POMENI ME U MOLITVAMA TVOJIM…

PRIZIV

Pomeni me u molitvama tvojim
Kad sunce pada za daleke gore,
Jer znaj da mene kobne misli more,
I da se, kao slabo dete, bojim.

Kip Svete Genoveve SR.WIKIPEDIA.ORG

Ti čista dušo, budi Genoveva,
Nad zaspalim Parizom koja bdi,
Dokle pod njenim blagoslovom sneva
Ljubavnik čedan i zločinci svi;

I nek pod tvojom molitvom zaćute,
O zaštitnice večna duše moje,
Sve kobne misli što mi srce mute,
I, ko zločinci, spremne za boj stoje.

Pomeni me u molitvama, mila,
I ja ću znati u časove tame,
Kad opet grune nečastiva sila,
Da dobra duša tvoja pazi na me…

Milan Rakić

---

Milan Rakić, srpski književnik, diplomata i akademik, umro  je na današnji  dan, 30. juna. 1938.godine.

Rođen je u  Beogradu, 18. septembra 1876. godine. 

---

Biografija Milana Rakića

Milan Rakić rođen je u Beogradu 1876. godine. Potiče iz ugledne beogradske porodice u kojoj je rano stekao široko obrazovanje i poneo intelektualne sposobnosti.

Pored oca Mite i dede po majci, akademika Milana Đ. Milićevića imao je sve uslove za tako nešto. Studirao je prava u Parizu, a po povratku u zemlju ušao je u diplomatsku službu. U njoj je proveo veći deo života. Bio je u Skadru, Bukureštu, Stokholmu, Kopenhagenu, Sofiji i Rimu.

Svojim prvim pesmama javio se u Srpskom književnom glasniku iz 1902. godine. Njegovi uzori u poeziji bili su u početku francuski parnasovci i simbolisti. Od njih se učio savršenstvu forme., preciznosti izraza, jasnosti i umetničkoj disciplini. Malo je pisao, objavio je oko pedeset pesama i dve tanke sveske stihova 1903. i 1912. godine i posle toga samo još nekoliko pesama.

Sav prožet osećanjem opšte nedovoljnosti, proliva suze bola nad „tuđim nesrećama i neiscrpnom našom bedom“. Situacija čovekove učmalosti i njegovog robovanja na zemlji našla je u njega osoben izraz u „Dolapu“ i „U kvrgama“. Jedini izlaz iz te situacije po njemu je smrt. Rakićev pesimizam obojen je ironijom i samoironijom.

Protivtežu tom egzistencijalnom očaju nalazimo u njegovom snažnom senzualizmu, u žudnji za punoćom života. On odbacuje svaku obmanu, svaku ulepšavajuću sliku i bez straha se suočava sa smrću. U ljubavi, pak, smatra da je istinit samo trenutni zanos. Ljubav je u njegovim pesmama stavljena pod lupu hladnog razuma. Poznate njegove pesme ljubavne tematike su „Iskrena pesma“ i „Očajna pesma“.

Svog pesimizma i skepse Rakić se oslobađa samo u rodoljubivim pesmama i to u ciklusu „Sa Kosova“ sa svega sedam pesama. Rakićeve kosovske pesme nose u sebi nešto od autentičnosti našeg srednjeg veka. Njegovo rodoljublje je plemenito, a jezik čist i krepak, što i pokazuje pesma „Na Gazi Mestanu“. Umro je u Zagrebu 1938. godine, a sahranjen je u porodičnoj grobnici na Novom groblju.

Izvor: knjizara.com

---

Očajna pesma

Upij se u mene zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojima žednim.

Kao Hermes stari i s njim Afrodita.
Stopi se u meni strašću tvojom celom,
Da sav iznemognem pod vitkim ti telom,
I da duša moja najzad bude sita…

— Kad pomislim, draga, da će doći vreme
Kad za mene neće postojati žena,
Kad će čula moja redom da zaneme,
I strasti da prođu kao dim i pena,

A da će, još uvek, pokraj mene svuda
Biti mesečine pod kojom se žudi,
I mladih srdaca što stvaraju čuda,
I žena što vole, i voljenih ljudi,

Vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada
Kao bik pogođen zrnom posred čela
Što u naporima uzaludnim pada
Dok iz njega bije krv crna i vrela…

Upij se u meni zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojima žednim…

Milan Rakić

---

---

Priredio: Bora*S

---

NAJMLAĐA SRPSKA KRALJICA…

Simonida Nemanjić, najmlađa srpska kraljica

Sporazum, kojim je srpsko-vizantijska granica povučena linijom Ohrid-Štip-Veles, predviđao je da bude vaspitana na srpskom dvoru, dok ne sazri za bračne obaveze

Simonida Nemanjić

Simonida (1294-1345) je imala samo pet godina kada je njen otac, vizantijski car Andronik Paleolog, poslao na srpski dvor.

Mala priceza bila je zalog mira i nevesta Stefana Uroša Drugog Milutina, koji je tada imao nepunih pedeset, nekoliko brakova iza sebe i odraslu decu.

Venčanje je obavio ohridski arhiepiskop Makarije u proleće 1299. Srbima je, u ime miraza, priznata osvojena teritorija iznad famozne linije Ohrid – Prilep – Štip.

Simonida je tako postala Srpkinja i četvrta žena 40 godina starijeg kralja Milutina, uprkos tome što je na dvoru Nemanjića bio jak otpor prema braku sa vizantijskom princezom.

Srpski kralj Milutin, deda Dušana Silnog i otac Stevana Dečanskog, imao je poseban odnos prema ženama. Obožavao ih je, a Simonida je bila malo dete. Ipak, tadašnjeg patrijarha Jovana je najviše brinulo pitanje njenog pravnog položaja, pošto je Milutin sa Andronikovom ćerkom sklopio četvrti brak, koji pravoslavna crkva nije smatrala kanonskim.

Dve decenije ona je „trpela“ kralja, za nju veoma starog čoveka. Ni svekrva, čuvena Jelena Anžujska, nije je volela, jer nije volela Vizantiju. Trpela je i rođenu majku, caricu Irinu, koja je pokušavala da iskoristi njen položaj na dvoru moćnog kralja Milutina.

O Simonidinom bračnom životu sa Milutinom nije sačuvano mnogo dokumenata, tek nekoliko zapisa. Prema sporazumu, kojim je srpsko-vizantijska granica povučena linijom Ohrid-Štip-Veles, Simonida je trebalo da bude vaspitana na srpskom dvoru sve dok ne bude bila dovoljno zrela da preuzme bračne obaveze.

U Srednjem veku, mlade plemkinje su postajale punoletne obično sa 12 godina i tada su najčešće udavane.

Po Pahimerovim rečima, prilikom prvog susreta Milutin je, suprotno običajima, sišao sa konja i Simonidu dočekao „pre kao gospodaricu, nego kao suprugu“. Taj detalj otkriva koliko je Milutin, iskusni političar i prekaljeni ratnik, pridavao ovom braku. To je bio prvi, a pokazaće se i jedini brak, koji je jedan srpski vladar sklopio sa ćerkom vizantijskog cara.

Spisak znamenitih antipalamita, otkriva da se Simonida tokom 14. veka živo interesovala za teološka pitanja i maštala o tome da se zamonaši. Kada joj je majka Irina naprasno umrla, mlada srpska kraljica je otišla na njenu sahranu u Carigrad i rešila da se ne vrati mužu. Pojavila se u monaškoj rizi pred Milutinovim ljudima. Njihovo zaprepašćenje i zbunjenost presekao je Simonidin polubrat, despot Konstantin Paleolog, koji joj je strgao odeću i naterao je da obuče svetovnu odeždu. Predao je srpskom poslanstvu i pored Simonidinog opiranja i suza.

Kralj Milutin joj je naredio da se smesta vrati ili će opet da pokrene rat! Odmah je poslao i svoje izaslanike sa pretnjama. Mlada i lepa Simonida tada je imala 22 godine. Vratila se suprugu, a kada se Milutin razboleo, nije se odvajala od njega.

Svi su bili zatečeni njenom velikom brigom i negom bolesnog muža. Milutin je umro 19. oktobra 1321. godine. Dve i po godine kasnije, proglašen je za sveca. Postoje zapisi da je Simonida, povodom toga, poslala prelepo kandilo da ukrasi njegov grob. Istoričari, poput Stanoja Stojanovića, smatraju da je to bio očigledan dokaz da u njoj nije bilo nimalo mržnje prema mnogo starijem mužu.

Kralj Milutin i Simonida

– Priča se da je zbog prekinutog detinjstva i nesrećne rane udaje ostala nerotkinja i da je zauvek omrzla muški rod.

Paradoksalano, jedini muškarac koga je do smrti iskreno volela, bio je njen otac koji ju je prodao za mir – piše Isidora Bjelica u knjizi o srpskim kraljicama. – O Simonidinim poznijim danima zna se malo.

Poznato je da je naručila posmrtnu pesmu za oca i da je na nagovor maćehe Marije Paleolog, protiv zaljubljenog cara Dušana, rovarila kod njegove ljubavi, udovice Evdokije.

Poslednji put, kako zapisuje istoričar Lasker, Simonida se pominje 1336. godine kao jedna od prisutnih na velikom zboru državnih i crkvenih dostojanstvenika, koji su sudili zaverenicima protiv vlade.
Veruje se da je umrla posle 1345. godine.

Njena neobična sudbina bila je inspiracija mnogim umetnicima, a lepota opevana u pesmama i prikazana na mnogim freskama i slikama. Freska u manastiru Gračanica, na kojoj je lik srpske kraljice, nadaleko je poznata i spada u najvrednije.

Bila je inspiracija Milanu Rakiću za pesmu „Simonida“ i Milutinu Bojiću za dramu „Kraljeva jesen“.

Asteroid „1675 Simonida“, koji je otkrio astronom Milorad B. Protić, nosi ime po najmlađoj srpskoj kraljici sa dvora Nemanjića.
Marko LOPUŠINA
Izvor: novosti.rs/ZNAMENITE SRPKINjE

VIDOVDAN-SIMBOL KOLEKTIVNOG IDENTITETA SRBA…

• Danas je verski i državni praznik Vidovdan kao pomen na stradanje Srba i kneza Lazara Hrebeljanovića u bici protiv turske vojske na Kosovu polju 1389. godine.

Uroš Predić-Kosovka devojka

Kao državni praznik obeležava se radno, a u spomen na Kosovsku bitku, koja se odigrala 28. juna 1389, odnosno 15. juna po starom kalendaru na Gazimestanu i predstavlja prisećanje na poginule i umrle u svim ratovima.
fTo je, prema mišljenju istoriografa, važan datum u kolektivnoj svesti srpskog naroda i jedan od temelja kolektivnog identiteta.

Simbolizuje slobodu, otpor tuđinu, negovanje patriotizma, nacionalnog bića, viteštva i herojstva, ali i prekretnicu posle perioda uspona pod vladarima iz dinastije Nemanjića.
Poseban značaj Vidovdan je dobio u vreme stvaranja nove srpske države, a kao zvaničan državni praznik uveden je 1889. na 500-tu godišnjicu od Kosovskog boja.
Posle Kosovske bitke telo kneza Lazara (1329-1389) je sahranjeno u manastiru Ravanica, a u seobi Srba pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem krajem 17. veka je preneto u fruškogorski manastir Vrdnik.
U Ravanicu su mošti vraćene 1989, na 600-tu godišnjicu Kosovske bitke.

Stradanju srpskih vojnika je posvećen spomenik podignut na Gazimestanu 1953. godine, rad Aleksandra Deroka, a na mestu bitke na Gazimestanu kao endemska vrsta cveta crveni kosovski božur.

Na polju Kosovu 1389. odigrala se presudna bitka između srpske i turske vojske, koja je otvorila vrata Turcima za dalji prodor u Evropu. Pretpostavlja se da je turski sultan Murat Prvi, koji je na Kosovo stigao sa sinovima Bajazitom i Jakubom, predvodio 40.000 vojnika, a da je srpski knez Lazar Hrebeljanović sakupio 25.000 boraca.
Izvor:rtv.rs/

---

---

Na današnji dan 1389. godine na polju Kosovu odigrala se presudna bitka između srpske i turske vojske, koja je otvorila vrata Turcima za dalji prodor u Evropu. Oskudni istorijski podaci ne otkrivaju tok bitke, čak ni ko je pobedio.

narodnimuzej.rs/images/Nadezda-Petrovic-kosovski-bozuri-Gracanica-1913.

Pretpostavlja se da je turski sultan Murat I, koji je na Kosovo stigao sa sinovima Bajazitom (potonji sultan Bajazit I) i Jakubom, predvodio 40.000 vojnika, a da je srpski knez Lazar Hrebeljanović sakupio 25.000 boraca. Kralj „Srbljem i Bosni“ Tvrtko I Kotromanić – koji je knezu Lazaru pritekao u pomoć odredom pod komandom velikog vojvode Vlatka Vukovića – pisao je Trogiranima 1. avgusta 1389. o pobedi nad Turcima.

Slično pismo je Tvrtko poslao i u Firencu, odakle mu je odgovoreno da već znaju za turski poraz. Na pobedu Srba posredno ukazuje i dnevnik s puta u Carigrad ruskog mitropolita Pimena, u kojem se pominju veliki neredi u Turskoj 12 dana posle Kosovske bitke.

U bici su poginula oba vladara: Lazara su Turci zarobili i posekli, a Murata I je ubio srpski ratnik Miloš Obilić.

U svakom slučaju, nesporna je posledica bila da je Srbija ubrzo postala vazalna država. Kosovska bitka postala je predmet legende, prvo kod čuvenog pisca srednjovekovne Srbije Konstantina Filozofa u „Životu despota Stefana Lazarevića“, zatim kod dubrovačkog istoričara Mavra Orbina u delu „Il Regno degli Slavi“ (Kraljevstvo Slovena) objavljenom 1601. – koje je u stvari prva prava istorija Srba, a najviše preko ciklusa srpskih narodnih epskih pesama.
Izvor:rtv.rs/Tanjug 28. jun 2014.

---

 

Stihove napisao Milan Rakic 1912. godine
Izvođač: bend „357“

---

 

---

---

 

Priredio:Bora*S