JEDNA INTELEKTUALNA I JEDNA MORALNA…

“Želeo bih reći dve stvari, jednu intelektualnu i jednu moralnu.

Foto ilustracija Bora*S

Intelektualna stvar koju želim reći je ova: Kada proučavate bilo koju materiju ili uzimate u obzir bilo koju filozofiju, zapitajte se samo šta su činjenice i šta je istina koju te činjenice potvrđuju.

Nikada ne dopustite sebi da vam pažnju odvrati ono u šta želite verovati ili ono što mislite da će imati društvene koristi ukoliko se u to veruje.

Pogledajte samo i isključivo činjenice. To je intelektualna stvar koju bih želio reći.

Moralna stvar koju želim reći je vrlo jednostavna: Ljubav je mudrost, mržnja je ludost. U ovom svetu koji je sve više i više povezan, moramo naučiti da tolerišemo jedni druge, moramo naučiti živeti sa činjenicom da neki ljudi kažu stvari koje nam se ne sviđaju.

Samo na taj način možemo živeti zajedno – a ako želimo živeti zajedno, a ne umreti zajedno, moramo naučiti dobročinstvo i toleranciju, koji su od apsolutno vitalnog značaja za nastavak ljudskog života na ovoj planeti.“

Bertrand Rasel

---

 

RIZNICA LEKOVITIH MATERIJA…

Virak – mala ženska apoteka

Virak (Alchemilla vulgaris) je lepa poljska biljčica, odavno pripitomljena, pa se uzgaja u baštama širom sveta, ali ne samo zbog izuzetne dekorativnosti, već i zato što ima brojna lekovita svojstva, naročito kada je reč o oboljenjima ženskih reproduktivnih organa.

Foto: Flickr / J. Kitai

Tragajući za eliksirom života, stari alhemičari su, obilazeći šume i livade, otkrili biljku u čijim su se levkastim, sivozeleni listovima, poput dragulja, presijavale kapi rose.

Opčinjeni nesvakidašnjim izgledom divljeg žbunića, prvobitno su mu pripisivali magična svojstva da bi se vremenom otkrila izuzetna lekovitost virka, a o tome koliko je bio cenjen, dovoljno govori njegov latinski naziv Alchemilla, izveden iz reči alhemija. Virak je koristan i u kuhinji – mladi listovi se koriste kao dodatak salatama kojima daju osvežavajući, gorkast ukus.

U vrtu, saksiji, čak i u kući

Poznata i kao gospin plašt, vrkuta, biserak i plašt device Marije, ova višegodišnja zeljasta biljka iz porodice ruža potiče iz brdovitih predela Evrope i zapadne Azije, gde raste po obodima šuma i na vlažnim, senovitim livadama. No, virak se odavno odomaćio u vrtovima širom sveta, jer izgleda vrlo dekorativno u bordurama, ali i kao pokrivač tla u hladovitim delovima bašte, gde ostalo rastinje slabije uspeva. Nega ove biljke vrlo je jednostavna, a dobra vest je to da se se može uzgajati u saksiji, na terasi, čak i u zatvorenom, te da i u tom slučaju zadržava lekovita svojstva, pod uslovom da joj se obezbedi organska prihrana.

Pripremite seme na pravilan način

Seme virka, koje se može nabaviti u bolje snabdevenim garden centrima ili preko interneta, trebalo bi nekoliko nedelja pre sadnje držati u frižideru u poklopljenoj, izbušenoj posudi, dopola ispunjenoj peskom, koji se mora redovno vlažiti. Stratifikacija, kako se naziva taj postupak, podstiče klijanje, razlažući materije iz semena, koje, radi zaštite od nepovoljnih uslova, sprečavaju razvoj zametka. Potom ga posadite u posudu sa rastresitom, plodnom zemljom i redovno orošavajte: izdanci će se pojaviti za otprilike tri nedelje, a kada dostignu visinu od desetak centimetara, možete ih presaditi u vrt (na razmaku od 30 cm) ili saksiju. Inače, osim semenom, biljka se može razmnožiti i deljenjem busena, u proleće ili u jesen.

Skromni zahtevi virka

Od maja do jula je vreme kada se biljka sakuplja u lekovite svrhe (Foto: Pixabay / Hans)

Ovaj ljupki zeleni žbunić, koji ne prelazi visinu od 40 cm, može da uspeva na suncu, ali mnogo više mu prija senovita pozicija. Nije mu neophodna posebna nega, osim povremenog zalivanja u najtoplijim periodima godine ili u slučaju dugotrajnijeg izostanka padavina, međutim, voda se mora dodavati vrlo umereno, jer ne podnosi previše vlage. Od maja do jula izbijaju cvetne drške na kojima se formiraju cvasti sa sitnim žutim cvetićima i to je vreme kada se biljka sakuplja u lekovite svrhe.

Tokom zime, virku nije potrebna nikakva zaštita, jer odlično podnosi niske temperature, štaviše, listovi su mu poluzimzeleni i većina ostaje na stabljikama, a one koji požute trebalo bi redovno odstranjivati.

Vodite računa o tome da je virak sklon nekontrolisanom širenju, pa ako ne želite da vam preplavi dvorište, redovno odstranjujte nove izboje i iskopavajte „odlutale“ delove rizoma.

Riznica lekovitih materija

U fitoterapiji se koristi ceo nadzemni deo biljke, stabljike listovi i cvetovi, koji su prepuni lekovitih supstanci. Zahvaljujući visokom procentu tanina, virak ima astrigentno dejstvo (skuplja tkivo), zbog čega je naročitio koristan za saniranje rana, ali i krvarenja koja su posledica poremećaja u menstrualnom ciklusu. Obilje fitosterola preporučuje ga u terapijihormonalnih problema kod žena – za ublažavanje tegoba menopaze, u slučaju neredovno ciklusa, čak i neplodnosti, pritom je to jedno od retkih fitoterapijskih sredstava, čija se primena savetuje u trudnoći i nakon porođaja, jer jača zidove materice Ovo važi za sve periode, osim za poslednje četiri nedelje, jer može da izazove prevremene kontrakcije!

Virak sadrži dosta salicilne kiseline i odlično je sredstvo protiv upala, visoke temperature i groznice, poznat je i kao odličan lek protiv dijareje, ali i izvanredan diuretik, pa se preporučuje u dijetama za mršavljenje. Bogat je vitaminom C i flavonoidima, moćnim antioksidansima, koji jačaju imunitet i preveniraju veliki broj bolesti, a stari travari propisivali su ga i u slučajunesanice.

Čaj od virka

Kašičicu osušene ili kašiku sveže, usitnjene biljke preliti šoljom vrele vode, poklopiti i ostaviti da odstoji pet minuta. Procediti i popiti u malim gutljajima. Konzumirati napitak tri puta dnevno. 

Oblog za bolne grudi

Šoljom vrele vode preliti 4 kašike svežeg ili 2 kašike osušenog virka, pa ostavite da odstoji oko 15 minuta. U još toploj tečnosti namočite dve čiste pamučne tkanine, pa ih privijte na bolne dojke. Držite ih 10 minuta, a proceduru možete ponoviti tri puta dnevno. 

Autor: Angelina Čakširan

Izvor: agroklub.rs

______________________________________________________________________________________________________

OSVESTITE ZAKRŽLJALU INTUICIJU…

Povratite svoju moć!

Anri Bergson, čuveni filozof i nobelovac, koji je postao poznat po zasnivanju filozofskog pravca pod imenom intuicionizam, pokušao je da objasni šta je to intuicija. Na to je bio podstaknut shvatanjem da se svet oko nas i u nama ne može objasniti pukim intelektom, pozitivistički, već samo uz pomoć intuicije koja povezuje intelekt i instinkt.

Foto: zivotna-skola.hr

Jednom divnom i kratkom rečenicom on je objasnio novu misao koja je u stanju približiti stvarnost, a da je pri tom ne iskrivi:

„Intuicija je bljesak evidencije.„

Kako drugačije, nego ovom preciznom rečenicom objasniti uvide i spoznaje koji su ljudima spašavali živote, spajali ih sa srodnim dušama, donosili im nebrojena blaga i činili da izbegnu negativne događaje. Samo neko ko je osetio trenutak u kom je unapred znao šta će se dogoditi i u skladu s tim znanjem delovao, može razumeti intuiciju. Na svu sreću, svi na ovom svetu su bar jednom to doživeli.

Sedamdeset godina posle smrti čuvenog filozofa Bergsona, koji je potvrdio nezvanične teorije da svaka prava i istinska filozofija na svom kraju odlazi u duhovnost, metafiziku i mistiku, intuicija je fenomen koji se sve više integriše u našu svakodnevicu i kom se prilazi gotovo naučno i egzaktno, u nastojanju da se on razvije, razume i praktično primeni.

Šesto čulo ne nosi tek tako ovaj naziv. Dobro nam je poznato pet osnovnih čula i bez njih naš život ne bi imao gotovo nikakvog smisla. Međutim, ono šesto, zakržljalo i neprimetno jer se većina pravi kao da i ne postoji, igra toliko bitnu i važnu ulogu u našem životu, da svako ko bi iskusio njegov puni kapacitet korišćenja više ne bi pomislio da ga se odrekne. A u pitanju je zaista, samo odricanje od moći, a samim tim i od odgovornosti.

Intuicija je naša urođena osobina, naše čulo i deo bića koji je u stanju da nas blistavom svetlošću provede kroz život i nauči sve što treba naučiti, kada bi mu samo to dozvolili.

Intuicija, u svom najnižem, nerazvijenom obliku, ispoljava se kao uvid, tj. Kratak osećaj delića Istine koji nas usmeri gde treba. Čak i to je mnogim ljudima previše, pa ostaju zapanjeni i u čudu prepričavaju svoj neverovatni doživljaj. Međutim, u svom razvijenom obliku, intuicija nudi širok arsenal sposobnosti i moći, koje život običnog čoveka pretvaraju u nešto sasvim drugačije i lepše.

Neke od tih sposobnosti su predviđanja, dakle, vrlo jasni i nesumnjivi uvidi koji nude širu sliku Istine, kao i osećaj da smo vođeni višim razumevanjem, zatim sposobnost da komuniciramo sa živim svetom oko nas, s biljkama, životinjama, kao i da empatički osetimo ljude u potpunosti.

Jezik simbola kojim Univerzum komunicira s nama postaje sve razumljiviji, poruke koje nam stižu putem najčudnijih prenosilaca lako bivaju rastumačene, a osećaj da smo vođeni samim tim postaje čvršći. Intuicija u svom najvišem obliku predstavlja Znanje, stanje opšte povezanosti sa apsolutnom istinom, Bogom i svime stvorenim gde nema mesta za strah i sumnju.

Osoba koja je svoje šesto čulo razvila postaje kreativna i sposobna da prihvati kontrolu nad svojim životom. Ona zna da je kokreator vlastite realnosti i s radošću igra ovozemaljsku igru stvaranja i učenja, oslobođenja svih strahova i barijera.

Dok smo bili deca, bili smo više takve osobe, sledili smo svoje instinkte i s radošću stvarali svaki svoj dan. Kako smo rasli, izgubili smo povezanost sa stanjem Istine i prihvatili Matricu koju nam je svet odraslih stavio preko očiju.

Ipak, mnogi su svoje oči otvorili i povratili „detinji“ pogled. Takvih ljudi je, na svu sreću, sve više na ovoj planeti.

Izvor: Atma

---

---

Anri Bergson (franc. Henri Bergson; Pariz, 18. oktobar 1859. – Pariz, 4. januar 1941.), francuski filozof.

Anri Bergson je veliki filozof koji je ostavio traga u 20. veku. Bio je izvrstan matematičar, a zatim prelazi na humanističke nauke. Predao je dva doktorata: Esej o neposrednim datostima svesti, i jedan na latinskom o Aristotelovom shvatanju mesta. Predaje na koledžu de France, sluša ga Etijen Gilsone, T. E. Eliot, predaje i u Americi, član je francuske akademije i to kao prvi Jevrejin koji je ušao u nju.

Anri Bergson

Imao je i političku karijeru, umire u 81. godini. Naginjao je rimokatoličanstvu, a da nikada nije prešao na njega, a 1927. dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Čitava filozofija mu je spiritualistička alternativa pozitivizmu 20. veka.

Dela
• Materija i pamćenje
• Stvaralačka evolucija (ovo mu je najbitnije delo, a zbog te evolucije rimokatolička crkva ga nije volela)

Temeljna Bergsonova intuicija koja hrani njegovu filozofsku spekulaciju skupljena je u iskaz da vreme nije atomičko već ono što traje. Time je izjednačio vreme i trajanje (DUREÉ). Pod uticajem pozitivizma i prirodnih nauka na vreme se gledalo kao i na prostor – da je deljivo na delove međusobno različite po tome što je pre, a što posle. Bergson smatra da to nije tako pa se utiče neposrednim datostima svesti: vreme nije nešto poput tačaka već kontinuirano i protežno, sastavljeno od dimenzija: prošlost, sadašnjost i budućnost.

Ispitujući činjenice svesti vidimo da one nisu homogene, već da se svest sastoji od heterogenih međusobno prožimajućih momenata koji konstituišu jedno trajanje. Vreme je zbog toga suslednost trajne svesti pa je u svojoj biti trajanje, proces u neprestanom obogaćivanju te je nedeljivo. Trajanje osim datosti svesti karakteriše čitavu stvarnost – stvarnost nema kao najviši princip bitak već je poslednji princip svekolike stvarnosti životni zamah, ELAN VITAL. Zaista je stvaralačka evolucija sa bitnom karakteristikom trajanja, a koja je onda metoda istraživanja takve stvarnosti?

Metoda ne može biti pozitivistička – ona je pogodna za stvarnost koju redukuje na šeme, a nije pogodna za filozofiju – tu je potrebna metoda koja je u mogućnosti približiti se stvarnosti, a da je ne iskrivi. Ta metoda ne dolazi od ratia – on je kompetentan samo za atomičnu stvarnost. Zato je naša metoda intuicija koja povezuje instinkt i intelekt.

Statička religija temelji se na pripovedanju kojim se čovek brani od štetnih uticaja, a motivirana je obećanjem večne kazne ili nagrade. Dinamička religija temelji se na intuiciji apsolutnoga i na mističnom sjedinjenju sa njim tako da je praktični vid ove religije mistični život. Tu Bergson proučava grčki i istočni misticizam, jevrejske proroke i hrišćansku mistiku pa zaključuje da je mistika hrišćanstva jedina koja je uspela u posvemašnjoj meri – tu se mistika skroz iskristalizovala. Ovde Bergson stiže do Božje opstojnosti koju postavlja na temeljima skroz drugačijim od logičkih, za koje drži da ne dokazuju ništa: potrebno je ovde verovati misticima – to su eksperti koji znaju o čemu govore baš kako verujemo doktoru kad je u pitanju naše zdravlje.

Počekom 20. veka u Francuskoj se formira bergsonovska škola na koju utiče anglosaksonski pragmatizam, a koja ide dalje od Bergsona. On je pak na svojoj samrti zaželeo da mu se spale spisi pa nam od njega nije ništa ostalo osim nekih.

Izvor: sr.wikipedia.org/sr

---

---

 

Priredio: Bora*S

SRPSKA PRINCEZA: POSLEDNJA VIZANTIJSKA (RIMSKA) CARICA…

Priča o srpskoj princezi koja je šest decenija sedela na konstantinopoljskom prestolu i bila majka dvojice poslednjih istočnorimskih careva.

Carica Jelena Paleologina (1364-1450), Majka Konstantina XI, poslednjeg vizantijskog (rimskog) imperatora, i njegovog starijeg brata (i prethodnika na prestolu) Jovana VIII, srpska princeza iz porodice Dragaš-Dejanović, direktni izdanak svetorodne loze Nemanjića (pod starost zamonašena s imenom Ipomonija), gotovo šest decenija sedela je na carigradskom prestolu.

Iz duge povorke likova koji su tokom 1.123 godine sedeli na konstantinopoljskom prestolu, jedan bismo želeli posebno da osvetlimo: zaboravljeni lik što nas promatra iz sumraka Carstva čije je sunce već gotovo sasvim zašlo i zore svetosti čiji su zraci neugasivi – lik carice Jelene Paleologine.

„Gospodarka Rimljana“ postala je udajom za Manojla II Paleologa, kao jedna od retkih carica slovenskog i jedina srpskog porekla. Njen suprug, najplemenitiji avtokrator Manojlo II Paleolog, zaista hrišćanski Car i filosof, bio je nadaleko poznat po svojoj učenosti i obrazovanju. Jednom je njegov zakleti neprijatelj Bajazit „Munjeviti“ rekao je za Manojla: „Čak i onaj ko ne bi znao ko je on, samo na osnovu njegovog držanja mogao bi da zaključi kako bi mu pristajalo da bude car“.

Jelena, direktan potomak srpskih vladara Stefana Nemanje i Stefana Prvovenčanog, te kraljeva Uroša, Milutina i Stefana Dečanskog, prema sačuvanim svedočanstvima savremenika bila je ukrašena svakom vrlinom, a ponajviše blagošću i smirenjem. Među žiteljima Konstantinopolja (Carigrada, danas Istanbula) carica je uživala izuzetno i nepodeljeno poštovanje: hroničar tri generacije dinastije Paleologa i svedok poslednjih decenija Vizantije Georgije Sfrances naziva je „svetom gospođom“, a jedan od otaca renesanse, filosof Georgije Gemist Pliton, za nju veli da je „dobrotom ograđena duša“. Nabrajajući vrline koje je Jelena posedovala, one koje se inače najređe javljaju – ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost, dobrotu, veru, krotost i uzdržanje – budući patrijarh Georgije Sholarije za nju kaže da ih je imala „gotovo jedina među ljudima“ i naziva je „najsvetijom među caricama“.

Princeza Jelena rođena je 1364. godine. Njen otac bio je Konstantin Dragaš, mlađi sin sevastokratora Dejana, gospodara severo-istočne Makedonije i jednoga od najuglednijih srpskih velikaša iz vremena Dušanovog carstva, kome je car osim titule, dao i ruku svoje mlađe sestre Teodore.

Kada se u februaru 1391. godine upokojio car Jovan V Paleolog, njegov sin i savladar Manojlo trebalo je da se oženi i primi krunu. Jedanaestog februara 1392. on se u Svetoj Sofiji venčao sa srpskom princezom Jelenom Dragaš. Sačuvan je detaljan opis ovog čina koji je dao ruski putopisac Ignjatije iz Smolenska. U noći između 17. i 18. decembra iste godine, Jelena i Manojlo su dobili prvo od desetoro dece, a Carstvo Romeja – prestolonaslednika.

U novoj domovini carica je, osim podizanja dece, imala mnoge javne dužnosti kojima se odmah predano posvetila, pre svega obilazeći bolnice, sirotišta i staračke domove koji su se nalazili pri carigradskim manastirima i obezbeđujući sredstava za njihov rad. Pomagala je takođe i svetogorskim manastirima i slala im vredne poklone. Tako se u manastiru Dionisijat do danas čuva zlatni krst savršene umetničke izrade.

Ispod raspetog Hrista sitnim grčkim slovima ugraviran je natpis: „Poklon Jelene, vladarke Romeja, Paleologine, žene cara Manojla Paleologa, ćerke Dragaša, kneza srpskog“.

Povodom smrti svog oca Jelena je u oktobru 1395. godine zajedno sa mužem priložila prestoničkom manastiru Svetog Jovana Preteče pet stotina zlatnih perpera, za dušu, kako je ostalo zabeleženo, „blaženog i velikoslavnog gospodara Srbije, gospodina Konstantina, oca moćne nam i svete gospodarke i vladarke“.

Da bi obezbedio pomoć za carstvo, koje su Turci opasno ugrožavali, Manojlo je putovao na Zapad. Jeleni je po povratku pripovedao o tome kako su ga dočekali u Kenterberiju i Londonu, kao i na dvoru engleskog kralja u Eltamu gde mu je Henri IV za Božić priredio svečanu gozbu sa nadmetanjem oklopnika. Profesor kanonskog prava sa Oksforda, Adam iz Uska, povodom Manojlovog dolaska na dvor Henrija IV zabeležio je sledeće razmišljanje: „Kako je tužno što su ovog velikog hrišćanskog vladara Saraceni nagnali s krajnjeg Istoka do ovih zapadnih ostrva da potraži pomoć protiv njih. O Bože! Gde si sada stara slavo Rima?“

Manojlo je takođe pričao o svom boravku u Šarantonu kod Šarla VI i o vremenu koje je proveo u Parizu (gde je za njega preuređeno jedno krilo dvorca Luvr). Tu se susretao sa uglednim francuskim teolozima, profesorima sa Sorbone, i vodio učene rasprave koje su za glavnu temu imale razlike između istočno-pravoslavnih i rimokatolika po pitanju ishođenja Duha Svetoga.

Kao uspomenu na svoju posetu, Manojlo će kasnije iz Konstantinopolja poslati opatiji Sen Deni na poklon bogato ukrašeni rukopis dela svetog Dionisija Areopagita. U rukopisu se nalazi i slika carske porodice na kojoj su Manojlo II, Jelena Dragaš, i njihovi sinovi Jovan, Teodor i Andronik. Pokraj lika Jelene Dragaš stoji natpis: „Jelena, u Hristu Bogu verna Avgusta i Avtokratorisa Romeja Paleologina“.

Manojlo i Jelena su kao što smo rekli imali desetoro dece, ali dve ćerke i dva sina umrli su vrlo mladi. Tako su im ostala šestorica sinova: Jovan VIII Paleolog (1392-1448), prestolonaslednik, koji će 1421. godine postati očev savladar, a Imperator Romeja biće od 1425. do 1448. Ženio se tri puta i nije imao dece. Zatim Teodor (1395-1448), despot, gospodar Mistre na Peloponezu od 1407. do 1443. godine, a kasnije gospodar Selimvrije. Pa Andronik (1396-1429), despot, gospodar Soluna, kasnije se povukao u manastir Pantokrator kao monah Akakije. Tu je i legendarni Konstantin XI Dragaš Paleolog (1405-1453), poslednji romejski car (vasilevs), herojski poginuo u odbrani Carigrada. Onda i Dimitrije (1408-1470), despot u Mesemvriji, od 1449. na Peloponezu; umro u Adrijanopolju kao monah David. I na kraju Toma (1409-1465), nakon pada Carigrada pod Turke još neko vreme vladao Morejskom despotovinom, da bi poslednje godine života proveo u Italiji.

Godine 1425. upokojio se Manojlo II Paleolog pošto je na dva dana pred smrt zamonašen sa imenom Matej. Sahranjen je u porodičnoj grobnici Paleologa, u prekrasnom, sveštenom, carskom manastiru Pantokrator (koji je i sam, u više navrata, bogato darivao).

Za Manojlovog života Jelena je, može se reći, uglavnom bila u senci svog carskog supruga. No, još za vreme njegove bolesti, a naročito nakon smrti, caričino prisustvo u javnosti i uticaj na rešavanje važnih državnih pitanja značajno su porasli. Tokom dvadeset pet godina koliko je poživela kao udovica i izvan granica Carstva bilo je poznato kako velik ugled ona uživa u Konstantinopolju i kolika je njena moć na dvoru.

I kasnije, kada je rešila da se povuče iz sveta kako bi se posvetila Bogu i pripremanju duše za prelazak u večnost, carica-majka je silom prilika nastavila da igra značajnu ulogu u svim političkim zbivanjima. Na monašenju dobila novo ime: Ipomonija. Svakome ko ju je poznavao odmah je bilo jasno odakle ono: reč „ipomoni“ na grčkom označava postojanost i trpljenje, a kod carice Jelene, koja je bez sumnje bila puna vrlina, oduvek se posebno isticala upravo vrlina trpljenja.

U osamdesetšestoj godini života naglo je oslabila i pala u postelju. Disala je retko i kratko, govorila sa naporom, ali njen izgled otkrivao je nadzemaljsko spokojstvo. „Dok sam ja još bio u Iviriji – sećao se Georgije Srfances – dvadeset i trećeg marta 1450. godine umrla je, ostavši nezaboravna u blaženim uspomenama, sveta carica“.

Pošto je, dakle, mnogo pretrpela u životu, nakon što je kao Carica nadživela dvojicu careva (ne samo svog supruga, nego i najstarijeg sina), pošto je takođe sahranila sedmoro svoje dece, monahinja Ipomonija je lako izdahnula, ugasivši se tiho, poput sveće kada dogori na svećnjaku. Sahranjena uz voljenog supruga, visoko nad morem, u seni zlatnih kupola Pantokratora.

U Grčkoj je kanonizovana kao svetiteljka, njene mošti se čuvaju u manastiru Svetog Patapija u Lutrakiju na Peloponezu, gde privlače mnogobrojne poklonike.

A u Srbiji, zemlji njenih predaka, retko ko da je i čuo za nju, mada je svojim životom i vrlinama svakako zaslužila da bude i opisana i opevana i dostojno proslavljena.

Piše: Mladen Stanković

Izvor:intermagazin.rs

---

 

---

Priredio: Bora*S

---

DOGAĐAJI KOJI ĆE PROMENITI SVE…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

12 događaja koji će promeniti sve – Topljenje polova
Last modified on 2010-06-07

Sama ideja o događajima koji će promeniti živote ljudi preuzeta je sa Scientific American, ali teme su obrađivane šire i nisu vezane samo za tekst iz ovog časopisa. Bez obzira, savetujem vam da posetite ovaj sajt jer je taj interaktivan članak sjajno urađen.
Pre oko 130.000 godina, ledeno doba se završilo i počeo je novi period koji je trajao nekoliko vekova. Za to vreme, temperatura je rasla, glečeri su se povlačili a ledeni pokrivač se topio. Nivo mora je porastao za 6 metara. Naučnici upozoravaju da se to može opet desiti – i to uskoro. Međutim, dok je prethodno topljenje bilo rezultat iskošenja Zemljine ose u odnosu na Sunce, sledeće će prouzrokovati ljudi.

Neki naučnici tvrde da će do 2100.godine Arktik biti bez leda a obale kontinenata biti potpuno izmenjene. Po nekim procenama 200 miliona ljudi živi na nadmorskoj visini manjoj od jednog metra, uključujući osam od deset najvećih svetskih gradova i sve megagradove u zemljama u razvoju, i svi oni će morati da se presele.
Potpuni efekti zagrevanja Antarktika su složeni i još uvek ne sasvim shvaćeni. Ti efekti se osećaju daleko van antarktičke regije i mogu imati dramatične globalne posledice. Samo zagrevanje može prouzrokovati dalje ubrzano zagrevanje, iliti „pozitivna povratna sprega“. Na primer, topljenje morskog leda smanjuje albedo (refleksivnost) i menja sposobnost okeana da apsorbuje ugljen-dioksid i toplotu. Potrebni su vekovi da se otopi celokupan ledeni pokrivač, ali ipak led nestaje brže nego što su naučnici očekivali pre par godina.

Evo nekih brojki:
Ako se hipotetički u svim svetskim morima i okeanima nivo vode podigne za 1 metar, posledice će biti višestruke:
Što se tiče poplavljenih područja Azija i Severna Amerika će najgore proći, jer će prvima biti poplavljeno oko 900.000 km2, a drugima oko 650.000 km2.
Najveće ekonomske gubitke će imati Azija (450 milijardi dolara) i Evropa (300 milijardi dolara)

Za kraj, najgore posledice će, naravno, osećati obični ljudi koji žive u ugroženim područjima i tu je procena da će Azijati ubedljivo najgore proći, jer će od 145 miliona ugroženih ljudi oko 105 miliona biti iz Azije.

Čak ako se emisije gasova sa efektom staklene bašte smanje,biće teško izbeći topljenje polova zato što se ledeni pokrivač, jednom otopljen, teško ponovo formira. Kako će se ljudi prilagoditi vodenom svetu, nije poznato, ali ono što je poznato, bar kako tvrde naučnici, takav razvoj događaja nećemo izbeći.

12 događaja koji će promeniti sve – Samosvest mašina
Last modified on 2010-06-20 16:35:57 GMT. 0 comments. Top.
Istraživači veštačke inteligencije nemaju dilema da će razvoj visoko inteligentnih računara i robota koji mogu da se repliciraju, uče i prilagođavaju različitim uslovima promeniti svet. Kada će se to tačno desiti, koliko daleko će otići i šta bi mi trebalo da uradimo tim povodom su pitanja koja su razlog za diskusiju.

Današnje inteligentne mašine su uglavnom napravljene da izvršavaju određene zadatke pod poznatim uslovima. Mašine sutrašnjice bi mogle da imaju mnogo više autonomije. “Sve što zadaci koje budemo zadavali mašinama budu složeniji, biće nam potrebnije da se brinu same o sebi.”, kaže Hod Lipson, mašinski i kompjuterski inženjer na Kornvel univerzitetu. “Što manje budemo mogli da predvidimo događaje biće nam potrebnije mašine koje će znati da se adaptiraju i same donose odluke. To je put ka samosvesti.”
Zasad su ljudi jedina bića koja imaju dovoljno visok nivo inteligencije koji nam omogućava da se konstantno poboljšavamo. Onog trenutka kad mašine budu shvatile svoje postojanje i svoju konstrukciju, moći će da dizajniraju poboljšanja za sebe. To znači: samosvest vodi do samoreplikacije koja vodi ka boljim mašinama koje neće napraviti ljudi. “Lično, ovaj scenario me najviše plaši kad je u pitanju sudbina čovečanstva.”, kaže Vil Rajt, tvorac Sims igara. “To se može desiti za našeg života. A kad jednom budemo delili planetu sa nekom vrstom superinteligencije, teško da ćemo imati šanse.”
Međutim, nisu svi tako pesimistični. Ipak mašine prate logiku programiranja, pa ako su programi odrađeni dobro mašina neće dobiti neke supermoći. Selmer Bringsjord, logičar i filozof, kaže da možemo da kontrolišemo budućnost odgovornim korišćenjem veštačke inteligencije.

Hronologija samosvesti mašina:
1997. – Deep Blue – IBM-ov superkompjuter koji je pobedio svetskog šahovskog šampiona Garija Kasparova u šest mečeva.

2003. – Hibrot – prvi robot koga su kontrolisali neuroni. Naučnik sa Džordžija Tek univerziteta je upotrebio električne signale od neurona pacova za upravljanje mašinom. Robot je osećao prepreke u svom okruženju i učio da ih obilazi.
2005. – Stenli – Automobil-robot koji je samostalno vozio nepoznatim pustinjskim putem dugačkim 212 km. Stenli je završio put sa prosečnom brzinom od 30km/h.

2005. – ASIMO – Honda je napravila ASIMA – robota koji je umeo da reaguje na okruženje (na objekte i ljude koje je sretao). Softver za prepoznavanje lica je omogućavao da ASIMO pozdravlja ljude imenom pri ponovnim susretima.
2009. – ADAM – robot – asistent u laboratoriji, sasvim je nezavisno otkrio nove naučne informacije kada je otkrio deo genoma kvasca koji kontroliše proizvodnju lizina.
2010. – Oportjuniti – Sedam godina staro vozilo koje se nalazi na Marsu i za NASA-u prikuplja podatke dobilo je softver koji mu omogućuje da identifikuje i izvodi naučna istraživanja bez čovekovog uplitanja.

2010. – Vočkiper (The Watchkeeper) je bespilotna letelica koja može da uzleti, izabere put, leti i sleti potpuno sama. Pored toga, može da otkriva eksplozivne naprave koje se nalaze u zemlji.
Za kraj, ako želite da se podsetite šta sve može da se desi pogledajte filmove: AI, Matrix, Wall-e, Terminatora i naravno Blejd Ranera. Toplo preporučujem i seriju Battlestar Galactica.
Izvor: Scientific American

12 događaja koji će promeniti sve – Dodatne dimenzije
Last modified on 2010-08-18
Zar ne bi bilo sjajno da možemo da dotaknemo svoju ruku iz četvrte dimenzije? Mogli bismo da se oslobodimo okova obične geometrije. Beznadežno upetljani produžni kablovi bi se otpetljavali sa lakoćom. Leva rukavica bi se brzo prebacila u desnu ako je potrebno. Zubari bi mogli da popravljaju zube bez bušenja ili čak bez otvaranja pacijentovih usta.

Ma koliko delovalo kao fantastika, dodatne dimenzija prostora bi mogle da postoje. Od relativne slabosti gravitacije do jakih afiniteta između udaljenih čestica i sila, razne misterije sveta oko nas pružaju nam utisak da je poznati univerzum ništa drugo do senka višedimenzionalne stvarnosti. Ako je tako, veliki hadronski sudarač (LHC) u blizini Ženeve bi mogao da sudarima čestica ispusti dovoljno energije da raskine lance koje ih čuvaju u tri dimenzije i pusti nas u svet zapanjujuće stvarnosti. Pored LHC-a, naučnici nalaze male naznake dodatnih dimenzija u merenjima snage gravitacije i u posmatranjima orbita crnih rupa.

 Takvo otkriće ne samo da bi promenilo fiziku već i njene discipline. Dodatne dimenzije bi mogle da objasne misterije kao što su ubrzanje svemira i možda bi bile uvod u ponovno razmatranje dimenzionalnosti što bi doprinelo shvatanju da prostor i vreme proizlaze iz fizičkih principa koji se odigravaju u besprostornom, bezvremenskom području. Jednostavno, zar ne?

Bez obzira na čari dodatnih dimenzija, mi sami nikad nećemo moći da ih posetimo. I ako budu otvorene za čestice koje sačinjavaju naše telo, dodatna sloboda kretanja bi rasturila složene strukture, uključujući i život. Dakle, frustracije oko zapetljanih kablova i bolova od popravke zuba su neizbežni detalji ako želimo da živimo ovde i sada.
Izvor: Scientific American

12 događaja koji će promeniti sve – Kloniranje ljudi
Last modified on 2010-09-28
Još od rođenja ovce Doli 1996. godine, kloniranje ljudi deluje neizbežno. Uprkos nekim tvrdnjama da je to već urađeno – uključujući i onu koju je objavila kompanija iza koje stoji NLO kult – ljudski klonovi ne postoje osim onih prirodno rođenih kao identični blizanci. Pored uspeha sa drugim sisarima, ispostavilo se da je proces mnogo komplikovaniji za ljude – što će neke ljude možda utešiti a neke razočarati.

Naučnici stvaraju klon tako što zamene jezgro jajne ćelije sa jezgrom od druge osobe. Uspeli su da kloniraju ljudske embrione, ali nijedan do sada nije preživeo ranu fazu u kojoj su samo grupa ćelija koja se zove morula.

Čak i sa ponavljanjem, oko 25 odsto kloniranih životinja ima očiglednih problema, manji propusti u gajenju i održavanju embriona mogu dovesti do grešaka u razvoju. Pokušaj kloniranja čoveka bi bio veoma rizičan, poput slanja bebe u svemir raketom koja ima 50-50 šanse da eksplodira.

Čak i da se otklone ti rizici, ostaje moralna dilema. Na primer, da li bi ljude mogli klonirati bez njihovog znanja? S druge strane, klon bi mogao da ima bolji život, zato što bi mogao da uči od originala. Kada bi čovek shvatio u 25.godini da ima odličan sluh ali nikad nije išao na časove sviranja, mogao bi svom blizancu da kaže da počne sa 5 godina.
Kloniranje bi moglo da se radi i sa izumrlim vrstama. Međutim, to stvari čini još težim, jer faktori poput veličine materice ili vremena trudnoće mogu lako da budu pogrešni. Jedini klon izumrle životinje dosad – bukardo, uginuo je odmah nakon rođenja zbog problema sa plućima.

U Americi nisu sve države zabranile kloniranje ljudi. Ujedinjene nacije su usvojile neobavezujuću zabranu. Ako se kloniranje ljudi desi, biće to u delu sveta koji se blagonaklonije odnosi prema tome – i verovatno će to uraditi neki bogati ekscentrik. Da li ćemo se preplašiti ili ćemo prihvatiti kloniranje kao što smo prihvatili i vantelesnu oplodnju? Sigurno je da će nas otvaranje novih pravaca u stvaranju života naterati da razmislimo o odgovornostima posedovanja tako moćnog znanja.

12 događaja koji će promeniti sve–Vanzemaljska inteligencija
Last modified on 2010-10-25
Aprila 1960.godine u Nacionalnoj astronomskoj opservatoriji u Grin benku u Americi, mladi Frenk Drejk je usmerio veliki radio teleskop na dve obližnje zvezde da bi potražio signale koji dolaze od nekih civilizacija koje možda tamo postoje. Pretraga nije urodila plodom, ali Drejkov Projekat Ozma je otpočeo pretragu za vanzemaljskom inteligencijom SETI (Search for extraterrestrial intelligence) koja još uvek traje.

Danas, postoji Niz teleskopa Alen (ATA) za koji je planirano da se sastoji od 350 teleskopa, ali pošto novca nema dovoljno stalo se na 42, a astronomi i dalje nisu prikupili dovoljno podataka da bi objavili postojanje inteligentnog života u svemiru.

„Iako to radimo već 50 godina, nismo proveli veći deo tog vremena na teleskopima“, kaže Džil Tarner, direktorka SETI instituta. „Ono što možemo da kažemo je da svaki sunčev sistem u galaksiji nije naseljen tehnološki dovoljno naprednom civilizacijom koja bi poslala radio signale“. Međutim, ima još mnogo galaksija da se istraži. Jedna od najvećih kampanja do sad, Projekat Feniks, ispitivao je okolne zvezde sa širokim opsegom frekvencija uz pomoć najvećih svetskih radio teleskopa. Za devet godina Feniks je prešao preko 800 zvezda, što je manje od milionitog dela jednog procenta Mlečnog puta.

Čak i za zvezde koje su bile skenirane postoje brojni parametri za primanje signala. Kao i za zemaljske radio stanice, to su frekvencija, vreme (non-stop ili sa prekidom noću), vrsta modulacije (AM ili FM), i tako dalje. Dovoljno da jedan nije uzet u obzir i mogućnost da su naučnici promašili signal postaje veća.
Ali šta i ako neko taj signal pokupi? SETI zajednica ima definisan protokol za takve situacije, npr. obavestiti svetske opservatorije da bi ga verifikovali, ali to isto se ne može reći za svetske vlade. Neki okvir na nivou Ujedinjenih Nacija koji reguliše naše reakcije na signal ne postoji – što znači da ako čujemo da nam neko nešto poručuje iz potencijalno neprijateljskog komšiluka ne znamo da li smemo da odgovorimo.

To ne bi bilo novo iskustvo za, sada osamdesetogodišnjeg, Frenka Drejka koji je kao student bio u ubeđenju da je ostvario kontakt. „Osećate vrlo specifičnu emociju ako mislite da se to desilo, jer shvatite da više ništa neće biti isto“, kaže on.

12 događaja koji će promeniti sve – Nuklearni konflikt
Last modified on 2010-12-24
Kraj hladnog rata i postojeći napori SAD, Rusije i drugih zemalja koji se tiču kontrole naoružanja veoma su smanjili rizik od globalnog nuklearnog uništenja. Međutim, neposlušne države i nastavljene tenzije čine lokalni okršaj nuklearnim bombama realnim.
Detonacija jedne bombe može prouzrokovati užasne smrti na nekoliko načina. Bomba bačena na Hirošimu stvorila je vetrove sa užasavajućom brzinom koji su rušili betonske zgrade u okolini pada. Vrelina od eksplozije je spržila sve živo u okolini od jednog kilometra. Ljudi koji su živeli na velikoj udaljenosti od Hirošime su podlegli trovanju radijacijom.

Globalnih efekata bi bilo tek ako se bace više desetina takvih bombi, što može da se desi u sukobu između dve Koreje ili Pakistana i Indije. Pakistan ima između 70 i 90 nuklearnih glava a Indija između 60 i 80, dok je ubedljivo najjača nuklearna sila i dalje Rusija sa oko 13.000 nuklearnih bombi (samo 4.850 je operativno a šta se dešava sa ostatkom – svet nije siguran). Ako bi se desio rat između Pakistana i Indije, procene su da bi se iskoristilo oko 100 bombi veličine one bačene na Hirošimu. Pored, prema simulaciji, 20 miliona poginulih, mnogi van sukoba bi takođe umrli. Eksplozije bi podigle oko 5 miliona tona čađi u atmosferu. Čestice bi okružile planetu za manje od nedelju dana; za dva meseca planeta bi umesto neba imala prekrivač od čađi zbog koga biljke ne bi mogle da se razvijaju i lanac ishrane bi bio prekinut sledećih 10 godina. Glad koja bi zbog toga nastala ubila bi milijardu ljudi koji trenutno žive na minimalnim zalihama hrane.
Ishod je loš. Međutim, postoji jedna svetla tačka u svemu ovome: nada da je čovečanstvo dovoljno zrelo i odgovorno da predvidi taj ishod i samim tim ne dozvoli da se nuklearni konflikt desi.
Izvor: Scientific American

12 događaja koji će promeniti sve – Fuziona energija
Last modified on 2011-05-04
Prema staroj pošalici, fuzioni reaktor će uvek biti 20 godina daleko. Danas ta izjava zvuči optimistično. Najveći projekat na svetu koji se bavi istraživanjem fuzije, ITER reaktor u Južnoj Francuskoj, neće početi sa fuzionim eksperimentima pre 2026. godine. Inženjeri će vršiti testove još bar deset godina pre nego što pređu na sledeću fazu – dizajn eksperimentalnog prototipa koji će moći da izvlači korisnu energiju. Još jedna generacija će proći pre nego što naučnici budu mogli da prave reaktore koji će moći tu energiju da šalju u mrežu.

A u međuvremenu, svet je gladan energije. Apetiti toliko rastu, da je definitivno potreban nov pristup. Teoretski, fuzione elektrane bi bile odgovor na nezajažljive energetske potrebe čovečanstva. Gorivo bi im bio teški vodonik koji se nalazi u običnoj morskoj vodi i ne bi se proizvodile štetne emisije gasova – ne bi bilo čađi, nuklearnog otpada ili gasova sa efektom staklene bašte. Takve elektrane bi koristile sile koje postoje unutar Sunca.
U praksi, fuzija verovatno neće promeniti svet na način koji su zamišljali fizičari. Tehnologija potrebna da pokrene i kontroliše fuziju je nedostižna. Dalje, prvi reaktori će najverovatnije biti preskupi za raspostranjeno korišćenje u 21.veku. Postoji mišljenje da je najbrži put ka korišćenju nuklearne energije – hibridni pristup. Upotreba fuzionih reaktora za pokretanje fisionih reakcija u nuklearnom otpadu. Tehnologiju za takav pristup je moguće napraviti do 2020. a povezati na mrežu do 2030.godine.
Drugim rečima, fuzioni reaktor je 20 godina daleko.
Izvor: Scientific American

12 događaja koji će promeniti sve – Stvaranje života
Last modified on 2011-12-07
Naučnici koji se bave kreiranjem života u laboratoriji su još uvek prilično daleko od razumevanja osnovnih procesa koji bi omogućili inertnim jedinjenjima da se pretvore u živu ćeliju koja bi se sama razmnožavala. Današnja sintetička biologija se više bavi menjanjem postojećih organizama. Međutim, ne menjaju se pojedini geni već čitave grupe gena, a ta promena može da natera organizme da proizvedu hemikalije, goriva, pa čak i lekove.

Sintetička biologija, u stvari, prenosi principe inženjeringa u biologiju. Zamislite da možete da programirate bambus da poraste u stolicu umesto da je pravite u fabrici, ili male prirodne solarne panele (poznatije kao lišće) da prave struju za kuće. Ili zamislite biološke sisteme koji su tako promenjeni da mogu da uklanjaju zagađenje ili da učestvuju u zaustavljanju klimatske promene. Reprogramirane bakterije bi možda bile sposobne da, kad uđu u naša tela, leče bolesna područja i da se ponašaju kao armija lekara u našim organizmima. Profesor genetike na Harvardu, Džordž Čurč, tvrdi da u principu sve što se proizvodi može i da se proizvede uz pomoć biologije. To se već dešava, samo na nižem nivou: enzimi koji nastaju od mikroba na visokim temperaturama i služe u deterdžentu za pranje veša su promenjeni tako da mogu da rade i na niskim temperaturama i na taj način štede energiju.

Ova velika obećanja sa sobom nose i velike rizike, jer se svi plaše da će modifikovani organizmi (slučajno ili namerno) izaći iz okvira laboratorije i završiti ko zna gde. Većina takvih kreacija danas ne može preživeti van laboratorijskih uslova. Ali, budućnost sa sobom nosi i sofisticiranije organizme, tako da će i njihovo čuvanje morati da bude složenije. Naučnici razmišljaju i o sekvenci samouništenja u novom genetskom kodu.

Iako je priča pobegla u smeru genetskog inženjeringa, vraćamo je na put stvaranja života. Naučnici su uspeli da stvore bakterijski genom od nule, veštačke organele (tzv. sintozome), tako da veštačka kreacija života izgleda blizu. Što, naravno, ne znači da ćemo ikada razumeti kako je život stvarno nastao, ali može doprineti novoj nadmenosti čoveka koji već sada sebe stavlja na par stepenica od boga. Možda se rizik ipak isplati ako naučimo da proizvodimo materijale i energiju na održiv način. Možda ćemo stvoriti nov odnos sa životom na planeti koji je potpuno drugačiji od našeg današnjeg. Možda…
Scientific American

12 događaja koji će promeniti sve – Pacifički zemljotres
Last modified on 2012-06-07
Već dugo naučnici iščekuju a javnost strepi od velikog zemljotresa koji će pogoditi američku zapadnu obalu. Američka geološka opservatorija procenjuje da do 2038.godine postoji 98% verovatnoće da Kaliforniju pogodi zemljotres jačine bar 6,7 stepeni. Ali bi vrlo lako mogao biti mnogo jači.
San Andreas rased je dugačak oko 1300 kilometara i formira granicu između severnoameričkog i pacifičkog platoa. Posmatranjem geoloških znakova, naučnici smatraju da se rased pomera jednom u 150 godina, a poslednje veliko pomeranje je bilo pre 300 godina.

Zemljotres jačine 7,8 stepeni bi potresao 10 miliona stanovnika južne Kalifornije a pomeranje ploča bi izazvalo pucanje puteva, cevi, uništenje pruga i komunikacionih kablova. Takav potres bi napravio 200 milijardi dolara štete, a razrušena infrastruktura bi zaustavila poslove i donela dalje velike troškove.

Kada (a izgleda je pitanje kada a ne ako) veliki zemljotres pogodi SAD, može se pokazati da i nije toliko razarajući po kvalitetno sagrađene zgrade u bogatim američkim gradovima. Veća razaranja donose umereni zemljotresi u siromašnim oblastima sveta koji začas mogu da unište jeftino građene kućice i neplanski stvarana naselja.
Izvor:ekologija.rs/feljtoni/

_____________________________________________________________________________________________________

DA PREĐEMO ODMAH NA STVAR……

TAMOiOVDE____________________________________

Vrana – inteligentna graktalica

Vrana ne spada u klasične kućne ljubimce, ali može se videti sve češće u urbanim naseljima.

Često se vezuje za horor filmove, i ne može baš da se pohvali svojim cvrkutanjem i izgledom. Ali, naučna istraživanja pokazuju da su vrane veoma inteligentne ptice.

Vrane pokazuju izuzetnu inteligenciju i sposobnost učenja i prilagođavanja. Na primer, sposobne su da koriste tri vrste „oruđa“ da bi stigle do hrane ili ostvarile neki drugi cilj.

Svakom problemu one prilaze posebno i pokušavaju da saznaju kako najbolje da ga reše.

  Istaživanjima je dokazano da vrane ne samo da koriste „alate“ koje izrađuju od grančica u prirodi, već i prilagođavaju predmete koje nikada ne nalaze u prirodi. Jedno istraživanje je pokazalo da je vrana dovoljno inteligentna da kljunom savije komad žice između dva čvrsta predmeta, da bi dobila udicu za hvatanje crva zatvorenih u duguljastoj plastičnoj posudi.

  U jednom naučnom eksperimentu vrane su pokazale veliku kombinatoriku i sposobnost za korišćenje „oruđa“. Jedna vrana je dobila već savijenu žicu, a druga ravnu. Njihov cilj je bio da izvuku korpicu iz uske cevi. Prva vrana je bez problema izvukla korpicu uz pomoć svoje savijene žice. Druga vrana je savila žicu i zatim izvukla korpicu. Nijedna od dve vrane nikada nije imala žicu u kljunu.

Vrane su se prilagodile urbanim uslovima. U Japanu su bacale orahe na ulice da bi ih automobili pregazili i polomili im ljuske, a kasnije su jele te smrskane orahe.

Naučnike je iznenadilo to što su vrane izabrale upravo deo ulice na kojem se nalazi pešački prelaz. One bi strpljivo čekale da neko od pešaka pritisne dugme za zeleno svetlo i zatim bi bez opasnosti od automobila sakupile svoj plen, koji je prethodno automobil smrskao.

 Vrane mogu da zapamte i dane i vreme kada đubretari odnose smeće, kao i maršutu kojom voze. S obzirom da nisu dovoljno snažne da same otvore kantu za smeće, lete za kamionom nadajući se da će pri utovaru smeća nešto ostati ili da će nešto ispasti tokom vožnje.

 Naučnici iz Sijetla su svojim eksperimentom dokazali da vrane mogu da zapamte izgled ljudskog lica. Oni su uhvatili sedam vrana i svaku označili i pustili, a za to vreme su nosili maske. Pet godina kasnije pokazalo se da su vrane reagovale svaki put kada bi ugledale naučnike sa maskom. One ne samo da su graktale na njih, već su ih i napale. Osim obeleženih vrana na naučnike sa maskama isto su reagovale i ostale vrane.

Naučnici smatraju da vrane prepoznaju ljude na isti način na koji se međusobno prepoznaju, ali mogu i detaljno da prenesu drugim vranama informacije što im pomaže da se međusobno upozoravaju. Naučnici zato veruju da vrane međusobno komuniciraju svojim „posebnim jezikom“ i prenose utiske, upozorenja, informacije. Zato čak, i vrane koje se još nisu rodile u vreme kada se eksperiment nad njihovim roditeljima dogodio znaju kako izgledaju maske koje su naučnici tada nosili.

Vrane, kao i druge životinje čuvaju svoje zalihe hrane. Ako primete da ih prilikom sakrivanja hrane gleda neka druga vrana, umesto na tajno skrovište vrana plen krije u perje, a zatim odleti na neko drugo mesto i sakrije hranu.

Vrane prenose znanja na sledeće generacije. Zanimljiv je slučaj grada Chathama u Ontariju čiji su stanovnici organizovali masovan odstrel vrana, jer su im one uništavale useve pri svakoj godišnjoj seobi. Prvog dana posle te odluke lovci su ustrelili jednu vranu, a ostale vrane su nastavile svoje putovanje.

Danas, generacijama posle ni jedna vrana nije preletela preko tog područja i u potpunosti su promenile svoju maršutu za seobu. Vrane ponekad promene celu maršutu svog putovanja da bi izbegle opasna mesta, a svaka vrana u jatu zna tačno mesto gde je jedna od njih nastradala.

Vrane uspešno razlikuju poznate od nepoznatih glasova ljudi, kao i pozive prijateljskih ptica od ostalih vrsta, pokazala su novija istraživanja. Ove sposobnosti omogućavaju vranama da opstaju u urbanom okruženju.

artnit.net

__________________________________________________________________________________

VRANE NEMAJU PTIČJI MOZAK

Neurobiolozi istražuju neuronsku osnovu inteligencije vrana

Naučnici su dugo sumnjali da su ptice iz porodice Corvidae, koja uključuje gavrane, vrane i svrake, veoma inteligentne.

Neurobiolozi Lena Vejt i profesor Andreas Nider iz Tubingena demonstrirali su kako mozak vrana proizvodi inteligentno ponašanje kada ptice moraju da donose strateške odluke. 

Vrane nemaju ptičiji mozak. Bihevioralni biolozi ih čak nazivaju „pernati primati“, jer ptice prave i koriste alat, mogu da zapamte veliki broj mesta za ishranu, kao i da planiraju svoje društveno ponašanje u skladu sa onim što ostali članovi njihove grupe rade.

Ovaj visok nivo inteligencije može izgledati iznenađujuće zato što su ptičiji mozgovi izgrađeni na fundamentalno drugačiji način od mozga sisara, uključujući i primata, koji se obično koriste prilikom ovakvih istraživanja.

Istraživači iz Tubingena su prvi koji istražuju moždanu fiziologiju inteligentnog ponašanja vrana. Istrenirali su vrane, tako da izvršavaju testove memorije na računarima. Vranama je prikazivana slika koju su morale da zapamte. Ubrzo zatim, imale su zadatak da izaberu jednu od dve slike na ekranu, dodirujući njegovu površinu svojim kljunovima. Jedna od slika bila je identična sa prikazanom slikom, dok je druga bila nešto drugačija. Ponekad je pravilo igre bilo da vrane izaberu istu sliku, a ponekad da izaberu drugačiju. Vrane su bile u mogućnosti da obave oba zadatka i da biraju odgovarajuću sliku svaki put.

To pokazuje visok nivo koncentracije i mentalne fleksibilnosti koju samo nekoliko životinja poseduje, što predstavlja napor čak i za ljude.

Vrane su bile u stanju da brzo izvedu zadate zadatke čak i kada im je predstavljen novi set slika. Istraživači su posmatrali moždanske aktivnosti u moždanom regionu (nipodallium caudolaterale) sa najvišim kognitivnim nivoom među pticama. Jedna grupa neuronskih ćelija reagovala je posebno kada su vrane morale da izaberu istu sliku, dok je druga grupa ćelija uvek reagovala kada su morali da operišu sa „drugačijim slikama“.

Posmatrajući ove aktivnosti, naučnici su bili u mogućnosti da predvide koja pravila će vrane poštovati čak i pre nego što naprave izbor.

„Mnoge funkcije se odvijaju drugačije u pticama zbog toga što nas duga evolutivna istorija odvaja od ovih direktnih potomaka dinosaurusa,“ rekla je Lena Vejt i dodala: „To znači da ptičiji mozak može da nam pruži alternativni odgovor na pitanje kako se inteligentno ponašanje proizvodi sa drugačijom anatomijom.“

Vrane i primati imaju drugačije mozgove, ali ćelije koje regulišu procese donošenja odluka su veoma slične. One predstavljaju princip koji nastao procesom evolucije. „Baš kao što možemo da izvučemo validne zaključke o aerodinamici, poređenjem veoma različito sagrađenih krila kod ptica i kod slepih miševa, tako isto možemo da dođemo do zaključka o tome kako mozak radi istražujući funkcionalne sličnosti i različitosti u relevantnim oblastima mozga kod ptica i kod sisara.“ kaže profesor Andreas Nider.

Izvor:nationalgeographic.rs

___________________________________________________________________________________

To, da su vrane posebne posvedočuje nam  i stari dobri Ogden Neš.

Da pređemo odmah na stvar.*

VRANA I  ORAO

Jednog je dana srela vrana
Orla na nekoj santi leda,
šacnula ga sa svih strana,
pa reče prva, preko reda:

Znaš, ti si or’o, ja sam vrana,
smatra se, skoro, da si car,
k’o Standard-Oil si sav bez mana –
Što ne pređemo onda na stvar?

Ja sam ti vrana bez gavrana,
zašto da zalud gubimo vreme,
samo ćurana veže zabrana,
Nema dileme za boeme!

I kao ženska i kao ženka
mnogim se čarima mogu da dičim,
nisam ti neka meka femka,
Garantujem ti – neću da cičim.

Ako te usrećim malim muškarcem –
polovnim orlom, tim bolje za nas;
Jednom sam rodila dete s komarcem,
smejem se zato i dan-danas!

Skinuvši krunu, orao reče
pošto je izgubio svaku nadu:
Od tebe nema gadure veće –
Ali si jedina ptica u gradu.

Ogden Neš

tamoiovde.wordpress.com/2012/02/10/polovni-orao/

___________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

“ŽIVA“ KAP KRVI, OGLEDALO NAŠEG ZDRAVLJA…

PREVENCIJA – PRIMARNI SEGMENT NAŠEG ZDRAVLJA

Dr Vladislav Stepić: “Živa“ kap krvi, ogledalo našeg zdravstvenog stanja (1)

Darkfield  analiza krvi predstavlja modernu analizu „žive“ kapi krvi.

Ovom metodom se može mnogo toga saznati o Vašem opštem zdravstvenom stanju.

Mikroskopska analiza žive kapi krvi nije dijagnostički postupak. Ovaj postupak je individualizovan i koristi se za utvrđivanje optimalne ishrane i suplementacije prema potrebama svakog pojedinca posebno, radi postizanja zdravlja i prevencije od hroničnih bolesti.

Našem zdravstvu nedostaje prevencija.

Svi napori koji se čine u medicini, i koji su izuzetno pozitivni, svode se na rano otkrivanje bolesti, kako bi se one lakše, uspešnije i jeftinije izlečile.

Ali, to nije prevencija. Prevencija treba da bude primarni segment našeg zdravstva.

Ukazaću vam na jednu jednostavnu metodu koja se radi u Kanadi, SAD, Velikoj Britaniji, Nemačkoj…i u poslednje vreme i u Srbiji i susednim zemljama. Dakle, u čemu se ona sastoji. Svi naši sistematski pregledi, sva naša nastojanja da nešto rano otkrijemo metodama zvanične medicine, nažalost, nisu dala neki rezultat, i tome se, izgleda, i ne teži puno.

Na slici 1. vidi se krv koja je jako kvalitetna, možemo uočiti zdrave stanice krvi, crvena krvna zrnca (eritrocite).

U zvaničnoj medicini postoji očigledno jedan vakuum evidentne manifestacije bolesti i perioda kada čoveku nije dobro, a bolest se još uvek nije formirala.

Upravo je to segment u kome metoda o kojoj ćemo govoriti ima svoje mesto i kojom su postignuti izvanredni rezultati. Kod ove metode se radi o jednom jednostavnom pregledu na mikroskopu sa tamnim poljem, koji je pre 200 i više godina korišćen u otkrivanju uzročnika sifilisa u krvi, kada imunologija nije mogla da koristi svoje mogućnosti radi dijagnostike. 

Danas kada se koriste imunološke metode ova metoda je odavno zaboravljena za dijagnostiku sifilisa. Međutim, princip te metode, koja se na engleskom zove Darkfield, je ponovo zaživeo, i danas se koristi u ranom dijagnosticiranju poremećaja u zdravlju.

Ova metoda se sastoji u tome da se “živa“ kap krivi stavi na pločicu i posmatra kroz mikroskop sa tamnim poljem. Na taj način mi, moglo bi se reći, ulazimo u sam krvni sud i gledamo stanje. Ta kap krvi sa svojim elementima, tokom 20-ak minuta posmatranja, otkriva puno poremećaja koji se svode na jednu rečenicu: da, faktički, na ovaj način vidimo funkcionalno stanje čitavog našeg organizma.

O čemo se, uistinu, radi, krvna ćelija, ili crveno krvno zrnce, kao i belo krvno zrnce se vide na ovom mikroskopu. A pošto znamo da svaka naša krvna ćelija dolazi preko kapilara do svake naše ćelije noseći joj kiseonik a uzimajući joj ugljen dioksid, ona postaje neka vrsta slike u ogledalu stanja ostalih ćelija.

Mi najpre gledamo membranu ćelije, koja bi trebala da bude normalnog okruglog oblika, a ćelije bi trebale da budu odvojene jedna od druge. Pored ostalih fenomena, navešću samo jedan, a to je da menbrana koja je oštećena slobodnim radikalima, umesto da na površini bude sa negativnim jonima, a iza membrane, prema citoplazmi, da bude sa pozitivnim jonima-to se ne događa. Često uviđamo da je jedna ćelija pozitivna a druga negativna, pa se one međusobno privlače i stavaraju grupice u raznim formama, koji tako u grupicama idu kroz krvotok.

Ovako zgrudvana krvna zrnca ne mogu da dođu do najsitnijeg kapilara, nego se, čak, zaglavljuju na arterijolama, mnogo većim krvnim sudovima pre samih kapilara, i time ona nisu u mogućnosti da donesu kiseonik svakoj ćeliji i da uzmu ugljen dioksid. Samim tim je normalan metabolizam ćelije, a reč je o samo jednom segmentu- razmeni kiseonika, poremećen, i on se uočljivo manifestuje, pored ostalog, zaboravnošću, umorom…

(General prof. dr Vladislav Stepić, penzionisani glavni hirurg na VMA i Vojske Jugoslavije, i načelnik Odelenja za kardijalnu i grudnu hirurgiju.)

Izvor:bor-sve.net

---

KONTAKT I PITANJA – Ukoliko ste zainteresovani da pomoću ovog jednostavnog pregleda u Boru proverite svoje i zdravstveno stanje svoje porodice, kontakt telefon je: 063 739 01 44, a ukoliko želite da postavite neko pitanje dr Stepiću, možete to učiniti posredstvom redakcije: 064 / 163 84 96, ili na mail: boned.open.telekom.rs.

---

INTERVJU S NIKOLOM TESLOM IZ 1899. GODINE…

TAMOiOVDE___________________________________________________________

Sa gromovima i munjama pričam na srpskom jeziku

 Stekao sam sposobnost da upravljam snom, i zaspim i budim se u čas koji sam sebi odredio. Ako mi nešto u onome što radim nije jasno, primoravam sebe da mislim o tome u snu i na taj način nalazim rješenje…

Intervju koji vam donosimo je naučnik Nikola Tesla ( Muzej u Beogradu- ovde) 1899. godine dao za časopis “Besmrtnost” u svojoj tadašnjoj laboratoriji u Kolorado Springsu

* NOVINAR: Futuristi kažu da su dvadeseti i dvadeset prvi vijek rođeni iz glave Nikole Tesle(Jedina Teslina poseta Srbiji-ovde). Oni slave obratno magnetsko polje i pjevaju himne indukcinom motoru. Njihovog tvorca nazivaju lovcem koji je u svoju mrežu uhvatio svjetlost iz dubine Zemlje, i ratnikom koji je zarobio vatru iz neba.

Otac naizmeničnih struja učiniće da fizika i hemija zavladaju polovinom svijeta. Industrija će ga proglasiti za svog vrhovnog sveca, a bankari za najvećeg dobročinitelja. U laboratoriju Nikole Tesle prvi put je razbijen atom. Tu je stvoreno oružje koje vibracijama izaziva zemljotres. Tu je otkriven i crni kosmički zrak. Pet rasa moliće mu se u Hramu Budućnosti, jer ih je naučio velikoj tajni da se Empedoklovi Elementi napoje životnim silama iz etera.

TESLA: Da, to su neka od mojih važnijih otkrića. Ja sam ipak poražen čovjek. Ja nisam ostvario ono najveće što sam mogao.

* NOVINAR: Šta je to, gospodine Tesla?

TESLA: Htio sam osvijetliti čitavu Zemlju. U njoj je dovoljno elektriciteta da postane drugo Sunce. Svijetlost bi sijala oko polutara, kao prsten oko Saturna. Ljudski rod nije sazreo za veliko i dobro. U Kolorado Springgsu napojio sam Zemlju elektricitetom. Isto tako je možemo napojiti i drugim energijama, kao što su pozitivne psihičke energije. One su u muzici Baha ili Mocarta, ili u stihovima kod velikog pjesnika. U Zemljinoj unutrašnjosti postoje energije vedrine, mira i ljubavi; njihovi izrazi su cvijet koji raste iz zemlje, hrana koju dobijamo iz nje i sve ono što je čini čovjekovim zavičajem. Ja sam proveo godine tražeći način na koji bi te energije mogle uticati na ljude. Ljepota i miris ruže mogu se uzimati kao lijek, a sunčevi zraci kao hrana. Život ima beskonačan broj vidova, a dužnost naučnika je da ih pronalazi u svakom obliku materije. Tri stvari su bitne u tome. Sve što činim je traganje za njima. Znam da ih neću naći, ali neću ni odustati od njih.

* NOVINAR: Koje su to stvari?