ČAROBNJAK SRPSKOG SLIKARSTVA…

Milić Stanković – Milić od Mačve, slikar i književnik, umro je na današnji dan, 8. decembra 2000. godine.

---

MILIĆ OD MAČVE: ANĐEO ILI VAMPIR

U tople letnje večeri, dok u, sasvim mlakom vazduhu, lebdi miris pokošenog sena, na visoravni Zlatibora, tu i tamo, javljaju se čudne svetlosti između plastova sena i tamnih kaiševa borovih šumaraka. Neodređene i treptave svetlosti stalno se premeštaju po padinama i zalutali putnik se odjednom zapita u čudu šta to može biti, dok seljak, zadržan na proplanku do sumraka, skuplja seno i postaje zabrinut.

Troludan Milić, 1973. (96 x 75) Militch le triple fou

„Daleko bio sotona od nas“ — šapuće on, kako bi odvratio nečastivog od sebe. Ali, da li se samo radi o Nečastivom, o Gospodaru gromova, Napasniku ili o Sotonjaku?

Zar te prozračne svetlosti ne liče, da se čovek prosto naježi, na ognjene zmajeve oči, začarane napuštene kolibe ili, još više, na pogurene veštice u potrazi za nežnim dečjim srcima i mekim stomacima? … Savršene u nagosti, čija tela prikrivaju velovi guste zlatkaste nose, sa otsjajima umotanog hrastovog žira i šišarki, rođene iz rose, vile pletu svoje kolo. Te strasne i svirepe nimfe srpskoga porekla, traže društvo izuzetnih ljudi, nudeći svoje zmijoline poglede … Sem, ako se ne radi o stravičnom jecaju vukodlaka, koji na taj način dozivaju na banket sve vampire, i ravničarske i planinske iz cele Srbije, koji, tek što su pobegli iz svojih provaljenih grobova, traže pri svetlosti meseca, prijatelja mrtvih, neko mlado telo da zagrizu ili deflorišu …

Ne plašite se više, valjani ljudi, i prestanite da drhtite: onaj, koji sa fenjerom u ruci odlazi u pomrčinu kako bi ojačao kao Antej svoju vezu sa svemirom, nema ničeg u sebi od tog opasnog vampira i, uopšte, ne boji se glogovog koca ili divlje ruže. To je samo umetnik koji iskreno opšti sa prirodom; pravi sin tog srpskog naroda koji je određen, kao što se to Mickijević tako lepo izrazio da bude „pesnik i muzičar čitave slovensne rase i najveća literarna slava te ogromne porodice“.

On se zove Milić, a dolazi iz Mačve gde je oduvek njegova jaka rasa, herojska i ponosita obrađivala zemlju. Istina, on voli da se pretstavlja za vampira, kad kaže, uverava nas on, da je upravo on taj koji povremeno ustaje iz groba i prkosi matematici. Ledeni slikar neba i zemlje, takođe preuzima prerogative da je rodonačelnik srbijanskih vampira krajputaša, onih, koji se kotrljaju kraj prašljavih seoskih drumova od ponoći pa sve do rane zore . . .

Mi svi znamo šta treba stvarno misliti o vampirima. I mi u toj njegovoj „tvrdnji“ vidimo samo šalu maštovitog čudaka, samo intelektualnu fantaziju, dostojnu Petrusa Borela koji u krugu uštogljenih buržuja, traži detinji mozak pečen na puteru. Ali, ipak, da ne bude, zablude, Milić u suštini čvrsto veruje u postojanje vampira i fantasmagoričnih bića, koja nastanjuju bogatu mitologiju njegovog zavičaja.

Kao onaj legendarni princ koji je iz ljuske slomljenog lešnika stvorio plamen sposoban da zapali šumu, Milić se, još kao sasvim mlad, trudio da priziva demone, duvajući u kapicu od hrastovog žira. On ih je isto tako pratio u njihovoj nestalnoj trci oko vodenica duž obala Drine i njenih neukrotivih virova! Možda je čak sa okovanim sandučetom u rukama, punim veneričnih travki, sastavljao neki filtrat s kojim može osvojiti ljubav isuviše nepokornih devojaka. Ili, to samo budi iz sna velike slikare, kojima se najviše kao mladić divio: Hijeronismusa Boša, Pitera Brojgela, Đuzepe Arčibolda i Johana Patinira.

Milićeva sećanja na rano detinjstvo, provedeno u začaranoj atmosferi sela, samo su utisnula neuništiv pečat na, već, plodnu maštu. Roden je dobro rekao da je „genije pastuv koji pravi nešto sa prirodom“.

Stvarno, ništa ne bi moglo bolje definisati Milića nego taj izraz — „pastuv“! Neumoran i plodan radnik, znatiželjan i ljubopitljiv za hiljadu stvari, unosi savršenstvo i u najsitniji detalj. Upornost, izdržljivost i energija mogu se odmah pročitati na njegovom licu, na kojem su usne lepo izvajane, a žive i prodorne oči odaju utisak snage i dobrote u isto vreme.

Milić od Mačve odgovara idealnom tipu Srbina kojeg je opisao pre stotinak godina Elize Reklus. (Elisee Reclus) To su, kaže slavni geograf, ljudi lepog rasta, snažni, širokih ramena koji ponosno drže glavu. Crte su izrazite, nos pravilan, a često orlovski, jagodice po malo istaknute, kosa je retko kada crna i vrlo je obilna i čvrsta; oko prodorno i okrutno, gusti brkovi ili brada daju svim licima vojnički izgled“.

Ko ne bi mogao zamisliti Milića kako vitla sa isukanim mačem ili čvrste noge kako igra kolo pri pisnavom zvuku frule? Ili, još bolje, kako svira na gusle svim svojim okupljenim pretcima i potomcima naravno, pod širokom krošnjom nekog starog duba!

Ako bismo se zadržali samo na tom fizičkom portretu, izgledalo bi vrlo lako zaokružiti mu ličnost. Ali, znak Škorpije pod kojim je ugledao svetlost dana dolazi, ne može biti bolje, da komplikuje sudbinu slikara. I najveći skeptik astrologije mora konstatovati koliko je Milić usamljenik na „Radovan-kuli“ ili u Zdanju na Zvezdari gde se zatvara da bi radio i maštao, pun zebnje zbog očiglednog ludila sveta.

Zabrinut je u pogledu duhovne budućnosti čoveka, mori ga nuklearna apokalipsa koja se nadvila nad ljudsnim glavama. Odatle dolaze njegova užarena crvena nebesa ispresecana letećim balvanima, asteroidima, raketama-zvezdama i globusnim telima, koja čudesno potsećaju na krvave kiše i kosmate komete iz ksilografija krajem Srednjeg veka. . .

Odatle njegovo svo mnogobrojno pretstavljanje mrtvih tvari koje se kreću atmosferom, kao na ikonama koje viđamo na pravoslavnim liturgijama ili na freskama srpskih crkava i manastira. Otuda, najzad, i njegovi hrastovi trupci koji paraju prostor, poput pretećih svedoka po uzoru na sveta drveta čije guste senke prikrivaju posvećivanje Perunovih vernika, boga davnih izčezlih vremena. Peruna više nema, ali i hrastovi nestaju, ti bajni nekadašnji ukrasi Praevrope. Ti kraljevi šuma, ta krošnjasta drveta svojim su granama činili stepenasta penjanja na nebeskom svodu; ti antropogonični heroji čiji je plod srodan završetku muškog uda, pretrpeli su dejstvo razornog ludila i nasilja koji nisu znali za milost.

Na čisto estetskom planu Milić od Mačve deluje, dakle, kao neko ko otkriva opasnosti i šalje uzbudljive pozive na prihvatanje razuma. Njegovo je slikarstvo, kao što to izvrsno piše Đorđe Kadijević „puno tragičnog sjaja, bljeska, krvi i požara u gužvi pomešanih predaka. Prema Miliću to je apokaliptična epopeja njene svireposti i apsurda, simbolično pretstavljena mašinama koje seju smrt i čiji sadistički mehanizmi pobeđuje ljudsko meso i krv . . .“

Svakako, pesimistična vizija! Milić se koristi umetničkim oružjem, ali on to oružje upotrebljava prema svom ljutitom temperamentu, uz privlačnosti za noćnu fantastiku, što ga nesvesno nagoni da „vampiriše“ svoju sredinu poput elektriciteta. Kao pravo ogledalo stanja njegove duše, njegovo slikarsvo ne bi moglo nikoga ostaviti ravnodušnim, jer, nametnuti dinamizam, vulkanska priroda, duh koliko ljubopitljiv toliko i strog, kompeziraju morbidna i mračna svojstva zvezdanog potpisa. I tako, tu dominira duhovna vežba, stvaralačka snaga koja ga raspaljuje a ljubav prema gotovom i završenom u slici, razara ga do ludila.

Najbolji dokaz te vitalnosti i plodnog ambiguiteta pruža nam njegovo opredeljenje poslednje decenije ka piramidalnom uzlasku i rasporedu njegove slikarske geneze, od renesansnog horizonta do povratku vizantijskoj Vertikali vrednovanja pojmova, stvari i ličnosti. Iz toga proizilazi njegova RASTUĆA ili BOŽANSTVENA perspektiva, koja se od posmatrača širi a ne sužava se, kao što je to od Renesanse naovamo.

Posmatrač je uveden u jednom Milićevom ciklusu („III Knjiga Postanja“) u samu tačku gledišta, u srž pozorišta, u srce slikarske figuracije. Sloboda pokreta, živahnosti i svežina boja postojala je već u srpskoj srednjevenovnoj umetnosti koja je težila izduženosti alegorskih figura, (odlika vizantiskog izraza) da bi se, valjda, približila nekom internacionalnom, gotičkom izrazu. Milić od Mačve nije mogao a da ne bude prožet tom velelepnom snagom koja teče iz srpskih manastira Studenice, Ravanice, Sopoćana ili Kalenića.

Polazeći od tako raznolikih izvora kao što su mitologija, folklor, seosko vračanje i stara umetnost Srbije, umetnik uspeva da ostvari savršenu i obogaćujuću sintezu, koristeći postupke i recepte od davnina (boja u prahu, vosak). Koristeći topli vosak, on još jednom potvrđuje teoriju „vezanih sudova“, tako dragu Andre Bretonu, teoriji u kojoj se miri realnost sa maštom, banalno sa neobičnim. Fuzeli je sa svoje strane smatrao da je san polje koje je Umetnost najdalje istraživala i tvrdi da se san nalazi svugde prisutan, čak i u scenama koje su a priori najobičnije, svakodnevne . . .

Pokretano čudnom snagom koja se ruga Njutnovim zakonima, lete velelepni Milićevi balvani, čupa se korenje, veliki buketi cveća nestaju u pravcu otvorenog nebeskog svoda. Iznad kafanske sale, gde se okupljaju Milićevi junaci oko čaše rakije ili vina, odjednom se preteći pojavljuje lebdeći betonski blok u prostoru. Onde demoni, prijehavši iz pantiveka, okreću kazan na jednom seoskom raskršću zavejanim snegom. Tamo neka džinovska glava i živi šlem sećaju na antičke dekorativne motive koje su voleli flamanski primitivci; ispred sasečene šume prostire se kuruzište u kojem čuče napušteni ljudi. Čitavi pejsaži — božansko čudo ili đavolji prestiž!? Izgleda da sve visi u vazduhu, tamo gde obične vile grade svoje domove i tako sve postaje neuhvativo . . .

Vekovi, ličnosti i svetovi izmešani su, kao što su, to, uostalom, tradicija i modernizam, u veselom anahroničnom i bezvremensnom vrtlogu. Prelazi su bez granica, s jednog kraja sveta na drugi, s petla na magarca, s jedne ideje na drugu. Ta namerna konfuzija ne ostavlja, međutim, nikakav utisak nereda, čak ni haosa, već izaziva, kao fleka mastila u Boršovom testu, proces asocijalnih ideja, tj. nadrealnu viziju. „Ne bi trebalo da vam bude teško, piše Leonardo da Vinči u svojim beleškama, da se ponekad zaustavite i posmatrate mrlje na zidu, pepeo vatre, oblake ili blato, ili neke druge slične stvari — tu biste našli, stvarno, druge ideje“. Milić je prihvatio to minuciozno i pažljivo tumačenje detalja, što olakšava otkrivanje nepoznatog duha, ide dalje od ogledala prividnosti i ide putem suptilnosti „pit-tura metafizika“. Ne jednom je on raskinuo sa rutinom i primorao gledaoca da sebi postavlja pitanja: gde se on zapravo nalazi: nisam više ni ispred zida, ni ispred horizonta, već IZA tog zida i IZA horizonta.

Jednom rečju, onirični svet Milića od Mačve izaziva više estetskih uživanja, nego što je to prividni utisak nelagodnosti od totalne tragedije. Originalan u mnogo čemu i čvrst, može se uporediti sa himnom o prirodi, prvenstveno po prozračnosti vazduha preko kojeg se još može da diše uostalom i po blještavosti i lepoti boje! Posebno, šarm nadarenosti širi se iz Milićevih dela, sa stalno obnavljanim temama, dajući za pravo Herodotu, koji je tvrdio da su Dardanci ravnodušni prema svemu, ali samo ne prema poeziji!

Rolan Vilnev, Pariz 1981. 
Roland Villeneuve, Paris 1981.

Ludi Milić — ko je to? (116 x 81) Militch le fou qui est-ce?

Ludi Milić Militch l’homme fou

Ludi Milić sa loncem na glavi, 1976. (116 x 81) Militch l’homme fou, une marmite sur la tetê

Izvor: riznicasrpska

---

REKLI SU O MILIĆU OD MAČVE…
„Milićeva dioptrija vizionara i žuta neba sa balvanima koji lete, probijaju pogled, perspektivu, sa narodom koji je dole naseljen, od Babinih ukova, do srpske Vedante, bila su jaka sećanja jednog dana, i gde ih razdvojiti, i gde ih spojiti, njega, i nas, i suprotne, i slične, a u potrazi za istinom, suštinom, i vrhovnom tajnom.

A svi smo živeli pored istih reka i sanjali isti san„.

Olja Ivanjicki

Fotografija: Militch de Matchva • Milić od Mačve • Godina izdanja: 1982.

---

MILIĆ STANKOVIĆ [MILIĆ OD MAČVE] — SLIKE

Varvari su ipak stigli, 1999.

---

Melanholija oil on panel, 32 x 40 cm Alba-Avis Gallery Canada

Trojstvo sa Vračara tempera on carton, 32 x 40 cm Alba-Avis Gallery Canada

Dolazak Srpske Princeze Dore oil on panel, 29 x 45 cm Alba-Avis Gallery Canada

Izvor: riznicasrpska

---

Rodno selo

Karađorđe na mišarskom bedemu, 1806. god. ulje na platnu

Srpski barbarogenije II

Milić od Mačve: „Moja je mašta izvirala iz nedara narodne, kolektivne svesti o fantastičnom, što se odražavalo kroz najdublju kompaktnost sfere svesti mojih predaka i njihovih predanja. Bio sam u potpunosti svestan značenja takve fantastike, koja se ne kuje ni u kakvoj alhemičarskoj radionici sedamnaestog veka, a kamoli u medialnoj, pa ni kroz ostale svetske pokrete slične vrste. Ali, u vreme kad je Mediala pronalazila samu sebe, veoma je bilo važno okupljanje svih duhova za koje su san i mašta predstavljali realnost„.

Izvor:riznicasrpska

---

Kultura sećanja

Priredio: Bora*S

---

 

MUDRAC U KRHKOM TELU ŽENE…

TAMOiOVDE_

Na današnji dan, 10. maja 1931. godine u Pančevu je rođena Olga Olja Ivanjicki.

---

Olga Olja Ivanjicki, slikar, skulptor, pesnik, arhitekta, dizajner, kostimograf, modni kreator, multimedijalna ličnost

Olga Olja Ivanjicki, slikar, skulptor, pesnik, multimedijalni umetnik, rođena je u Pančevu, kao ćerka ruskih emigranata, majora Vasilija Ivanjickog i Veronike Mihailovne Piotrovske.

Do studija živi u Kragujevcu, a onda dolazi u Beograd gde kao student Akademije umetnosti dobija neophodno znanje i veštinu za početak jedne uspešne karijere. Po završetku postdiplomskih studija, dobila je, kao posebno priznanje, i stipendiju Fordove fondacije za nastavak studija u Sjedinjenim Državama, 1962. godine, a godine 1978. i mogućnost da učestvuje u programu Fulbrajtove fondacije „Artist in Residence” na Rhode Island School of Design.

Olja Ivanjicki je izabrana za Najboljeg slikara dvadesetog veka u Jugoslaviji na osnovu glasanja sprovedenog među jugoslovenskom publikom.

Takođe je dobitnik Sedmojulske i Vukove nagrade za životno delo, najvećih priznanja u zemlji, a 2006. je dobila i nagradu Zlatni beočug za životno delo Kulturno-prosvetne zajednice Beograda, kao i nagradu Privredne komore Srbije za saradnju umetnosti i privrede. Dobitnik je i nagrade Fondacije Braća Karić za stvaralaštvo 2008. Međunarodni biografski centar iz Kembridža i Američki biografski institut uvrstili su Olju Ivanjicki među „Vodećih 500 lidera od uticaja” (ABI, 1998), zatim je izabrana za „Međunarodnu ženu godine” (IBC, Cambridge 1995) „Vodećih 2000 intelektualaca sveta”, (IBC Cambridge, 1999), „Vodeće žive legende sveta za 2001 godinu” (IBC, Cambridge, 2001), „Izuzetni pojedinci 20. veka”, (IBC Cambridge, 2000). Postala je „Deputy Governor of the American Biographical Institute”, zatim „Deputy Director General of the International Biographical Centre in Cambridge”. Tokom 2005. postala je jedan od osnivača Niške umetničke fondacije za mlade umetnike. Krajem 2006. godine učestvuje u osnivanju „Salona Mediale”.

Olja Ivanjicki je održala samostalno izlagala 99 puta, u okviru grupe MEDIALA 12 puta, a učestvovala je i u više od hiljadu kolektivnih izložbi. Tokom šezdesetih godina, donela je pop art u Beograd i prva radila izuzetne i hrabre hepeninge, koje i danas pamte mnogi poštovaoci njenog dela. Njene slike i skulpture nalaze se u brojnim muzejskim i privatnim kolekcijama širom sveta, kao što su Metropoliten Muzej u Njujorku, Muzej Santa Barbara, Muzej savremene umetnosti u Beogradu, Narodni muzej u Beogradu, Philip Beman Collection Philadelphia,Knights of Malta NY City, Mercy College Dobbs Ferry NY, Muzej moderne umetnosti Skoplje, gradski muzej Rovinj, Muzej grada Beograda, Istorijski arhiv, kao i u mnogim privatnim kolekcijama – Rockefeller, Kissinger, Carlo Ponti i Sofia Loren, L. Eagleburger, John Ditch, NJKV Princ Aleksandar II Karađorđević, Margaret Mallory…

Objavljena dela: Ogledalo ljubavi, prepiska Olja-Šejka, Silmir, Beograd, 1995; Oluja mozgova, KOV, Vršac, 1995;Videla sam pre i posle, pesme i eseji,Interpress, Beograd, 1998, drugo izdanje objavljeno posthumno 2009. godine. Večni uslov, Kompanija NOVOSTI, 2008.
Monografije: Bora Ćosić: OLJA, , Književne novine, Beograd, 1983; OLJA-multimedijalna monografija na cd-romu, Radionica duše, Beograd, 1999: Mediala, monografija grupe, Službeni glasnik, Beograd 2007; Očekivanje nemogućeg, monografija na srpskom, engleskom i ruskom, Službeni glasnik, Philip Wilson Publishers, Beograd, London, 2009.
Posle nekoliko decenija napravila je veliki povratak skulpturi: Merkur, Beograd; Vojvoda Šupljikac, Pančevo; u pripremi je ostao poseban projekat – despot Stefan Lazarević za Beograd i skulptura Pobednica za poslovni kompleks na Novom Beogradu.

Olja Ivanjicki je bila član ULUS-a, Udruženja književnika Srbije, ali takođe je jedan od osnivača legendarne grupe MEDIALA. To je bila grupa mladih slikara, pisaca, filozofa, arhitekata, compozitora koja je u međusobnom druženju otkrila jednu posebnu vrstu gladi – glad za umetnošću i saznanjem. Okupila ih je želja da se sazna o svetu što je moguće više, preko granica dozvoljenog, etabliranog, a da se u umetnosti napravi jedna sinteza kroz vreme i trajanje. To je bio revolt, provokacija. Svim članovima Mediale bila je zajednička jedna osobina:beskrajna ljubav prema umetnosti beskrajno verovanje u njene moći. A biti slikar za Olju Ivanjicki je bilo pitanje velike ljubavi i dubokog posvećenja.

Tokom 2003. i 2004. godine, Olja je napravila i nekoliko arhitektonskih projekata. Prvi je bio za novi trgovinski centar u Njujorku, pod nazivom Big Apple Twins – Ground and Sky Zero Memorial. Drugi arhitektonski projekat su dve građevine za Mars, muška i ženska zgrada, Matrimonial Buildings. Olja Ivanjicki je učestvovala i u konkursu za memorijalni centar u Njujorku, projektom Memorial Sphere. Tokom 2004. i 2005. godine, napravila je projekat mosta preko Dunava za Beograd, Belgrade Time Gate i učestvovala na konkursuNasca Observatory Lodge u Peruu.

Takođe je učestvovala na Trećem Pežoovom takmičenju za projekat automobila bliske budućnosti, a 2005. godine oprobala se i kao kostimograf u Narodnom pozorištu u Beogradu, u opereti Slepi miš, Johana Štrausa. Krajem 2005. godine sa modnom kućom Mona je ostvarila modnu reviju Tesla, povodom 150. godina rođenja velikana Nikole Tesle, a 2007. modnu kolekciju Njegoš, povodom 160 godina od objavljivanja Gorskog vijenca. Za Oljom je stala još jedna revija u pripremi, takođe za modnu kuču MONA koja se posthumno priprema za kraj 2009. godine.

Kao što je još 1958. godine započela svoj put kroz umetnost osmišljavajući jednu Građevinu za budućnost,Građevinu sinteze, koja bi bila njen muzej, Olja Ivanjicki je 2007. godine osnovala svoj FOND OLGE OLJE IVANJICKI koji za ciljeve ima zaštitu imena i dela Olje Ivanjicki, brigu o njenom delu i zaostavštini, a krajnji cilj i stvaranje Muzeja Olje Ivanjicki. Fond Olge Olje Ivanjicki nastavlja akcije zbog kojih je i osnovan i sada, kada Olje Ivanjicki više nema sa nama, počinje borbu za očuvanje njenog dela i svega što je Olja volela, sakupljala, ostavila nama i budućim pokoljenjima. Kao prvi projekti Fonda nameću se očuvanje ateljea Olje Ivanjicki na Kosančićevom vencu kao otvorenog ateljea – spomen sobe, i početak velikog projekta Muzeja.

Olja Ivanjicki bila je mudrac u krhkom telu žene, renesansni uomo universale novog doba i savremenog društva, snažna figura evropske savremene umetnosti, veliki radnik i stvaralac, neumorni znak pitanja čitavom svetu, pomalo egzotična, mistična, ali humana i beskrajno dobra osoba, profet sakriven u ličnosti umetnika, koja je videla i pre i posle i unapred. Olja Ivanjicki je Ruskinja i Srpkinja, Beograđanka i Njujorčanka, a za sebe je govorila i da je najbolji izvozni srpski brend. Fond Olge Olje Ivanjicki ostaje u želji i radu na zaštiti imena i dela Olge Olje Ivanjicki, onako kako je to Olja želela i otvoren je za saradnju sa svim dobronamernim ljudima i institucijama koje veruju da bi ovakav muzej bio ostvaren na dobrobit svih nas.
Izvor:oljafond.rs/

---

---

Posljednji intervju Olje Ivanjicki Glasu Srpske – Sreća i nesreća imaju mnogo toga sličnog

Oduvek sam crtala. Kao dete bila sam uvek sama, bez obzira na to što je oko mene bilo puno ljudi. Ipak, majke nije bilo i crtanje je bilo nešto samo moje. Imam i danas album sa pravim crtežima. Na njima je uvek kuća, neke jelke, okićene kao za Božić, rekla je naša sagovornica Olja Ivanjicki, otpočinjući tako naš razgovor upriličen u njenom ateljeu, koji je jednako impresivan, kao i Oljine slike.

Danas Olja Ivanjicki, jedna od naših najznamenitijih likovnih umjetnica, piše svoju monografiju.
– Volela bih da se ta knjiga pojavi tiho, samo da je ima, a ne da se od nje pravi neka velika pompa. Meni je za neke stvari dovoljno samo da budu – priznala je ova velika umjetnica, poznata jednako i u zemlji i u inostranstvu.
Kad prođem pored knjižarskog izloga, nastavila je, uvek gledam knjige u izlozima. Sve one imaju nekakvu sudbinu.
Možda su one, koje se ne nalaze u izlogu, rekla je, i važnije, ali, ako se o njima ne priča, onda one imaju manje šanse da dođu do čitaoca.
– Sve je to pomešano sa životom koji živimo. On i jeste život iz prvih redova, onda život iz drugog reda, pa život iz zadnjeg reda, pa život van reda. Nema nijednog reda koji pripada jednoj određenoj osobi. Kao kad dobiješ kartu za bioskop, pa neko dobije prvi, neko zadnji red, neko je u sredini. Taj koji sedi u prvom redu, on uglavnom dobije kartu, a ti moraš da je kupiš, pa opet si u zadnjem. Nekako, život deli karte na prvi i na sve ostale redove. Ako nisi u prvom redu, kao da te nema – objasnila je Olja Ivanjicki.

Negdje devedesetih su se odjednom i u njoj i oko nje, otkrila je Olja Ivanjicki, počele da stvaraju neke crne slike. Kao da je predosjećala užas koji će zadesiti prostor bivše Jugoslavije.
– Sve moje slike su imale crne pozadine sa nekim sazvežđima, tačkama – rekla je. Zašto je to bilo baš tako, nije tada bila svjesna.

Poslije nekoliko godina u Frankfurtu je vidjela jednu svoju sliku, koja je bila u privatnom posjedu i na koju je bila potpuno zaboravila.
– Kada sam videla sliku, ja sam se zaprepastila, jer sam videla da je anđeo na slici, negde na grudima gde je duša, imao jedan mračak, crni otvor, kao tunel, bez svetla. Jedan mračan, crni tunel kome nema kraja. Pitala sam se u tom trenutku da li je moguće da sam ja naslutila sav užas tog tunela kome nema svetla, niti izlaza. Tako sam sebe doživela kao nekoga ko u ponekim trenucima ima sposobnost da nešto nasluti – rekla je Olja Ivanjicki.

Saživljenima sa tim tunelom i činjenicom da postoji, dodala je Olja Ivanjicki, ostaje nam da u nekom svom, malom životu napravimo esenciju nečeg dobrog.
– To je možda jedini spas. Važno je, takođe, da dan koji proživimo ne prođe u porazu, već u radosti, ma kako mala bila – smatra Olja Ivanjicki, koja, priznala je, voli da izbalansira osećaj prevelike sreće, jer vjeruje da ubrzo poslije njega dođe nešto što nije radosno. Naprotiv.
– Sreća i nesreća imaju mnogo toga sličnog. Sreća, na primer, ima potpuno iste reakcije, kao i nesreća. Dobiješ lupanje srca, plačeš, imaš nesanicu. Jedino što znaš je da to nije nesreća nego sreća. Bolje je biti izbalansiran nego stalno želeti biti srećan. Jer, dovoljan je jedan grip i već niste srećni.

Pitanje sreće je danas pitanje sebičnosti. A treba se radovati malim stvarima. Veoma je važno imati zbir ili uvid u zbir koji ti je nekako na raspolaganju, kao kad cediš boje, pa razmišljaš da li ćeš da iscediš malo više žute ili crvene ili ćeš onu plavu da zakineš, ili ćeš da upotrebiš više crne. U praksi se najviše troše crna i bela. Ove ostale su sve nekako sporedni elementi koje možeš da upotrebiš, da ti se osuše, da ih ostane, dok crne nikad dosta. Ona se nikada ne osuši. Tako i u životu.

Verovatno nikad dosta crne i bele. Ili bude belo ili crno – kategorična je Olja Ivanjicki, koja je i u poznim godinama uspjela da sačuva ljepotu.
– Ko se trudi i upire previše, ne uspeva da sačuva večnu lepotu. Mnogo je bolje sve primiti sa dozom pomirenja i dozom kapitulacije i jednom rezignacijom. Ne možeš mimo prirode i ne možeš uprkos prirodi. Bolji je stav: tu si – gde si. Ne treba preterivati – otkrila nam je ova umjetnica, koja na svojim slikama traga za „lepotom nekog budućeg sveta i traži buduće lice lepote“.

Ohrabrenje
– Mladom umetniku je najpotrebnija pohvala. Treba ga hvaliti, pa makar i on sam sebe hvalio. Neophodna je podrška okoline, mada je danas sve napravljeno tako da slikari nestanu, da ta profesija usahne. Uvek je bila ta nesrazmera između mogućnosti okolo, tih digitalnih dostignuća i onoga što čovek može sam da uradi. E, ono što čovek može sam, to je uvek ograničenih mogućnosti. Previše. I tu su svi onda kapitulirali. Onda se događa da si nezadovoljan sobom, da ne možeš sve da pobediš, da ti to ne ide danas, pa ne ide sutra, pa onda izgubiš veru da nešto možeš da uradiš, tako da su te pohvale dobrodošle, čak iako nisu baš sasvim iskrene. U svakom slučaju je bolje ih imati nego ih nemati – smatra Olja Ivanjicki.

Mediala
U Istorijskom muzeju Srbije prije tri godine je otvoren Salon „Mediala“, čiji je počasni direktor, jedan od osnivača ovog umjetničkog pokreta nastalog pedesetih godina u Srbiji, bila Olja Ivanjicki.
– Svim idejama i maltene svim ljudima koji su se nečim bavili desila se jedna strašna činjenica da u trenutku kad su bili najjači i najplodniji nisu adekvatno bili zapaženi, pomognuti ili nagrađeni. Uvek je strašno da neke nagrade, neko ordenje dobiješ na kraju života i onda znaš da ti ništa drugo nije ni preostalo nego orden i grob. Jedno ide s drugim. Nekako nikad to nije malo prevremeno, nego je uvek na kraju. Orden i grob idu zajedno, tako tek da ima da neko nosi ono jastuče za njim kad ga sprovode. Taj orden služi za ono jastuče na kraju kad nemaju na šta da ga okače – prokomentarisala je kratko otvaranje ovog salona nakon pola vijeka Olja Ivanjicki.
Mila Milosavljević/27.06.2009
Izvor:glassrpske.com/

---

Priredio: Bora*S