Sutra će se ljudi sastajati ispod plastičnih lipa, iz upotrebe možda će izaći i mrtvačka kola.
Foto ilustracija Bora*S
A mi smo imali sreću: ovo prava mjesečina za nesrećne sipa svoju svjetlost preko našeg bola.
Mi smo imali sreću. Nas još uvijek može da obraduje maslačak u polju, a u sutrašnjim rečenicama jedva ako riječi maslačak uopšte bude.
Progres se toliko rašepurio da se bojim da je na pomolu vrijeme u kome ćemo dobiti i prve umjetne ljude.
Foto ilustracija Bora*S
Oni će imati sve kao i mi, svoje klubove, svoja svetilišta. Imaće svoje pjesnike, poneki od njih možda će i vaseljensko ime steći. Igraće golf, skupljati marke, organizovati festivale, posjećivati pozorišta.
Imaće sve kao i mi, samo što “Ja te volim” neće znati reći.
Svetski dan zaštite životinja obeležava se 4. oktobra još od 1931. godine.
Počelo je u Firenci na konvenciji ekologa. U to vreme ovaj dan se proslavljao kao dan sv. Franje Asiškog, sveca zaštitnika životinja i životne sredine. Vremenom je izgubio svoje versko obeležje i odavno predstavlja praznik svih ljubitelja i zaštitnika životinja bez obzira na veru i naciju.
Ovog dana sve organizacije za zaštitu životinja i svi azili za životinje u svetu otvaraju svoja vrata za posetioce, organizuju informativno-edukativne štandove, radionice, razne vrste edukacija, grupna druženja, prikupljanje donacija i razne druge aktivnosti.
Ove aktivnosti treba da nas podsete na sledeće:
– Životinje su ravnopravni stanovnici naše planete sa kojima delimo svoj život na njoj, – one imaju jednako pravo na život kao i mi, – one, kao i mi, osećaju bol, patnju, strah i stres, tako da im ne smemo činiti ono što ne želimo da neko čini nama, ono što sankcionišemo u okviru našeg, ljudskog, društva.
Ovog dana takođe treba da se podsetimo da je čovek istrebio mnoge životinjske vrste uništavajući njihova staništa i eksploatišući ih zarad profita i zabave. Ogroman broj kućnih ljubimaca pati i umire odbačen na ulicama ili u prepunim azilima. Samo u Evropi preko 35.000 životinja godišnje strada u mukama u besmislenim eksperimentima. Preko 50 miliona životinja godišnje se ubije na najsvirepije načine zbog krzna. Milioni životinja širom sveta pate i umiru u transportima, klanicama, cirkusima, raznim fijestama, trkama, zoo vrtovima, borbama …
Počeci zaštite životinja mogu se pratiti do u daleku prošlost čovečanstva. U vreme stvaranja organizovanog ljudskog društva nailazimo na prve tragove, pa sve do 17. veka, „zaštitu“ su diktirali vladari i svodila se na osnovna uputstva data narodu, o tome da stoku treba hraniti i pojiti i ne treba batinati. U periodu od 17-19 veka o zaštiti govore veliki mislioci svog vremena i tada počinje da se govori o pravima životinja i moralnoj obavezi čoveka da ih štiti.
Od 19. veka pa do danas o zaštiti govore naučnici i „obični“ ljudi.
Činjenica da su životinje osećajna bića koja osećaju bol, patnju, strah i stres, koju je nauka potvrdila, dovela je do toga da veliki broj ljudi postavi pitanje o moralnoj ispravnosti eksploatacije životinja. Ubrzani tehnički i tehnološki napredak civilizacije, u 20. veku, omogućio je besomučnu eksploataciju, zlostavljanje i ubijanje životinja. Odgovor na to je upravo aktiviranje velikog broja pojedinaca i organizacija na njihovoj zaštiti, koji su se organizovali u pokrete za zaštitu životinja. Ti pokreti i teorije na kojima se oni zasnivaju mogu se razvrstati u tri kategorije: teorija o dobrobiti životinja, teorija o pravima i teorija o potpunom oslobadjanju životinja.
Pristalice pokreta za dobrobit životinja polaze od stava da je opravdano upotrebljavati životinje u onoj meri u kojoj se drastično ne narušava njihova dobrobit definisana preko tzv. pet sloboda:
Sloboda od gladi i žeđi,
Sloboda od fizičke, termalne i psihičke neudobnosti, obezbeđenjem prostranog smeštajnog ambijenta,
Sloboda od bola, povreda i bolesti,
Sloboda od straha, stresa i patnje,
Sloboda da ispoljava normalne oblike ponašanja karakteristične za vrstu.
Pristalice pokreta o pravima životinja smatraju da su prava životinja podjednako važna kao i prava ljudi, te da čovek nema moralno opravdanje da koristi životinje za svoje različite potrebe. Iz prethodnog proizlazi teorija o potpunom oslobadjanju životinja od ljudske eksploatacije i upotrebe.
Singer je rekao: „U svom ponašanju prema životinjama svi ljudi su nacisti. Lakoća sa kojom čovek može raditi po svojoj volji s drugim vrstama ilustruje najekstremnije rasističke teorije po principu zakona jačega. Tretman koji čovek nanosi božjim stvorenjima ismejava njegove ideale i njegov takozvani humanizam.“
Ovo nas dovodi do pojma specizam (tvorac pojma i teorije o specizmu je Richard Ryder) koji govori o diskriminaciji vrsta, o neravnopravnosti vrsta u odnosu na pravo na život. Borba protiv ove diskriminacije je suština zaštite životinja, to je borba za jednako pravo na život za sve.
„ Životinja stada“ tim rečima je Niče izrazio protest protiv vladajućeg građanskog morala devetnaestog veka.
“ Danas u Evropi čovek stada ima stav, kao da je on jedina dozvoljena vrsta ljudi, slave se njegove sposobnosti, osobine gde on pripitomljeno i pomirljivo koristi stadu, kao da su to istinske vrline…“
Istraživački projekat naučnika sa univerziteta Leeds u Velikoj Britaniji potvdjuje da se zaista kod većine ljudi pojavljuje tendencija da se ponašaju kao predstavnici stada, što znači bez razmišljanja slede masu tako kao da ne umeju da misle za sebe.
U odredjenim situacijama ova tendencija može biti od koristi, recimo kod planiranja pešačkih tokova u saobraćaju, inače ne daje previše optimističku sliku o čoveku.
Studija je pokazala da je već manjina od pet procenata dovoljna da odredi pravac u kojem će se ljudska masa zaputiti, ostalih 95% ih slede a da i primete šta se dešava.
Prof. Krause i njegov pomoćnik Dier izveli su niz eksperimenata u kojima su dobrovoljci u grupama neorganizovano hodali kroz veliku halu. Pojedinci su međutim primili uputstva kuda da se kreću. Učesnici nisu smeli međusobno da komuniciraju ni da svesno utiču na nekog.
U svim slučajevima se pokazalo da je ostatak sledio instruiranu osobu i samostalno formirao iza nje jednu zmijoliku strukturu . „Svako od nas je bio u situaciji u kojoj je bio povčen od mase ljudi“ kaže prof. Krause „U našem projektu je najinteresantnije da su se učesnici jednako opredelili iako se nisu sporazumevali govorom ni gestovima. Uglavnom nisu ni primećivali da su vođeni od nekog drugog.“
To je već zabrinjavajuće samo po sebi. Zar smo kao neke životinje iz stada da prepuštamo „obaveštenima“ da nas vode, a da ne znamo uopšte šta se zbiva?
Nažalost, s obzirom na to koliko ljudi bude povedeno za prijateljima, „informisanim izvorima“, piramidalnim sistemima, religioznim ili političkim šarlatanima svih vrsta, nacionalnim vođama…. odgovor je potvrdan. Po svemu sudeći verujemo svemu ili tolerišemo slepo dokle god se nešto poklapa sa društvenim normama.
Svako može nešto učiniti da ne živi kao predstavnik krda, već da sebi priušti ispunjen sopstveni život. Slede neke osnovne postavke koje čovek iz stada propušta kako preporučuje Majk Bundrant
Ustanovite čvrsto, šta očekujete od sopstvenog života
U 25-godišnjoj praksi kao učitelj neurolingvističkog programiranja (NLP), hiljadama ljudi je postavljeno pitanje: Šta vi hoćete ? Uvek sam bio iznova iznenađen koliko malo ljudi ima odgovor.
Koji su vaši najvažniji ciljevi? U kom pravcu se upravljate? Kako želite da stojite za pet godina?
Najčešći odgovor bio je: Ne znam, videćemo.
Uglavnom je jedan od desetoro bio mogao dati odgovor kao:
Tri moja najvažnija cilja su trenutno….
Za pet godina će moj život izgledati drugačije, i to…
Najveće prepreke na mom putu su sledeće…
Da bi postigao svoj cilj moram razviti sledeće sposobnosti…
Niko ne može da predvidi budućnost, ali u mnogim aspektima je bolje svesno se uputiti u jednu izabranu budućnost nego čekati „šta će da bude“. Ukoliko sami ne izaberete svoje ciljeve, svesno ili nesvesno će to učiniti za vas porodica, prijatelji, zajednica i kultura.
Naučite da donosite svesne i obuhvatne odluke
Mnogi naši izbori nisu dobro promišljeni. Kod loših ili impulsivnih odluka ili čak problematičnih uvek nedostaje neki aspekt. Donosimo nagle, impulsivne ili emocionalne odluke a da ne razmislimo o drugim mogućnostima.
Ili se zapetljavamo u misaone konce bez izlaza u beskrajni unutrašnji dijalog.
U svim slučajevima smo prepušteni tuđoj volji bez ikakve zaštite, jer nam nedostaje osnova za održive odluke. Ukoliko nismo u stanju da o odlukama raspravljamo ili ih analiziramo, lako ćemo primiti nečiju tuđu procenu zdravo za gotovo.
Ako naginjemo emotivnim izborima u opasnosti smo da budemo žrtva svakoga ko nam uzburka osećanja. Ako svoju misao ne dovedemo kraju sa osećajem samopouzdanja, radimo verovatno ono što i svi ostali da bi se oslobodili unutrašnjih beskrajnih čvorova.
Neobično je da se u našim sistemima obrazovanja ne uči kako da se postave ciljevi i donose odluke.
Jer to je ono što pomaže da se postavi čvrsta osnova ličnosti i karaktera i štiti nas zavisnosti od tuđih predstava i mišljenja.
– Braćo i drugovi, saslušao sam sve govore pa vas molim da i vi mene čujete. Svi nam dogovori i razgovori ne vrede dokle god smo mi u ovom neplodnom kraju. Na ovoj prljuši i kamenu nije moglo rađati ni kad su bile kišne godine, a kamoli na ovakvu sušu kakvu valjda niko nikad nije zapamtio. Dokle ćemo se ovako sastajati i naprazno razgovarati? Stoka nam polipsa bez hrane, a još malo pa će nam i deca skapavati od gladi zajedno s nama. Mi moramo izabrati drugi način, bolji i pametniji. Ja mislim da je najbolje da mi ostavimo ovaj nerodni kraj pa da se krenemo u beli svet, da tražimo bolju i plodniju zemlju jer se ovako ne može živeti.
(Tako je govorio nekad, na nekom zboru, iznemoglim glasom jedan od stanovnika nekog neplodnog kraja. Gde i kad je ovo bilo, to se, mislim, ne tiče ni vas ni mene. Glavno je da vi meni verujete da je to bilo negde i nekad u nekom kraju, a to je dosta. Ono, doduše, nekad sam držao da sam celu ovu stvar ja sam odnekud izmislio, ali malo-pomalo oslobodih se te strašne zablude i sad tvrdo verujem da je sve ovo što ću sad pričati bilo i moralo biti negde i nekad, i da ja to nikad i ni na koji način nisam ni mogao izmisliti.)
Slušaoci bleda, ispijena lica, tupa, mutna, gotovo besvesnog pogleda, sa rukama pod pojasom, kao da oživeše na ove mudre reči. Svaki je već sebe zamišljao u kakvom čarobnom, rajskom predelu, gde se mučan i trudan rad plaća obilnom žetvom.
– Tako je, tako je… – zašuštaše iznemogli glasovi sa sviju strana.
– Je li b-l-i-z-u? – ču se razvučen šapat iz jednog ugla.
– Braćo! – otpoče opet jedan govoriti malo jačim glasom. – Mi moramo odmah poslušati ovaj predlog, jer ovako se više ne može. Radili smo i mučili smo se, pa sve uzalud. Odvajali smo i od usta svojih te sejali, ali naiđu bujice pa snesu i seme i zemlju sa vrleti, i ostane go kamen. Hoćemo li mi večito ovde ostati i raditi od jutra do mraka, pa opet biti i gladni i žedni, i goli i bosi?… Moramo poći i potražiti bolju, plodniju zemlju, gde će nam se mučan trud nagrađivati bogatim plodom.
– Da pođemo, odmah da pođemo, jer se ovde živeti ne može! – zašušta šapat, i masa pođe nekud ne misleći kuda.
– Stanite, braćo, kuda ćete? – i opet će onaj prvi govornik. – Moramo ići, ali se tako ne može. Mi moramo znati kuda idemo, inače možemo propasti gore mesto da se spasemo. Ja predlažem da izaberemo vođu, koga svi moramo slušati i koji će nas voditi pravim, najboljim i najprečim putem.
– Da izaberemo, odmah da izaberemo!… – ču se sa sviju strana.
Sad tek nastade prepirka, pravi haos. Svaki govori i niko nikog niti sluša, niti može čuti. Zatim se počeše odvajati u grupice; svaka šuška nešto za se, pa i grupice prskoše i uzeše se za ruke sve dva i dva, te jedan drugom govori i dokazuje, vuče jedan drugog za rukave i meće ruku na usta. Opet se sastanu svi, i opet svi govore. Nastavite čitanje →
Bio je to dan kada je Ivi Andriću, srpskom (tada jugoslovenskom) piscu uručeno najveće priznanje za pisanje koje svet poznaje-Nobelova nagrada.
Zlatnu medalju, povelju i ček na više od milion dolara, našem piscu je uručio lično Gustav Adolf VI, tadašnji švedski kralj.
Tom, za nas istorijskom i veličanstvenom događaju prisustvovale su mnoge od ugleda ličnosti, između ostalih i švedski premijer Tage Eklander, član švedske akademije nauka dr. Andreas Esterling. I naravno, Andrićeva supruga Milica.
-Moja domovina je zaista „mala zemlja među svetovima“, kako je rekao jedan naš pisac i to je zemlja koja u brzim etapama, po cenu velikih žrtava i izuzetnih napora, nastoji da na svim područjima, pa i na kulturnom, nadoknadi ono što je neoibično burna i teška prošlost uskratila.
Svojim priznanjem vi ste bacili snop svetlosti na književnost te zemlje i tako privukli pažnju sveta na njene kulturne napore… rekao je tom prigodom, mudri i otmeni Andrić.
To je naša prošlost.
Kako se prema sopstvenoj prošlosti (i budućnosti) odnosimo danas?
Najbolje je, čini mi se, britko i jednostavno o tome pisao Aleksije Marjanović.
MI U našoj prošlosti izvođeni su samo mračni radovi, naši preci su bili grdni gadovi, nigde na svetu nije bilo takvih dedaka i bedaka, mi smo na njih s punim pravom kivni, samo nije jasno kako od takvih predaka mi ispadosmo ovako divni.
Alek Marjano
A događa nam se…
Dan ranije- 50 godina kasnije.
9. decembar 2011. godina.
To je bio dan u kojem SRBIJA NIJE DOBILA STATUS KANDIDATA ZA ULAZAK u EU.
To je odluka Evropskog saveta. A baš su obećavali. TAMOiOVDE.
Novi štap i šargarepa do marta 2012. A možda i duže.
Uz odlaganje i naravno, dodatno uslovljavanje.
Karikatura: b92.net
PERSPEKTIVA Prebrodićemo mi sve jade, više se nećemo jadati, ostvarićemo mi sve nade, više se nećemo nadati.
Alek Marjano
Realno je. Da.
Imamo izglednu perspektivu, zar ne?
U to ime- živeli, uz čašicu viskija „ glenlivet “ !
TAMOiOVDE 