IZMEĐU ONOGA ŠTO HOĆEMO I ŠTO MOŽEMO…

5. O SREĆI

“Sreća, to je osećanje da čovek ima što mu je najpotrebnije. Neki su mudraci smatrali srećom samo suficit čovekovog blagostanja. Čovekova sreća, međutim, ne može nikad biti potpuna ako i svaki svoj prohtev uzme za potrebu; a to je baš najčešći slučaj.

Foto ilustracija: Bora*S

Svaki uspeh i svaki dobitak znači radost, ali ni sreća nije u stalnim uspesima, nego samo u ostvarenju jedne centralne namere. Zato nije čudo što je skromnost smatrana za sreću već otkad ljudi postoje. Simpatični pisac Abe Prevo je govorio da mu je dovoljno za srećan život da ima jedan vrt, jednu kravu i dve kokoši.

Slično su govorili i stari Grci: da je Diogen srećniji od Aleksandra, jer mu ovaj silnik niti može što dati, niti šta oduzeti. Umerenost, koja je išla do samoodricanja, bila je zlatna vrlina za grčke mudrace. Atinski besednik Fokion odbio je da primi darove svog obožavaoca Aleksandra, i osećao se ipak srećniji nego njegov drug sa tribune, Demad, koji ih je redovno primao. Sokrat je predavao besplatno svoju nauku, čak i bogatašima kao što su bili njegovi učenici Alkibijad i Kritija, a odbio je makedonskom kralju Arhelaju da živi na njegovom dvoru, izgovarajući se da ne može primiti dobročinstvo osim ono koje i sam može drugom učiniti.

Rimljani su čak smatrali da čovek vrši prevaru, ako od nekog primi uslugu koju mu nije u stanju vratiti.

– Bezuslovno, najveći je deo sreće u samoodricanju. Kada bi ljudi razumeli koliko malo je potrebno da se bude srećan, izbegli bi time najgorče dane u životu. Nesreća je što niko ne meri sreću prema sebi i svojim potrebama, nego prema drugom, i to prema najsrećnijem.

Manija svih ljudi je da usvajaju tuđa merila i za svoj sopstveni život. Prava sreća čovekova biće ako postigne svoje oslobođenje od drugih ljudi; a osloboditi se, to je najpre odvojiti svoju sudbinu od presije tuđih primera, dajući svom životu pečat svoje sopstvene prirode i svojih ukusa. Tada bismo razumeli da sreća za Petra ne mora biti što i sreća za Pavla.

Svaki čovek ima u svom životu mnogo planova, ali nema nego jedan cilj. Ko razmisli taj će lako taj cilj naći, jer je on u našoj strasti i našoj volji vrlo izražen, iako često zamagljen i nerazgovetan. Taj cilj, to je sva sudbina čovekova na svetu.

Kao čovek koji se iz doma krenuo u grad, tako se čovek iz ništavila krenuo u život za svojim ciljem sasvim jasnim. Tim ciljem stvarno počinje čovekov život i njime svršava, skoro u precizan sat. Dok god cilj nije ostvaren, čovek postoji, jer je sav u sili i akciji; a kad je najzad cilj postignut, čovek prestaje da bude sila i akcija, i postaje sam nepotreban, čak često i štetan svome delu. Veliki čovek čak i umire u takve dane. Cilj i sudbina su nerazlučni, i oboje su božanskog porekla. Retko je kad čovekov cilj zao; mogu biti zla samo sredstva.

Čoveku koji jasno razazna kud hoće, sve njegove unutarnje sile isti čas krenu istim pravcem, i mnogim takvim ljudima moćne volje ne može se ništa odupreti. Samo po sugestiji tuđoj ili po poremećenosti instinkta, čovek izgubi taj smisao cilja ili pobrka prava sredstva za njegovo ostvarenje.

Inače, postoji jedan apsolutni odnos između onoga što hoćemo i što možemo. Niko ne poželi oboriti lava, kao Herakle; niti trčati kao trkač sa Maratona; ni postati imperator, kao Napoleon; ni svirati kao Paganini. Svako zna unapred koliki teret može dići, i koliko stopa daleko može skočiti, jer postoji jedan dinamičan odnos između nas i cilja. Niko, osim poremećeni duhovi, ne želi apsurdume. Čovek koji vidi cilj, najjasnije, taj je čovek najsilniji. Nomo unis ideae , jeste najjači čovek, jer je sav koncentrisan, neodoljiv, nepobedan. To su često veliki zavojevači, ali takvi su i veliki artisti, oboje deca sunca i slave. Jedno lice u Ibzenovoj drami kaže da ima ljudi koji nešto hoće tolikom silom da im se ništa ne može odupreti; a za mene to nešto jeste cilj ciljeva, koji je centralna sila u čoveku.

Velikim ljudima njihovi veliki ciljevi nikad ne izgledaju nemogućni, i oni ih odista postižu sa istom lakoćom sa kojom i mali ljudi postižu svoje male ciljeve. Jedna od velikih sreća čovekovih bila bi u tom da brzo uoči cilj, i odmah brzo nađe i sigurne puteve u tvrđavu gde ga očekuje sve blago cara Radovana. A nesrećni su oni koji ne uoče svoj pravi cilj, ili promaše prava sredstva.

Daroviti Benžamen Konstan, pisac i političar, govorio je za sebe da je sva njegova katastrofa bila u tom što nikad nije znao šta hoće. Velika je nesreća drugog opet u tom što nikad nije znao šta može. Najveći broj ljudi ne zna šta hoće, a veliki broj ljudi ne zna koliko može. Najređi je slučaj čoveka koji zna i šta hoće i koliko može.”

Jovan Dučić ( Iz poglavlja knjige „Blago cara Radovana“)

---

 

HISTRIONIČNI POREMEĆAJ LIČNOSTI…

U ovom se tekstu bavimo  još jednim intrigantim poremećajem ličnosti, koji je u literaturi obeležen kao histrionični poremećaj ličnosti.

Reč “histrionični” je svakako čudna i nesvakidašnja, ali videćemo da ponašanje koje karakteriše ovu pojavu nikako nije nešto neuobičajeno; štaviše, većina nas će se, čitajući o ovom poremećaju, prisetiti barem jedne situacije ili osobe na koju je ovo podseća.

Stoga, možemo da krenemo sa konkretnim sagledavanjem problematike i bacimo svetlost na još jedan ugao ljudske psihe.

Histrionični poremećaj ličnosti odlikuje se jednim specifičnim obrascem ekstremnog traženja pažnje i ekstremne emocionalnosti.

Ljudi sa histrioničnim poremećajem ličnosti konstantno žele da budu u centru pažnje, gde god da se nalaze; dakle, bez obzira na mesto, vreme i grupu ljudi koji ih okružuju.

Ovo nije jedini problem – oni osećaju veliku nelagodnost kada nisu u centru pažnje. Iako su često okarakterisani kao živahni i interesantni ljudi, doduše ponekad teatralni, oni imaju poteškoća kada ljudi nisu fokusirani isključivo na njih.

Često mogu delovati i kao plitke osobe, jer odaju utisak da im je bitno samo da ih ljudi “gotive”, da su lepi i da se svet vrti oko njih, kao i zbog toga što mogu brzo menjati svoja emocionalna stanja i stavove. U svojoj misiji skretanja pažnje na sebe, mogu biti seksualno zavodljivi ili ispoljavati neka druga provokativna ponašanja – sve što će biti adekvatno sredstvo do cilja.

Kao što smo naglasili, osobe sa histrioničnim poremećajem imaju veliku potrebu za pažnjom, što pokazuju svojim glasnim i neretko neprimerenim “nastupima”, dramatizovanjem i teatralnošću, kao i preuveličavanjem svojih ponašanja i emocija. Dobar izraz koji se može upotrebiti prilikom opisa ovih ljudi je “kraljica drame”, upravo zato što je ta dramatičnost centralna tačka ponašanja i glavni alat dostizanja cilja. U isto vreme, oni i sami žude za stimulacijom od drugih, te će i od njih očekivati slična ponašanja.

Ako nije glasno i bučno, onda je dosadno. Ako nema glasnog smeha i zbijanja masnih šala (gde je najbolje ako su oni ti koji su najduhovitiji) onda je to “smor” situacija. Emocionalno izražavanje je prenaglašeno i teži ka tome da se drugi impresioniraju ili izmanipulišu.

Takođe, na ove osobe je veoma lako uticati, te mogu biti dosta povodljive: ovo je razumljivo jer su na neki način “zavisnici” od pažnje i stimulacije, pa će uraditi sve što se od njih traži i očekuje kako bi je dobili. Osetljivost na kriticizam ili negativno mišljenje je, naravno, stalan pratilac ovog stanja, jer ove osobe imaju slab ego. Ako gajite bilo kakvo loše mišljenje ili ispoljite neko negativno ponašanje prema ovakvoj osobi, ona će to veoma teško podneti.

Najverovatnije će pokušati da vas odvrati od stava prema njoj ponovo svojim teatralnim ponašanjem (plač, histerija, bes, itd.) izazivajući vam osećaj krivice. Nakon toga, gledaće da vas izmanipulišu u onom smeru u kojem biste počeli da mislite sve najbolje o njima. Crte ličnosti koje prate ove osobe uključuju egocentrizam, upuštanje u rizična ponašanja, kontinuirana potreba za uvažavanjem i uporno manipulativno ponašanje kako bi se ostvarile sopstvene potrebe.

Ljudi koji se nalaze u ovakvom stanju mogu imati poteškoća da postignu emotivnu intimnost u ljubavnim vezama ili seksualnim odnosima. Interesantno je zapažanje da često glume neku ulogu – najčešće je to uloga „žrtve“ ili “ princeze“ u svojim odnosima sa drugima, a to je deo njihovog manipulativnog ponašanja koje ima za svrhu da izazove neke emocije kod drugih.

Oni će često gledati da na razne načine iskontrolišu svog partnera kroz emocionalne manipulacije ili zavodljivo ponašanje. Međutim, u isto vreme će pokazivati i primetnu zavisnost od te osobe, što deluje dodatno zbunjujuće i čini odnos sa njima još haotičnijim.

Kako bi čitaocu bilo što jasnije o čemu je ovde reč, kao suma ovoga što smo do sad izneli možemo ukratko navesti karakteristike histrioničnih osoba.

Dakle, to je, prvo, provokativno (ili zavodljivo ponašanje) u bilo kom smislu, koje može biti vezano ili nevezano za kontekst (vreme, mesto i ljude). Drugo, to je ekstenzivno privlačenje pažnje, u svakom pogledu, opet vezano ili nevezano za kontekst – pažnja je jednostavno njihova hrana. Način govora je takav da se njime drugi žele impresionirati, ubediti (u nešto), stimulirati, sve opet u svrhu ostavljanja što “pozitivnijeg” utiska.

Izražena je emocionalna labilnost i nestabilnost, praćena površnim reagovanjima; ove osobe mogu dramatizovati i teatralno se ponašati, “besneti” ali će to često biti samo gluma kako bi se privukla pažnja.

Čitava fizička pojava “podešena” je na takav način da privlači pažnju na sebe – počevši od šminke, koja može biti previše jarka ili prenaglašena, odeće koja može biti različitih ili jarkih boja, do “čudne” i neuobičajene frizure, previše nakita, itd.

Osobe sa ovim poremećajem imaju često poremećene veze sa istopolnim partnerima jer njihov seksualno provokativan stil ponašanja može njihovim partnerima delovati kao pretnja odnosu. Logično, konstantno flertovanje i koketiranje sa svim i svakim će probuditi sumnju kod drugih. Ovi pojedinci mogu otuđiti i prijatelje sa zahtevima za konstantnom pažnjom – postaje naporno kada stalno tražite ispoljavanje nekih emocija od strane drugih, da vas stalno hvale i da ste uvek u fokusu.

Izražena je i žudnja za novinom, stimulacijom i uzbuđenjem, uobičajena rutina im je dosadna. Često su frustrirani situacijama koje uključuju odloženo zadovoljstvo – sve mora sad i odmah. Iako često pokrenu posao ili projekat sa velikim entuzijazmom, njihov interes za isti može brzo opasti.

Kao i uvek, kada govorimo o uzrocima psihičkih poremećaja, pogotovo poremećaja ličnosti, veoma je teško iscrtati neku konkretnu sliku i navesti specifične faktore. Uglavnom su tu upetljani mnogi elementi, počevši od genetike i biologije, do socijalne sredine (naglašavajući značaj ranog iskustva sa roditeljima) i iskustva tokom života. Naše sagledavanje psihičkih poremećaja je uglavnom centrirano oko događaja u ranom detinjstvu, tj. odnosa roditelja prema detetu, iliti stila vaspitanja.

Autoritaran i hladan stil roditeljstva (zainteresovani mogu pogledati neke od prethodnih tekstova gde smo detaljnije opisivali stilove roditeljstva i njihove posledice po razvoj deteta), gde se u isto vreme zahteva od deteta da ispuni neka očekivanja (koja je uglavnom nemoguće potpuno ispuniti) je u ovom smislu jedan od glavnih “krivaca” za razvijanje ovakve strukture ličnosti.

Konstantno postavljanje zahteva pred dete od strane okoline dovešće do toga da dete postane opterećeno time da li ispunjava ili ne ispunjava iste, te svesti čitavo funkcionisanje na bavljenje tom problematikom.

„Da li sam dovoljno lepa i pametna? Možda da stavim još šminke ili da pričam o još nekoj pametnoj stvari.“ Uticaj ovakvog ponašanja roditelja je pogoršan tim više ukoliko su zahtevi veoma kompleksni ili su ciljevi previsoki i nedostižni za dete.

To mogu biti i nerealni zahtevi tipa da dete bude pametnije nego što mu to sama biologija i nivo razvoja dozvoljava (npr. ne može dete od 5 godina rešavati kompleksne matematičke zadatke, ili u 3. godini shvatati šta znači seksualni odnos, itd.), da bude lepše nego što jeste (što je nemoguće, jer niko, naravno, ne može izmeniti svoj fizički izlged) i slično.

Ovo deluje veoma frustrirajuće za dete i dovodi do toga da postane besno i na sebe (i na druge koji ovo zahtevaju), kao i da svede svu svoju egzistenciju na dostizanje ovih ciljeva. Naravno, kako su ciljevi nedostižni i nerealni, dete neće moći da ih dostigne, te će onda misliti loše o sebi. Takva situacija se još više može pogoršati – upravo ukoliko roditelj ne nagrađuje adekvatno detetove za njegove pokušaje (ukoliko se radi o nekim realnim ciljevima), ukoliko nema nikakve emocionalne topline i ukoliko ga još i kažnjava za sve to.

Uz sve ovo, logično je da će ove osobe, kada odrastu, postati veoma slabe ličnosti, tj. imati veoma nisko samopouzdanje i biti opsednute da ispune očekivanja okoline. Zapravo, nisko samopouzdanje ovde ima ključnu ulogu i to je najveći razlog zašto ove osobe konstantno traže pažnju od drugih – pogađate, da bi podigli sebi samopouzdanje.

Vidimo da se ovde opet radi o jednom začaranom krugu, koji, ukoliko se ne shvati i ne razbije na pravi način, može dovesti do negativnih posledica po samu osobu, a indirektno i po njemu okolinu. Osobe sa niskim samopouzdanjem, koje se razviju u histrionične osobe zbog toga, često će patiti; ali će i ljudi oko njih patiti zbog toga što one nisu dovoljno sigurne u sebe i ne vole sebe onakve kakve jesu.

Zato je bitno da se ova problematika stalno naglašava i da se dođe do razumevanja funkcionisanja ljudske ličnosti, kako bi se razbile ove psihološke „čini“ i unapredio kvalitet sopstvenog života.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (9)

Prethodni članak: GRANIČNI POREMEĆAJ LIČNOSTI

__________________________________________________________________________________

LEKOVITO KRVAVO DRVO…

Posebnu vrstu tikovog drveta koje raste na jugu Afrike, poznatu po lokalnim nazivima kiat, mukva ili muniga, ostatak sveta zbog karakterističnog soka koji teče unutar stabla naziva – krvavo drvo.

U nauci je poznato kao Pterocarpus angolensis.

Kada se stablo ili grana odseče, iz drveta obilno poteče gust tamnocrveni sok, čija je funkcija da oporavi drvo i zaceli ranu.

Crveni sok krvavog drveta se tradicionano koristi kao farba, ali i kao lekovito sredstvo.

Lokalno stanovništvo ga meša sa čistom mašću životinja i koristi kao kozmetičko sredstvo, a sam sok kao tradicionalni lek za mnoge bolesti krvi, očne bolesti, ubode, stomačne probleme, malariju i groznicu.

Veruje se da sok ovog drveta mladim majkama obezbeđuje obilje mleka.

Drvo mukve je veoma kvalitetno i cenjeno zbog svoje strukture, kao i svo drveće iz porodice tikovine.

Koristi se za izradu luksuznog nameštaja, lako se oblikuje i prima boje. Pošto se zbog niskog procenta vode veoma malo skuplja prilikom sušenja, naročito je pogodno za izradu brodova, kanua i podova u prostorijama sa visokim procentom vlage, poput bazena ili kupatila.

Raste od 12 do 18 metara u visinu i krase ga krošnja nalik kišobranu i veoma lepi žuti cvetovi.

Zbog visoke vrednosti na tržištu, stanovništvo centralne i južne Afrike danas nekontrolisano eksploatiše krvavo drvo, zbog čega je broj stabala u stalnom padu.

Izvor/Autor: ΜΕΔΙΑΣ

___________________________________________________________________________________________

PROBLEMI U KOMUNIKACIJI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Komunikacija sa drugima je jedan od najznačajnijih svakodnevnih elemenata našeg života.

Svakog dana, najčešće dok prinosimo šolju sa kafom usnama, već smo u komunikaciji sa drugima. To mogu biti naši ukućani, naši najbliži sa kojima delimo životni prostor, život, emocije i još mnogo toga. Mogu biti prijatelji sa kojima smo opet u komunikaciji, bilo licem u lice, preko telefona ili socijalnih mreža.

Svakog dana, čak i onda kada toga nismo u potpunosti svesni, mi komuniciramo sa drugim ljudima, šaljemo im poruke i primamo poruke od njih.

Komunikacije se uvek dešava, tamo gde živimo, tamo gde radimo, na putu do posla ili na putu do kuće, na mestima gde provodimo slobodno vreme, od kafića, preko klubova, kafana, bioskopa i galerija… Čak i na mestima gde nam se ne čini da se dešava razmena, komunikacija postoji. I dobro je što je tako. Ljudi su socijalna bića, i komunikacija im je potrebna, potrebni su im drugi ljudi i razmena, bilo da je to razmena kurtoaznosti, emocija, važnih informacija ili nečeg drugog.

Komunikacija je jedan od najvažnijih delova našeg života. Ona je jako važna za izgradnju veza u našem životu. Nedostatak komunikacije jedan je od najčešćih uzroka raskida veza ili razvoda brakova.

 Komunikacija je jedan od najvažnijih delova našeg života. Ona je jako važna za izgradnju veza u našem životu. Upravo zato, najčešće je nedostatak komunikacije ono što nas najviše boli. Nije ni malo čudno što je nedostatak komunikacije jedan od najčešćih uzroka raskida veza ili razvoda brakova.

Nedostatak komunikacije ne znači samo tišinu. To što partner ćuti ne znači da ne komunicira nešto, ne znači da ne šalje poruku. Isto kao što nekad ni razgovor ne znači da se komunikacija dešava. Koliko ste se puta našli u situaciji da izgovarate sami ili da od nekog drugog čujete rečenice kao što su: „Ona priča i priča, ali nikada ne kaže ništa!“ ili „On me nikada ne sluša kada ja pričam!“

Da li poruka stiže do primaoca

Važno je i da se setimo da to što mi šaljemo neku poruku i pokušavamo da stupimo u komunikaciju ne znači uvek da poruka stiže na pravo mesto, ili još gore, na pravi način. Veoma često, ono što želimo da kažemo nije ono što zaista i govorimo. Takođe, desi se i da zaboravljamo na onoga kome je poruka namenjena, pa ne samo što je šaljemo na neodgovarajući način, već onda i povratnu poruku tumačimo pogrešno.

U takvim slučajevima možemo da čujemo sledeće tipske rečenice: „To je kao da pričam zidu„, „Ne mogu da doprem do tebe„, „Ne možemo da razgovaramo o nečemu važnom, a da se ne posvađamo.“, „Ona je previše emotivna – ili plače ili viče ili se žali. Lakše je izbegavati je.“, „On se uvek brani kada pokušavam da razgovaram o važnim stvarima.“

Sukobi u vezi, posebno kada nedostaje komunikacija ili kada se poruke pogrešno tumače, upravo su onaj najdestruktivniji deo. Posebno je tako zato što oni koji su nam najbliži imaju i najveću moć da nas povrede. Ljudi do kojih nam nije naročito stalo, čak i onda kada nam govore neprijatne i povređujuće stvari, mnogo će nas manje dotaći i nećemo se toliko uzrujati kao kada nam te iste stvari kažu ljudi koji su nam važni u životu. Uzmimo najbanalniji primer kada neko kritikuje način na koji smo se obukli. Ukoliko to učuni stranac na ulici, najčešće ćemo odmahnuti rukom. Ukoliko to učini naš partner, to će nas mnogo više uznemiriti.

Međutim, nije u pitanju samo ono što kažemo. Važan je način na koji to činimo. Komunikacija je složeni proces od kojeg govor čini svega 10 do 20%. Presotalih 80 do 90% predstavljaju izrazi lica, govor tela, ton i drugi elementi.

Komunikacija je složeni proces od kojeg govor čini svega 10 do 20%. Presotalih 80 do 90% predstavljaju izrazi lica, govor tela, ton i drugi elementi. Da bi komunikacija bila efikasna, ona mora biti dvosmerna.

 Komunikacija je umetnost i nauka prenošenja misli, ideja, informacija iz jedne glave jednog složenog ljudskog bića do jednog ili više drugih složenih ljudskih bića. Da bi komunikacija bila efikasna, ona mora biti dvosmerna.

Dinamičnost komunikacije

Dinamičnost ljudske kominikacije čine činjenice koje parteri koriste, interpretacije tih činjenica, osećaja koja ih prate, namere, potrebe, želje i akcije koje preduzimamo. Svaki segment je značajan i utiče na to da li će komunikacija biti konstruktivna ili destruktivna.

Činjenice: Da li obe osobe u razgovoru komuniciraju o istim činjenicama? Odvojiti činjenice od osećaja, naročito na početku razgovora može biti od velike koristi.

Interpretacije, misli, opažanje: svaka osoba interpretira činjenice drugačije, na osnovu svojih verovanja, osobina, sistema vrednosti i iskustva. Svesnost da druga osoba ne razmišlja kao i mi važna je kako bi prilagodili i odabrali najbolji način komunikacije.

Osećaji: kako se osećamo, naše trenutno raspoloženje može i nesvesno uticati na naše odluke i razmišljanja.

Namere, potrebe i želje: skrivene poruke, da li tražimo udobnost, jasnoću, informaciju, ili samo mogućnost da budemo s nekim? Kakve su zapravo naše namere je jedno od najžnačajnijih faktora prilikom rešavanja konflikta.

Akcije: odabir reči je takođe od velike važnosti. Šta zapravo želimo dobiti odabirom reči, da li nekoga želimo povrediti; ton glasa, neverbana komunikacija, stav, pogled, izrazi lica i dr. Dakle, sredstvo kominikacije je i poruka.Način na koji je poruka prenesena je poruka, sama po sebi.

Mi sami: centar komunikacije, koji uključuje sva pitanja, teme ili sukobe o kojima je reč, „filtriran je“ činjenicama, interpretacijama, mislima, osećajima, namerama, i odabirom ponašanja odnosno aktivnosti.

Rešavanje sukoba

Rešavanje sukoba može biti konstruktivno i destruktivno. Destruktivan stil onemogućava ili sprečava rešavanje konfikta, dok konstruktivan predstavlja pokušaj minimaliziranja problema i izbegavanja teškoća u rešavanju problema. Osnovne osobine jednog i drugog načina rešavanja sukoba možemo podeliti na sedeći način.

Destruktivni stil

Konfrontacijski – pitanje pobede i optuživanja

Sabotaža– fokusiranje na slabe tačke, osramotiti, uvrediti drugu stranu

Manipulacija– izazvati povlačenje, uceniti

Predaja- pasivno, podređeno

Izbegavanje- negiranje, povlačenje

Konstruktivni stil

Kompromis- nalaženje na pola puta, razumevanje

Prihvatanje- otvoreni razgovor, komunikacija bez konfrontacije

Partnerstvo- rešenja, oproštaji, iskrenost

Dakle, dok okušavate rešiti sukob pokušajte razjasniti vaše ciljeve, jer biste verovatno delili većinu ovih ciljeva sa partnerom bez obzira na vaše razlike. Izbegavajte cenkanje, jer to može dovesti do toga da svaka strana zauzme čvrst stav, što na kraju može dovesti do još veće svađe.

Kada rešavate sukob, setite se da uzroci sukoba mogu biti jako duboki. Guranje problema pod tepih nije rešenje na duge staze, jer će te stare stvari biti iznete kao argument svaki put kada počne rasprava. Pokušajte rešiti svaki problem koji se pojavi.

Metode koje mogu pomoći u razrešenju konfikta:

Pitajte partnera za njegova osećanja. Vaš sukob verovatno nije u vezi samo one stvari oko koje se trenutno svađate. Nemojte zaboraviti da je vaš cilj rešavanje konflikta, a ne pobeđivanje u svađi.

Zamolite partnera da vam definiše problem. Istrajte u rešavanju jednog po jednog problema, na taj ćete način razumeti svaki problem onako kako ga vidi vaš partner.

Izrazite i vaša osećanja. Pažljivo odaberite reči kojima ćete ih opisati, ali ih izrazite. Ljudi često ćute o tome šta osećaju i šta žele. Partner ne može da čita vaše misli, ma koliko bliski bili, nekad amu jednostavno morate reći kako se osećate.

Definišite problem onako kako ga vi vidite. Kako vaši osećaji isplivavaju na površinu, rešenje može postati jasnije. Ne zaboravite da, slušajući drugoga, vi određujete i da li će vas drugi saslušati.

Stvorite više rešenja. Nemojte se vraćati na vašu originalnu agendu i planove. Probajte naći alternativna ili kreativna rešenja kako biste smanjili emocije i napetosti.

Rangirajte moguća rešenja. Ne zaboravite da niko drugome ne može nametnuti neprihvatljivo rešenje.

Kombinujte i stvorite zajedničko prihvatljivo rešenje. Stvorite nešto prihvatljivo za obe strane, a ako to ne upali, napravite korak natrag i budite sigurni da su obe strane sasvim skrene.

Budite sigurni da obe strane žele raditi na rešavanju problema.

Rešavanje problema u komunikaciji

Problemi kontrole ili moći:uspešna komunikacija ne može se održati ako jedna osoba ima „kontrolu“ nad drugom, ili ako nema zajedničkog poštovanja i jednakosti u samoj vezi. Zadržavanje kontrole vodi do izolacije veze, jer podređena osoba reaguje besom, ako je izmanipulisana ili omalovažavana. U redu je da u nekim segmentima svaki od partnera ima dominantnu ulogu, svi mi imamo svoje talente i nešto u čemu smo dobri i treba da preuzmemo vođstvo. Ali, kada u svađi zauzimate poziciju moći nad svojim partnerom, to ne vodi rešenju problema.

Triangulacija: Nemojte uvoditi treću osobu, kako biste izbegli direktne sukobe. Ako imate problem s nekim, onda taj problem rešite direktno s tom osobom. Nemojte prebacivati vaše optužbe na zajedničkog prijatelja, ili decu, u nadi da ćete time ostvariti prevlast ili simpatije u vašu korist – to samo dovodi do još veće i dugotrajnije štete, posebno ako se dete koristi kao sredstvo u sukobu roditelja.

Dok gledamo napred prema novim vezama, moramo biti sposobni odvojiti se od starih veza i pogrešne komunikacije kako bismo imali zdravije odnose. Upotreba hvaljenja i pozitivne podrške ponovno će izgraditi ranjene i slomljene osobe i izgraditi samopouzdanje. Ako postanemo osoba koja zna produktivno komunicirati, i mi sami ćemo sazreti i postati bolja osoba, a to će svakako pozitivno uticati na naše odnose sa drugima.

Uspešna komunikacija ne može se održati ako jedna osoba ima „kontrolu“ nad drugom, ili ako nema zajedničkog poštovanja i jednakosti u samoj vezi. Zadržavanje kontrole vodi do izolacije veze, jer podređena osoba reaguje besom, ako je izmanipulisana ili omalovažavana.

Kako komunicirati ako ste ljuti

Stop: Ako se zaista jako naljutite zbog nečega, zaustavite se i duboko udahnite. Za početak, pokušajte da se umirite radeći nešto što vaš opušta , pauza u ovom slučaju može pomoći da racionalnije priđete problemu i sprečiti da problem preraste u nešto veće od njega samog.

Razmislite: Kada ljutnja prođe, razmislite o situaciji i o tome zašto vas je toliko povredila i razljutila. Sa čim je bila povezana vaša ljutnja, neke reči, ponašanje ili nešto drugo. Pokušajte uvideti stvaran problem i onda se posvetite načinu na koji ćete ga predstaviti.

Recite: Razgovarajte sa partnerom.Uradite to što je moguće konstruktivnije i nemojte se praviti da problemi ne postoje.

Slušajte: Nakon što iznesete sopstvene osećaje i mišljenje saslušajte partnera. Oboje zaslužujete priliku da izrazite ono što želite.

Komunikacija je suštinski deo našeg života i neophodna nam je da bismo opstali u svetu. Zato je veoma vredno i važno da razmislite o svom načinu komunikacije sa drugima. Ukoliko uvidite da šaljete poruke koje ne želite ili da ono što želite da kažete biva pogrešno protumačeno, razmislite. Komunikacija se i uči. I jedna je od najvrednijih veština koju neko može posedovati. Ne mislite li da je vredno naučiti je?

Autor: Jelena Orlandić i Ivana Paunović/danas.rs/

 Autorke su dipl. psiholozi i savetnici O.L.I. integrativnog psihodinamskog metoda terapije i savetovanja