HTELA DA OSVETI MUŽA I SPASE SRBIJU…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________

Pokušaj ubistva kralja Milana u Sabornoj crkvi u Beogradu, šokirao je tadašnju javnost. U svom magistarskom radu Vanda Perović piše da je to bio čin „jedne emancipovane, politički obrazovane, ideološki usmerene i hrabre žene za to vreme.

Atentati su, istorija je to pokazala, uglavnom muški „posao“. Žene retko prave takav prestup. Zato sudbina Jelene Ilke Marković, prve (i jedine) srpske atentatorke koja je pokušala da ubije kralja Milana Obrenovića, i danas intrigira. Vanda Perović se dugo bavila ženama u radikalnim pokretima. Zanimalo je kad žena iz privatne prelazi u javnu sferu, šta treba da se desi da bi ona radikalno odreagovala. Izučavala je američke anarhistkinje, a onda je odlučila da se prebaci na domaći teren i istraži život srpkinje koja je pucala na monarha. Sa radom „Jelena –Ilka Marković – upisivanje u političku istoriju Srbije“, pre četiri godine magistrirala je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, na odseku „Rod i politika“.

Ko je, dakle, Jelena Ilka Marković, prva srpska atentatorka?

Rođena je 1845. kao Jelena Ilka Bajić u Šopronju, baroknom gradiću na severozapadu Mađarske. Od očeve činovničke plate četvoročlana porodica je udobno živela. Jelena ima četrnaest godina kad joj umire majka od trovanja. Tada se porodica razdvaja. Otac šalje Ilku i njenu stariju sestru Lujzu kod tetke u Novi Sad. Devojke usavršavaju srpski jezik, a uče francuski i nemački, kao i klaviru.

– Ilka se sa 17 godina udaje za Jovana Andrejevića Jolesa, poznatog doktora i prvog srpskog anatoma – priča Vanda Perović. – Lep, nežan i veoma učen čovek. Prevodio je Šekspira i bio jedan od osnivača Srpskog narodnog pozorišta. Bliski prijatelji bili su mu Jovan Jovanović Zmaj, Đura Jakšić, Laza Kostić, Jovan Đorđević. Tom udajom Ilka ulazi u krug visokoobrazovanih Srba koji imaju političku misiju – očuvanje srpstva i srpskog identiteta. Oni koji su ih poznavali tvrde da je brak bio srećan.

Nažalost, doktor Andrejević je imao tuberkulozu. Umro je posle dve godine braka.

Politička posela

Rana muževljeva smrt bila je veliki šok za mladu ženu. Nije mogla da se pomiri s činjenicom da ga više nema. Porodica je zato šalje u Beograd, kod sestre Lujze i zeta, profesora Gavrila Vitkovića.

– To je Beograd kneza Mihaila Oberenovića koji je 1867. dobio gradove na upravu od Turaka. Čine se veliki napori na modernizaciji grada, školskog sistema. Vitkovići pripadaju građanskoj intelektualnoj klasi leve orijentacije. Kod njih se dva puta nedeljno organizuju umetničko-političko-književna posela. Od pet popodne do deset uveče, uz muziku se čita poezija i diskutuje se. Razmatraju se nove ideje socijalizma, anarhizma, pa čak i feminizma.

Politička situacija u Beogradu mnogo je oštrija nego u uglađenom Novom Sadu. Ilka upoznaje Lazu Pačua, Peru Todorovića, Jovana Đaju, Milovana Glišića, sestre Milicu i Anku Ninković, Lenku Kničanin. Svi oni su bili okupljeni oko socijaliste Svetozara Markovića, a kasnije su postali prvaci Narodne radikalne stranke. Redovni posetilac posela kod Vitkovića bio je i Jevrem Marković, stariji brat Svetozara Markovića.

– Ilki se dopala Jevremova ozbiljna priroda i kako je diskutovao o političkoj situaciji. Posle nekoliko meseci, mlada udovica postaje supruga Jevrema Markovića. Potpomognut Ilkinim mirazom, Jevrem napuššta vojnu službu i počinje profesionalno da se bavi politikom.. Posle ubistva kneza Mihaila u Topčideru, na vlasti je maloletni kralj Milan. Jevrem je opozicionar namesničkoj vladi. Godine 1875. izabran je u Narodnoj skupštini kao poslanik iz Jagodine. Slobodan Jovanović je okarakterisao Jevrema Markovića kao prekog čoveka, vrlo oštrog jezika koji napada državu, upravu, vojsku i crkvu. Nije štedeo ni Vladu, ni kneza Milana lično.

Vanda Perović ističe kako je i Ilkin drugi brak bio izuzetno srećan. Supružnici su bili veoma privrženi jedno drugom. Ilka je strasno podržavala političku karijeru svog muža.

– Dobra je bila domaćica na poselima koja su se dešavala u domu Markovića. Živeli su u stanu u parteru, u današnjoj Čika – Ljubinoj ulici, broj 5. Danas je tu kafić ispred koga je istaknuta tabla na kojoj piše da su na tom mestu 1871. ustanovljene prve srpske

socijalističke novine „Radenik“.

Kakav je bio položaj žene u Srbiji krajem 19. veka?

– Po srpskom građanskom zakoniku koji je trajao 105 godina, žene su bile „imanje čovekovo“ – kaže Vanda. – Bez prava na nasledstvo i sa obavezom da rade sve ono što muž od njih zahteva. Brak Jevrema i Ilke nije bio takav zbog njihovog praktikovanja socijalističkih ideja.

U Drugom srpsko-turskom ratu Jevrem Marković ističe se kao uspešan komandant. Oslobađa Belu Palanku, Pirot i Niš. Za to biva odlikovan ordenom „Takovskog krsta“ i krstom „Svetog Đorđa“. Međutim, dolazi do intrige i kralj Milan i neki generali povezuju Jevrema s Topolskom bunom, zbog čega Jevrem biva uhapšen. Preki sud ga osuđuje na smrt zbog veleizdaje. Streljan je 31. marta 1878. godine. Kad je čula da je Jevrem streljan, Ilka je dojurila u Aranđelovac, bacila se na grob i zaklela: „Kad nisi imao sreće da imaš sina, ja ću te osvetiti“.

– Za četiri godine od Jevremovog ubistva, Ilka gubi dom u Beogradu, dok je njihova porodična kuća u Jagodini konfiskovana na osnovu dugova koje je imao kao trgovac. Za kratko vreme Ilka je ostala bez voljenog muža, doma i položaja u društvu. Postala je prezrena udovica veleizdajnika. Vedra, mila, komunikativna žena, postala je ćutljiva i preka. Patila je od lupanja srca i plašila se da će umreti pre nego što uspe da uradi ono što je naumila.

Živi za osvetu

Najvažnije joj je bilo da Jevrema dostojno sahrani. Tražila je dozvolu za prenos njegovih posmrtnih ostataka iz Aranđelovca u Jagodinu. Nije je dobila sve do proleća 1882. kad su se socijalisti transformisali u Narodnu radikalnu stranku. Vlast se verovatno plašila da se to ne iskoristiti za političke demonstracije. Sa Perom Todorovićem, poznatim novinarom, tajno su otkopali grob tokom noći, kosti stavili u ćebe i preneli ih u Jagodinu. Poslednji novac koji je imala potrošila je za sahranu i podizanje spomenika svom mužu Jevremu i deveru Svetozaru Markoviću. U svojim memoarima novinar Pera Todorović je kasnije napisao da mu je ona tada rekla kako će „Milana ubiti i Jevrema osvetiti“.

U jesen 1882. pronalazi stan preko puta Saborne crkve. Smatrala je da je crkva jedino mesto gde kralj Milan mora da stoji mirno. Živi izuzetno bedno, u dve sobe sa najosnovnijim nameštajem. Saznaje da će 10. oktobra 1882. kralj Milan stići parabrodom na pristanište iz Rumunije i da će dan kasnije doći do Saborne crkve.

Prema iskazu koji je kasnije dala u istrazi, imala je dva napunjena pištolja svoga muža. Jedan ruske izrade vezala je kanapom oko pojasa. Ponela je i nož. Obukla je jaknu, prešla preko ulice u Sabornu crkvu i čekala dva sata. Kralj Milan se pojavio sa kraljicom Natalijom i dva ađutanta. I narod se okupio. Počelo je bogosluženje. Jelena Ilka Marković je izvukla pištolj, uperila ga u kraljevu glavu i opalila. Promašila je. Major Horvatović, njegov ađutant je odskočio. Nije stigla drugi put da puca. Bila je uhapšena.

– Nije bila uhapšena samo ona, već pola Beograda – ističe Vanda Perović. – Ko god je rekao ijednu reč protiv kralja završio je u tamnici. Ljudi su se prosto utrkivali u potkazivanju jedan drugog. Posle atentata, i Ilkina porodica, sestra i zet su teško stradali. Držani su u zatvoru šest meseci, a kad su pušteni na slobodu bili su finansijski upropašćeni. Milan nije bio omiljen u Srbiji. Niti je on voleo srpski narod, niti je srpski narod njega voleo.

Optužena Jelena Ilka Marković odmah je priznala delo. Htela je, veli, da osveti muža, ali i da spase Srbiju od opakog ubice čija politika šteti Srbiji. Pre nego što je pucala, napisala je Proglas Srbiji koji se citira na sudu.

– Njen atentat se do današnjeg dana stavlja u kontekst ubistva iz strasti i osvete žene kojoj je tuga pomerila razum – veli Vanda. – Pazite, ona je na kralja pucala četiri godine posle ubistva muža. Moja teza u magistarskom radu je da Ilka Marković nije pucala samo da osveti muža, već i iz patriotskih razloga.

Ideja da žena može biti atentator, jako uznemirava crkvu i društvo. Smatralo se da žena treba da daje i održava, ali nikako da oduzima život. Ilka je ušla u mušku sferu politike i pucala u kralja u crkvi, ne bojeći se ni Boga, ni ljudi. Bio je to akt jedne emancipovane, politički obrazovane, ideološki usmerene i hrabre žene.

Suđenje je trajalo tri sata, 12. aprila 1883. Sama je odgovarala na pitanja predsednika suda, nije htela advokata. Presuda je brzo donesena. Osuđena je na smrt. Rekla je da se oseća krivom i da presudu prihvata, da ne traži pomilovanje i da je zadovoljna. Porodica je, međutim, uložila molbu za pomilovanje. Posle mesec dana je pomilovana i premeštena u ženski zatvor u Požarevcu. Nije se zahvalila kralju Milanu na milosti. Ubrzo je nađena mrtva u ćeliji, zadavljena peškirom. Zvanično je to proglašeno samoubistvom. Zatvorski lekar je, pak, tvrdio da Ilka nije mogla sama da se obesi. Njena smrt ostala je nerazjašnjena.

Zmaj joj je posvetio poemu

Jelena – Ilka Marković, prema rečima Vande Perović, živi bogat posthumni život. Neposredno posle njene smrti, Zmaj Jova Jovanović, čovek koji ju je dobro poznavao, napisao je poemu „Kraljev anđeo čuvar“.

– Tu on kaže kako je Ilka, pucajući iz pištolja, namerno promašila kralj Milana kad je videla lice kraljice Natalije. Njena ženska duša nije mogla da dozvoli da kraljici Nataliji nanese bol, kakav je njoj naneo kralj Milan ubivši joj muža. I doktor Vladan Đorđević, lekar i svestrani srpski političar, objavio je 1908. godine roman od 500 strana na nemačkom i srpskom jeziku, pod nazivom „Gogota ili silazak s prestola“. On u njemu opisuje sledeću situaciju. Ilka dolazi kod kralja Milana i moli ga da poštedi život njenog muža. Kralj Milan, inače veliki šarmer, zaljubi se u lepoticu kakva je bila Ilka. Spreman je da abdicira da bi se sa njom oženio. Ona, međutim, kao prava patriotkinja smatra da to nije moguće. U toj knjizi, Ilka je prikazana kao zavodnica. Knjiga je na moje veliko zaprepašćenje, veoma vulgarno napisana. Nije mi jasno kako je tako ugledan čovek kao što je bio dr Vladan Đorđević sebi to mogao da dozvoli.

Novosadska glumica Milka Grgurova napisala je i 1911. o svom trošku izdala knjigu „Ilka atentatorka“. Budući da su se dobro poznavale, ona je Ilku prikazala u romantičarskoj ulozi hrabre patriotkinje koja žrtvuje život za otadžbinu i narod. Nedavno je, pak, objavljen i istorijski triler „Slučaj gospođe Markovićke: Poslednji greh“, Dragoljuba Stojkovića.

– Znam da se Ilka Marković pojavljuje i kod Sime Matavulja u njegovim „Beogradskim pričama“ – kaže Vanda Perović. – Prikazana je kao egzaltirana udovica koja priziva duhove. Nije nazvana svojim imenom, ali se može prepoznati.

Snežana Milošević, Ilustrovana Politika

MOJE VREME ISPRED STAROG ZDANJA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

PRECI I VRLI POTOMCI

Zašto jedno kulturno- istrorijsko dobro ove nam zemlje, podignuto još 1865. godine, spomenik kulture, građevina izuzetnog značaja i sjajne arhitekture, nekada  skupštinski dom Knjaževine Srbije, letnjikovac dinastije Obrenović, kasnije reprezentativni hotel i ponos Bukovičke banje u vremenima kada je ova imala više gostiju nego stanovnika-danas propada?

Polomljeni prozori, krov koji  prokišnjava i sklon je padu, spoljašnost, unutrašnjost i prostor okolo objekta – ruinirani…

Do bola.

To je ono što se može, onako u prolazu, zapaziti- spolja.

A unutra?

 Iako se u ovaj objekat može ući na razvaljena vrata ili  kroz isti takav prozor, to nisam učinio. Od prolaznika ili malobrojnih šetača, po inače prelepom banjskom parku-jedinstvenoj umetničkoj galeriji na otvorenom, ne doznajem ništa. Sleganje ramenima, tek.

Za nadležne-nisam nadležan.

Zato sam nakon povratka, malo istraživao. Odoh na www.arandjelovaconline.com

 Kad TAMO, kao naručen, tekst autora Milene Milikić, koji delimično, prenosim i OVDE.


”Telefonska centrala na recepciji je i dalje tu, ali su kablovi pokidani. Nekoliko računa i dalje stoji na recepciji, kao i sveska koja je svojevremeno bila kao knjiga utisaka. Međutim, zbog vlage i dugog stajanja, reči zapisane u knjizi sada nije moguće pročitati.

Hol hotela pun je otpalog maltera i razbijenog stakla. Iznad vrata piše restoran, a ispred na podu je velika tabla sa nekadašnjom dnevnom ponudom jela. Stolica i stolova u restoranu nema, a nema ni radijatora – oni su prema rečima našeg vodiča ukradeni.

Stepenice koje vode na sprat na kome se nekada nalazila balska sala i hotelske sobe nisu obezbeđene i preporučuju nam da, dok se penjemo, idemo bliže zidu.

Balska sala, koja je nekada primala kneževe i u kojoj je prema rečima našeg vodiča Živojin Mišić upoznao svoju suprugu puna je razbijenog stakla, a na podu je i nekoliko dušeka. Vidi se da je ona sada često odredište „nezvanih gostiju“, jer je tu „groblje“ plastičnih pivskih flaša, zgužvanih paklica cigareta i brda opušaka.” 

                                                                                      ***

Pa eto, preci su sagradili i ostavili potomstvu na dobrobit.

A vrli potomci, uništavaju i dopuštaju  da propadne.

ŠTETA.

 I  SRAMOTA!

 

Bora* Stanković

________________________________________________________________________________________________