Ne moramo se posebno truditi da pokažemo kako je današnja civilizacija skoro u potpunosti materijalistička i da se zasniva na principu posedovanja “nečega”.
Sama organizacija života nam govori o tome: trijada škola-posao-penzija je glavni šablon života većine ljudi. Ovo je simptom jedne potrebe, jedne autodiktature, čije smo pozadinske mehanizme već identifikovali.
Jasno je da je škola, tj. bilo kakvo učenje (npr. učenje zanata) priprema za nešto u budućnosti, a to nešto je rad, tj. posao. Škola, a pogotovo institucionalizovano učenje (osnovna, srednja) nema neku posebnu drugu svrhu pored ove i to znaju svi oni koji su je pohađali.
Dakle, prvi deo života, deo kada je mlad i kada se posebno razvija, čovek provede pripremajući se da “radi” “nešto” sutra ili preksutra da bi živeo.
Ključna stvar je ovde to da se priprema, ne da živi, već da radi.
A zašto se čovek priprema za posao? Prvo zato da bi osigurao materijalna sredstva i da bi doživeo starost u sigurnosti i komforu – da bi odložio razmišljanje i bavljenje samim univerzumom i prirodom. Drugo, zato jer mu socijalna konvencija tako nalaže, jer postoje institucije kojima treba radna snaga.
Čovek se konstantno priprema da živi i uvek je taj “život” negde nadomak, samo da se pribavi još “ovo” ili “ono”. Samo da se osigura ovaj trenutak i još par sledećih trenutaka i počeće život. Samo da kupim ovaj telefon, ovaj auto, da kupim stan i sreća će doći. Sreća je uvek negde tamo, uvek čuči iza ćoška. Ili još gore, čuči u nekom materijalnom objektu. Uvek se krije iza ove projekcije, ovog objekta, onog cilja.
Ako vam nije jasno, ovo su pozadinski procesi, tj. iluzorne projekcije čoveka kojima on umiruje anksioznost i odvlači sam sebi pažnju od autentičnosti. Sreća je koncept, ideja, ona ne postoji kao neki insekt kojeg možemo da uhvatimo u mrežu. Isto tako, nema je u objektima i stvarima – sve to naš um projektuje na te stvari.
Postavite sebi pitanje: da li ima smisla raditi nešto što ne volite danas, kako bi radili ono što volite, nekad u tamo nekoj maglovitoj budućnosti?
Da li ima smisla protraćiti mladost kako biste uživali u starosti? Da li je starost vreme za življenje pravog života i za ostvarivanjem povezanosti sa sobom i prirodom, vreme kada je celo biće na izmaku snaga?
Za nekog ko samo malo razmisli o ovome, ovde je reč o potpunom obrtanju pravog poretka prirode, o potpunoj besmislici.
Zašto ne biste danas radili nešto što volite kako bi danas živeli pravim životom? Čemu odlaganje življenja? A šta ako vas sam proces pripreme za budućnost ubije – ako nikad i ne doživite tu “budućnost” za koju se spremate? Ovo poslednje se vrlo često dešava u modernom svetu.
Očigledno je da ceo život, od početka do kraja, predstavlja borbu da se osigura neko materijalno sredstvo, kako bi se ostvario neki cilj. Međutim, šta je ovde stvarno cilj? S druge strane, šta je sredstvo?
Mi smo već govorili o tome i identifikovali mehanizam sredstvo-cilj kao alat posesivnog i uplašenog ega. U ovom slučaju, s jedne strane, kao što smo pokazali, cilj je ostajanje što duže u životu i to u “komfornom” životu.
Komforan život možemo definisati kao egzistenciju sa što manje “negativnih” osećanja, gde je čovek zaštićen od delovanja slučajnih i nepredvidivih sila spoljašnosti, gde postoji skoro stalna mogućnost zadovoljavanja ego-projektovanih potreba (ulgavnom bazičnih fizioloških potreba) i gde se čovek (tj. njegov ego) oseća sigurno. Komfor, u ovom slučaju, kao što smo videli, predstavlja odbrambenu projekciju i u konfliktu je sa univerzumom – komfor ovde znači sigurnost i zaštita od “opasne” spoljašnosti, od uništiteljske majke prirode.
Cela civilizacija je projekcija želje za komforom i begom od suočavanja sa suštinom prirode. Kao što vidimo, komfor je simbolički konstrukt, iluzorna antianksiozna projekcija, mehur koji će “zaštititi” čoveka od delovanja univerzuma – mehur koji će napraviti veštačku podelu između suštine biće i prirode.
Ukoliko čitaocu do sada nije palo na pamet o čemu se ovde radi, sada je moment da ukažemo na još jedan u nizu paradoksa funkcionisanja ega, koji je u svrsi samoobmanjivanja i autohipnoze.
Vidimo da komfor upravo predstavlja beg od prave realnosti. Vidimo da je ono što nazivamo “materijalno”, ovde samo simbol i to simbol za zaštitu od pravog materijalnog, od univerzuma onakvog kakav stvarno jeste. Novac nije ništa drugo do simbol za „nešto“-sam po sebi on ne vredi ništa. Običan papir sa bojom. On je simbol za nešto, za neki objekat, i to uglavnom za neku veštačku tvorevinu ljudsku. Ova tvorevina, ovaj objekat, je pak ponovo simbol za nešto treće, uglavnom za zaštitu od prirode (stan, kuća) ili umirivanje anksioznosti i odvraćanje od autentičnosti (automobil, televizor, kompjuter, itd.). Dakle, vidimo da “materijalizam” u ovom smislu predstavlja svojevrstan beg od realnosti, a ne samu realnost ili približavanje realnosti. Neverovatno, ali istinito.
Isto tako, komfor u ovom smislu sam po sebi počinje da predstavlja cilj.
Komfor, koji služi kako bi omogućio zadovoljavanje nekih potreba ega, sam po sebi postaje potreba i krajnji cilj. Potreba za komforom proizilazi iz straha od smrti i predstavlja odbranu od egzistencijalne anksioznosti, a ostvarivanje nekog nivoa komfora nosi sa sobom pojavu “komfor-anksioznosti”, tj. potrebe sada za održanjem već dostignutog nivoa komfora i straha od gubitka komfora. Tako, sama okruženost objektima i simbolima, u što većem broju, ovih ili onih, postaje opsesija čoveka.
Glavni simbol za komfor, novac, postaje krajnji cilj i jedina svrha života. Ovim “simbolom simbola”, da ga tako nazovemo, većina ljudi je, u manjoj ili većoj meri, potpuno opsednuta. Ceo život se svodi na pribavljanje što većih količina novca – sve što se radi mora se raditi “za pare”. Vrlo retko ćete naići na situaciju da neko radi nešto samo zbog toga da bi radio, sve se radi za neku nagradu, za neku korist.
Postali smo vrlo koristoljubivi kao vrsta. Ljudi će ići toliko daleko u ovom besmislu i ovoj autohipnozi, da će raditi neke ekstremne radnje (npr. ubijanje), uništavajući svet oko sebe, ili razne po život opasne poslove (npr. na naftnim bušotinama), samo da bi imali “više para” tj. osigurali ovaj simbol komfora. Čest je slučaj i da ljudi koji stalno jure za novcem uopšte i troše taj novac, što je očigledan pokazatelj da to rade samo da se osećali sigurnije, tj. smanjili osećaj bazične anksioznosti.
Vrlo je malo ljudi koji rade poslove i kojima je dovoljno taman onoliko para da zadovolje samo svoje bazične potrebe. Pored ekstremizacije nekih fizioloških potreba kako bi se osetila što veća prijatnost (npr. često konzumiranje slatke ili kompleksno obrađene, rafinisane “ukusne” hrane, koja ima veoma loše posledice po zdravlje čoveka), u igri su uvek i razne druge projekcije, pribavljanje raznih objekata koji imaju jednokratnu upotrebu ili služe učvršćivanju ega. Ljudi danas kupuju stvari koje im uopšte ne trebaju za “normalan” život.
Analizirajte objekte koji su oko vas i koje kupujete i shvatićete da vam 95% od njih uopšte ne treba. Oni nisu tu kako bi vam spasili život. Oni vam neće produžiti egzistenciju, neće vam omogućiti kvalitetnu interakciju sa univerzumom. Neće vas približiti istini. Čak štaviše, ogromna većina njih će čak i delovati u smeru ugrožavanja vašeg života i udaljavanja od istine.
Da li morate imate laptop ove ili one marke i da li stvarno morate sedeti za kompjuterom onoliko koliko inače sedite? Nećemo ni pominjati koliko je sedenje loše po celo telo i koliko je gledanje u monitor loše po vid, a i čitav mozak.
Uzmimo za primer kozmetiku, dezodoranse, parfeme, jedne od najprodavanijih i najviše kupovanih stvari. Da li su nam oni stvarno potrebni? Da li ugrožavamo svoje zdravlje ako ih ne koristimo? Ne, naprotiv – najverovatnije ugrožavamo svoje zdravlje upravo kad ih koristimo.
Zašto ih onda koristimo i kupujemo, trošimo “sredstva” na njih? Zato jer postoji prvo: konvencija, gde je neko nekad obeležio prirodne ljudske mirise neprirodnim i neprijatnim, iako su to, ironično, najprirodniji mirisi i bez njih je čak i otežano funkcionisanje. Drugo, postoji socijalni pritisak kroz masovne medije za konstantnu kupovinu specifičnih “marki” ove robe, jer se tako vaš ego prikazuje u boljem svetlu drugim egoima.
Nošenje određene markirane odeće ego šalje poruku okolini o sopstvenoj umišljenoj važnosti, očekujući povratnu informaciju kojom će validirati svoju projekciju i nahraniti svoj narcizam. Ovde je potreba za određenim socijalnim statusom, nastala pod uticajem kolektivizma, glavni uzrok ovakvog ponašanja.
Dakle, ja trošim vreme i zdravlje zarađujući novac da bih kupio nešto što mi uništava zdravlje i što mi, naravno, ne treba, a mislim da mi treba, jer svi to rade. Da bi prešli od tačke A do tačke B, ljudima je danas potrebno vozilo. Međutim, nije dovoljno bilo koje vozilo – to mora biti ova ili ona marka. Komšija ima onakav, svi voze ovakav, dakle moram i ja da vozim takav, kako bih ispunio očekivanja i prikazao se na određen način ostalim egoima. Kada biste živeli sami na pustom ostrvu verovatno vam ne bi bilo nimalo bitno koje je marke automobil. Ili bi?
U tom slučaju, možete biti sigurni da ste u potpunosti “zaraženi” kolektivizmom i da ste suviše pustili druge ljude u svoj mentalni svet – oni vladaju vašim umom.
Pokazali smo, dakle, da većina ljudi juri za komforom i da juri da pribavi simbol komfora. Ovo nema nikakvu realnu osnovu i utiče na to da živimo stresne, teške i lažne živote. Na sreću, ovo možemo vrlo lako izmeniti – imajmo hrabrost i izađimo iz svoje zone komfora, jer tamo leži naše pravo “ja”.
Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
Feljton: Neautentičan život (13)
prethodni članak
_____________________________________________________________________________________
TAMOiOVDE 