CIGLA SA PIVOM…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

„Heineken WOBO“ – pivska boca koja je ujedno i cigla

„Upcycling“ je termin 21. veka, skovan od strane autora koncepta „Cradle to Cradle“, Vilijama Mekdonaha i Majkla Braungarta, ali je ideja pretvaranja otpada u korisne proizvode zaživela na briljantan način 1963. godine sa bocom za pivo „Heineken WOBO“ (world botle).

Zamišljena od strane pivara Alfreda Hajnekena i dizajnirana od strane holandskog arhitekte Džona Habrakena, „cigla sa pivom“ je bila uveliko ispred eko-dizajn vremena, omogućavajući ljubiteljima piva i građevincima da podjednako uživaju u pivu i zidanju u isto vreme.

Ideja je gospodinu Hajnekenu sinula posle posete Karibima, gde je video dva problema: plaže prepune flašama i nedostatak pristupačnih građevinskih materijala.

WOBO je postala njegova vizija rešavanja recikliranja i stambenog problema kojima je svedočio na ostrvima.

Konačni WOBO dizajn dolazi u dve veličine – verzije od 350 i 500 milimetara koje su namenjene da se postavljaju horizontalno, ukrštajući se u istom rasporedu i na isti način kao „cigle i malter“. Jedna tura proizvodnje iz 1963. godine je iznjedrila 100.000 boca od kojih su neke korišćene za izgardnju male šupe na imanju gospodina Hajnekena u Nordvijku u Holandiji.

Jedan od izazova gradnje je bio „da se pronađe način na koji bi uglovi i otvori mogli biti napravljeni bez sečenja flaša“, rekao je arhitetka Habraken.

Uprkos uspehu prvog projekta ove pivske boce, pivara Heineken nije podržala WOBO projekat i ideja je zaustavljena. Interesovanje je potpaljeno 1975. godine kada je autor Martin Poli (Martin Pawley) objavio knjigu „Kuće od đubreta“ (Garbage Housing) koja je uključivala poglavlje posvećeno Hajneken boci WOBO.

Hajneken se ponovo obrato arhitekti Habrakenu koji se udružio sa dizajnerom Rinusom van der Berhom i projektovao zgradu sa naftnim buradima umesto stubova, krovom Volksvagen autobusa kao krovom i WOBO bocama kao zidovima, ali objekat nikada nije izgrađen.

Danas su jedino šupa napravljena na Hajnekenovom imanju i zid napravljen od WOBO boca u Hajneken muzeju u Amsterdamu jedine strukture gde je korišćena „pivska cigla“. Što se tiče preostalih WOBO boca, nije tačno jasno koliko ih je ostalo u životu i gde se nalaze, ali ideja, čak i posle četiri decenije, ostaje trajan primer inovacija.
Izvor:gradjevinarstvo.rs

_______________________________________________________________________________________________________

„TRULI“ METODA GRADNJE…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Bajkovite kućice s druge strane Jadrana
Gradić Alberobelo u blizini italijanskog grada Barija, u regionu Pulja, primer je tradicionalnog načina gradnje bez maltera, nazvanog „truli“.

Ove kolibice napravljene su od krečnjačkih blokova naslaganih tako da se na vrhu završavaju piramidalnim, zasvođenim ili krovom u obliku kupe. Sve su ofarbane u belo, sivih krovova sa ukrasima na vrhu, što celom mestu daje bajkovit izgled.

„Truli“ metoda gradnje nastala je u 16. veku kada je kada je region Pulja papreno oporeziovao stabilnu gradnju. Dovitljivi stanovnici tog kraja rešili su da prave privremene kućice od slaganih krečnjačkih ploča, koje se relativno brzo mogu rasklopiti, pogotovu kada se pročuje da poreski inspektori dolaze po harač. U letopisima je ostalo zapisano da se tako nešto desilo 1644. godine kada je napuljski kralj poslao poreznike da pokupe novac. Dok su kraljevi ljudi stigli, većina Alberobelana postala su beskućnici.

Ove kuće napravljene su od grubo obrađenih krečnjačkih blokova, sakupljenih iz obližnjih polja. Noseći zidovi postavljani su direktno na temelj, odnosno zemlju. U zidovima su probijani mali prozori, a ognjište, pećnice i niše su raštrkane po udubljenjima u zidocima. Krovovi su napravljeni iz dva sloja blokova, kako bi se sprečilo prokišnjavanje. Umesto dimnjaka na vrhove su postavljani dekorativni elementi, koji su istovremeno služili i za prikupljanje kišnice, koja je kroz projektovane kanaliće i ispuste stizala do cisterne sagrađene ispod kuće.

Iako nam danas izgledaju vrlo interesantno i privlače ogroman broj turista, „truli“ kuće su bile veoma neudobne za život zimi. Debeli zidovi su leti hladili njihove ukućane, ali zimi je krečnjak postajao izuzetno hladan, pa se čovek nije mogao ogrejati čak i ako sedi pored vatre. Dodatni problem predstavljala je vlaga nastala usled kondenzacije i isparavanja od kuvanja. Zato su žitelji ovog gradića zimi stalno držali otvorena, kako bi sušili vazduh, a vreme provodili više napolju nego unutra.

„Truli“ način gradnje trajao je do početka 20. veka pošto je vlast zabranila samostalno skupljanje kamena, a kupovina tona materijala potrebnog za samo jednu kuću postala preskupa. Krečnjačke kolibice koje su iz perioda 18, 19. i 20. veka danas su pretvorene u prodavnice, restorane i konačišta za turiste. Samo u malom broju i dalje žive potomci onih koji su ih gradili.

Zbog izuzetne kolekcije od 1.500 „truli“ objekata na jednom mestu Unesko je Alberobelo stavio na listu svetske baštine, što mu je samo povećalo atraktivnost kod putnika namernika iz celog sveta.
Izvor:.vesti-online.com

_____________________________________________________________________________________________________