DOK SPAVATE, KO VAS MILUJE PO LICU…

Ovo vam hoda po licu dok spavate!
Demodex folliculorum i Demodex brevis su dve vrste ovih malih stvorenja koja naseljavaju ljude i gamižu našim licima tokom noći.
Oni imaju osam nogu i u srodstvu su sa paucima.

Upoznajte demodekse, mikroskopske organizme koji žive u folikulu ljudske dlake dok se, ukopani u kožu, hrane masnoćom koju lučimo. Naučnici su utvrdili da su svi ljudi stariji od 18 godina domaćini ovim organizmima.
Demodex folliculorum i Demodex brevis su dve vrste ovih malih stvorenja koja naseljavaju ljude i gamižu našim licima tokom noći. Oni imaju osam nogu i u srodstvu su sa paucima.

Dobra stvar je to što su naučnici utvrdili da demodekse ne stvaraju ljudima nikakve probleme.
Ipak, za sada nije poznato kako se demodekse šire među ljudima, ali se pretpostavlja da se prenose sa majke na dete prilikom dojenja.
Zanimljivo, kod mlađih osoba verovatnoća da imaju demodekse je znatno manja, ali je utvrđeno njihovo prisustvo na svim pokojnicima.
Izvor: Magazin.ba / daily mail

______________________________________________________________________________________________

FUUJ: Pogledajte šta upravo gmiže po vašem licu!

One su sićušne grinje u srodstvu s paukovima, a žive na vašem – licu!
Među testiranim osobama naučnicu su u 100 odsto slučajeva utvrdili da ovi paraziti žive na vašem licu, tako da upravo sada dok ovo čitate osmonoge grinje baškare se po vašim obrazima, nosu, čelu…

Nova studija ustanovila je da su ove grinje nevidljive na oko, ali da se nalaze na svim testiranim osobama, prenosi Dejli mejl.
Njihov dom pronađen je u folikulima naše kose i u pitanju su Demodex foliculorum i Demodex brevis.

Radi se o dve vrste facijalnih parazita koje se hrane uljima koje izlučuje naša koža. Noću kada je mračno sa kose se spuštaju na naša lica.
– U stvari su vrlo slatki. Sa osam sićušnih nogu, izgledaju kao da plivaju kroz ulje. To je kao da stalno pored sebe imate nerazdvojong prijatelja. Shvativši da ih svako ima i da ne izazivaju nikakve probleme je vrlo ohrabrujuće – rekla je studentkinja Megan Tomes sa Univerziteta u Karolini koja je radila na studiji.
Izvor:.pressonline.rs

______________________________________________________________________________________________

Priredio& naslovio:Bora*S

LJUDI GOVORE…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Kako smo zaboravili da lovimo pogled u prostoriji i gde je nestala ona priča bez ijedne izgovorene reči…

Foto: zenskisvet.com

  Jesmo li zaboravili da razgovaramo, da čitamo one  neverbarlne signale na koje smo uvek i pravovremeno reagovali kao mali, jesmo li nemi na tom univerzalnom jeziku s kojim se srećemo svakodnevno.

  Da li šalterska službenica koja vidi uznemireno, oznojano lice, ruke koje grozničavo traže po fascikli zapravo ne razume slika pred sobom.

  Da li žrtva koja moli svog mučitelja sa svim porukama na licu da to ne čini zapravo govori jezikom koji on ne razume i pa zato on nastavlja da na njoj leči sve ono što ga boli od detinjstva?

Nekada je takva komunikacija jedino što ljudi imaju a malobrojnim svedocima takvih razgovora koji umeju da gledaju ili traže takve skrivene poruke to znači buđenje iz mehaničke svakodnevnice.

Takvi retki razgovori promiču nam svakodnevno, eto na primer i na ulici, u gradskom prevozu, u zgradama fakulteta svuda gde, kako bi to Rastko Petrović rekao „Ljudi govore“…

U magnovenju nekih mutnih vremena, neprimerenih okolnosti poštenom čoveku, ali i okolnostima u kojima plivaju oni koji čvrstih okvira kako moralnih tako i fizičkih nemaju.

U takvim vremenima desio se on, Arapin, cenim iz Tunisa jer to sam čula da pominje na lošem engleskom jeziku, ona plavooka Zemunka žedna pažnje i neženosti. Govorio je tiho, s pauzama kao da se tek sada sreću, i kao da sutra ne postoji, govorio je o Beogradu, dok je autobus hitao ka Zemunu i gledao je u ono što mi inače ne viđamo. Ona opijena pažnjom naslonila se na njegovo rame.

Uz čuđenje zbunjene i zbijene autobuske publike, Arapina nije bilo sramota da zapeva, nešto na arapskom. Delovalao je kao intimna pesma, s ličnnom posvetom a zapravo to su mogli biti i stihovi nekog arapskog narodnjaka, u doba paranoje strahujem da je to moglo biti i nešto uvredljivo, tako je delovalo dok nisam primetila na koji način i sa koliko topline on nju gleda. Ta toplina ista je na svim jezicima.

Njegov pogled je govorio više od reči koje njegov engleski nije mogao da savlada, tako su zapravo oči govorile jezikom koji književnost i bilo koja svetska gramatika ne poznaju.

Drugim rečima  mikrosvetovi ipak postoje uprkos krizi, uprkos neizvesnosti, uprkos tački planete na kojoj smo nekoga videli ubeđeni da gledamo u fantaziju. Mikrosvetovi sa mikrojezicima prkose svim pravilima, baš onako kao što i u matematici svaki izuzetak prkosi i potvrđuje ono što je zapisano, onako kako zapravo ljudi govore.

Biljana Jovičić, rts.rs (09. jun 2013)

IZMEĐU DVA OTKUCAJA SRCA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________

NEVEROVATNE MINIJATURE NA VRHU IGLE

Nikolaij Aldunin (56), ruski umetnik poznat po minijaturama, napravio je neverovatna dela na vrhu igle

 Nikolajeva dela se mogu videti samo uz pomoć mikroskopa, a on ih stvara između dva otkucaja srca kako bi mu ruka bila savršeno mirna.

Od alata koristi superlepak, špric i čačkalicu.

Dok je radio na minijaturi puške, posle dve nedelje rada, ona se polomila. Ipak, ovaj smireni umetnik je samo seo, zapalio cigaru i započeo novu.

„Nikako ne smete da zapadnete u stanje zabrinutosti.

Sve što osećate direktno se projektuje na vaše ruke“ izjavio je Nikolaj.

Inspriaciju za stvaranje ovih neobičnih dela je pronašao u ruskoj bajci o majstoru koji je bio toliko vešt da je mogao da potkuje buvu.

Izvor: Pressonline, foto: Daily Mail /Autor: Sanja Ćurćić

---