Radnici koji nikada nisu videli more Kad je sretnu misle da je dan lepši no inače Ta žena taj gigant ta država u državi Kad sam je prvi put video rekao sam: „Eto kako treba da izgleda prestonica jedne zemlje Koja ostaje bez svetla kad ona sklopi oči.“ Jedina nevina žena koja rađa decu Ta djevuška visoka kao podzemna železnica I lepa kao da uopšte ne postoji.
Njenu sobu su razneli mirisi. Ona se šminkala i češljala I to je sve sto je uradila za poeziju.
Zakleo sam se da ću prećutati njenu prošlost Jer ja sam rođen sa mnogo više prljavština No što ih je ona imala u životu. Već nema u srpskom jeziku reči na koje se mogu osloniti Sa kojima bih poredio njene oči i onda mirno spavao Ima jedna zemlja velika kao njena trepavica Ta neosvojiva Rusija koju je ipak lakše osvojiti.
Od njenog poljupca koji mi je poslala telefonom Zapalilo mi se uvo na posti jednoga drugoga grada To famozno to zeleno to gorko uvo Koje je dugo stajalo kao antena na jednoj radio-stanici. Otkidao sam ga i duboko u zemlju zakopavao Ali nije prestalo da me poziva na telefon Svojom telepatskom azbukom svojim visećim mostovima.
Na mome srcu kao na gramofonskoj ploči Snimila je sve što je rekla u životu Njene korake, njen smeh i njen kašalj Njena duga šaputanja sa ljudima koje ne poznajem. Gradove u kojima živimo vezuju naša pisma. Ja ne znam za drugo nebo sem njenog kišobrana. Kad me ona voli ne znam od čega živim Ne jedem, zaboravljam da dišem i vrlo često umirem.
Visoko u nebu setim se da ne umem leteti Prođem glavom kroz zid i vidim da sam pogrešio Tad zviznem nogom mesec iznad grada I trčeći obilazim mesto gde ćemo imati sastanak za nekoliko dana. Njen najgori đak gutač ljubavnog plamena sa injem u ušima Tumačim svojoj krvi njeno pretesko gradivo. Pun otpadaka kao golfska struja Silazim niz stepenice u zemlju I jedini ne znam za svoju tragediju Taj svirepi podtekst naše ljubavi. O suzo na jastuku Uspomeno na pilota koji nikada nije sleteo Izgubljen u vazduhu.
Kad sam je drugi put video
Kad sam je drugi put video rekao sam: “Eno Moje Poezije kako prelazi ulicu.” Obećala je da će doći ako bude lepo vreme Brinuo sam o vremenu pisao svim meteorološkim stanicama Svim poštarima svim pesnicima a naročito sebi Da se kiše zadrže u zabačenim krajevima.
Bojao sam se da preko noći ne izbije rat Jer na svašta su spremni oni koji hoće da ometu naš sastanak Sastanak na koji već kasni čitavu moju mladost.
Te noci sam nekoliko vekova strepeo za tu ženu tu ženu sa dve senke Od kojih je jedna mračnija i nosi moje ime Sad se čitav grad okreće za Mojom Poezijom Koju sam davno sreo na ulici i pitao: Gospodjice, osećam se kao stvar koju ste izgubili Da nisam možda ispao iz vaše tašne. Ja sam njen lični pesnik kao što ona ima i lične ljubavnike Volim je više no što mogu da izdržim Više od mojih raširenih ruku Mojih ljubavnih ruku punih žara punih magneta i ludila Moj snu kao asfalt izbušen njenim štiklama Noći za mene sve duža bačena između nas Ona mi celu krv nesrećnom ljubavlju zamenjuje Moje su uši pune njenog karmina Te providne te hladne uši to slatko u njima Kad se kao prozori zamagle od njenog daha.
Kako je ona putovala pomerao se i centar sveta Pomerala se njena soba koja ne izlazi iz moje glave Šumo vremena šumo ničega ljubavna šumo Još ne prestaje da me boli uvo Koje mi je pre rođenja otkinuo Van Gog To uvo što krvari putujući u ljubavnim kovertama.
U staklenu zoru palu u prašinu Plivao sam što dalje ka pustim mestima da bih slobodno jaukao Ptico nataložena u grudima što ti ponestaje vazduha Radnice po podne na tuđem balkonu Već dvadeset godina moj pokojni otac ne popravlja telefon Već dvadeset godina on je mrtav bez ikakvih isprava O koliko ćemo užasno biti razdvojeni i paralelni O koliko ćemo biti sami u svojim grobovima Još oko nje oblećem kao noćni leptir oko sveće I visoke prozore spuštam pred njene noge Moje srce me drži u zatvoru i vodi pred njenu kuću Gde su spuštene zavese nad mojom ljubavlju Ta žena puna malih časovnika sa očima u mojoj glavi Taj anđeo isprljan suncem list vode list vazduha Ljubomorne zveri oru zemlju i same se zakopavaju O sunce nađeno među otpacima Zuje uporednici kao telegrafske žice Prevrću se golubovi kao beli plakati u vazduhu I mrtve ih krila godinama zadrzavaju u visinama Kao što mene njena obećanja zadržavaju u životu. O siroče u srcu što ti brišem suze Moja nesrećna ljubavi razmeno đubreta Stidim se dok je ljubim kao da sam sve to izmislio Kuća ništavilo na svim prozorima Sve je dignuto u vazduh Samo se još nesrećni pesnici kurvinski bave nadom.
U onoj noći s petka na subotu Sudnjega časa u tvome životu Čistaja djevo i najređi cvetu Poslednje što si ti od mene čula Bilo je: „Volim te Najviše na svetu!“
Ali na čemu bi onaj što ne ume Više živeti održao sebe Da mu na usnama što se ne dvoume Ne dodade slamku I reč „I ja tebe!“
Ja snevam o ženi, većoj no sve žene, Čija će lepota biti tajna svima, Što je kao božji dah u prostorima, Koji ne dotače nikog osim mene.
Njen čar da je moje veliko otkriće; Da mirno prisustvo te čudesne žene Ne razume više niko osim mene, Osim moje večno očarano biće.
I pred čijom gordom lepotom od sviju Samo ja otvorih oči očarane, I srce kô crni cvet iz gluhe strane, Nevidljive kapi dok na njega liju.
I njena lepota, tako nedogledna, Neobeščašćena hvalama glupakâ, Da obiđe tiho, kao snoplje zraka, Sve tamne puteve duše, samo jedne.
I ja ključar čudne lepote, da s tajnom Srećom vidim jasno da je ova žena Od istoga svetlog tkiva načinjena Od koga i bolni moj san o beskrajnom.
Jovan Dučić
KAD SAM JE PRVI PUT VIDEO
Radnici koji nikada nisu videli more
Kad je sretnu misle da je dan lepši no inače
Ta žena taj gigant, ta država u daržavi
Kad sam je prvi put video rekao sam:
„Eto kako treba da izgleda prestonica jedne zemlje
Koja ostaje bez svetla kad ona sklopi oči.“
Jedina nevina žena koja rađa decu
Ta djevuška visoka kao podzemna železnica
I lepa kao da uopšte ne postoji.
Njenu sobu su razneli mirisi.
Ona se šminkala i češljala
I to je sve što je uradila za poeziju.
Zakleo sam se da ću prećutati njenu prošlost
Jer ja sam rođen sa mnogo više prljavština
No što ih je ona imala u životu.
Već nema u srpskom jeziku reči na koje se mogu osloniti
Sa kojima bih poredio njene oči i onda mirno spavao
Ima jedna zemlja velika kao njena trepavica
Ta neosvojiva Rusija koju je ipak lakše osvojiti.
Od njenog poljupca koji mi je poslala telefonom
Zapalilo mi se uvo na posti jednoga drugoga grada
To famozno to zeleno to gorko uvo
Koje je dugo stajalo kao antena na jednoj radio-stanici.
Otkidao sam ga i duboko u zemlju zakopavao
Ali nije prestalo da me poziva na telefon
Svojom telepatskom azbukom svojim visećim mostovima.
Na mome srcu kao na gramofonskoj ploči
Snimila je sve što je rekla u životu
Njene korake, njen smeh i njen kašalj
Njena duga šaputanja sa ljudima koje ne poznajem.
Gradove u kojima živimo vezuju naša pisma.
Ja ne znam za drugo nebo sem njenog kišobrana.
Kad me ona voli ne znam od čega živim
Ne jedem, zaboravljam da dišem i vrlo često umirem.
Visoko u nebu setim se da ne umem leteti
Prođem glavom kroz zid i vidim da sam pogrešio
Tad zviznem nogom mesec iznad grada
I trčeći obilazim mesto gde ćemo imati
sastanak za nekoliko dana.
Njen najgori ćak gutač ljubavnog plamena
sa injem u ušima
Tumačim svojoj krvi njeno preteško gradivo.
Pun otpadaka kao golfska struja
Silazim niz stepenice u zemlju
I jedini ne znam za svoju tragediju
Taj svirepi podtekst naše ljubavi.
O suzo na jastuku
Uspomeno na pilota koji nikada nije sleteo
Izgubljen u vazduhu.
Matija Bećković
KAD SAM JE DRUGI PUT VIDEO
Kad sam je drugi put video rekao sam:
„Eno Moje Poezije kako prelazi ulicu.“
Obećala je da će doći ako bude lepo vreme
Brinuo sam o vremenu pisao svim
meteorološkim stanicama
Svim poštarima svim pesnicima, a naročito sebi
Da se kiše zadrže u zabačenim krajevima.
Bojao sam se da preko noći ne izbije rat
Jer na svašta su spremni oni koji hoće da ometu naš sastanak
Sastanak na koji već kasni čitavu moju mladost.
Te noći sam nekoliko vekova strepeo za tu ženu
tu ženu sa dve senke
Od kojih je jedna mračnija i nosi moje ime
Sad se čitav grad okreće za Mojom Poezijom
Koju sam davno sreo na ulici i pitao:
Gospođice, osećam se kao stvar koju ste izgubili
Da nisam možda ispao iz vaše tašne.
Ja sam njen lični pesnik kao što ona ima i ične ljubavnike
Volim je više no što mogu da izdržim
Više od mojih raširenih ruku
Mojih ljubavnih ruku punih žara punih magneta i ludila
Moj snu kao asfalt izbušen njenim štiklama
Noći za mene sve duža bačena između nas
Ona mi celu krv nesrećnom ljubavlju zamenjuje
Moje su uši pune njenog karmina
Te providne, te hladne uši to slatko u njima
Kad se kao prozori zamagle od njenog daha.
Kako je ona putovala pomerao se i centar sveta
Pomerala se njena soba koja ne izlazi iz moje glave
Šumo vremena šumo, ničega ljubavna šumo
Još ne prestaje da me boli uvo
Koje mi je pre rođenja otkinuo Van Gog
To uvo što krvari putujući u ljubavnim kovertama.
U staklenu zoru palu u prašinu
Plivao sam što dalje ka pustim mestima da bih slobodno jaukao
Ptico nataložena u grudima što ti ponestaje vazduha
Radnice po podne na tuđem balkonu
Već dvadeset godina moj pokojni otac ne popravlja telefon
Već dvadeset godina on je mrtav bez ikakvih isprava
O, koliko ćemo užasno biti razdvojeni i paralelni
O, koliko ćemo biti sami u svojim grobovima
Još oko nje oblećem kao noćni leptir oko sveće
I visoke prozore spuštam pred njene noge
Moje srce me drži u zatvoru i vodi pred njenu kuću
Gde su spuštene zavese nad mojom ljubavlju
Ta žena puna malih časovnika sa očima u mojoj glavi
Taj anđeo isprljan suncem, list vode, list vazduha
Ljubomorne zveri oru zemlju i same se zakopavaju
O, sunce nađeno među otpacima
Zuje uporednici kao telegrafske žice
Prevrću se golubovi kao beli plakati u vazduhu
I mrtve ih krila godinama zadržavaju u visinama
Kao što mene njena obećanja zadržavaju u životu.
O, siroče u srcu što ti brišem suze
Moja nesrećna ljubavi razmeno đubreta
Stidim se dok je ljubim kao da sam sve to izmislio
Kuca ništavilo na svim prozorima
Sve je dignuto u vazduh
Samo se još nesrećni pesnici kurvinski bave nadom.
Predlažem da se ceo jezik sažme u dve reči. On je već i sažet, i vi već pogađate da su to reči: jebote i super! Ne znam treba li da svoj predlog obrazlažem. Dokle ćemo kaskati za životom? Predlažem nešto što je odavno naša stvarnost (i strepim: da li će moj predlog biti usvojen!) Smešno je zatvarati oči pred realnošću. To, što ja predlažem, većina je već usvojila, i manjini se predlaže da nam se pridruži, kako ne bismo kvarili utisak. Ja ne tražim da se to uvede, nego da se prizna i ozakoni kad je već došlo spontano.
Ovo je vek brzine, koji je štošta skratio i sažeo. Kako sam razumeo, i sama atomska bomba je rezultat ogromnih sažimanja. Hrana je odavno koncentrisana, a da i ne nabrajam – šta se sve obrelo u pilulama? Napredak nauke stvoriće pilule u kojima će se naći najrazličitija znanja i osećanja – biće dovoljno popiti pilulu pa postići ono za šta su ranije bile potrebne decenije.
Naravno, jezik ne može biti izolovan od sveta i veka. Nije normalno da se sve skraćuje a da se jezik širi i produžuje. Pojavom dve svemoćne reči (“jebote” i ” super”) pokazalo se da postoje milijarde nepotrebnih pojmova. Moderan čovek ne zna šta će sa tim balastom a mora da se izražava kraće i brže. Pokazalo se da se jednom, od tih reči, može reći više nego vatrometima reči i govorničkim toboganima. Neverovatna je sposobnost reči “jebote” i “super”: mogu biti upotrebljene bezbroj puta a da uvek znače nešto drugo. Nabijene smislom koji se ne može potrošiti, one su se već pokazale kao uspešna zamena za sve. Prosto je neshvatljivo da se niko ranije nije setio ova dva pojma, koja su nam bila na vrhu jezika, niti zapazio kakva se moć krije u ovih deset slova! Bili su potrebni čitavi tomovi da se izrazi ono što se može daleko uspešnije reći sa “jebote” i “super”. Kad bi neko bio dokon, pa da razmotava i razlaže ove dve reči, videlo bi se da je u njima zbijeno sve ono što je ispisano na bilionima stranica. Tako bi obrnutim putem, ponovo nestalo ono što kao zakopano blago čami mrtvo u magacinima i policama biblioteka. Ali, čemu taj obrnuti proces? Da su te dve reči ranije uočene, ne bismo straćili toliko vremena i potrošili more mastila i papira. Još nisam primetio da postoji neko pitanje na koje se ne može odgovoriti sa “super” ili “jebote”. Nema tog doživljaja koji se ne može savršeno izraziti jednom od ovih reči, pa čak i one – po potrebi – mogu biti skraćene. Dovoljno je reći “u-je” ili “suu” pa steći ugled ne samo znalca, nego i slavu govornika! Kako je ovim otkrićem postala smešna čitava gramatika i tolike druge oblasti koje su izrasle iz jezika! Kako su osramoćeni i uhvaćeni na delu toliki praznoslovi, skribomani, i gnjavatori. Nemoguće je jednu od ove dve reči upotrebiti na pogrešnom mestu. Niko ih nije izgovorio a da je ispao glup, preopširan, ili da se pogrešno izrazio! Kako su postale suvišne tolike katedre i profesori maternjeg jezika! Kakav su samo posao bili izmislili – da rođenom narodu predaju rođeni jezik?! Pametnom čoveku je odmah tu moralo biti nešto sumnjivo. Kakav je to maternji jezik koji se mora učiti. I još imati kompleks da ga ne znaš, i da ne umeš da govoriš, iako ti je maternji!
Čitavi krajevi neće više pogrešno govoriti, jer je nemoguće izgovoriti pogrešno “jebote” ili “super”. Da ne govorimo koliko je njihovom pojavom ušteđeno. Toliki govori, predavanja, dokazivanja, postali su deplasirani. Sa ove dve reči više smo postigli i rekli za kratko vreme nego sa svim rečima otkad smo progovorili do danas. Njihovu veličinu nemoguće je izraziti nekim drugim rečima nego opet njima: “super” i “jebote”.
Ako ne verujete da se samo s dve reči mogu zameniti sve ostale pokušajte, za početak, da sa “super” i “jebote” garnirate sve što govorite. Te dve reči same rade, pa ćete vremenom shvatiti da sve ono drugo i nije bilo potrebno. Niko vam neće reći da brbljate, trtljate, balegarite, lupate, ako budete upotrebljavali samo “super” ili “jebote”. Ne kaže naš narod slučajno da ćete biti pametniji ako ćutite. To je rezultat vremena u kojima se s mnogo reči tako malo reklo. “Jebote” i “super” su neka vrsta začina “C”. Pokušajte da ih udenete u sve što govorite, i tako ćete videti da se slažete sa mnom, iako vam se to sada čini preterano. S njima je svaka stvar ukusnija, a bez njih bljutavija!
Uzmimo, recimo, pesmu Branka Radičevića DEVOJKA NA STUDENCU.
Pročitajte je sa ovim refrenom, i bez njega, pa odlučite koja je bolja.
Kad sam sinoć ovde bila
Jebote!
I vodice zaitila,
Super!
Dođe momče crna oka,
Jebote!
Na konjiću laka skoka,
Super!
Pozdravi me, zborit ode:
Jebote!
„Daj mi sele malo vode!”
Super jebote!
Moj predlog će, vremenom, usvojiti čitav svet. Ja ne razumem kako bi se, na nekom drugom jeziku, to isto moglo drukčije reći. Ko ne razume čoveka koji kaže “super” i “jebote”! Dolazi dan kad će čitavi svet ukloniti jezičke barijere i sporazumevati se samo sa “super” i “jebote”. To će biti, jebote, super!
ARSEN je 2. novembra 2012. godune, održao koncert u Novom Sadu.
U intervjuu za Novine novosadske, koji prenosim OVDE, Arsen govori o prošlosti, sadašnjosti, budućnosti…
***
Teško je bilo šta napisati o Arsenu Dediću, a da nije on sam to daleko bolje zapisao u svojim pesmama, knjigama, dramama, filmovima.
Učinilo bi se možda i nepristojnim ako bismo jednu toliko bogatu karijeru stavili tek međ’ nekoliko novinskih redaka, pogotovo danas kad znamo da su njegove “Ne daj se Ines”, “Tvoje nježne godine” ili “Ono sve što znaš o meni” možda zadnji bedem jugoslovenskog duha koji je po svojoj snazi za koplje i po iznad svega onoga što nam se, u ovim našim, poslednjim balkanskim godinama kulture, nudi kao muzika, kao pesma, kao reč.
A Arsen se, kaže, brani radom i stvaranjem od svake oskudice duha. Nekada burno i na sceni, a danas u tišini porodičnog doma, Dedić i dalje piše i komponuje ističući da mu sad ponajviše znači porodica i posebno unuke Lu i Ema.
[quote]- Spasim se radom, a, iako sam bolovao često, uvek sam radio. Eto ovih dana izlazi mi nova knjiga, to je 31. po redu. Najnovije što radim biće slikovnica, u kojoj će se naći moje reči i muzika uz još dvojicu autora, a interesatno je da će tu biti i jedan stih koji je moja unuka Lu otpevala i na to sam posebno ponosan. S druge strane, izaći će mi i nova knjiga pesama, pod nazivom “Kapi za oči” – priča Arsen za Novine novosadske.
NNS – Pred ovdašnjom publikom ćete nastupiti uz klavirsku pratnju Vašeg sina, Matije Dedića. Čini se da ste na koncertima u Srbiji uz Beograd jednaku pažnju uvek posvećivali i Novom Sadu.
Arsen Dedić – Jeste, kad god sam dolazio u Beograd, dolazio sam i u Novi Sad. Prvi put sam u Srbiju posle rata došao 2005. godine, ali sam nastavio da dolazim, publika je to želela. A i to što nisam nastupio ranije, bila je posledica čitave halabuke oko mog dolaska i celog tog prokletog usuda koji je zadesio ove prostore. Što se Novog Sada tiče, kada se sve zbroji, mislim da sam tokom čitave karijere u njemu nastupio pet ili šest puta. Ja nigde posebno ne putujem, jer sam posvećen autorskom radu i to me održava. Zamislite da sam putovao gde mi se htelo, kad bih stigao sve to napisati, odsvirati, napraviti? Ne bih prosto imao vremena. A Novi Sad ne zaobilazim ni sad, kao ni Vojvodinu, jer tu je publika čini mi se, uvek imala sluha za mene. Već sam jednom ovako svirao s Matijom, kao i sa Gabi (Novak), a dolazio sam i u Sombor i Suboticu, gde imam dobre prijatelje.
NNS – Pomalo ovi koncerti podsećaju na one vaše početke kada ste sami uz klavir izvodili svoje kantautorske prvence?
AD – Vrlo često radim sa sinom i volim s njim da nastupam. U stvari, ja retko vodim bendove sa sobom, jer kad ih vodim volim da oko mene budu baš vrhunski muzičari. To je bio, recimo, slučaj kada sam ovde nastupao sa simfonijom, međutim, kada to nije u pitanju, onda volim da radim sa Matijom, jer on svira prelepo i prelepo me prati. I istina je, mislim da će i na ovom koncertu biti slučaj da zasviram i sam klavir i da pevam kao nekada, s početka.
NNS – Sigurno da nema generacije na ovim prostorima koja ne poznaje Vaše pesme. A kako se Vi odnosite prema njima? Da li ih nanovo oživljavate u zavisnosti od koncerta, sale u kojoj nastupate, publike koja je u tom trenu pred vama?
AD – S jedne strane, ne mogu se ja posebno odnositi prema mojim pesmama, one su uvek sa mnom, a opet su za sve. Eto, nedavno sam svirao “Tvoje nježne godine”, a u sali su žene plakale od srca i to je tako snažno delovalo, kao da je pesma juče napisana. A znate kad je napisana? Ne znam ni ja više… Ko zna kad, tamo pre nekoliko decenija. Napisao sam je u Šibeniku u dvorištu kuće dok je pored mene sedela moja mati. I nije to prestalo, to moje pisanje, svaki dan ja pišem. Puno sam se, doduše, nabolovao u životu, nije me služilo zdravlje, ali sam uvek pisao i uvek sam imao šta pisati, imao sam uvek inspiracije, to je bila moja sreća. Život mi je bio buran. Prošao sam dva fakulteta, dva braka, a sada, hvala Bogu, uživam sa dve prekrasne unuke.
NNS – Bilo bi, verovatno, krajnje pogrešno reći da ste pre pesnik nego muzičar, ili pre slikar nego pisac. Jeste li barem kada ste počinjali imali jasnu ideju šta najviše želite da budete, ili prosto ne postoji jedna odrednica o tome ko je Arsen Dedić?
AD – Meni se sve desilo kao sudbina. Nit’ sam ja imao nekakvu posebnu nameru i plan, nit’ sam više hteo biti pesnik, niti kantautor, niti sve ono drugo što sam bio i radio. Uostalom, najpre sam upisao Muzičku akademiju pa Pravni fakultet, a interesovao sam se i Likovnom akademijom. Kad sam u ranoj mladosti došao u Zagreb, gde sam svirao da se izdržavam, počeo sam da pišem i komponujem, ali ni tada nisam planirao da se time ozbiljnije bavim. Ali život je tako hteo i dao mi talenat. I ono što moram reći, ja nisam došao iz nekog noblesa, niti iz neke građanske elite. Ja sam nikao iz betona, došao sam pomalo niotkuda.
NNS – Jednom ste izjavili da volite Felinijevu izjavu da je njegov svet, svet žena i cirkusa. Vaše pesme su tome bliske, čini se, samo ni danas ne znamo koliko su žene bile bitne, kao fiktivan procep ka postanku pesme ili kao stvarna drama Vaše mladosti i života?
AD – Jeste, upravo tako, kao kod Felinija žene su za umetnost nepobitne. Jednom je jedan moj prijatelj rekao izvesnom pevaču na početku karijere: “Gledaj da ti pesme prihvate i razumeju žene, jer bez njihovog odobrenja i razumevanja nećeš napraviti veliku karijeru”. Ne znam da li je to baš tako kako on kaže, ali znam da su žene u mojim pesmama imale i fikciju i funkciju. Bio sam vredan u tom pisanju. I ono što je bitno, u ljubavi, i u životu svom, nisam nikome načinio zlo. Tako da je moguće da neka od mojih nekadašnjih ljubavi danas dođe i čuva moje unuke, jer sad smo mi neki drugi, stariji ljudi. Eto, kad me već pitate, juče sam se čuo i sa Ines, upravo onom iz moje pesme. Ona danas ima godina gotovo koliko i ja, a meni je 74. Pošalje ona meni i danas neku sentimentalnu poruku, i zna moja Gabi za to, ali ostala je ta veza nakon svih godina koje su prošle svima nama.
NNS – Za kraj, pitanje na temu koja je, nažalost, večita na ovim prostorima, u koje ste i Vi duboko utkani. Balkan ste često spominjali po nemiru. Mislite li da će se nekada smiriti?
AD – Nema kraja njegovom kovitlanju. Bojim se da ovde nikada neće biti mira. Eto vidite, recimo, na ovoj utakmici nedavno šta bi u Skoplju između Srbije i Makedonije. I znate šta je tu najgore? Oni što najviše navodno kritikuju ovo stanje, oni ga zapravo najviše i podržavaju. Oni koji ga trebaju sprečiti to ne čine. Nesretni su i nemirni ovi prostori. I treba pitati sebe šta smo mi učinili za našu državu, a ne samo ona za nas. Šta smo mi uradili i činili kao pojedinci, to treba pitati sebe.
– Rekao bih, nisam gramziv, a niti sam siromašan, imam onoliko koliko moje viđenje egzistencije podrazumeva i kako ja to vidim. Obitelj mi je trenutno najbitnija i tome sam posvećen i svom autorskom radu. Država mi nikad ništa nije dala, nije mi ništa poklonjeno, samo mi je oduzimano. Često sam saterivan u ćošak, dovođen u pitanje, omalovažavan ponekad, no radio sam uvek kako sam mislio da treba i radim tako i danas.
Bit ćemo razumni i zatajiti je,
jer ovo nam vrijeme neće uzvraćati
ljubav koju smo mu davali
od prvih nježnih, poratnih godina.
Promijenit ćemo pjesmu,
uzeti srce u šake
i ono će se opirati
kao živa ruka vode, ruka vjetra,
ali nećemo mu dati,
jer su smiješna sada ta naša očitovanja
svijetu kojem se to više ne dopada,
i mi smo sa svojom nerazumnom dušom
pred ljubavnicom sitom i pospanom,
Bit ćemo mudri
i pjevati pjesme,
u kojima ništa nećemo otkriti
od toplih godina i glazbe.
Nećemo priznati buku krvotoka,
opću povijest ljubakanja u domu na Jurjevskoj,
mapu Šibenika, plažu u prosincu,
tvoj odlazak; snijeg koji te briše
i godinu koja te podcrtava.
Sasvim ćemo izmijeniti rječnik
i staviti šaku na luda usta
da što ne izbrbljamo pred zamišljenim licem
tvoje svakidašnjice, jednostavne i odviše pametne.
Živjet ćemo ne odajući se
dugim pismima,
samoubilačkim olovom,
na prstima sa samim sobom
sa prazninom među rebrima,
jer tako bi bilo dostojno,
ako se već nešto mora.
Ne poniziti
srce i staru glavu
pred danom koji ispunja ulicu
kao ledena voda svjetlosti,
kao sjeverni vjetar.
Ne dirati više u te stvari;
treba pjevati drugačije pjesme.
Označiti petlju sudbine,
dati znak postojanja i prisebnosti;
toliko tek.
Nikada više ljubavnih pjesama moja mala,
zadovoljavat ćeš se starima.
Nikada nećemo ni pokušati
odškrinuti crnu knjigu mora;
povući ćemo jedino crtu
i ispod nje šutjeti, šutjeti do kraja.
Arsen Dedić je autentičan začetnik autorske pesme i literarne šansone.
„Tokom šesdesetih godina karijeru vezuje za festivale, nižući seriju evergrin kompozicija i odnoseći nagrade sa lakoćom. Prvi solistički koncert održao je decembra 1965. godine u beogradskom Domu sindikata. Vremenom se povlači sa festivala i orjentiše se na snimanje cenjenih ploča. Prvi LP „Čovek kao ja„, objavljen 1969. godine, donosi retrospektivu najboljih pesama kao što su „Moderato cantabile„, „Kuća pored mora„, „Bit ćeš uvek moja„, „Sve što znaš o meni“ i druge. Sledeći LP „Arsen II“ samo potvrđuje njegove visoke kvalitete, donoseći, „O mladosti„, „Ne plači„, „Takvim sjajem može sjati„. Dupli album „Homo volans“ objavljen 1973. godine definitivo mu određuje centralnu kantautorsku poziciju kroz pesme „Tvoje nežne godine„, „Laku noć muzičari„, „Modra rijeka“.
Unoseći vremenom u svoju romantiku elemente ironije i satire, Dedić tokom sedamdesetih snima ključne autorske ploče, ali se ogleda i na drugim poljima. Radi ploče za decu, primenjenu muziku, komponuje na tekstove pesnika, a njegove pesme izvode Drago Mlinarec, Bijelo Dugme, Josipa Lisac, Srebrna krila, Zdravko Čolić i mnogi drugi. Takođe, redovno komponuje za suprugu Gabi Novak koja često gostuje na njegovim pločama i nastupima. Saradnju sa novim generacijama produbljuje tokom osamdesetih radeći prepeve sa slovenačkog, pesama Andreja Šifera, Zorana Predina i drugih. Sa Predinom snima zajedničku ploču «Svjedoci priče» na kojoj se autorski dopunjuju, nudeći drugačije čitanje svojih ranijih pesama. U pesmi «Domovina» pridružio im se Bora Đorđević sa kojim su 1989. godine zajedno nastupali u više navrata. Godine 1993. Dedić posle duže pauze objavljuje ploču «Tihi obrt» na kojoj uz Gabi Novak učestvuje i njihov sin Matija koji svira klavir. U pesmama „Između nas rat je stao„, „Miris jeftine hrane„, „Majkahrabrost„, „Mocartova godina 1991.“ Dedić na ubedljiv način poetski prelama ratne refleksije.
Sledeći CD nudi pomalo neočekivanu retrospektivu. Naime, Dedić je 1961. godine počeo da piše tekstove za dalmatinske pesme, tako da su neke od njih, kao „Vratije se Šime„, „Maškare„, „Cvite moja„, vremenom dobile atribut narodnih. Od 1970. godine počeo je da komponuje muziku i piše tekstove za šibenske klape, a često je radio i na stihove Ujevića, Gulina, Bilića i drugih. Od oko četrdeset pesama koje su tako nastale Dedić je za CD «Ko ovo more platit» napravio izbor od dvadeset dalmatinskih pesama snimljenih od 1973. do 1995. godine. Uz njega i Gabi pevaju klape Šibenik, Bonaca, Maslina, Nostalija, Kalafat. Godine 1997. objavljuje CD „Ministarstvo straha“ i u pesmama „Tvoje tijelo, moja kuća„, „Ministarstvo straha„, „Ratni profiteri“ i drugim gradi gorku, ali emotivnu atmosferu sličnu onoj koju je zabeležio na ploči „Tihi obrt„.
Tokom karijere, Dedić je pisao muziku za pozorište, film i TV drame. Godine 1968. glumio je u filmu „Višnja na Tašmajdanu“ reditelja Stoleta Jankovića. Prvu knjigu poezije „Brod u boci“ Dedić je objavio 1971. godine i ona je doživela brojna izdanja i impresivan tiraž od osamdeset hiljada primeraka, što ne treba da čudi, budući da je pesma „Ne daj se Ines“ bila prihvaćena od svih generacija. Sa Matijom Skurjenijem je objavio knjigu za decu „Zamišljeno pristanište“ (1975.), pa «Narodne pjesme» (1979.), „Canto e poesia“ (1983.), sa fotografom Tomislavom Risićem „Zagreb i ja se volimo tajno“ (1986.) i „Hotel Balkan„. Publicista Igor Mandić je 1983. godine o njemu objavio knjigu „Arsen“. Krajem 1997. godine Dedić je objavio knjigu „Stihovi“ u kojoj su sakupljeni materijali iz njegovih knjiga, ako i nove pesme.
Za svoj rad Dedić je dobio brojene nagrade od kojih su posebno cenjene italijanske I premi Tenzo i Jacques Brel za doprinos autorskoj pesmi u Evropi.“(tekstovipesama.rs)
Manifestacija posvećena Momi Kaporu, „Momin krug 2012“ biće održana 7. i 8. septembra na Adi Ciganliji i u Kinoteci, a prvog dana pevaće i Arsen Dedić.
„Momin krug“ i ove godine nastavlja trajni proces da se duh srpske prestonice čiji je ovaj poznati pisac i slikar bio najbolji hroničar, poistoveti s kaporovskim duhom, odnosno bude predvođen njime, navedeno je u saopštenju organizatora.
Program ovogodišnjeg festivala čini sinteza svih segmnata umetnosti kojima se bavio jedan od najpoznatijih Beograđana: izložbe, likovna kolonija za decu, predstava po njegovom tekstu, projekcije filmskog i televizijskog materijala.
Ovogodišnju manifestaciju 7. septembra od 20 časova na Adi Ciganliji će da otvori dokumetarni film „Момо uncut“, autora Đorđa Markovića. Na istom mestu će da tradicionalne srpske pesme u tri glasa da izvede Projekta Arhai, a od 21 čas će da nastupi jedna od najvećih jugoslovenskih zvezda, Arsen Dedić u pratnji Matije Dedića.
Drugog dana festivala, 8. septembra, u Kinoteci, je na programu projekcija filma „Una“ rađenog po čuvenom Kaporovom romanu, repriza filma „Njujork, grad po meri čoveka“ koji je premijerno prikazan prošle godine na festivalu „Momin krug“ i repriza filma „Momo uncut“.
Na programu su još i gostovanje užičkog pozorišta sa predstavom „Kraj vikenda“ po tekstu Mome Kapora, likovna kolonija za decu u saradnji sa studijom „Mali Monmartr“, izložbe crteža i posveta Mome Kapora, izložba postera filmova nastalih po Kaporovim scenarijima i zanimljiv muzički program.
Ova kulturna manifestacija je besplatna za sve posetioce, a detaljan program pogledajte OVDE.
Kome bih levu ruku prebacio preko ramena,A desnom pokazivao obronke dalekih brda i rekao:„Priroda je puna mojih pogleda na svet“.
S kim bih zastao pred raspuklim orahom govoreći:„U ovom orahu možda raste moj sandukKad sam bio dete njegovo je stablo posađeno“.
Zbog koga bih prekinuo ove reči i rekao nešto radosno,Mada se ne zna šta bih sve mogao da kažemNa osnovu cele šume i drugih elemenata!S kime bih se vraćao u grad ponosan kao u mojim pesmama.Kome bih govorio o sajdžiji koji živi u zemljiI o mom srednjem uvu koje je gusto kao šećer.
S kime bih podigao glavu prema besputnim nebesima,Kome bih pokazivao kozje staze među zvezdama.Čiji bi zubi zvonili kao promrzla jabuka u pšeničnoj pleviS kime bih pomenuo: tajne, sneg na Etni, ljude po tamnicama.
Bela ptica na snegu, plastu snega u vodi,Kome bih rekao kako mi se činiDa u reči Ararat ključa kamenjeI ko bi me zbog toga voleo?
Danas svi znaju da sam na tebe mislio kad sam rekao:„Ona kaže balkonu da ga voliI balkon se sruši u tom času.“Poštari bi širom sveta raznosili jedno isto pismoDok zver skupog krzna drema u glupoj toploti na TibetuI bilo kakav mesec prelazi preko smetova.S kime bih dugo u noći govorio protiv svakogaI ko bi me zbog toga voleo?Zato što si me ti volela ja sam voleo sebe.Kad bi ti otišla iz ovoga grada,Govorio bih uzalud:Moje reči se ne bi ni na koga odnosile.
TAMOiOVDE 