KAKO JE FRULA POSTALA SRPSKI NACIONALNI INSTRUMENT…

tamoiovde-logo

Smatra se da je frula najstariji i najmnogobrojniji instrument na svetu. U raznim varijantama, veličinama i oblicima, nalazimo ih gotovo kod svih naroda planete. Ipak, jedno je sigurno: frula je vremenom postala srpski nacionalni instrument.
hqdefault-3Društveno uređenje i zanimanja kojim se naš narod bavio ostavili su duboke tragove, pa ne samo što su uticali na organizaciju svakodnevnog života našeg naroda, već i na umetnost i muzičko stvaralaštvo.

Frula je u Srbiji u svoje vreme predstavljala centar društvenog, javnog života u seoskim sredinama. Čim bi se pojavila frula ljudi bi pevali. Frula je bila u upotrebi u svim slobodnim, javnim prostorima, u prirodnom okruženju među pastirima, na seoskim saborima, prelima, mobama.

Ona je nudila mogućnost ljudima da obogate svoj život. Ona je bila svojevrsni simbol srpskog naroda, sve do nedavnih vremena.

Osnovno zanimanje prosečnog Srbina pre svega je bilo stočarstvo, koje je doprinelo očuvanju i razvitku muzičke tradicije kod nas. U patrijarhalnim sredinama popularni instrumenti su bile gusle i svirale, jer je narod bio vezan za epske junačke pesme.

Umetnik Bora Dugić, zvanični srpski kralj frule, objasnio je poreklo ovog instrumenta u našoj tradiciji:

“Mnogo puta ljudi me pitaju da li je frula samo srpski instrument. Odgovaram da nije, jer postoji u gotovo svim zemljama sveta. Ipak, jedno je sigurno: frula je vremenom postala srpski nacionalni instrument. Srbi su je doneli sa sobom kad su došli na Balkan i nikada se od nje nisu odvajali. I kada nam je bilo lepo, i kada nam je bilo teško, frula je bila uz nas da podeli i radost i tugu.

Srbi su kroz svoju istoriju gubili i dobijali teritorije, gubili i dobijali ratove, ali taj mali instrument nikada nisu izgubili. Kad je bilo ratno vreme, u ropstvu, daroviti Srbi su na frulici svirali u poluglasu, ali su zato znali i da sviraju kad su bili srećni i slavili pobedu. Ni sreća, ni tuga nisu naš narod odvojili od frule.

Kad sam počeo da nastupam, primetio sam da mala deca koju majke dovedu na koncerte od svih instrumenata zapaze najpre frulu. To nije slučajno. Neki su to pokušali da objasne da malo dete koje još nije prohodalo logično zapaža najpre frulu, jer je i ona mala. Međutim, to nije tačno. Naučno je dokazano da dete ne razlikuje veliki i mali instrument, ono samo prepoznaje zvuk, a to nam je došlo kao kolektivno nesvesno nasleđe. To je Karl Gustav Jung u svojim psihoanalitičkim radovima sjajno objasnio: sve jedinke jednog istog kolektiva prepoznaju iste stvari na sličan način.

“Dato nam je da kroz frulu govorimo. Sve ono što nosimo u sebi, sve ono što je utkano u naše biće, frula zvukom dočarava. Ona je spojila nebo i zemlju, živo i mrtvo, muško i žensko, dušu i telo, i takva, čarobna, ne može da dosadi nikome na svetu,”zaključio je sa sigurnošću naš veliki frulaš Bora Dugić.

Krajem 19. i početkom 20. veka, sa dolaskom modernizacije, frule i gusle ustupaju mesto zanatskim i fabričkim instrumentima poput trube, harmonike i violine.

U nove muzičke sastave danas se, od tradicionalnih instrumenata, uklapaju samo svirale, frule i dvojnice.

Mit kaže da je frula zaveštanje šumskog i pastirskog božanstva Pana, koji je od nimfe Siringe preobražene u trsku sačinio prvu frulu i odsvirao svoj prvi zvučni san.

Frula se pravi od gotovo svakog drveta, najčešće je u pitanju šljiva ali i dren, bagrem jasen, trešnja… Drvo za frulu treba biti što starije, oko dvadeset godina. A ako je dren u pitanju oko trideset godina. Najpoznatiji graditelj frule u Srbiji je Mitar Vasić.

Svirale i dvojnice izrađuju se ponajviše u okolini Užica, Zaječara i u Banatu.

Sastoji se iz čepa (dance) kojim je instrument zatvoren sa gornje strane, uskog proreza za uduvavanje vazduha (pisak ili labina), otvora sa oštrim bridom koji se naziva vetrilo. Na dnu svirale nalazi se rupa koja se naziva oduška. Na prednjoj strani svirale nalazi se šest rupa koje se pokrivaju prstima i jedna na poleđini pomoću kojih možemo izvesti sedam tonova u dve oktave. U Srbiji se, pored ovakve frule, prave i frule dvojnice – dve spojene svirale — frule.

Jedan od najboljih frulaša Srbije bio je legendarni Sava Jeremić.

Koliko je ovaj instrument popularan i koliko se frulaška tradicija do danas očuvala u Srbiji najbolje svedoče brojne manifestacije posvećene fruli (selo Jagnjilo kod Mladenovca), Dani Save Jeremića (Ražanj), sabori frulaša (Lelić kod Valjeva, Prislonica kod Čačka), takmičenja frulaša (selo Iđoš kod Kikinde), Frula fest (Kruševac)…

Izvor: opanak.net/ 26 June 2017

__________________________________________________________________

Bora Dugić – Zov za nedostižnom lepotom

_________________________________________________________________

FRULA NADSVIRALA MENJUHINA…

ZLATONOSNA REKA PEK…

tamoiovde-logo

Reka Pek, koja protiče kroz Kučevo pominje se u mnogim hronikama , putopisima i knjigama i dobro je poznata naučnicima, istraživačima i ljubiteljima prirode. Ovakav publicitet Pek opravdano nosi, jer u svom koritu skriva neobično bogatstvo – sitne čestice zlata.

Zbog zlata u Peku i okolnim brdima, Kučevo ponekad zovu i gradom u zlatnoj dolini. Feliks Kanic, poznati putopisac i naučnik iz XIX veka, beleži da se Kučevo u stara vremena zvalo Chrisovehia (Starozlatija).

4ca17609bbf04f835dd292a4353c2a93_L

TOVG

Pek izvire u podnožju Crnog Vrha, a uliva se u Dunav kod Velikog Gradišta posle 124 km toka. Najvećim delom Pek protiče kroz opštinu Kučevo (80km), gde je i najlepši.

Po ulasku u kučevsku opštinu u blizini naselja Blagojev Kamen, Pek dugo teče Volujskom klisurom (20 km), sa obe strane oivičenom bujnom bukovom šumom.

Kod mesta Krst u selu Voluja, Pek ulazi u široku Zvišku kotlinu. Posle krivudavog toka od 31,5 km, na izlasku iz Kučeva Pek ulazi u Kaonsku klisuru, kroz koju teče do sela Lješnica (13,5 km).

Od Lješnice, Pek teče kroz plodno Braničevo i postaje ravničarska reka. U ataru sela Rabrovo Pek izlazi iz opštine Kučevo, da bi se posle 20 – tak kilometara toka ulio u Dunav kod Velikog Gradišta.

Većinu važnijih pritoka Pek prima upravo u Zviškoj kotlini.
Leve pritoke Peka izviru u Homoljskim planinama. To su: Gložana (14 km), Komša (20 km), Bukovska reka (18 km) i Kučajnska reka (15 km).
Desne pritoke Peka izviru na obroncima Severnog Kučaja i Zviških planina. Najveće su: Železnik (8 km), Brodička reka (14 km), Dubočka reka (15km), Ševička reka (12 km) i Rakovobarska reka (12 km).

Osim zlata, u Peku naravno ima i ribe. Među brojnim vrstama dominiraju skobalj i klen.
Odvajkada je oblast u dolini Peka važila za predeo bogat zlatom. Intenzivna eksploatacija zlata iz rečnih nanosa počela je dolaskom Rimljana u ove krajeve – posebno u periodu vladavine cara Hadrijana ( II vek nove ere ), da bi je u Srednjem veku nastavili srpski kraljevi.

Posle oslobađanja od Turaka, eksploatacija zlata obnovljena je krajem XIX veka u vreme Kraljevine Srbije, a zatim i u Kraljevini Jugoslaviji. U tu svrhu korišćeni su specijalni bageri za vađenje zlatonosnog peska.

Najveći bager postavljen je početkom 30 – tih godina prošlog veka u selu Neresnica, u blizini Kučeva. Po veličini bio je drugi u svetu, odmah iza bagera britanskog kralja u Indiji. Kupilo ga je akcionarsko preduzeće “Neresnica-Glogovica“, u kojem je kralj Aleksandar Karađorđević bio većinski vlasnik. Bager je proradio 12. oktobra 1934. godine, samo tri dana posle atentata na kralja u Marseju.

Prema dostupnim arhivskim podacima ovaj bager je iz Peka vadio između 25 i 32 kilograma čistog zlata mesečno. Ako se zna da je radio sve do sredine 1955. godine, kada je prodan u staro gvožđe preduzeću “Otpad“ iz Viteza, on je iz pečkog korita izvadio više od sedam tona zlata.

U drugoj polovini XX veka, zbog veće produktivnosti, prešlo se na dobijanje zlata industrijskom preradom rude bakra, dok je eksploatacija ispiranjem zlatonosnog rečnog peska potpuno zamrla. Danas samo nekolicina starijih ljudi poznaju stari, tradicionalni način ispiranja zlata, koji se u suštini zasniva na veštom korišćenju jednostavne drvene posude zvane Ispitak.

Ispiranjem pomoću vode, u Ispitaku se razdvaja krupan materijal od sitnog i postepeno izbacuju lakši, manje vredni minerali i metali, da bi na kraju ostalo čisto zlato ili platina. Najčešće se koristi «vlaški» tip ispitaka koji je rađen od mekog drveta, kao što su joha ili topola, a oblik ovog ispitaka datira još iz vremena pre dolaska Rimljana u ove krajeve.

Da bi se tradicionalni način ispiranja zlata sačuvao od zaborava i turistički promovisao, u okviru manifestacije “Homoljski motivi“, svake godine se na obali Peka vrši i demonstriranje ispiranja zlatonosnog peska Ispitakom, na isti način kako se to radilo i u davna vremena.

Ispiranje zlata pomoću ispitaka može se lako naučiti, ali koliko god da ste vešti, potrebna je i mala pomoć boginje Fortune. Ispiranje zlata je izazov i nezaboravna avantura za svakog ko želi da se na obalama zavodljivog Peka oproba u potrazi za dragocenim žutim metalom.
Izvor: srbijuvolimo.rs

___________________________________________________________________________________