JEDINSTVENI OMAŽ MIKELANĐELU…

U Bonu je otvorena izložba posvećena velikanu italijanskog renesansnog slikarstva – Mikelanđelu: dela njegovih obožavalaca i kritičara nastala tokom pet vekova. Govori se o izložbi godine u Nemačkoj.

Plastika Vilhelma Lembruka na izložbi u Bonu

U bonskoj ‘Bundeskunsthale’ od 6. februara do 25. maja mogu da se vide dela čuvenih umetnika: od Karavađa, Rafela i Rubensa, preko Rodena, Sezana i Mura pa do savremenih nemačkih umetnika poput Liperca ili Štruta.

Crteži, ulja na platnu i skulpture pokazuju način na koji su oni divili Mikelanđelu – i kako su ga interpretirali. Tako će Mikelanđelov rad očima različitih umetnika biti predstavljen u čudnom, novom i raznovrsanom svetlu.

A mit o njemu će dobiti svoj oblik. „Pokazujemo kako je Makelanđelo uticao na druge umetnike, a ne samog umetnika“, objašnjava direktor muzeja u Bonu Rajnijer Volfs.

„San“ Alesandro Alori

To je cilj ove izložbe koja bi mogla da bude nemačka izložba godine. Jedinstvena je u svakom slučaju. Jer, toliko remek dela – ikona istorije umetnosti – sigurno se neće tako brzo moći ponovo da se vide na jednom mestu. Muzeji i fondacije u čijem su vlasništvu, teška srca su se od njih odvojili za potrebe izložbe u Bonu.

Među njima su veoma značajna zdanja umetnosti kao što je pariski Luvr, Moma iz Njujorka ili bečka Albertina. Pripreme za izložbu trajale su punih pet godina.

Mikelanđelo je bio usamljen

Jedno je jasno: nikada niko ni pre, a ni posle Mikelanđela, nije stekao toliku slavu zbog svojih slika, skulptura i crteža. Kada je reč o njemu kao čoveku, sve je bilo poptpuno drugačije.

Neki hroničari ga opisuju kao usamljenog, melanholičnog, drugi opet kao odvratnog, nedruštvenog, škrtog i nadmenog. Ali, Mikelanđelo je bio i vrlo ambiciozan, marljiv i opsednut svojom umetnošću. Sin gradonačelnika planinskog mesta Kapreze, živeo je skromno. Na trpezi su bili hleb, usoljene haringe i vino.

Deo Karavađove slike „Sveti Jovan“

Kosmos njegove umetnosti nastajao je u Mikelanđelovoj glavi, podstaknut možda i melanholijom do koje je možda dovela i prerana smrt njegove majke.

Činjenica je: Mikelanđelo se izražvao prikazujući ljudsko telo. Unutrašnja stanja poput tuge, ljubavi, vere i danas se mogu videti na njegovim delima jednako kao i dramatika stradanja i borbi.

Telo kao instrument doživljavanja sveta – time je dirnuo mnoge ljude. Mikelanđolva umetnost nije bila senzacija samo za njegove savremenike. Obožavali su ga svi, od običnih radnika do pape. Tako je to i danas.

Mikelanđelov David, fotografija Kandida Hefer

Umetnici se vekovima oduševljavaju Mikelanđelom. Još u njegovo vreme su ga kopirali ili radili varijacije na njegove teme. Karavađo i Rubens tematski su imali slične slike, kao što je na primer Karavađov „Sveti Jovan“ iz 1602.

Njegove skulpture su služile kao primer Berniniju. Rafaelo je 1505/1508. nacrtao „Mikelanđelovog Davida ispred Palate Vekio“.

„Mikelanđelova ključna dela su imala veliku publiku, baš zbog toga što su bila izložena na značajnim javnim mestima“, kazao je istoričar umetnosti Sebastijan Šice. Kapela Medičijevih ili Pjaca dela Sinjorija u Firenci, vatikanska bazilika ili pak Sikstinska kapela u Rimu subila i ostala mesta koja privlače ogromnu publiku.

Nijedan umetnik nije bio toliko često portretisan kao Mikelanđelo. „Zbog mnoštva reprodukcija njegova dela su postala dostupna na različite načine“, kaže kustos Sebastijan Šice koji za Mikelanđela kaže da je i tokom svog života uživao „nenadmašnu popularnost“, i da je njegova umetnost imala oreol „božanstvenog“.

Zvezda renesanse i svih vremena

Mikelanđelov uticaj doseže skulpturu 19. i 20. veka. Bilo da se radi o Francuzima Ogistu Rodenu, Anriju Matisu ili nemačkom Vilhelmu Lembruku – svi su obožavali Mikelanđela. Naprimer Rodenova skulptura „Bronzano doba“ – muškarac s jednom rukom iza glave, to jasno oslikava.

„Ležeća“ skupltura Henrija Mura

Dok je Henri Mur po uzoru na Mikelanđela vajao svoje „Ležeće“ skulpture, Kandida Hefer je fotografisala Davida u Akademiji u Firenci i izrađivala fotografije velikih formata.

Korak dalje otišao je njen kolega Tomas Štrut koji je fotografisao posetioce Mikelanđelove kolosalne osvietljene statue. Šta iz toga učimo? – Ovaj Florentinac je umetnik za sva vremena.

Nagost Mikelanđelovih skulptura oduvek je insiprisala umetnike. Američki umetnik Robert Mepltorp pokazuje nešto slično u svojoj seriji „Tomas“ – nag muškarac u kružnom okviru. Nemački slikar i vajar Markus Liperc se drži Mikelanđelove kompozicije, slično kao i mladi britanski filmski stvaralac Sem Tejlor-Džonson.

Robert Mepletorp, iz serije „Tomas“ 1987.

Tako će šetnja kroz izložbu u Bonu biti zapravo šetnja kroz istoriju umetnosti.

Čini se da je o Mikelanđelovom životu sve rečeno. Jedva da je život nekog umetnika bolje istražen. „Znamo i koje je boje bilo ćebe pod kojim je preminuo“, kaže drugi kustos izložbe u Bonu Georg Zacinger, „a znamo i kakvo je tada bilo stanje na njegovom računu“. Ali, jedno je sigurno – za mnoge umetnike Mikelanđelo je i uzor i veliki izazov.
Izvor: dw.de

_____________________________________________________________________________________

LEVORUKI U SVETU DEŠNJAKA…

tamoiovde.wordpress.com/2011/03/28/ko-ti-je-kriv-kad-imas-levu-krvu-grupu/

---

Danas je Dan levorukih osoba

Stručnjaci tvrde da se poslednjih 100 godina broj levorukih gotovo učetvorostručio i smatra se da oko 12 odsto stanovništva danas piše levom rukom

Stručnjaci tvrde da se poslednjih 100 godina broj levorukih gotovo učetvorostručio i smatra se da oko 12 odsto stanovništva danas piše levom rukom. Na sreću skoro niko ne pokušava da ih natera da pišu desnom rukom već pokušavaju da razumeju kako to izgleda živeti u svetu „dešnjaka“, a nekada anatemisani kao smotani i nevešti, ljudi koji pišu i većinu poslova obavljaju levom rukom svoj dan obeležavaju 13. avgusta.

Naučnici se bave razlozima nastanka, ispitivanjima psiholoških karakteristika, kako funkcioniše mozak i motorika, a s druge strane čak i industrija i trgovina se uključuju – prave se makaze za levoruke i mnogi drugi instrumenti.

U zabavnim tekstovima u mnogim časopisima navode se slavne osobe koje su levoruke, pri čemu obično taj spisak počinje sa Leonardom da Vinčijem, Mikelanđelom, Betovenom, Bahom, Čarli Čaplinom, Polom Makartnijem ili vojskovođama Cezarom, Aleksandrom Makedonskim, Napoleonom, a ko voli naučnike ne zaobilazi Ajnštajna i Maksvela.
Pitajući se kako je nastala tolika razlika u korist dešnjaka, naučnici su pokušavali da nađu odgovor upoređujući istraživanja koja su se bavila životinjama, ali i različitim podacima o broju levorukih osoba, zavisno od zemlje u kojoj su se rodili i odrasli.

Interesantna su istraživanja na životinjama, naročito na papagajima od kojih oko 60 odsto njih kada jede koristi desnu nožicu, a 40 odsto levu.

Slično je otkriveno prilikom praćenja ponašanja miševa i kokošaka.

Stručnjaci su utvrdili da levoruki muškarci čine 8 odsto, a žene oko 6 odsto anglosaksonskog područja, levorukih Japanaca ima nešto više od 4 odsto i malo više od 2 odsto Japanki, a na primer samo 1,5 odsto Kineza piše i jede levom rukom.
Očigledno levorukost – desnorukokost nije stvar samo motorike šake i funcionisanja mozga, već i tradicije, verovanja, vaspitnih postupaka.
Obično se postavlja pitanje šta je uzrok levorukosti, ali naučnici nemaju jedinstven odgovor.

Stručnjaci smatraju da se levorukost – desnorukost određuje još u prenatalnom periodu, jer se zna da se u porodicama koje imaju bar jednog levorukog roditelja 10 do 12 puta češće rađaju levoruka deca.

Deca vrlo rano pokazuju svoju opredeljenost da li su dešnjaci ili levaci, ali ima i slučajeva da se uočava kod neke dece i kasnije, međutim ređe posle četvrte, odnosno pete godine.

Međutim, većina životnih aktivnosti se obavlja korišćenjem obe ruke, ali obično jedna ruka pridržava predmet, a druga preciznije i veštije obavlja određene aktivnosti .

U igri i životu, ne skrećući pažnju deteta, može se proveriti kojom rukom dete crta, drži četkicu za zube, kojom rukom se češlja, deli karte, gadka loptomm, stavlja kocke, kad pravi kulu, gura autić, oblači lutku, briše gumicom, koju ruku prvu stavlja u rukav kada se oblači…

Ako dete u devet od deset takvih situacija koristi levu ruku, može se pretpostaviti da je levoruk.

Ima dece i odraslih koji ravnomerno koriste obe ruke, pa će se njima desiti da 4, 5 aktivnosti rade jednom, a druge drugom rukom.

Ukoliko je potrebno, pravo testiranje može obaviti specijalista, jer je poznato da mozak čoveka ima dve polovine koje nisu indentične.

Ako je razvijenija leva polovina mozga, osoba je dešnjak, a ako je razvijenija desna strana mozga, on je levoruk.

Naše polovine mozga odgovorne su ne samo za suprotne strane tela, već i za karakter naših aktivnosti.

Leva polovina mozga obrađuje informacije, sistematično i postepeno, a zahvaljujući toj polovini mozga mi razumemo smisao reči, apstraktne pojmove, sposobni smo da svet koji nas okružuje klasifikujemo, planiramo svoje aktivnosti uključujući logičko zaključivanje i činjenice.

Zato nam se često čini da dešnjaci zaključuju crno-belo, logično i racionalno, organizovani su, završavaju jednu obavezu i prelaze na sledeće, prvo planiraju, pa onda su u akciji, teško im je da promene odluke.

Desna polovina mozga obrađuje informacije intuitivno, trenutno, sa puno emocija, kreativno.

„Običan“ čovek nema problema kad treba da odredi koja mu je desna ruka, dok za levorukog to nije baš jednostavno.

Teškoće u prostornoj orijentaciji u životu i na papiru česta su odlika levorukih.

Verovatnoća da se pojavi pisanje kao u ogledalu je preko 80 odsto kod levoruke dece uzrasta od 5 do 7 godina, pri čemu je poznato da je Leonardo da Vinči pisao kao u ogledalu i s leva na desno.

Stručnjaci savetuju odrasle da ne treba da pokazuju odnos prema levorukosti, jer to ozbiljno može da ugrozi dečje zdravlje, obično se u takvim situacijama najbrže primeti početak mucanja takvog deteta.

Vodeća ruka se odredi prirodno do četvrte, odnosno pete godine i pri tom je potrebno pažljivo praćenje levorukog deteta – uočavanje promena raspoloženja, prepoznavati uzroke detetove radosti ili tuge, razumeti njegove probleme i pomoći mu da ih prevaziđe.

Levoruki su temperamentni, nestrpljivi i često rade, a da ne promisle i imaju potrebu za smenjivanjem aktivnosti, jer teško izdržavaju prisilu.

Levoruki ljudi u stanju su da razmišljaju brže kada, na primer, igraju kompjuterske igre ili se bave nekim sportom, a uspostavljanje veza između leve i desne moždane hemisfere brže je kod levorukih, utvrdili su australijski naučnici.

Nasuprot tome, testovi sprovedeni na 80 dešnjaka pokazali su da postoji snažna korelacija između brzine prenosa informacija sa leve na desnu moždanu hemisferu i obrnuto i brzine prepoznavanja odgovarajućih slova.

Međutim, kada je u test uključeno 20 levorukih dobrovoljaca ustanovljeno je da su oni bili brži u procesuiranju informacija u obema moždanim hemisferama.

Osobe koje su u svemu koristile isključivo levu ruku bile su za 43 milisekunde brže u prepoznavanju slova u levom i desnom vidnom polju od dešnjaka.

Naučnici su konstatovali da ljudi koriste obe moždane hemisfere za vrlo brze ili vrlo teške zadatke koji zahtevaju interpretaciju brojnih istovremenih informacija, poput naprimer kompjuterskih igara, vožnje automobila kada je saobraćaj izuzetno gust ili tokom igranja nekog sporta.

Tanjug | 13. avgust 2014.

 Izvor:novosti.rs/

---

Kreativniji, senzibilniji, stidljiviji…

 Po čemu su posebni levoruki, koji čine nešto manje od deset odsto svetske populacije: Za levoruke osobe se kaže da su bolji matematičari, muzičari, da brže misle, da su bolji u kompjuterskim igrama, spretniji u nekim sportovima, snalažljiviji vozači u saobraćajnim gužvama…

 Šta, osim slave, povezuje Sila i Gretu Garbo? Čarlija Čaplina i Paganinija? Cezara i Teslu? Toma Kruza i Betovena? Silvestera Stalonea i Kafku? Ajnštajna i Madonu? Leonarda da Vinčija i Anđelinu Džoli? Kraljicu Elizabetu i Pelea? Aleksandra Makedonskog i Mariju Kiri? Majka Tajsona i Aristotela? Uzdali su se u svoju levicu. Drugačije i ne umeju, jer su samim rođenjem predodređeni da pišu i više se služe levom rukom.

Iako tek nešto manje od deset odsto svetske populacije čine levoruki ljudi, ova činjenica dobija na težini kada se kaže da je reč o nekoliko stotina miliona osoba koje bi, da su nekim slučajem živele u srednjem veku, bile kažnjene smrću samo zbog toga što levom rukom drže olovku ili alat. U stvari, sve do pre stotinak godina takve osobe su bile diskriminisane, premda pamtimo da su i u vreme naših školskih dana učiteljice nastojale da ih preobrate u dešnjake.

Da je neko levoruk ustanovi se u najranijem detinjstvu, već do četvrte godine. Dovoljno je posmatrati kojom rukom crta, drži četkicu za zube, češlja se, deli karte, gura autić, oblači lutku, koju ruku prvo stavlja u rukav kada se oblači, da li slova i brojeve piše naopako, kao u ogledalu (to čini čak 80 odsto levoruke dece predškolskog uzrasta)…

Zašto je kod nekih ljudi levica ta koja obavlja preciznije poslove? Za to je „kriv“ mozak. Ako je razvijenija njegova desna polovina, osoba više koristi levu ruku. I obrnuto. Leva polovina mozga obrađuje informacije sistematično i postepeno, a desna intuitivno, emotivno.

Smatra se da levoruki imaju snažan umetnički senzibilitet, ali i danas postoje predrasude koje im ne idu u prilog. Navodno ih ne drži pažnja, nisu u stanju da planiraju, žive u kreativnom haosu…
Rezultati jednog istraživanja, obavljenog prošle godine, pokazuju i da su stidljiviji, nervozniji, i da zbog osude i kritika više strahuju od sopstvenih grešaka nego desnoruki. Ipak, za levoruke osobe se kaže i to da su bolji matematičari, muzičari, da brže misle, da su bolji u kompjuterskim igrama, spretniji u nekim sportovima (mačevanju, boksu, tenisu), snalažljiviji vozači u saobraćajnim gužvama…

Kao takvi, imaju i svoj dan. Od 1992. godine obeležavaju ga 13. avgusta. Izborili su se i za proizvode prilagođene za korišćenje levom rukom, koji se danas prodaju posredstvom Interneta, ali i u specijalizovanim radnjama. Prva takva otvorena je u Londonu, 1968. godine, a u Slovačkoj postoji prodavnica u kojoj se, pod geslom „Levoruk sam ali nisam tamo neki levi“, prodaju predmeti prilagođeni levorukima. To su, pre svega, makaze, gitare, školski pribor, otvarač za konzerve, razne alatke, ručni časovnici, bumerang, rezač za olovke…

Razni proizvođači nastoje da diskriminaciju i „teror“ desnoruke većine, kojima je sve podređeno (menjač u automobilu, otvarači za konzerve, fotoaparati, kanap na vodokotliću…) svedu na najmanju moguću meru, pa svake godine izbacuju po neki novi proizvod namenjen levorukima. Ove godine im je iz giganta „Soni Erikson“ serviran model mobilnog telefona čija je tastatura pogodnija za levu ruku. Za levoruke muškarce proizveden je specijalan donji veš…

KO SEKSUALNO BRŽE SAZREVA
A KO DUŽE ŽIVI?
* Levoruke osobe su brojnije među decom čiji je IQ veći od 131
* Levoruki imaju tri puta veće šanse da postanu alkoholičari, jer koriste desnu stranu mozga, manje tolerantnu na alkohol
* Dvaput je više levorukih muškaraca nego žena
* Studija je pokazala da su levoruki muškarci 15 odsto bogatiji od dešnjaka koji su završili koledž, a 26 odsto od onih koji su završili fakultet
* Ako su oba roditelja levoruka, šanse da i njihovo dete to bude su 50 odsto. Istovremeno, oba roditelja koja pišu desnom rukom imaju samo 2 odsto šansi da dobiju levoruko dete
* Više od 2.500 levorukih umire svake godine zbog korišćenja predmeta prilagođenih dešnjacima
* Dostižu seksualnu zrelost 4-5 meseci kasnije od dešnjaka
* Levoruke osobe koje su se šlogirale brže se oporavljaju
* U Pensilvaniji postoji koledž, jedini takav na svetu, gde mogu da se školuju levoruki
* Desna ruka simbolizuje mušku energiju, a leva žensku
* Dešnjaci žive oko 9 godina duže od levorukih
* Četiri od pet dizajnera Mekintoš kompjutera bili su levoruki

VEROVANJA I SUJEVERJA

Zašto je bilo ne samo sramota, nego i opasno po život biti levoruk?

Leva ruka je u Mesopotamiji bila simbol nesreće. U italijanskom jeziku reč levoruk vodi poreklo od latinske oznake za nesavršenost. Na primer, francuska reč – gauche, istovremeno znači i levo i nespretan, dok engleska reč za desno – right, znači i ispravno. U Japanu je muž mogao da se razvede od žene kada bi saznao da je ona levoruka, a tokom 18. i 19. veka, zbog predrasuda o njihovim navodnim nedostacima i nespretnosti, levoruke osobe često su bile žigosane u društvu i bilo im je zabranjeno da se venčaju i imaju potomke.

Ipak, postoje sujeverja koja levorukima idu i u prilog. Eskimi su, na primer, verovali da je svaka levoruka osoba čarobnjak. Pripadnici drevnog indijanskog plemena Zuni smatrali su da je levorukost znak sreće.

Suzana Bijelić | 30. novembar 2009.

Izvor:novosti.rs

---

---

 Levoruka deca: Njihov svet je naopačke

Živimo u svetu dešnjaka. Njima je sve prilagođeno, jer su levoruki ljudi u manjini. Ista priča je i sa mališanima. Ukoliko se pitate zbog čega neko dete češće koristi levu ruku, stručnjaci tvrde da nasleđe igra veliku ulogu, ali je bitan i uticaj okoline, kao i eventualni nervni i motorički poremećaji.

Živimo u svetu dešnjaka. Njima je sve prilagođeno, jer su levoruki ljudi u manjini. Ista priča je i sa mališanima. Ukoliko se pitate zbog čega neko dete češće koristi levu ruku, stručnjaci tvrde da nasleđe igra veliku ulogu, ali je bitan i uticaj okoline, kao i eventualni nervni i motorički poremećaji.

Naučnici trvde da se levorukost ne može odmah uočiti, jer se razvija postupno. Zbog toga roditelji ne mogu odmah da znaju kojom će rukom dete da piše, jer mala deca često podjednako koristite obe ruke. Tek kada mališan napuni tri godine može se sa sigurnošću tvrditi da učestalo koristi jednu ruku.

Stručnjaci tvrde da roditelji moraju da budu oprezni ukoliko dete od godinu dana koristi samo jednu ruku, bilo da je to leva ili desna. Takvo ponašanje najčešće je uzrokovano lošim radom motoričkog centra u mozgu i to na suprotnoj strani od ruke koju manje koristi. To znači da će dete, ukoliko je oštećen motorički centar na levoj strani mozga, koristiti isključivo desnu ruku. Ako oštećenje nije veliko, mozak će ga prevladati sam, bez terapije.

Da li postoje razlike između levoruke i desnoruke dece kada su pojedine veštine i osobine u pitanju?
Jedna renomirana američka naučnica testirala je inteligenciju levorukih i desnorukih đaka i došla do zaključka da su rezultati govornog dela testa bili jednaki za obe grupe, dok su u rešavanju vizuelnih, prostornih zadataka (na primer, slaganje pazl-kockica) dešnjaci postigli neznatno bolje rezultate. Međutim, kada je u pitanju kreativnost, levoruki su bili znatno bolji.

Razlog je u tome što levoruki češće koriste centre za govor na obe moždane strane, što podstiče kreativnost. Mišljenja po ovom pitanju su podeljena, ali je činjenica da je među umetnicima čak 20 odsto više levorukih.
Još jedno interesantno istraživanje dovelo je do zaključka da su levoruka deca sklonija povredama. Figurativno, tvrde naučnici, njima je sve naopako u odnosu na dešnjake. Ali, to nikako ne znači da su levoruka deca trapavija. Njima je samo ponekad potrebno malo više vremena da uvežbaju određene veštine. Ukoliko imate levoruko dete možete mu pomoći razgovorom, objašnjenjima i praktičnim primerima što će pomoći da pravilno razvije motoriku i broj povreda svede na minimum.

DECA I STRAH OD VODE

Prvi kontakt deteta sa vodom treba da bude u pratnji roditelja, kako se mališan ne bi uplašio. Važno je da ga naučite da pravilno diše i da mu objasnite da u vodi ostaje bez vazduha. Nikada nemojte dete na silu gurati pod vodu, već se strpite da samo to poželi. Mnogo je bolje da dete naučite da drži otvorene oči dok je pod vodom, jer u suprotnom gubi orijentaciju u prostoru.

Male nezgode dovoljne su da se dete jako uplaši vode i zbog toga budite pažljivi. Pokažite mu kako se pluta i opušta u vodi pre nego što počnete sa časovima plivanja. Tek kada dete nauči da se održava na vodi treba da ga učite plivačkim pokretima. Budite uz dete, nemojte da ga bacate u vodu na silu i objasnite mu da ste se vi kao mali mnogo puta napili vode, ali da to nije ništa strašno. Ipak, važno je i da dete shvati da je voda opasna i da mora da bude pažljivo. Interesantno je da deca koja još nisu prohodala imaju manji strah od vode, jer nemaju razvijenu svest o tome da je tlo najbolji oslonac, a i voda im je poznato okruženje iz embrionalne faze razvoja.

J. S. J. | 03. avgust 2009.

Izvor:novosti.rs

---

---

Priredio: Bora*S

---

TOSKANA, KOLEVKA UMETNOSTI…

TAMOiOVDE_______________________________________________

Toskana je regija u srednjoj Italiji, koja sa zapadne strane izlazi na Tirensko more, dok se na jugu graniči sa regijom Lacij, na istoku je Umbrija, a na severu Emilia-Romagna i Ligurija.

Toskanu mnogi smatraju jednim od najlepših delova Italije a ima oko 120 zaštićenih područja prirode.

Najposećenija turistička odredišta u Toskani su Firenca, Pisa, Lucca, Maremma, Crete Senesi, Lunigiana i Siena.

Poznata po svojim prekrasnim pejsažima, Toskana se smatra za rodno mesto italijanske renesanse i predstavlja dom nekih od najuticajnijih ljudi u istoriji umetnosti i nauke, kao što su Petrarka, Dante, Botičeli, Mikelanđelo, Leonardo da Vinči, Galileo Galilej, Amerigo Vespuči i Pučini. Region ima nekoliko muzeja, od kojih su najpoznatiji Ufici, palata Pitti i Chianciano.

Pored predivne prirode, Toskana ima jedinstvenu kulinarsku tradiciju, a poznata je i po svojim vinima od kojih su najpoznatija: Chianti, vino Nobile di Montepulciano, Morellino di Scansano i Brunello di Montalcino.

Toskana se, takođe, može pohvaliti sa šest lokaliteta koji su uvršteni u Svetsku baštinu: istorijski centar Firence (1982), istorijski centar Sijena (1995), kvadrat Katedrala u Pizi (1987), istorijski centar San Gimignano (1990), istorijski centar Pienza (1996) i Val d’Orcia (2004).

Mesta, koja nijedan turista ne bi trebao da propusti u Toskani su:

Bolonja, glavni grad pokrajine Emilio Romagno. Bolonjski univerzitet je najstariji u Evropi a njeni simboli su Tornjevi Azineli i Garisenda, Veliki trg, katedrala Sv. Petronija, Gradska kuća, Neptunova fontana, crkva Bogorodice i Sv. Luke;

Ferara je grad sa istorijskim jezgrom i nalazi se na listi UNESCO svetske baštine, a okružena je renesansnim gradskim zidinama, dužine 9 kilometara;

Montecatini Terme, najpopularnija banja u regiji Toskana. Nudi kombinaciju zabave, sporta i zdravstvenog turizma;

Firenca je glavni grad pokrajine Toskana. Stari deo grada je pod zaštitom UNESCO. U njoj su živeli i stvarali: Donatelo, Botičeli, Mikelanđelo, Makijaveli, Leonardo da Vinči, Galileo Galilej. Grad ima mnoge znamenitosti: Katedrala sv. Marije, crkva San Lorenco, crkva San Spirito, palate Vekio, UFICI, Piti, biblioteka Mediči, Firentinska katedrala, Arheološki muzej, Akademija umetnosti, Ponte Vekio.

Siena je poznata po odlično očuvanom gradskom srednjevekovnom jezgru i velikom umetničkom nasleđu, koje se nalazi pod zaštitom UNESCO.

Znamenitosti grada su Duomo, Kampov trg, gradska većnica, palata Salimbeni, tvrđava Medičijevih.

San Điminijano je mali utvrđeni srednjovekovni grad najpoznatiji po svojih 14 tornjeva.

Izvor:bazz.rs

---

LEVORUKI I LEVACI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________

Levoruke osobe, kojima se zbog te osobine pripisuju mnoge specifičnosti, poput bržeg razmišljanja i veće temperamentnosti, obeležavaju svoj dan – 13. avgust, ustanovljen 1976. godine.

Pretpostavlja se da levoruki čine oko 13 odsto svetskog stanovništva, a prema procenama stručnjaka, u poslednjih 100 godina broj ljudi koji više koriste levu ruku povećan je skoro četiri puta.

Da li je neko dešnjak ili levak, zavisi od razvijenosti ljudskog mozga. Tako je kod dešnjaka razvijenija leva polovina mozga, a ako je razvijenija desna strana mozga, onda je ta osoba levoruka.

Desna polovina mozga, koja „gospodari” levorukim osobama obrađuje informacije intuitivno, trenutno, sa puno emocija, kreativno, a teškoće u prostornoj orijentaciji u životu i na papiru česta su odlika levorukih.

Prema istraživanju naučnika, levoruki ljudi su temperamentniji, nestrpljivi i često rade a da ne promisle, i imaju potrebu za smenjivanje aktivnosti, jer teško izdržavaju prisilu.

Oni su u stanju da razmišljaju brže kada, na primer, igraju kompjuterske igre ili se bave nekim sportom, a uspostavljanje veza između leve i desne moždane hemisfere brže je kod levorukih, utvrdili su naučnici.

Među rezultatima uporednih istraživanja dešnjaka i levaka su i oni po kojima se levoruke osobe brže uplaše od onih koji više koriste desnu ruku.

Neke slavne osobe su bile levoruke, poput Leonarda da Vinčija, Mikelanđela, Betovena, Baha, Čarlija Čaplina, Pola Makartnija ili vojskovođe Cezar, Aleksandar Makedonski, Napoleon, kao i naučnici Ajnštajn, Maksvel…

Pored naučnika, koji se kontinuirano bave ispitivanjima psiholoških karakteristika levorukih, tom pojavom počele su da se bave i industrija i trgovina – prave se makaze za levoruke i mnogi drugi instrumenti.

Levoruki, koji nekako prevazilaze teškoće sa kojima se suočavaju kod kuće – sipanje kafe iz džezve, otvaranje konzerve ili sečenje makazama, najviše problema imaju na poslu gde su, neretko, suočeni sa aparatima pravljenim za dešnjake.

Odnos prema levorukim osobama različit je širom sveta, pa se nizak broj levorukih ljudi u Aziji povezuje s diskriminacijom prema njima. U Indiji je tabu koristiti levu ruku prilikom jela, dok se u mnogim muslimanskim zemljama ona koristi isključivo za obavljanje „prljavih” poslova.  (Tanjug)

KO TI JE KRIV KAD IMAŠ LEVU KRVNU GRUPU(ovde)

_____________________________________________________________________________________________________________________

Levoruki i šta sa njima…

Ovaj tekst nije slučajno ispred Vas: ili ste Vi levoruki ili Vaše dete, ili neko Vama blizak. Levorukih je sve više. Na sreću skoro niko ne pokušava da ih natera da pišu desnom rukom, već pokušavaju da razumeju kako to izgleda živeti u svetu „dešnjaka“. Naučnici se bave razlozima nastanka, ispitivanjima psiholoških karakteristika, kako funkcioniše mozak i motorika. Sa druge strane čak i industrija i trgovina se uključuju: prave se makaze za levoruke, neki instrumenti . U zabavnim tekstovima po časopisima navode se slavne osobe koje su levoruke. Obično taj spisak počinje sa Leonardom da Vinčijem, Mikelanđelom, Betovenom, Bahom, Čarli Čaplinom, Polom Makartnijem ili vojskovođama: Cezarom, Aleksandrom Makedonskim, Napoleonom… Ko voli naučnike ne zaobilazi Ajnštajna ili Maksvela. Na taj spisak možemo dodati nama važne levoruke osobe, svoju decu. Pitajući se kako je nastala tolika razlika u korist dešnjaka, naučnici su pokušavali da nađu odgovor upoređujući istraživanja koja su se bavila životinjama, ali i različitim podacima o broju levorukih osoba, zavisno od zemlje u kojoj su se rodili i odrasli . Interesantna su istraživanja na životinjama. Papagaji stoje na jednoj nozi , a drugom prinose hranu u kljun. Oko 60% ovih ptica jede koristeći desnu nožicu, a 40% levu. Nešto slično je dobijeno praćenjem ponašanja miševa i kokošaka. Jasno je da se čovek po mnogim osobinama razlikuje od životinja. Šta je sa ljudima ? Levorukih ljudi je 8% muškaraca i skoro 6% žena anglosaksonskog područja, nešto više od 4 % japanaca i malo više od 2% japanki, i na primer samo 1,5% kineza piše i jede levom rukom (na osnovu podataka I.Makarjeva, 2003.Petrograd). Očigledno levorukost – desnorukokost nije stvar samo motorike šake, funcionisanja mozga, već i tradicije, verovanja, vaspitnih postupaka. Obično se postavlja pitanje šta je uzrok levorukosti ? Naučnici nemaju jedinstven odgovor. Većina će primetiti da sigurno ima nekog rođaka, prethodnika koji samo piše desnom rukom, a sve ostalo radi levom rukom ili su mu dosta snažne obe ruke. Ranije se događalo da se deca uporno, još dok su sasvim mala, davanjem kašike, češlja ili igračke u desnu ruku navežbavaju za korišćenjem desne ruke, čak i ako ona nije dominantna. Levorukost – desnorukost se određuje još u prenatalnom periodu. Zna se da se u porodicama koje imaju bar jednog levorukog roditelja 10 do 12 puta češće rađaju levoruka deca. Deca vrlo rano pokazuju svoju opredeljenost (da li su dešnjaci ili levaci) već u prvim godinama života. Istina ima i slučajeva da se uočava kod neke dece i kasnije, ali ređe posle četvrte, pete godine. Prateći svakodnevni život i igru sopstvenog deteta može se proceniti koja mu je dominantna ruka. Većina životnih aktivnosti se obavlja korišćenjem obe ruke. Ali ipak obično jedna ruka pridržava predmet, a druga preciznije i veštije obavlja određene aktivnosti . U igri i životu, ne skrećući pažnju deteta, možete proveriti : Kojom rukom: – crta? – drži četkicu za zube? – se češlja? – deli karte? – gađa loptom? – stavlja kocke, kad pravi kulu…, – gura autić,…. – oblači lutku…. – niže perle… – briše gumicom… – koju ruku prvu stavlja u rukav .. kad se oblači…? Ako dete u 9 od 10 ovakvih situacija koristi levu ruku, može se pretpostaviti da je levoruk. Ima dece i odraslih koji ravnomerno koriste obe ruke, pa će se njima desiti da 4, 5 aktivnosti rade jednom, a druge drugom rukom. Ukoliko je potrebno, pravo testiranje može obaviti specijalista. Poznato je da mozak čoveka ima dve polovine koje nisu indentične. Ako je razvijenija leva polovina mozga, čovek je dešnjak, a ako je razvijenija desna strana mozga, on je levoruk. Razlika nije samo u tome što jedan piše desnom, a drugi levom rukom ili šutira loptu levom ili desnom nogom. Naše polovine mozga odgovorne su ne samo za suprotne strane tela, već i za karakter naših aktivnosti. Leva polovina mozga obrađuje informacije, sistematično, postepeno: proverava sve moguće varijante. Zahvaljujući toj polovini mozga mi razumemo smisao reči, apstraktne pojmove, sposobni smo da svet koji nas okružuje klasifikujemo, planiramo svoje aktivnosti uključujući logičko zaključivanje i činjenice. Zato nam se često čini da dešnjaci zaključuju crno-belo, logično, racionalno. Organizovani su, završavaju jednu obavezu i prelaze na sledeće, prvo planiraju, pa onda su u akciji, teško im je da promene odluke. Nude stabilnost i strukturu . Desna polovina mozga obrađuje informacije intuitivno, trenutno, sa puno emocija, kreativno. Pa se događa da levoruki trpaju stvari na gomilu. Idu od jednog zadatka do drugog, neke ostavljaju nezavršene. Odlažu do poslednjeg momenta , pre nego što počnu sa radom. Zaboravljaju da planiraju, već su odmah u akciji. Ponekad trenutno uočavaju bitne stvari u situaciji. Za njih je karakteristično da u situaciji vide neobično i neočekivano, da primete nešto što većina neće videti. Ali će ponekad videti problem u nečemu sasvim jednostavnom. Često će sve to rezultirati izrazitiom kreativnošću. Ove sposobnosti koje podstiču kreativnost imaju i svoje drugo lice. levoruka deca koja imaju sklonost ka istraživanju i kreativnosti imaju drugačiji tok razvoja od tipičnih dešnjaka. Razvoj levorukih često ide skokovito, neravnomerno , pa neke sposobnosti su niže od prosečnih vršnjaka, a neke druge daleko više. Takav razvoj, koji nema ravan uspon, već više cik -cak i trud levorukog deteta da se razvija u svetu dešnjaka stvara posebno izazovnu situaciju razvoja. Neke teškoće koje se navode dalje u tekstu mogu da se uopšte ne pojave ili da prođu gotovo neprimetno, jer neki levoruki razvijajući svoje sposobnosti kompenzuju druge, pa su često bolji matematičari, lako izvode zaključke, ali teže pamte, nemaju snažnu koncentraciju ili imaju teškoće u pisanju. Običan čovek nema problema kad treba da odredi koja mu je desna ruka. Za levorukog to nije baš jednostavno. Teškoće u prostornoj orijentaciji u životu i na papiru česta su odlika levorukih. Igre na kojoj ti je ruci sat, narukvica, navezen detalj na rukavu… mogu biti podrška u orijentaciji. Setite se samo kako je izgledalo kad ste na časovima vožnje automobila morali da koordinirate rad ruku, stopala, pratite saobraćaj i da izvršavate naloge skreni levo – desno… sa sličnim teškoćama se suočava mališan kada ulazi u svet grafičkih simbola, pisanja, slova. Pisanje kao u ogledalu, kada slova i brojeve deca pišu naopako, je samo jedna faza razvoja pisanja levorukog deteta. Verovatnoća da se pojavi pisanje kao u ogledalu je preko 80% kod levoruke dece uzrasta 5 -7 godina. Poznato je da je Leonardo da Vinči pisao kao u ogledalu i s leva na desno. Za levoruko dete je sasvim svejedno odakle počinje čitanje ili pisanje od gore, dole, s leva ili desna. Oni ne rade tako da bi nekoga nervirali, već zato što im položaj ništa ne znači. Zato je potrebno vežbanje korišćenja sveske, papira i podsećanje na pravac korišćenja papira sa leve strane na desnu i od vrha stranice do dna. Naravno vežbanje grafo-motorike treba da bude zabavno i bez prisile. Iako je dominantna na primer leva ruka, i stoji jasna preporuka da ne treba prevežbavati ruku, ne znači da se leva ruka ne upotrebljava. Treba koristiti različite aktivnosti u kojima se vežba motorika obe šake i tela u celini. Igre traženja tuđih grešaka su uvek interesantnije od traženja svojih. Zato obične kocke sa slovima ili slovarice mogu biti zabavna igra ako se postavi zadatak da od 10 postavljenih slova pronađu tri koja su okrenuta naopako. Podrazumeva se ravnopravnost odraslog i deteta u zadavanju i rešavanju. U nastavku se nude primeri različitih aktivnosti, zadataka, igara prstima koji pored grafomotoričkih vežbi uključuju dečiju kreativnost i logičko zaključivanje. Mali podsetnik za roditelje, vaspitače i učitelje: – Odrasli ne treba da pokazuje ni pod kojim uslovima negativan odnos prema levorukosti. – Nemojte prebacivati levorukog na desnorukost: To ozbiljno ugrožava dečije zdravlje. Obično se u takvim situacijama najbrže primeti početak mucanja takvog deteta! – Vodeća ruka se odredi prirodno do 4-5 godina. I ma koliko niste zadovoljni kvalitetom kasnijeg crtanja ili pisanja ne sme se prevežbavati ruka! – Potrebno je pažljivo praćenje levorukog deteta : uočavanje promena raspoloženja, znati uzroke njegove radosti, ali i tuga, razumeti njegove probleme i pomoći mu da ih prevaziđe. – Levoruki su temperamentni, nestrpljivi i često rade, a da ne promisle. – Često ne mogu da se usredsrede, pažnja im je kratkotrajna i imaju potrebu za smenjivanjem aktivnosti. Nije da neće da sede, već ne mogu! Teško izdržavaju prisilu. – Teškoće koje ima levoruko dete mogu biti teškoće samog deteta čiji uzrok nije u levorukosti. – Naučite dete da pravilno sedi za stolom. Koristi prostor sveske. Vodite računa da njemu svetlost treba da dopire sa desne strane. – Kada započne pisanje nemojte očekivati da slova piše povezano. Neki levoruki pišu kao u ogledalu, započinju pisanje sa desnog kraja papira, odozdo na gore i slično. Oni moraju da vežbaju korišćenje papira s leva na desno. – Ne terajte ih da čitaju, iako znaju slova, ako sami ne pokazuju interesovanje. Njima treba više vremena igranja na slovo na slovo, različitih vežbi, igara sa prepoznavanjem slova i njihovih elemenata. – Vašem detetu je potrebna pažnja i poseban pristup ne zato što je levoruko, već zato što je svako dete stvarno jedinstvena i neponovljiva osoba. – Od razmevanja, strpljenja, ljubavi, blagovremene podrške i pomoći odraslog roditelja i učitelja zavisiće uspešnost i zadovoljstvo svakog deteta. Izvor:pedagog.rs/Vesna Janjević-Popović

Da. Levoruk . Ili pak, levak sam  ja?

Bora*S