ORGAN ZA ČUVANJE SEĆANJA…

tamoiovde-logo

Kako je pamćenje pomoglo mozgu da postane organ koji se često poistovećuje sa sedištem ličnosti

Foto: Pixabay

Kada bismo pre nekoliko milenijuma faraona iz Srednjeg egipatskog kraljevstva upitali gde se nalazi njegovo ”ja”, pokazao bi ka srcu u kome je, prema njegovom verovanju, sedište inteligencije.

Faraonovo srce je zato čuvano na svom mestu prilikom mumificiranja dok je mozak odstranjivan kao manje značajan organ.

Čak ni milenijum kasnije Aristotel nije odlučio da um premesti u mozak već je ovom organu dodelio skromnu ulogu mašine za hlađenje krvi.

Premeštanjem intelekta iz srca u mozak posvećeno je više pažnje i objašnjavanju funkcionisanja organa za koji je vezan čovekov identitet. Objašnjenja su, doduše, ostala vrlo simpatično zasnovana na metaforama i asocijacijama u skladu sa trendovima razvoja tehnike i nauke. Razvoj hidraulike je rad mozga asocirao sa kretanjem fluida, razvoj hemije i elektronike omogućio je lekaru i fizičaru Hermanu fon Helmholcu da uporedi mozak sa telegrafom, a pojava računara je navela matematičara Džona fon Nojmana da posmatra mozak kao digitalnu mašinu.

Mozak je odgovoran za procese pamćenja koje smatramo bitnim delom identiteta. Pamćenje nije sve što smo mi, ali ono čini bitan deo ličnosti jer se odluke i razmišljanja uvek prelamaju kroz prizmu onoga čega se sećamo. Ukoliko primetimo da pamćenje koje delimo na kratkoročno i dugoročno podseća na računarsku radnu (RAM) i sekundarnu, stalnu memoriju (Hard Disk), u zamci smo da podlegnemo privlačnoj metafori koja može navesti na pogrešno razumevanje načina na koji pamtimo i postojimo. U načinu funkcionisanja memorije mozga i računara postoje suštinske razlike.

Kada je polovinom 20. veka psiholog Karl Lešli u svojim eksperimentima krenuo u potragu za engramima, u kojima je pretpostavljao da se nalazi memorija, došao je do neočekivanog rezultata. Miševima koje je naučio da reše lavirint je odstranjivao delove mozga i primetio da ih na taj način samo usporava da reše lavirint, ali ih ne sprečava da posle nekog vremena rekonstruišu rešenje. Zaključio je da memorija nije lokalizovana na jednom mestu već se verovatno rasprostire po cerebralnom korteksu.

Ovakvo otkriće je postalo manje iznenađujuće zahvaljujući neuronaučniku Eriku Kandelu i radu za koji je dobio Nobelovu nagradu 2000. godine. Proučavajući jednu vrstu morskih puževa i njihov disecirani nervni sistem, Kandel je šezdesetih godina primetio da nadražaji koji putuju kroz nervni sistem formiraju nove, do tada nepostojeće, veze između neurona. Zaključio je da se informacije ne pohranjuju u postojećim nervnim ćelijama već njih čine formirane složene strukture.

Foto: Pixabay

Ukoliko pokušamo da se setimo prezimena nekog poznanika, u svest ćemo spontano prizvati i njegov lik ili čuti rečenicu koju je izgovorio poslednji put kad smo ga videli. Ovo objedinjavanje različitih senzacija u jednu uspomenu se odigrava uz pomoć hipokampusa koji konsultujući amigdalu procenjuje emotivni odziv na senzacije što utuče na jačinu veza između neurona, odnosno na stabilnost sećanja na određeni momenat. Ovo ljudsku memoriju čini potpuno drugačijom od memorije računara dajući joj asocijativan karakter i različito tretirajući sećanja sa različitim emotivnim odzivom.

Iako postoje slučajevi izraženog autobiografskog pamćenja, prosečan čovek zaboravlja većinu preživljenog. Sam proces selekcije, šta pamtimo a šta zaboravljamo, možda nas efektnije identifikuje nego sam sadržaj pamćenja. Poistovećivanje ličnosti sa onim što je zapamtila može biti posebno problematično ako se uzme u obzir doslednost pamćenja.

Psihološkinja specijalizovana za ljudsko pamćenje Elizabet Loftus je sedamdesetih godina prošlog veka u svojim eksperimentima otkrila snažan uticaj sugestije na pamćenje uspevši  sugestijom da izmeni zapamćene podatke ispitanika. Dvadesetak godina kasnije, motivisana slučajevima nevino osuđenih na zatvorske kazne što  je bilo uzrokovano greškama u pamćenju svedoka, odlučila je da se posveti proučavanju lažnih sećanja. U svojim eksperimentima je kod 25 odsto ispitanika uspešno implementirala lažno sećanje na digađaj koji se nikada nije desio.

Ako se ne možemo pouzdati u svoja sećanja, imamo još veći problem sa pitanjem ličnog identiteta. Odgovoru se možda mogu približiti dva velika istraživačka poduhvata Neuralink i Kernel koje su pokrenuli inovatori i biznismeni Ilon Mask i Brajan Džonson. Cilj ova dva projekta se može opisati kao još jedan od pokušaja boljeg razumevanja ljudskog mozga kako bi se na primer omogućilo efikasnije lečenje Alchajmerove ili Parkinsonove bolesti. Pažnju su ipak privukli zbog ambicioznije formulisanih motiva koji se vrlo popularno kreću od pokušaja razumevanja algoritma mozga, njegovog hakovanja, povezivanja sa spoljašnjom memorijom ili čak, u šali rečeno, sprečavanje pojave SkyNet-a.

Danas se mozak ne ustručava da sam o sebi misli kao o najkompleksnijoj strukturi u poznatom svemiru. Pokušavamo da se ogledamo u njemu, ali zbog nepotpunog razumevanja i dalje naziremo samo obrise. Novi veliki poduhvati gaze daleko u nepoznato, ali stupaju nikada bliže onome što smo mi i ne pokušavaju samo da odgovore na pitanje šta jesmo, već hrabro postavljaju pitanje šta možemo biti.

Tekst: Bojan Džodan

Izvor: elementarium.cpn.rs

_____________________________________________________________

 

 

 

Advertisements

PISANJE JAČA MEMORIJU…

tamoiovde-logo

Mozak je znatno aktivniji kada nešto učimo zapisujući podatke, a ne kucajući na kompjuteru, zato ćemo lakše zapamtiti važne stvari ako ih ispisujemo rukom.

374220_1DA biste zapamtili stvari koje su vam važne, ispišite ih rukom, na papiru. Na ovaj način, tvrde stručnjaci, duže ćete ih čuvati u memoriji nego ako ih otkucate na tastaturi.

Do takvog zaključka su došli norveška naučnica Ana Mandgen i francuski neurofiziolog Žan-Lik Vela, koji su kao argument ponudili teoriju da je mozak znatno aktivniji kada nešto učimo zapisujući podatke, a ne kucajući na kompjuteru.

Dok pišemo rukom, mozak dobija više povratnih informacija, jer tada izvodimo složenije pokrete, osećamo dodir hemijske i papira, a to često traje i duže nego kada elektronski unosimo iste stvari, što je takođe važno za „deponovanje“ u sećanju.

 Izvor:rtvbn.com/Novosti

_____________________________________________________________________________________

LEKOVITOST PISANJA DNEVNIKA

Naučno je dokazano da pisanje dnevnika pomaže u regulaciji emocija, odnosno u suočavanju sa negativnim emocijama, njihovom drugačijem sagledavanju, kao i njihovom pražnjenju.


diary-300x191Metju Liberman, naučnik sa Kalifornija Univerziteta, nedavno je objavio svoja istraživanja u kojima je analizirao snimke magnetne rezonance, kako bi razjasnio načine na koje mozak funkcioniše pre i posle pisanja o sopstevnim osećanjima.

Ovi snimci su pokazali da pisanje o osećanjima smanjuje aktivnost u amigdalima, jedrima u mozgu, koja su odgovorna za kontrolu i regulaciju emocija. Ovaj efekat je bio prisutan bez obzira na modalitet pisanja o osećanjima: bilo da su ljudi pisali dnevnik, poeziju ili zapisivali tekstove pesama iskazujući negativne emocije.

U svom radu “Putting feelings into words” Metju Liberman je izneo zaključak da je pisanje vrsta emocionalne regulacije. Liberman je zapravo analizirao snimke mozga trideset volontera koji su snimljeni za vreme njihovog opisivanja uznemirujućih fotografija, i došao je do zaključka da je pisanje o svojim utiscima dovelo do redukcije aktivnosti u amigdalima. U ovoj studiji je nedvosmisleno dokazano, da aktivnost u amigdalima negativno korelira sa aktivnošću u frontalnom korteksu (koji je, između ostalog, zadužen za mišljenje, rezonovanje), to jest – što je veća aktivnost u frontalnom korteksu, to je aktivnost u amigdalima ‘’mirnija’’, a samim tim je manji i osećaj straha, tuge ili anksioznosti.

Liberman je naveo da ljudi često i ne znaju da im pisanje pomaže, i da to shvate tek kad im se na to ukaže. Sličan efekat se postiže i namernim pokušajima kontrole sopstvenih emocija, putem pokušaja da određeni događaj interpetiramo na različite načine (najbolje obrnut) od onog prvobitnog, koji je izazvao negativne emocije i koji nam obično prvi padne na pamet.

Liberman iz svog projekta izvodi zaključak da pisanje dnevnika o svojim emocijama može da dovede do značajnih benefita po sopstveno mentalno zdravlje. Mnoge terapije, navodi on, insistiraju na promeni uverenja, dok njegovi nalazi istraživanja ukazuju na to da i samo sagledavanje sopstevnih emocija, kao i pisanje o njima, može da dovede do olakšanja. Ako su amigdali, tvrdi ovaj autor, alarm koji se uključuje da bi nas na nešto upozorio, pisanje o osećanjima, odnosno osvešćivanje svojih osećanja deluje kao gašenje takvog alarma.


Na pitanje zašto većina pisaca nisu najveselije osobe na svetu, Liberman konstatuje da je neizvesno kakvi bi ovi pisci tek bili, kada uopšte ne bi pisali, te da iza umetničkog stvaranja najverovatnije stoji snažna unutrašnja motivacija koju pokreću upravo jake emocije.

Preuzeto iz časopisa “Psychology Today”

Izvor:psihoterapija.in.rs

____________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

ŠTA BILJKE ZNAJU…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

DA LI BILJKE MISLE?

Koliko su biljke svesna bića?

Biljke-500x366Ovo je centralno pitanje u novoj knjizi „Šta biljke znaju?“ Danijela Čamovica, direktora Mana centra za biljne nauke na Univerzitetu u Tel Avivu. Kako on tvrdi, biljke mogu da vide, osete miris i da osećaju. Mogu i da postave prepreku kad su opkoljene i upozore komšije kad je nevolja u blizini.

Neki kažu da biljke čak imaju i pamćenje. Da li to znači da biljka i misli, kao i da li može da se govori o „neurologiji“ biljaka?

Naučnik Danijel Čamovic otkriva iznenađujući svet u kome biljke vide, osećaju, pamte… Poznato je decenijama da biljke koriste svetlost, ne samo zbog fotosinteze, već i kao signal koji menja način na koji biljka raste. Čamovic kaže da je u istraživanju otkrio jedinstvenu grupu gena neophodnu da bi biljka znala da li se nalazi na svetlu ili u mraku.

Mislilo se da su ovi geni jedinstveni za svet biljaka, što se idealno uklopilo sa njegovom željom da izbegne bilo šta što ima veze sa ljudskom biologijom. Ali na njegovo veliko iznenađenje i protivno svim planovima, kasnije je otkrio da je ova ista grupa gena takođe deo ljudske DNK. Ovo je dovelo do očiglednog pitanja − šta ovi „za biljke specifični“ geni rade u ljudima?

Mnogo godina kasnije saznali su da su ovi geni važni i za životinje, kao tajmer za podelu ćelija, rast neurona i funkcionisanje imunog sistema. Ono što je, prema njegovim rečima, najviše zadivljujuće, jeste to što ovi geni takođe regulišu i životinjske reakcije na svetlost.

On kaže da dok ne promenimo način reagovanja na svetlost, kao što to čine biljke, na nas utiče naš unutrašnji sat, koji nas drži na dvadesetčetvoročasovnom ritmu, i zbog toga kad putujemo preko pola sveta imamo problem s vremenskom razlikom. Ali, kako on kaže, ovaj sat može da bude resetovan od strane svetlosti. „Pre nekoliko godina sam pokazao, u saradnji sa Džastinom Blauom sa Njujorškog univerziteta, da mutantske voćne mušice kojima fale neki od ovih gena gube sposobnost da reaguju na svetlost.

Onda sam shvatio da genetske razlike između biljaka i životinja i nisu toliko značajne koliko sam nekad mislio. Počeo sam da ispitujem paralele između biljne i ljudske biologije, iako je moje istraživanje evoluiralo iz proučavanja biljnih reakcija na svetlost pri proučavanju leukemije kod voćnih mušica“, kaže Čamovic.

Biljke-1 Kompleksni organizmi Čamovic kaže da mnogi ljudi nisu svesni da su biljke kompleksni organizmi koji žive bogate i senzualne živote. Mnogi ih gledaju kao nežive objekte, koji se ne razlikuju mnogo od stena. Činjenica da ljudi lako pobrkaju svileno cveće s pravim, ili veštačku božićnu jelku sa živom, primer je kako se odnose prema biljkama.

„Ako postanemo svesni ukorenjenosti biljaka koja ih čini imobilnim, onda možemo da počnemo da cenimo njihovu sofisticiranu biologiju koja se dešava u lišću i cveću. Ako razmislite o tome, ukorenjenost je veliko evoluciono ograničenje. To znači da biljke ne mogu da pobegnu od loše okoline, ne mogu da migriraju u potrazi za hranom ili svojim parom, kao što to čine životinje. Zato biljke moraju da razviju neverovatno osetljive i kompleksne senzorne mehanizme koji će im dozvoliti da prežive u večno promenljivim okolinama“, kaže Čamovic.

On poredi biljke sa ljudima.

„Ako ste gladni ili žedni, možete da odete do najbližeg izvora vode. Ako vam je vruće, možete da se preselite na sever, ako tražite para, možete da odete na žurku, ali biljke su nepokretne i one moraju da vide gde im je hrana. Moraju da osete vreme i da namirišu opasnost. Samo zato što ne vidimo da se biljke kreću ne znači da se u njima ne odigravaju bogati i dinamični procesi“, tvrdi ovaj naučnik.

Postavlja se i pitanje da li biljke osećaju mirise? Čamovic smatra da prvo mora da se definiše šta je miris kako bi se odgovorilo na ovo pitanje. „Kad omirišemo nešto, osetimo isparljivu hemikaliju koja se širi vazduhom i onda na neki način reagujemo na miris. Najjasniji primer kod biljaka je ono što se dešava tokom voćnog sazrevanja. Možda ste čuli da ako zrelo i nezrelo voće stavite u istu činiju, nezrela voćka sazreva brže.

To se dešava zato što zrele vočke puštaju feromone u vazduh, a zelenije voće oseća to, pa i samo počinje da zri. To se ne dešava samo u našim kuhinjama već i u prirodi. Kad jedna voćka počne da zri, ispušta hormon etilen, koji osećaju susedne voćke, sve dok celo drvo ne sazri manje ili više sinhronizovano“, objašnjava Čamovic.

Parazitska biljka vilina kosa ne ume da koristi fotosintezu i mora da živi na drugim biljkama. Domaćina nalazi zahvaljujući mirisu. Ona može da oseti hemikalije koje ispuštaju biljke u blizini i pokupiće onu koja joj je najprivlačnija. U jednom eksperimentu naučnici su pokazali da ova biljka preferira paradajz u odnosu na pšenicu jer joj se više sviđa taj miris.

 Međusobna komunikacija

Biljka-mesozderka-500x333Dok gomile istraživanja podržavaju ideju da biljke vide, mirišu, osećaju, neke podržavaju i mogućnost da biljke čuju.

Mnogi su čuli priče kako biljke cvetaju u prostorijama gde se sluša klasična muzika, ali sa evolutivne perspektive je moguće da biljkama nije ni potrebno da čuju.

„Naši rani preci su mogli da čuju opasnog predatora koji ih progoni iz šume, dok danas čujemo motor kola koja se približavaju. Iako biljke mogu da se okreću ka suncu, da se savijaju pod gravitacijom, ne mogu da pobegnu. Ne migriraju na kraju sezone. Kao takvima, zvučni signali, koje mi koristimo u našem svetu, biljkama su irelevantni. Uprkos tome, neka najnovija istraživanja daju naznake da biljke reaguju na zvuk, u stvari, više na vibracije“, kaže Čamovic.

Pitanje međusobne komunikacije biljaka intrigira mnoge naučnike. Čamovic kaže da to zavisi od toga kako se definiše komunikacija. „Nema sumnje da biljke reaguju na znakove drugih biljaka. Na primer, ako javorovo drvo napadnu bube, ono ispušta feromone u vazduh koje pokupi okolno drveće, što im daje znak da počnu da luče hemikalije koje će im pomoći da se izbore sa predstojećim napadom buba. Prema tome to je definitivno vid komunikacije“, rekao je.

Čamovic kaže da je neophodno postaviti i pitanje namere. Da li drveće komunicira, odnosno da li napadnuto drvo pokušava da upozori okolno drveće? „Možda ima više smisla da napadnuta grana komunicira sa drugim granama istog drveta u pokušaju za opstanak, dok okolno drveće, samo prisluškuje i ima korist od tih signala“, tvrdi on.

 Pamćenje i mišljenje

Biljke imaju nekoliko različitih formi memorije, kao i ljudi. Imaju kratkotrajno pamćenje, imunu memoriju i čak transgeneracijsku memoriju. „Znam da je nekim ljudima teško da shvate ovaj koncept, ali ako pamćenje podrazumeva formiranje memorije (kodiranje informacija), zadržavanje memorije (čuvanje informacija) i prizivanje memorije (preuzimanje informacija), onda biljke definitivno pamte“, kaže Čamovic.

On to objašnjava na primeru venerine muholovke (Dionaea muscipula) kojoj moraju da budu dodirnute dve dlake kako bi se zatvorila, pa prema tome ona pamti da je bila dodirnuta prvom dlakom, ali to traje samo 20 sekundi, i onda zaboravlja. Dok je kratkotrajna memorija kod venerine muholovke bazirana na elektricitetu, poput neurološke aktivnosti, dugotrajna memorija se bazira na epigenetici − promeni u aktivnosti gena koje ne zahtevaju alternacije u DNK kodu, kao što to čine mutacije, koje se prenose s roditelja na potomstvo.

Čamovic kaže da biljke nemaju neurone kao što ni ljudi nemaju cveće, ali da im nisu potrebni neuroni kako bi imale međućelijsku komunikaciju i skladište informacija i mogućnost njihovog procesiranja. Čak ni kod životinja, nisu sve informacije procesirane i čuvane samo u mozgu.

Različiti delovi biljaka komuniciraju međusobno, razmenjujući informacije na ćelijskom i ekološkom nivou. „Rast korenja je nezavisan od hormonskih signala koji se generišu na vrhovima izdanaka i transportuju do korenja koje raste, dok razvoj izdanka delimično zavisi od signala koji se generiše u korenju. Lišće šalje signale do vrhova izdanka i govori im da počnu da prave cvetove“, rekao je.

„Na neki način jedna cela biljka predstavlja analogiju ljudskom mozgu. Iako nemaju neurone, biljke proizvode, i na njih utiču neuroaktivne hemikalije“, zaključio je Čamovic.

(B92)/vestinet.rs

TRI SAZNANJA O PČELAMA…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________________________

PĆELE I CVEĆE KOMUNICIRAJU PUTEM ELEKTRICITETA 

01-pcela_620x0Pčele i cveće komuniciraju zahvaljujući elektricitetu, trvde britanski naučnici u studiji koju je objavio časopis „Science Express“.

 Naime, cveće emituje slabo električno polje koje insektima zaprašivačima signalizira prisustvo nektara.

„Kada se pčela približi cvetu, vidljiva su zrnca polena koja skaču na nju pre nego što se spusti na biljku. To je začuđujuće“, kaže vođa istraživanja Danijel Robert sa univerziteta u Bristolu.

On objašnjava da je taj fenomen rezultat razlike u električnom naboju biljke i insekta.

Pčela ima pozitivni naboj, dok cvet emituje slabo električno polje negativnog naboja koje deluje kao signal koji šalje pčeli.

Kada cvetu pčela dođe u posetu, on automatski gubi dobar deo svog električnog naboja. Ukoliko je cvet naelektrisan, to znači da sadrži nektar. U suprotnom, pčela dobija informaciju da je dragocena slatka tečnost potrošena i da treba da potraži drugi cvet.

„Cvet ne može da slaže insekte. U njegovom je interesu da ih ne laže. To je naša hipoteza“, navode britanski istraživači, dodajući da se još uvek ne zna kako insekt prima signal i da će to pitanje biti tema njihovog narednog istraživanja.

Da bi došli do ovog zaključka, istraživači Škole biologije Univerziteta u Bristolu posmatrali su više od 200 pčela tokom sakupljanja polena iz petunija.     Tanjug | 24. februar 2013.

KOFEIN POBOLJŠAVA MEMORIJU PČELA

pcel_620x0Kofein deluje podsticajno i na pčele, unapređujući njihovo pamćenje i čineći da bolje oprašuju biljke, pokazalo je britansko istraživanje obavljeno na Univerzitetu Njukasl.

 Pčele hranjene nektarom koji sadrži kofein, a prirodno se može naći u cvetovima kafe i nekih citrusa (grejpfruta i limuna), su tri puta bolje pamtile miris određenog cveta od onih koje su se hranile šećernim rastvorom, izveštava AFP.

Kofein je odbrambena biljna hemikalija i ima gorak ukus, pa ga britanski tim nije ni očekivao u nektaru, ali ispostavilo se da je njegova koncentracija u nektaru rečenih biljaka mala i da ne odbija pčele, već čak deluje podsticajno.

Vođa istraživanja Džerealdina Rajt napominje da je dejstvo nektara sa kofeinom na memoriju pčela zapanjujuće – tri puta više njih je pamtilo miris određenog cveta i posle 24 časa, a dva puta više posle tri dana, u odnosu na pčele hranjene šećernim rastvorom.

„Ono što smo uočili kod pčela može da objasni kako kofein deluje i na ljudski mozak i zašto mnogi vole da piju kafu kada uče“, ističe koautor studije Fil Stivenson.                                                           Tanjug | 08. mart 2013.

PČELE MOGU DA NAMIRIŠU MINE UDALJENE PET KILOMETARA

suncokret-pcela-(2)_620x0Hrvatski naučnici odgajili su posebnu vrstu pčela koja na daljini od pet kilometara može da ‘namiriše’ mine zakopane u zemlji, povezujući miris hrane s mirisom eksploziva.

Pčele su hranjene šećerom pomešanim s aromom eksploziva, a stručnjaci su proveli nekoliko godina trenirajući ih i usavršavajući tehniku pronalaženja eksploziva, piše „Jutarnji list“.

„Ideja je bila da pčele počnu da povezuju miris hrane s mirisom eksploziva. Sigurnije je, a one su brže od bilo kog psa. Druga prednost jeste da kada ne rade, proizvode vrlo ukusan med“, kazala je trener pčela, profesorka Mateja Janeš.

Projekat je započet 2007. godine na fakultetu Agronomije, a tada su pčele trenirali u velikom šatoru razapetom na livadi kraj fakulteta.

Ovu vest preneo je i britanski Daily Mail, koji navodi da je Hrvatska još uvek u procesu razminiranja jer je 680 kvadratnih kilometara teritorije prekriveno sa, kako se procenjuje, oko 90 hiljada mina zaostalih još od rata 90-ih.            Izvor:novosti.rs

Priredio: Bora*S

VRANE PAMTE VAŠE LICE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

 Vrana nikada ne zaboravlja.

Najnovije istraživanje otkriva da ove ptice mogu upamtiti ljudska lica do pet godina.

 crna_vranaVrane pamte lica ljudi koje doživljavaju kao potencijalnu pretnju i često reaguju glasnim kreštanjem i prizivanjem drugih ptica kako bi uljeza naučile pameti – pokazuje upravo objavljeno istraživanje britanskog Kraljevskog društva prirodnih nauka.

  Kako članovi družine (koju je u pomoć pozvala prva vrana) takođe indirektno pamte osobu koja predstavlja pretnju, ova studija pokazuje da se loše iskustvo jedne vrane sa određenim pripadnikom ljudske vrste može kao informacija preneti na celu populaciju vrana na određenoj teritoriji.

  Imajući na umu da vrane imaju veoma dobro pamćenje, ljudi koji ih iz nekoga razloga iritiraju mogu iskusiti i više godina neprijatnosti.

  Uznemirene vrane u početku glasno krešte i tako prizivaju druge vrane u blizini da im se pridruže, kaže koautor ove studije, John Marzluff. „Grupacija koja može brojati od dve do petnaestak ptica nas „napada“ tj. zastrašuje, ponekada se zalećući iz visine na samo pola metra od nas i ovo ponašaje traje dok šetamo na dužini staze od oko 100m od mesta koje iz nekog razloga brane.“

 Marzluff je profesor na Šumarskom fakultetu u Vašingtonu. U okviru ovog istraživanja, on i njegove koleginice Heather Cornell i Shannon Pecoraro su vranama pokazale novo „opasno lice“ noseći upadljivu masku i pritom hvatali, obeležili prstenovima i oslobodili između 7 i 15 ptica na pet lokacija u okolini Sijetla.

  Oslobođene ptice bi odmah nakon puštanja „vikale“ na osobu pod maskom. Čuvši kreštanje druge vrane iz okoline bi se ubrzo pridružile, formirajući ljutitu družinu.

  stealthKada bi naučnici kasnije stavljali maske prilikom odlazaka na druge lokacije, vrane koje nikada nisu bile same zarobljene bi odmah prepoznale „opasno lice“, ilustrujući način nakoji ove ptice dobijaju informacije kroz društvene metode a ne kao posledicu ličnog iskustva. Glasnom kreštanju i „napadima“ bi se pridružili i srodnici i potpuno nepoznate vrane, na lokaciji udaljenoj više od 1600m od mesta gde su vrane bile hvatane pa puštane.

 Kada se jednom u memoriju vrane ureže izgled lica koje predstavlja opasnost, po svemu sudeći će tamo i ostati ceo njen život.

 „Naše istraživanje pokazuje da pamćenje traje 5 ili više godina,“ kaže Marzluff . „Pojedine vrane koje su odrasle mogu živeti 15-40 godina na slobodi (većina ugine dok su još mlade ali one koje odrastu mogu živeti jako dugo) i one verovatno pamte važne asocijacije koje su napravile tokom svojih života.“

  Prethodna istraživanja su pokazala da su vrane nadprosečno inteligentne ptice.

  „Drugi istraživači su pokazali da neke vrane prave i koriste alate, da mogu predvideti sled očekivanih događaja, zatim da razumeju šta druge životinje znaju, i, u našem slučaju, da uče iz ličnog iskustva ali i posmatrajući roditelje i druge pripadnike svoje vrste,“ objašnjava Marzluff. „Ovo su sve napredni kognitivni zadaci koje ume da rešava jako mali broj životinjskih vrsta.“

 siluete On takođe pretpostavlja da i druge društvene i dugovečne životinjske vrste koje žive u blizini ljudi dele informacije na sličan način. Ova pretpostavka obuhvata životinje poput kojota, rakuna, galebova, svinja i pacova. Sve one mogu primenjivati kombinaciju društvenog i učenja putem pokušaja i greške (trial and error). Ovaj drugi način daje najpreciznije informacije ali je, očigledno, dosta rizičniji od indirektnog društvenog metoda učenja.

 U životinjskom carstvu ljudi imaju prednost upotrebe jezika jer na taj način mi možemo verbalno upozoriti jedni druge na postojanje opasnosti. Vokalizacija izgleda nije dovoljna vranama i po svemu sudeći im je neophodan i vizuelni pregled kako bi se informacija upamtila.

  Anne Clark, profesorka-saradnica u odeljenju bioloških nauka u Univerziteta u Binghemptonu (Binghamton), rekla je za Discovery News kako ova nova naučna studija „važno pokazatelj koliko dugotrajna istraživanja pojedinaca mogu doprineti našem razumevanju adaptivnog društvenog učenja.“

  Ona takođe dodaje: „Sumnjam da bi se iko od ljudi koji su radili sa vranama iznenadio rezultatima koji ukazuju na nekoliko putanja društvenog prenošenja informacija, ali je za to svakako neophodno još ovakvog formalnog empirijskog testiranja .“

  Kevin McGowan, instruktor u „Cornell Lab of Ornithology“, je praktično ponovio reči profesorke Clark, ali dodaje da će otkrića sigurno iznenaditi bilo koga ko misli da životinje uče samo iz ličnog iskustva.“

  „Društvene životinje su društvene iz nekoliko veoma dobrih razloga“ kaže McGowan. „Ova studija pokazuje jedan od najsuptilnijih načina kojima životinje imaju koristi iz interakcije sa drugim pripadnicima svoje vrste.“

  Autor teksta: Jennifer Viegas, Discovery news

 Pripremio: Goran Ćatić/ zivotinjsko-carstvo.com

***

PRILOG: VRANAORUĐE, KOMBINATORIKA I PLANIRANJE: agroekonomija.wordpress.com/

***

Lirski dodatak: POLOVNI ORAO ili ŠTO NE PREĐEMO NA STVAR…

VRANA I  ORAO

Jednog  je dana srela vrana
Orla na nekoj santi leda,
šacnula ga sa svih strana,
pa reče prva, preko reda:

Znaš, ti si or’o, ja sam vrana,
smatra se, skoro, da si car,
k’o Standard-Oil si sav bez mana –
Što ne pređemo onda na stvar?

Ja sam ti vrana bez gavrana,
zašto da zalud gubimo vreme,
samo ćurana veže zabrana,
Nema dileme za boeme!

I kao ženska i kao ženka
mnogim se čarima mogu da dičim,
nisam ti neka meka femka,
Garantujem ti – neću da cičim.

Ako te usrećim malim muškarcem –
polovnim orlom, tim bolje za nas;
Jednom sam rodila dete s komarcem,
smejem se zato i dan-danas!

Skinuvši krunu, orao reče
pošto je izgubio svaku nadu:
Od tebe nema gadure veće –
Ali si jedina ptica u gradu.

   Ogden Neš

________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S