KAD MI TAKO DOĐE…

MART

Kad mi dođe da idem,
mnogo moram da idem.
Nije važno kuda ću.
Nije važno dokle ću.
Došlo mi je da idem
i ja idem kao lud
– unutra u mene.

Vetar mi je gudalo.
Ja sam violina.
Vetar svira na meni
u „E“ žicu kad plačem,
u „E“ žicu kad pevam,
u „E“ žicu kad sanjam,
jer ja nemam drugu žicu
osim „E“
– unutra u mene.

Za travu se tabanima hvatam
da me vetar nikud ne oduva.
Al kad dođe da idem,
strašno moram da idem.
Nije važno kuda ću.
Nije važno zašto ću.

Krv se sva u žeravicu pretvori.
Nebo dlanom poravnava puteve.
Široko me kiše zaobilaze.
Obuva mi sunce žute cipele.
Kad mi tako strašno mnogo dođe
samo idem, idem kao lud
– unutra u mene.

Miroslav Antić

---

 

UŠLI SMO U NJU…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________________

GUGLOVA POČAST MIKI ALASU…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________

Miran, tih, skroman, čovečanski jednostavan, natčovečanski obdaren, Mihailo Petrović je bio jedan od najvećih sinova našeg naroda, ocena je slavnog Milutina Milankovića

Đorđe Karađorđević i Mika Alas

Juče je Gugl ispisao svoj logo lokalizovan za Srbiju u znaku još jednog srpskog velikana, ovoga puta Mihaila Petrovića Alasa, rođenog na jučerašnji dan pre 145. godina.

Slavni Mika Alas pripada onom uskom krugu ovdašnjih uglednika koji su uspeli da, uprkos svemu, usklade svoje mnogobrojne talente, znanja i emocije, tako da prvo ne bude na smetnji drugom i trećem, niti drugo prvom i trećem, takođe ni treće prvom i drugom. Umesto da se međusobno guše ili, što je još gore, da se isključuju, Mika Alas je svoje talente, znanja i emocije, kao retko ko, harmonizovao na način redak u srpskom javnom životu, nauci i kulturi.

Njegovo sladostrašće nije ugrozilo predanost violini, njeni zvuci nisu ga odvojili od profesure, pedagoški rad nije sputao privrženost nauci, nauka nije samlela literaturu, literatura nije opozvala zadatke otadžbine, zadaci otadžbine u ratu nisu ugasli njegov antirežimski stav u miru, stanje mira nije umrtvilo Alasovu okrenutost otkrivanju uvek novog.

U slučaju Mike Alasa, a to je prilično retka pojava na ovim prostorima, i alaski izazovi, i muzička banda, i profesura, i pedagogija, i nauka, i literatura, i otadžbinski zadaci, stajali su u harmoničnoj vezi. Znatiželja i žeđ za avanturom i putovanjem, zov dalekih horizonata, ka kojima streme hrabri, ali svesni slobode, bila je ta vezivna nit u njegovom životu ispunjenom visokim dometima na mnogim poljima stvaranja. Ova nit je omogućila Petroviću da bude sorbonski doktor nauka (1894), velikan matematike, savski i dunavski alas, muzikant po beogradskim kafanama i svadbama (,,Suz”), osnivač Beogradske matematičke škole, ratnik i akademik, pronalazač i državni šifrant, izvanredan pisac, artiljerijski pukovnik u rezervi koji se 1941, iako ima 73 godine, javlja i stavlja na raspolaganje ratnoj komandi, da bi ponovo branio otadžbinu, a onda neće da se preobuče u ponuđeni ,,civil”, nego kao ratnik bira nemačko zarobljeništvo.

Oronulog zdravlja, pušten je iz nemačkog zarobljeništva posle tri meseca, posredovanjem italijanske kraljice Jelene, pošto se svojoj tetki s tom molbom obratio princ Đorđe Karađorđević, verovatno Alasov najbolji prijatelj.

Mihailo Petrović je umro u okupiranom Beogradu 8. juna 1943. godine, u stanu na Kosančićevom vencu na kome je i odrastao.

Sutradan su alasi s Dunava i Save preneli u kovčegu posmrtne ostatke ,,svog majstora” od njegove kuće na Kosančićevom vencu do Saborne crkve, gde se od svog prijatelja, uz udaljene zvuke violine, oprostio slavni Milutin Milanković, koji je izgovorio i ove reči: ,,Miran, tih, skroman, čovečanski jednostavan, natčovečanski obdaren, Petrović je bio jedan od najvećih sinova našeg naroda”.

Svakako je Milanković znao šta kazuje i jasno je da to nisu bile prigodne reči kada se, pogotovo u našoj tradiciji, onaj ko putuje u večnost ,,kuje u zvezde”.

I mora biti da je kao Alasov prijatelj znao da se taj veliki čovek i um srpske nauke i kulture, već bio pripremao za svoje poslednje putovanje, kada je u poznim godinama išao kao član međunarodne ekspedicije da istražuje zaleđene zemaljske polove i nepregledna prostranstva okeana.

,,Ja sam već u godinama – što sam uradio, uradio… Ako se živ vratim sa ovog putovanja – to je čist ćar. Ako, pak, na putu umrem – ništa ne mari. Biću sahranjen tamo gde me smrt snađe. Najbolje će biti ako umrem na lađi, pa me bace u more da me ribe pojedu i osvete mi se što sam ih mnogo lovio i jeo. Mi, Srbi, smo inače navikli da se sahranjujemo u moru. Znate već da postoji ’plava grobnica’ u Jonskom moru, pored ostrva Vida, ’ostrva smrti’ u blizini Krfa, pa neće ni meni smetati da odem u neko more. Bar se neće mučiti oko moje sahrane.”

Blizina reke privukla je Miku Alasa u ranom detinjstvu, spustio se na obale reke Save i potom, kako je odrastao i upoznavao prijatelje alase, stigao do Dunava, a onda, kao zreo čovek, glasoviti profesor i matematičar, zaplovio i velikim, svetskim morima.

Tako taloženo životno iskustvo, protkano izuzetnom istraživačkom pronicljivošću i naučenjačkom strogošću, oslonjeno na duboke, arhetipske slojeve koji podrazumevaju i veštinu pripovedanja, omogućilo je Alasu da 1940. godine objavi ,,Roman jegulje”, knjigu koja teško da ima premca u srpskoj literaturi, a o kojoj se, nažalost, tako malo zna.

Uostalom, to i ne čudi, pošto se malo zna i o samom Mihailu Petroviću, o Miki Alasu, koji u svom gradu nema ni spomenika, mada pripada samom vrhu piramide srpskih velikana u svetu nauke, obrazovanja i kulture.

Ako je za utehu, Gugl je juče pokazao da se u ,,velikom svetu” za Miku Alasa vrlo dobro zna i da spomenik tom velikanu, saglasno vremenu, može da bude podignut u digitalnom svetu.

Slobodan Kljakić/ politika.rs/

objavljeno: 07.05.2013.

PRELIVANJE LJUBAVLJU…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________

Recepata nikad dovoljno.

Za ovu priliku prilažem „Mikin recept za uspešnu godinu“.

Verujem da će se  mnogima dopasti, a neki će umeti i da ga  primene.

Bora*S

foto:dernek.ba/blog

Uzeti 12 meseci, dobro ih očistiti od gorčine, sebičluka, cepidlačenja i straha.

Svaki mesec pažljivo iseckati na 30 ili 31 dan, tako da je zaliha dovoljna za godinu dana.

Svaki dan posebno ispuniti nadevom: od jedne trećine rada, trećine duševne vedrine i trećine humora – uz dodatak tri kašike optimizma, jedne kašike strpljenja, zrnceta ironije i prstohvata takta.

 Tu masu preliti obilno ljubavlju.

Gotovo jelo ukrasiti buketićem sitnih pažnji i servirati ga svakog dana, sa obaveznom vedrinom, uz šolju dobrog osvežavajućeg čaja.

Miroslav  Antić

KUKU RIKANJE JE SMISAO ŽIVOTA…

TAMOiOVDE_____________________________________________

ZAJEČARAC  KUKURIČE ZA 1.500 DINARA!

Pritisnuti nemaštinom, mnogi Zaječarci su prinuđeni da nude razne usluge boljestojećim sugrađanima ne bi li zaradili koji dinar.

Bandere su prepune oglasa u kojima se nudi sve: od kupovine namirnica, loženja kotlova, šetanja pasa…

 – Zalepio sam oglase da radim sve kućne poslove. Nameštao sam kvake, popravljao drvenariju, čak sam jednoj gospođi menjao sijalice jer “ne može da dovati plafon” (uzeo sam joj 100 dinara za dve sijalice), ali najčudniji je bio slučaj kada me pozvao gospodin i pitao hoću li da ga budim svako jutro! – priča Zaječarac Mika (neće, kaže, da se imenuje jer bi možda izgubio mušterije).

– Ponudio mi je 1.500 dinara, bio sam baš zadovoljan. Pitao sam ga ima li neku želju, šta da mu kažem u slušalicu, a on će “hoću da mi kukuričeš”.

Prihvatio sam, ali sam mu za to kukurikanje tražio još 1.500 dinara i on je pristao. Pa ne znam ko ispada ovde gluplji, ja ili on – smeje se Mika.

Mnoge Zaječarke prave torte i kolače za novac, a jedna domaćica nam je ispričala da ju je mušterija naterala da pojede skoro pola kilograma kolača.

– Starija gospođa mi je telefonom naručila rafaelo kuglice i ja sam joj ih odnela kući. Onda me je zamolila da sve to pred njom pojedem. Na moje čuđenje, ona je objasnila da je vrlo gadljiva, da ne može znati jesam li ja prala ruke ili, ne daj bože, pljunula u smesu. Shvatila sam da me ne ponižava, već je stvarno fobična, pa sam počela da jedem. Srećom, uvidela je da “ne pljujem u kolače”, pa me prekinula na pola i od tada odlično sarađujemo! – kaže Jasmina Petrović.

Radojica Radonjić (58) kaže da je bez posla, da živi od 6.000 dinara pomoći i da već ima dve mušterije, iako je tek dao oglas da loži kotlove.

– Tek sam počeo, ništa mi se neobično nije dogodilo. Ja samo ujutru založim kotao da se domaćini ne bi mučili ili uprljali i za to naplaćujem 4.000 dinara mesečno – kaže Radojica zadovoljno.

Ima puno mladih koji šetaju kučiće, a cena po satu je od 50 dinara pa naviše. Srednjoškolac koji kaže da ovako zarađuje za užinu i za izlazak u grad kaže da jednom umalo nije udario gazdaricu posred lica.

– Kad vratim kuče, vlasnici, svi do jednog, pitaju da li je ljubimac “obavio ono” i da li je stolica tvrda ili meka. Ali kada mi je nafrakana baba koja kucu naziva ćerkom pružila kesu da joj donesem ono na uvid, umalo je nisam tresnuo! – kaže mladić.
Nezaposlena meštanka Olga Đorđević, koja je ponudila pomoć starijim osobama, zasad ima samo jednu stalnu mušteriju, ali nam je ispričala da ima puno seksualne zloupotrebe u oglašavanju.

– Desilo se da se moja poznanica stara 30 godina javila na oglas gde je penzioner ustupao stambeni prostor u svojoj kući, a zauzvrat tražio pomoć u nabavljanju namirnica i sitnim kućnim poslovima jer ima 70 godina. Ona se uselila, ali je nakon nekoliko dana “nemoćni starac” počeo seksualno da je napada, pa je pobegla – priča nam Olga.

Čuvarka dnevnih novina

Zaječarka Milinka M., koja čisti po kućama i nabavlja namirnice starijim osobama, priča da je zbog novca bila bodigard dnevnoj štampi. – Jedan strani penzioner tražio je da ga svako jutro čeka dnevna štampa ispred vrata. Nakon par dana komšije su shvatile da mogu džabe da čitaju novine, pa su počeli da ih kradu. Gastarbajter nije prihvatio da zvonim i da mu lično uručim novine, pa sam svaki dan stražarila na hodniku sve dok on ne ustane i pokupi ih – kaže Milinka.

Suzana Božinović/Timočke Vesti

---

---

JESMO LI SVI IZ LEPE LJUBAVI ROĐENI…

TAMOiOVDE………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………

AUTOBIOGRAFIJA

U običnom sam sebe uhvatio,
pa nikad nisam to sakrivao,
bar sam pošteno kiriju platio,
na ovom svetu što sam živeo

možda sam nekome jad iscelio,
i nekom u zenice sjaj namamio,
i u komšiluk zvezde doselio,
u prozor svitanja uramio

ako mi život krila skrati,
i sneg u oku počne da veje,
znam, bar se neću pokajati
što sam umeo da se smejem.

---

MIROSLAV MIKA ANTIĆ

Godine 1932. u Mokrinu, pored Kikinde, na današnji dan (14. mart), rodio se jedan od najvećih  a  neće biti preterano ako kažem- moguće, najvoljeniji srpski pesnik.

Pesnička ikona mnogih dosadašnjih a ako je pameti i mnogih budućih generacija.

Ne, lično sasigurno ne mogu biti objektivan u izricanju suda o vrednosti dela ovog za mene pesničkog genija, niti sebe mogu smatrati najkompetentnijim da stručno „seciram“ njegovo stvaralaštvo.

Jednostavno, poeziju Mikinu volim. A ljubav se i ne može racionalno tumačiti. 

 Miroslav Antić je bio mnogostruko talentovan čovek. Miroslav Antić je nosio neopisivu ljubav prema, deci-garavoj i plavoj. Miroslav Antić je voleo- ljubav.

 U rodnom Mokrinu je stekao osnovno obrazovanje, bio gimnazijalac u Kikindi i Pančevu, studirao u Beogradu i živeo u Novom Sadu.

Krenuo od vodovoda i kanalizacije, preko lutkarskog pozorišta, novinarstva, književnosti, slikarstva i filma otišao u zvezdano sazvežđe, u nezaborav 24.juna 1986.godine.

Napisao je i ostavio nam: „Garavi sokak“,„Plavi čuperak“, „Horoskop“, „Prva ljubav“, „Mit o ptici“, „Koncert za 1001 bubanj“, „Izdajstvo lirike“, „Nasmejani svet“, „Plavo nebo“, „Ispričano za proleće“, „Roždestvo tvoje“, „Šašava knjiga“, „Psovke nežnosti“…
Režirao je filmove: „Strašan lav“, „Doručak sa đavolom“, „Široko je lišće“ „Sveti pesak“.

Kao znak priznanja za sva ova dela dodio je:  dve „Nevenove“ nagrade, Nagradu za životno delo u poeziji za decu, Goranovu nagradu, Nagradu Sterijinog pozorišta, Zlatnu arenu za filmski scenario, nagradu Oslobođenja Vojvodine, Orden zasluga za narod i dr.

”Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima.”

Bora*S

---

VUČE, JESAM LI SLOBODAN U OVOJ ZABITI SVEMIRA…

TAMOiOVDE________________________________________________

VUK

I Kao da će kraj avgusta. Nebo se kruni i odranja žute mirise mraka. Zatrpava me zvezdama. Umotavam se u lišće. Tako smo blizi vetru. Osećam ga u kičmi i u dubinama očiju. To je moj skroviti način vajanja ovog sveta. Dobro je u gorskom kraju što, i kad nema pljuskova, leto miriše na plodnost, na hleb i materinstvo. Nešto sveže i hranljivo useljava se u mozak i pomaže mi da mislim. Kroz nebrušeno staklo naprsle mesečine lepo mogu da čujem zelene dozive trava, koji do mene dopiru iz sanjive daljine, a ipak tu su, bliski, kao da rastu pod uhom. To ne otiču doba. To misli postaju bistrije.

        II Dišu uz mene zvuci drukčije živi, a stvarni. I u svemu sam prisutan. To priroda pokušava šapatom da mi objasni na svom nemuštom jeziku kako se biva sebi, sam sobom, jasan i dovoljan u svetovima bez ivica koji se zovu: samoća. Grom u tišini neba jasna je poruka kosmosa. U oluji je deo grmljavine, tek mrmljanje. U samoći smo ljudi. U čovečanstvu smo metež. Moja je misao gore, u samom podnožju neba. Tri dana i tri noći odande dopire urlik. To ne prskaju planine, ne raspadaju se oblaci i ne bude se vulkani. To plače najveci vuk koji je ikada viđen u ovim krajevima. Rekli su mi pastiri, goniči karavana i hajkači sa jezera da je to čudan vuk, drukčiji od svih vukova. Nikada ne napada stada. Tamani samo pse. Valjda je to njegov način vajanja ovog sveta.

     III I rekli su mi, bežeći, da je sad sulud i opasan: nespretno su ga ranili, pucali su iz potaje, a nisu ga dotukli. U ovoj zabiti svemira, kojoj pogrešno dajemo svetleće ime: zemlja – zvezda života i razuma, večito se ubijaju. Hrane se mesom bilja. Hrane se mesom životinja. Pa što ne vrište dok žvaću? Zar misle da je bol nešto što samo njima pripada? Samrtni urlik vuka neprekidno se pali i gasi u tami avgusta. Opomena ili putokaz? Svetionik u pustoši ? Ili vapaj za pomoć? Ne, moje doba, izgleda, još nije spremno za zvezde.

    IV Ovde se smatra čašću i viteškom vrlinom kad poniziš do samrti sve što te nadvisuje spretnošću, snagom, lukavstvom i umom. A kako ti se tek dive, kako ti zavide smrtnici kad im prineseš dokaze da si ubio boga.