti, dobra je za kožna oboljenja i za vid.

 Iako neurbanizovana, ona je oaza na skrovitom mestu koja baš zbog svoje prirodnosti mami turiste.

 Sam prilaz do banje je otežan .. put od kamenja uz stene i drvena galerija u lošem su stanju, pa je ovom dragulju prirode potrebna mala rekonstrukcija kako bi bila mesto poseta velikog broja ljubitelja prirode i onih kojima je voda neophodana za zdravlje.

 Voda ističe iz podzemnog kolektora (jezera) po principu spojenih sudova, i pod sopstvenim pritiskom pronalazi otvore u stenama gde je najmanji otpor, a to je najniža tačka u kanjonu Rzava. Ističući iz kolektora, prethodno zagrejana u dubljim slojevima i izbijajući na površinu, meša se sa rečnom vodom i hladi se. Ovakav tip kanjonskih izvora je “muzej prirodnih termalnih rariteta”, jedini ove vrste u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji. Posebno su retke “viseće terme”, izvori u stenama, iznad korita reke. Izvorišta su na 600 m nadmorske visine. Pored samog korita a i u samom vodotoku voda izbija iz dubina na više mesta u vidu mahurića. Temperatura vode je oko 27°C a pripada kategoriji kalijum-magnezijum-hidrokarbonatnim, oligomineralnim, hipotermalnim vodama. Banja je od davnina poznata po tome da leči bolesti kao što su reuma, srčane tegobe, nervna oboljenja i značajno poboljšava vid. Smestajni kapaciteti u privatnom sektoru su oko 30 ležajeva, a banja ima dva kupatila otvorenog tipa.

 Organizovanje i korišćenje banjske vode za lečenje počinje 1936. godine, ali ni danas banja nije dovoljno turistički iskorišćena.

Vodena pećina

 Na granici izmedju sela Brekovo i Dobrače , u kanjonu reke Panjice, nalazi se ulaz u atraktivnu Vodenu pećinu.Brojne tajne ovog prirodnog fenomena ronioci i speleolozi tek treba da ispitaju. Za sada je samo pretpostavka da je vodena masa koja izlazi iz pećine ustvari ponornica nastala od više izvora koji poniru u zoni Kukutnice i Okruglice u Bjeluši. U klisuri reke Panjice Josif Pančić je otkrio endemsku vrstu biljke campanula secundiflora. Na istoj reci se vredi pomučiti i proći zaraslu stazu koja u selu Brekovu vodi do zaseoka Šuljići gde Panjičin slap pravi Vodenu pećinu.

Pećina Megara

 Severno od Visočke banje na levoj strani Megarskog potoka, pritoke Velikog Rzava, uzdiže se visok krečnjački odsek. Na njemu na visini od 670 m n.v. usečen je polukružni otvor pećine Megare. Ovaj speleološki objekat još uvek nije istražen.

Bjeluška potajnica

Ovo je kraški izvor intermitentnog tipa (sa prekidima u isticanju vode), koji se nalazi u selu Bjeluša, na mestu zvanom Luke. Izvor je stavljen je pod zaštitu države kao spomenik prirode, površine 2 45 17 ha. Svrstan je u III kategoriju zaštite, kao značajno prirodno dobro, a o njemu se stara Opštinska uprava opštine Arilje.Ovaj interminentni kraški izvor predstavlja drugi kraški izvor ovog tipa u Srbiji. Ovaj izvor je prvi put stavljen pod zaštitu 1964. godine, kao prirodni spomenik geomorfološkog karaktera. Skupština opštine Arilje je 06.10.2006. godine donela Odluku o zaštiti spomenika prirode Bjeluška potajnica, 01 broj 501-15/06.

Lokalitet Golubinjak

 Iznad Visočke banje i Rzava na steni Golubinjak nalaze se ostaci starog utvrdjenja.Ne postoje nikakvi pisani dokumenti o ovoj gradjevini, kao ni usmena predanja, osim pominjanja proklete Jerine. U narodu postoji verovanje da je Jerina zidala ovaj grad, medjutim ne zna se da li su ostaci iz srednjeg veka ili datiraju iz rimskog perioda.

 Lokalitet Gradina

Ostaci rimskog utvrdjenja i rimskog puta od današnje Ivanjice prema Požegi, dolinom Moravice u selu Brekovo.

Nestaje Rzav – poslednja nezagađena reka Srbije

 Počinje izgradnja velike brane nadomak Arilja – sa lica zemlje iščezava jedina čista reka u Srbiji. Mašine se sele u korito reke. Žitelji apeluju da se uništenje prirodnog blaga zaustavi.

 BUKOVI, kanjoni, virovi i mirne matice Rzava, jedine reke u Srbiji koja je nezagađena celim svojim tokom, za većinu Ariljaca neprocenjivi su dar prirode. Za državu, jedinstveno stanište pastrmke, krkuše, peša, pljata i lipljana predstavlja hidropotencijal za snabdevanje “žednih” opština zapadne Srbije pijaćom vodom. Uprkos protivljenjima, završene su sve pripreme za izgradnju betonske brane “Svračkovo” visoke 68 metara, na Rzavu, nadomak varoši Svetog Ahilija – građevinske mašine ovog leta ulaze u korito da pripreme teren za izlivanje temelja akumulacije, sa čime se članovi Ekološkog udruženja “Bog čuva Rzav” ne mire.

 – Postoje alternativna rešenja za vodosnabdevanje “žednih” opština. Država se ne obazire na veliku tragediju koja će nas zadesiti, a istina je jednostavna, ako mašine ne zaustavimo, Rzava više neće biti – kaže Nataša Milivojević, predsednica Ekološkog udruženja “Bog čuva Rzav”.

 Odluka da Rzav treba pretvoriti u jezera načičkana branama doneta je davne 1979., a brana “Svračkovo” projektovana je još 1994. godine, uz naknadne dopune i revizije. Izgradnja ove akumulacije je aktuelizovana 2010. godine, a nemir se uselio među žitelje Arilja: JP “Rzav” prethodnih dana završio je izgradnju pristupnog puta dugog 2,8 kilometara, gotov je i most preko reke dugačak 44 metra, kao i strujni dalekovod za gradilište… Uskoro, počeće gradnja tela same brane.

 – Brojni vodoprivredni stručnjaci predočili su javno da se umreženjem vodosistema Vrutci kod Užica, gde postoji višak vode od oko 200 litara po sekundi, sa postojećim vodosistemom Rzav, problem vodosnabdevanja može trajno rešiti. To bi bilo desetostruko jeftinije, jer je potrebno premostiti svega nekoliko kilometara za spajanje dva vodosistema – kažu ariljski ekolozi.

 Ekolozi upozoravaju, ako se pod betonskim džinom na Rzavu nađe planiranih 20 miliona kubika vode, za 50 godina, Arilje će imati sedam miliona kubnih metara toksičnog mulja. Oko novog, velikog veštačkog jezera u malinarskom kraju, biće zabranjena upotreba pesticida i herbicida, promeniće se mikroklima, povećaće se rizik od zemljotresa i pojave klizišta. “Svračkovo” je iznad Arilja, pa bi u slučaju incidenta grad bio potopljen za 2,8 minuta, a remont brane koji mora biti urađen za 35 godina koštaće koliko i sama izgradnja. U donji tok Rzava ispod brane, biće puštana ledena voda, radi očuvanja biološkog minimuma. Nestaće dve banje, Visočka i Roška. Ova druga je izvor mineralne vode 80.000 godina. Nestaće plaže: Sonjine čari, Bosa noga, Uski vir, Viseći most, Urjak, Šljunkara, Đurića vodenica…

 U JP “Rzav” kažu da je voda za 250.000 ljudi iz Čačka, Požege, Lučana, Milanovca i Arilja važnija od protivljenja Ariljaca.

 – Pripremni poslovi su završeni, potrošeno je 286 miliona dinara, ovog leta obavićemo široki otkop u koritu reke, započećemo gradnju optočnog tunela i šahtnog preliva, da bismo skrenuli tok Rzava. U narednih pet godina, gradićemo telo brane, a radovi će koštati 6,3 milijarde dinara – kaže Ljubo Lazović, direktor JP “Rzav”.

 DRŽAVA OSTALA GLUVA

 – Nema alternative izgradnji brane “Svračkovo”, sve što radimo usklađeno je sa Prostornim planom, Vodoprivrednom osnovom i drugim republičkim dokumentima – kažu u JP “Rzav”. – Brana će biti izgrađena u narednih pet godina.

 Ariljski ekolozi, sa druge strane, ističu da je ceo posao urađen uz kršenje brojnih propisa i međunarodnih normi, pri čemu alternativne, bolje i jeftinije mogućnosti vodosnabdevanja – nikada nisu ni razmatrane.

 Možda bi pitanje očuvanja reke Rzav i Visočke banje trebalo internacionalizovati i nominovati ovu lokaciju u nadležnim institucijama UNESCO-a za proglašenje cele oblasti svetskom baštinom i tako sačuvati ovaj jedinstveni dragulj prirode.

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=zrzmcT4pqR0

Izvor: zelenenovine.wordpress.com

---

---

VREME HEROJA I SMRTI – KOLUBARSKA BITKA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________

Na današnji dan, 16. novembra 1914. godine počela čuvena Kolubarska bitka koja je trajala trideset dana i noći

Jedno od najvećih stratišta srpskog naroda, Kolubarska bitka vođena je na frontu dugom 150 kilometara, protiv dva puta brojnijeg i nesrazmerno jače opremljenog zavojevača vojske Austrougarske carevine.

Tada je jedna mala srpska zemlja bacila u ovaj sudbonosni sudar 250000 boraca koje su činili svi ljudi grada i sela, sva inteligencija i čitav podmladak jednog naroda.

  Komandant austrougarskih snaga general Oskar fon Poćorek komanduje bitkom prvo iz Tuzle, a zatim iz Banje Koviljače. Pred sam početak bitke izveštava carevinu rečima: “Srpske jedinice se povlače u neredu prema Kragujevcu i nema izgleda za borbu“.

Naime Poćorek je očekivao da će gro srpskih snaga braniti grad Valjevo, da će uspeti da potisne srpsku vojsku i da je na reci Kolubari, koja se izlila tri kilometra oko sebe, uništi. Srpska vrhovna komanda ga je preduhitrila naredivši svojoj Prvoj armiji da brani Valjevo, a ostalim jedinicama da se na vreme povuku preko reke Kolubare.

Tako je 16. novembra 1914. godine počela čuvena Kolubarska bitka koja je trajala trideset dana i noći.

Jedno od glavnih žarišta bitke na Kolubari je bilo Vrače brdo koje se nalazi nadomak Lazarevca, a koje je bilo po petnaest puta u toku dana čas u rukama jednih, čas u rukama drugih. Na ovom brdu je izginulo oko 20 000 srpskih i 30 000 austrougarskih vojnika. Svi su oni zajedno pohranjeni u spomen kosturnici crkve Sv. Velikomučenika Dimitrija u Lazarevcu, po čemu je naš srpski narod jedinstven u svetu.

Naime, udostojili smo svoje neprijatelje, koji su nam naneli toliko zla, palili zemlju, vešali žene, decu i ostalo civilno stanovništvo, toga da budu sahranjeni u kripti jedne od najlepših naših crkava i time ih po dostojanstvu izjednačili sa svojim kraljevima koje smo na isti način pohranili u kripti crkve Sv. Vel. Georgija na Oplencu.

Ova bitka se izučava na svetskim vojnim akademijama, a karakteristična je po tome što se jedna mala vojska suprotstavila jednoj velikoj sili i pobedila. Naš vojnik je pobedio hrabrošću, vojnom taktikom i veštinom. Poznato je da je naš vojnik bio hrabar, disciplinovan i veoma poslušan, evo i jednog primera te discipline.

Sa kote Mačkov kamen jedan poručnik šalje svoj izveštaj komandantu:

– „Gospodine majore na ovoj koti je pola moje jedinice izginulo, dozvolite mi da se povučem.“
– „Ne dozvoljavam.“, odgovara komandant, inače major Tucaković poreklom iz Užica.

Malo kasnije opet se poručnik obraća majoru:
– „Gospodine, mitraljez mi je pogodio obe noge, dozvolite mi da odem da se previjem, krvarim.“
– „Krvari, ne dozvoljavam.“, odgovora major.

Nešto kasnije major se obraća poručniku:
– „Sine, izdrži još malo, Srbija gleda u tvoja leđa.“

Srpska vojska je i vojno-taktički pobedila austrougarsku vojnu silu. Naime, kad je srpska komanda prozrela šta Poćorek sprema, a on je krenuo sa svojom petom armijom na Beograd, naredila je svojim snagama da se povuku iz Beograda i da se zbiju oko reke Kolubare 40 kilometara od Beograda. Ostala je samo jedna jedinica za odbranu grada Beograda, mala ali izuzetno hrabra vojska, koja je branila Beograd, ali ga nije odbranila.

Neprijatelj 3. decembra ulazi u Beograd. Istog dana Austrougari prave jednu veliku vojnu paradu kojoj prisustvuje i sam Poćorek. Svetska štampa piše da srpski vojnik više ne postoji, a po celoj austrougarskoj carevini deljene su ironične posmrtne liste da je grad Beograd umro.

General Živojin Mišić

Komandant prve armije general Živojin Mišić 2. decembra izdaje naredbu na svoju ruku u Gornjem Milanovcu, jer se vrhovna komanda nije složila, da se rano izjutra 3. decembra krene u kontraofanzivu i da se napadne neprijateljska šesta armija.

Mišić je dobro ocenio situaciju jer se nosio mišlju da iskoristi slavlje Poćoreka u Beogradu. Imao sam čast da u našoj crkvi u Lazarevcu razgovaram sa komandirom prve čete koja je izvršila proboj, jedan je od 1300 kaplara, koji opisujući proboj kaže:

„Na Suvoboru je moja četa puzila jednom prostranom livadom prema neprijateljskim rovovima. Čitavu livadu je prekrila gusta magla, ali na moju nesreću i mojih vojnika, magla je iza naših leđa počela polako da se diže i postojala je opasnost da nam neprijatelj otkrije položaje. U takvoj situaciji bio sam u kratkoj nedoumici, a zatim sam naredio juriš. Pošto je trubač zasvirao juriš, veoma poznat švabama, neprijateljski vojnici su napustili svoje rovove i dali se u bekstvo. Tako smo bez mnogo napora zauzeli neprijateljske rovove. Ovaj događaj se brzo raširio po čitavom frontu, na kome se vrlo brzo krenulo u kontraofanzivu“.

Vojvoda Stepa Stepanović

Ovaj poraz je bio Poćoreku treći za redom u njegovoj vojnoj karijeri. Prvi je bio 28. juna 1914. god. u Sarajevu, prilikom atentata na prestolonaslednika Ferdinanda, bio je u automobilu sa prestolonaslednikom. Drugi, pak u avgustu mesecu iste godine i porazu u bici na Ceru, a treći na Kolubari.

Sam austrougarski car koji mu je za pobedu na Drini dodelio najviše odlikovanje, posle Kolubarske bitke je izjavio: “Znao sam, ne može se magarac sa lavom izboriti“.

Po narodnosti Poćorek je bio Čeh, a posle Kolubarske bitke nije pominjan u austrougarskim vojnim krugovima. Poručivali su mu iz vrhovne komande da izvrši samoubistvo, odnosno da se obesi. On im je na to odgovorio: „Kada doživim da jedan austrougarski vojskovođa pobedi srpsku vojsku, tada ću to učiniti“.

Pre Kolubarske bitke odigrala se avgusta meseca bitka na Ceru gde je austrougarska doživela poraz, ali prilikom povlačenja, naročito u Mačvi neprijatelj je palio srpska sela i vešao srpski narod. Zbog toga se za vreme Kolubarske bitke narod povlačio sa vojskom jer nije smeo da čeka neprijatelja. Bilo je to vreme smrti , kako kaže Dobrica Ćosić.

1300 kaplara

U borbi za Vrače brdo 20. novembra, poginuo je i Dimitrije Tucović. Prvo je bio sahranjen pod jednim hrastom na samom bojištu, pa je zatim prenet na šušnjarsko groblje, a odatle u spomen kosturnicu gde mu je telo bilo položeno u sanduk broj tri. Izvesni Draža Marković, tadašnji funkcioner, je preneo njegovo telo na Slaviju.

Srpski narod je u toku Cerske i Kolubarske bitke mnogo postradao, ali upečatljiv je primer jedne majke koja je povlačeći se ispred Austrougara sa sobom vodila i svoja tri sina, dvojicu za ruke, a trećega u torbi na leđima. Posle dugog puta, umora, golotilje, gladi, majka odlučuje da jednog od njih ostavi, a to je značilo skoro sigurnu smrt.

Posle dugog razmišljanja i borbe sa sobom odluka je pala na najmlađeg u torbi. Majka ga ostavlja na jednoj steni i odlazi, ali okranuvši se, dete se na nju nasmeje, a ona sažalivši se vraća se da ga uzme i nastavlja dalje put.

Nakon dužeg puta, majka ne može dalje i opet odlučuje da ostavi najmlađeg sina, ali opet okrenuvši se da ga vidi još jednom, ona se vraća i uzima sina i kako je znala i umela uspeva da pronese svoja tri sina kroz ratni vihor.

Naredne 1915. godine u Srbiji je harao pegavi tifus. Oba starija sina su podlegla bolesti i umrla, a majci je ostao u životu jedino najmlađi sin koga je ona htela da ostavi, da je gleda i brine o njoj. Naš narod za to ima jednu lepu poslovicu koja kaže: „Na mrđanu kuća ostaje“.

Najveće zasluge za pobedu u Kolubarskoj bici pripadaju vojvodi Živojinu Mišiću komandantu prve armije. Značajno mesto pripada i vojvodi Stepi Stepanoviću, koji je rođen na Torlaku i čitav život proveo u vojnoj službi. Sa svojom Drugom armijom bio je sve do osloobođenja. Sa svojom vojskom je prošao golgotu Albanije, ostrva Krfa i Vida, na kojima su mnogi srpski vojnici ostavili svoje kosti. Odlikovao se skromnošću tako da iako je bio srpski vojvoda nije imao svoju poslugu, jeo je iz vojničke činije, a čitav život spavao u vojničkom krevetu.

Pored vojnika Prve i Druge armije u ovoj spomen kosturnici sahranjene su i kosti vojnika Treće armije kojom je komandovao general Pavle Jurišić – Šturm, kao i vojnici užičkog korpusa sa komandantom Aleksom Vukomanovićem. Najveći broj izginulih u Kolubarskoj bici, tačnije 75 posto čine vojnici moravske jedinice.

Kasnija istorijska dešavanja, naročito ona posle Drugog svetskog rata, kreirana od strane lojalnih sledbenika komunističke revolucije, načinila su jednu istorijsku nepravdu radi očuvanja bratstva i jedinstva među jugoslovenskim narodima.

Naime, na predlog i naredbu tadašnjeg visokog funkcionera komunističke partije, Jovana Veselinova, negde pred proslavu pedesetogodišnjice Kolubarske bitke (1964. god), broj od 250000 srpskih vojnika koji su učestvovali u Kolubarskoj bici je u spomen- kosturnici vidno izbrisan i prepravljen na 120000, a sve to na račun ostalih jugoslovenskih naroda, koji su istini za volju učestvovali u Kolubarskoj bici, ali zasigurno ne na našoj, srpskoj već neprijateljskoj strani.

Kada je ušao u spomen – kosturnicu i video na zidu brojku od 250000, rekao je „Mnogo je to“, i bez skrupule i trunke poštovanja prema tim žrtvama odokativnom metodom rekao neka to bude naprimer 120000. Šta drugo reći do „srpska sramota“.

Prekrajali smo istoriju, odricali se naših predaka, očeva, dedova, ignorisali smo njihove žrtve na kojima danas počiva naša država i naša sloboda, stideli smo se svoga imena i zato nam se danas dešava to što nam se dešava. Plašim se da iz istorije nismo ništa naučili, te smo dužni ponovo da je proživimo.

Svim ovim žrtvama za ljubav i slobodu svih nas neka je večan pomen, slava i hvala.

Амин.

(Na osnovu kazivanja i dugogodišnjeg služenja Bogu u hramu Sv. Velikomučenika Dimitrija u Lazarevcu protojereja stavrofora Živorada Jakovljevića.)

crkvaulazarevcu.org

____________________________________________________________________________________________

Naslov: Bora* S