AUTIZAM…

Autizam je, pored šizofrenije, svakako jedan od najenigmatičnijih psihičkih stanja, u čija se istraživanja ulagalo kako finansijski tako i mentalno, ali je u isto vreme ostao i toliko nedovoljno istražen da je pitanje možemo li danas uopšte sa sigurnošću govoriti o autizmu kao posebnom i specijalnom poremećaju.

Definicije autizma su toliko široke da sada naučnici ne govore više u autizmu već o „poremećajim autističnog spektra“. Mi ćemo, radi lakše komunikacije i uštede prostora, većinom zadržati termin „autizam“ kada budemo konkretno ušli u priču o ovom fenomenu, uz naglašavanje da zadržavamo stav da ovo nije jedinstven poremećaj o kojem se mnogo zna.

Za autizam kao poremećaj se praktično nije znalo do pre par decenija. Pored manjka faktora koji izazivaju neurorazvojne poremećaje (što znači da su proizvod neuroloških promena, uglavnom na mozgu, prilikom razvoja čoveka), u pitanju je i to da nikom nije palo na pamet da nekako obeleži ljude koji se razlikuju od ostalih. Na decu, koja su pokazivala određena „čudna“ ponašanja (koja su kasnije obeležena kao simptomi autizma), se gledalo kao na decu koja su malo sporija u razvoju.

Tek kada su ljudi počeli da uviđaju određenu pravilnost u ovim ponašanjima, i kada se broj slučajeva povećao uz javljanje težih simptoma, nastao je pokušaj utvrđivanja svega opaženog u jednu celinu koja će biti okarakterisana kao poremećaj. Iako je i danas, kao što smo rekli, veoma teško govoriti o ovom fenomenu kao o definisanom stanju, mi ćemo ovde navesti njegove karakteristike onako kako se o njima govori u naučnom svetu.

Autizam se uglavnom definiše kao neurorazvojni, neuropsihički poremećaj, kojeg karakterišu smetnje u ponašanju (kako u verbalnoj tako i u neverbalnoj komunikaciji), smetnje u mišljenju, socijalnim interakcijama i repetitivna ponašanja. Autizam se uglavnom prepoznaje prilikom ranih dana života, gde obično roditelji primete nešto čudno kod svoje dete.

Znaci i simptomi autizma mogu biti raznoliki. Neuobičajeno ponašanje se može ogledati u detetovom nereagovanju na zvuke, lice, glas roditelja, slike, i slično; može se primetiti da se dete fokusira samo na jedan predmet duže vreme, na primer, gleda samo u jednu igračku ili fiksira pogled u jednu tačku u njegovoj sredini.

Dete može biti tiho, mnogo tiše nego što se to „očekuje“ od deteta u tim godinama – na primer, vrlo malo, ili čak uopšte, ne plače. S tim u vezi, moguće je primetiti i odsustvo emocija, bilo straha i tuge, bilo radosti, sreće (na primer, dete se ne smeje i ne reaguje na osmehe roditelja – reakcija na smeh roditelja je normalna i očekivana reakcija deteta).

Svaka od ovih promena i neuobičajenih ponašanja kod deteta može proći neopaženo, pa se to da „nešto nije u redu sa detetom“ primećuje tek kasnije. Isto tako, svako od ovih ponašanja može značiti samo privremenu razvojnu krizu kod deteta, ili reakciju na neke promene u kontekstu u kojem se dete nalazi, pa ne mora da znači da se odmah radi o neuropsihološkom problemu. Međutim, ukoliko su ovakva ponašanja relativno trajna i ukoliko se jave u većem broju, onda je veoma moguće da se radi o neurorazvojnom poremećaju autističnog spektra.

Kada je reč o simptomima autizma, mora se prvo naznačiti da postoje različiti oblici autizma (zato su se naučnici odlučili da govore o „spektru“ a ne o jedinstvenom poremećaju), te da postoje blaži i teži oblici ovog stanja. Ipak, obično se govori o takozvanoj trijadi simptoma – tri grupe karakteristika koje određuju ovaj poremećaj.

To su: 1) poremećaj u socijalnoj interakciji, 2) poremećaj u verbalnoj i neverbalnoj komunikaciji i 3) repetitivno ponašanje. Što se poremećaja u sferi socijalne interakcije tiče, tu možemo primetiti manjak očnog kontakta – osoba veoma malo gleda, ili čak potpuno izbegava da gleda drugu osobu u oči. Takođe, osoba će ostvarivati malo i nimalo bilo kakve druge komunikacije sa drugima, kao da nekako živi u svom svetu. Neće reagovati na dozivanje ili pokušaje komuniciranja drugih. Maniri mogu neprikladni situaciji, osoba kao da ne zna, ili je nije briga, za bonton i slične stvari.

Osobe sa autističnim spektrom poremećaja su „poznate“ po tome što su uglavnom veoma loše u interpretiranju socijalnih situacija. Naime, ovi ljudi su generalno loši u opažanju emocija kod drugih i njihovih emocionalnih stanja. Na primer, svi mi znamo kako izgleda kada se neko raduje – opažamo ton kojim priča, izraz lica, ponašanje, itd. Isto tako, znamo i kada se neko ljuti ili je nervozan i uplašen.

Opažanje tuđih emocionalnih stanja je najvažnija stvar prilikom komunikacije sa drugim ljudskim bićem. Međutim, problem kod autističnih osoba je to što one ne mogu da vide, tj. ne znaju da opaze emocije drugih. Dakle, ton kojim im se obraćate skoro da uopšte nije bitan – bitno je samo šta kažete. A nije isto kada vam neko kaže „dođi ovamo“ i smeje se, ili isto to, a mršti se.

Sa druge strane, i oni sami imaju problem da na pravi način iskažu svoja stanja drugima, te će možda delovati kao rigidne, bezlične ili konfuzne osobe drugim ljudima – niko neće znati šta misle i kako se osećaju. Ova nemogućnost da se tuđa stanja pravilno interpretiraju, uz probleme sa iskazivanjem sopstvenih, čine socijalnu interakciju skoro nemogućom – u najmanju ruku veoma teškom. Dešava se i da su ponekad agresivni, što još više otežava odnos sa njima.

 Kada odrastu, ovi ljudi su uglavnom usamljenici koji veoma malo komuniciraju sa sredinom oko sebe. Tipično za autistične osobe je to što često deluju kao su potpuno u nekom svom svetu, kojem ne može prići niko spolja. Što se verbalne i neverbalne komunikacije tiče, osoba može veoma malo govoriti ili čak u potpunosti izgubiti moć govora. Može ponavljati određene reči ili zvukove, kao da samo njih zna.

Kada je reč o nekim blažim oblicima, deca mogu pokazivati znake blagog zaostajanja u prihvatanju i učenju novih reči. Često se dešava da govor bude monoton ili nalik na pesmu, dakle, neobičajenog tonaliteta. Neka deca imaju teškoća da održe komunikaciju, a sreću se i osobe koje drže konstantne monologe – pričaju o jednoj temi kao da drže predavanje, ne obraćajući pažnju na to šta drugi govore i da li imaju nešto da kažu.

Veliki broj ljudi sa nekim od poremećaja autističnog spektra ima dosta problema sa kontrolisanjem emocija, te se može desiti da upadnu u afekt i preterano emocionalno reaguju u neadekvatnoj situaciji (na primer, dobiju napad besa i krenu da viču na sred bibilioteke, u pozorištu ili bilo kojem drugom mestu gde je vikanje neprikladno). Ovaj gubitak kontrole se češće dešava kada se nalaze u okolini koja je za njih strana (na primer, negde gde nikad do sada nisu bili). Ponašanje i pokreti mogu biti ukrućeni ili takođe pratiti neki obrazac, gde se pokret ponavlja. Izvođenje nekih radnji bez ikakvog povoda (što se spoljnog posmatrača tiče) nije neuobičajeno za autizam.

Kao što vidimo, upravo repetitvna ponašanja deo su velikog dela „repertoara“ osobe tokom dana. Naglasimo i to da je svako dete jedinstveno u pogledu simptoma autizma, te kod nekih neki simptomi mogu biti manji a neki veći, dok se kod drugih može naći obrnuta slika.

Kako čitaoci koji nisu mnogo upoznati sa ovim psihičkim stanjem ne bi pomislili da je autizam nešto strašno i uvek nešto „poremećeno“ i nenormalno (kako se inače ovaj poremećaj do skora prikazivao u medijima), moramo ponovo naglasiti da postoje različiti oblici autističnih stanja, od kojih su neka blaža a neka teža, a neka veoma interesantna. Postavlja se pitanje da li bi trebalo govoriti o autizmu ukoliko nisu prisutni ovi simptomi u nekoj težoj varijanti. Ljudi koji imaju „blaže“ simptome autizma su uglavnom funkcionalni u društvu – zaposleni su, imaju porodice, prijatelje i slično.

Ovi ljudi su jednostavno okarakterisani kao „malo čudni“ od strane svoje socijalne okoline, najčešće u smislu toga da malo teže komuniciraju sa ljudima, da vole da budu sami, da imaju neuobičajene gestove i manire, da su socijalno inhibirani (ukočeni) i slično. Ali se oni ipak ne smatraju „poremećenima“ u laičkom smislu reči. Dakle, za ovakve ljude je normalno postaviti pitanje da li uopšte možemo i trebamo govoriti o bilo kakvom poremećaju i u stručnom smislu, ili ih nazivati nekakvim medicinskim imenom. Pitanje je da li je potrebno nazivati ljude koji su malo drugačiji od vas „autistima“ ili bilo kako drugo; i šta takva obeležavanja znače i za vas, a posebno za njih.

Na primer, neko više voli da svoje slodobno vreme provodi sam sa sobom, a neko je jednostavno nespretan sa ljudima. Da li smemo ovakve osobe okarakterisati kao ljude sa „blažom formom autizma“ je dilema ne samo za laike već i za psihijatre. Takvim merilom, skoro svako od nas se može naći u nekom psihičkom poremećaju. Ovo može biti opravdano kada je reč o težim oblicima nekih psihičkih poremećaja, gde je čovek nefunkcionalan, pa i opasan po sebe i druge; ali možda ne i kada je reč o blažim formama, gde je granica između osobina ličnosti, karaktera, vrlina, mana i „poremećaja“ veoma zamućena.

Na kraju, verovatno ste čuli za izraz „idiot savant“, ružan termin koji je sada zamenjen terminom „autist savant“. To su ljudi koji imaju sve ili većinu gorenavedenih simptoma autizma, ali uz jednu sitnicu: imaju jednu ili više mnogostruko „pojačanu“ psihičku funkciju.

Na primer, postoje slučajevi ljudi sa autizmom koji imaju skoro nadljudsku matematičku sposobnost, te mogu da u sekudni izvode aritmetičke operacije sa brojevima od nekoliko desetina cifara, da izvode kompleksne jednačine za par minuta, za koje bi normalnom čoveku trebalo školovanje od pet razreda i pored toga opet više sati (ili dana) da ih postavi i reši. Mogu biti i izuzetno nadareni u nečemu, na primer u muzici, gde imaju sposobnost da savršeno tačno odsviraju melodiju koju prvi put čuju, da prepoznaju svaki zvuk i notu i slično.

Takođe, postoje ljudi koji mogu perfektno jasno da zamisle nešto u glavi i onda ga konstruišu, da kristalno zapamte i onda vizualizuju svaki objekat i svaku scenu u mislima. Interesantno je to što, nakon utvrđivanja autizma kao poremećaja, uz ove slučajeve autista savanta, neki tvrde i da su mnoge istorijske ličnosti u stvari bile autistične.

Na primer, Mocart, koji nije baš bio neki govornik ali je mogao da u najmanju notu pogodi i odsvira melodiju koju samo jedanput čuje. Ili, Ajnštajn, koji je mogao da u glavi izvodi kompleksne matematičke operacije u četiri ili pet matematičkih dimenzija, ali je bio povučen i „čudan“ u privatnom životu. Takođe, Nikola Tesla je bio poznat po svom usamljeničkom životu i manjku interakcije sa ljudima, po „čudnim“ izjavama i teorijama, ali isto tako i po svom neprevaziđenom geniju, koji je uveliko bio posledica njegove izvanredne sposobnosti vizualizacije objekata u mislima (poznato je da on govorio kako ništa nije crtao i modelirao u fizičkom svetu, već je svaki izum potpuno „konstruisao“ samo u svojim mislima).

Ovakvi slučajevi govore u prilog tome da je reč „autizam“, posebno u svom blažem obliku, više nekakav način da se okarakterišu određeni tipovi ljudi sa specifičnom moždanom strukturom, nego što je jedinstven psihički poremećaj. Ipak, ovom temom se treba još dosta baviti i još dosta je izučavati kako bi se došlo do neke čvršće spoznaje i boljeg uvida.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (16)

Prethodni članak: AMNEZIJA

_______________________________________________________________________________________

LEPA ZOJČE I VREDNI GANE…

Evo ko je zaista bila Zona Zamfirova

Stevan Sremac je u Nišu živeo od 1879. do 1892, sa prekidom od dve godine kada je bio u Pirotu. U gimnaziji je predavao srpsku istoriju. Slobodno vreme je provodio u malim niškim kafanama Bosna, Kod Margera, Kasina, gde nije dolazila krupna gospoda, kako je on nazivao. Pažljivo slušajući šta govore niške zanatlije, Sremac bi krišom vadio beležnicu i zapisivao. Kasnije, uveče, po sećanju razrađivao je njihova kazivanja, koja će mu koristiti za pisanje najboljih dela.

Sremčev rukopis

U Narodnom muzeju u Nišu čuvaju se deo rukopisne zaostavštine, biblioteka i lične stvari, a kao posebna vrednost – i originalni rukopis Zone Zamfirove. Pre toga, u beležnici iz 1895. zapisana je i skica za ovaj roman.

printscree

Sremac je Zonu objavio tek 1903. godine u Srpskom književnom glasniku, u nastavcima. A kao roman ovo Sremčevo delo je prvi put objavljeno 1907. godine u izdanju Srpske književne zadruge.

Dugo se, čak i među učenim ljudima, nije znalo da li je Sremac svoje najbolje delo napisao na osnovu istinitog događaja koji se odigrao u Prištini krajem 19. veka i koju je čuo od Branislava Nušića, koji je 1895. bio srpski konzul u Prištini, gde se družio sa viđenijim Srbima, a posebno sa čorbadži Zamfirom Kijametovićem, ocem trinaestoro dece, među kojima je bila Jevrosima, iz milošte zvana Zona; ili na osnovu priče o trgovcu Gavrilu Ganetu Jovanović i njegovoj prelepoj ženi Zojici (Zojče), kćerki niškog čorbadžije Hadži Smiljana Jankovića.

Ljubav je uvek prva

Kad je napunila šesnaest godina, Zoni nije bilo ravne po lepoti u Prištini i na daleko.

Imala je rumene usne i bele kao somot obraze, koji su se nazirali kroz providnu maramu. I oblačila se lepo. Nosila je šalvare od svile i bundicu od atlasa, a ispod nje jelek nabrekao pod jedrim devojačkim grudima.

Zamakla je za oči svoj momčadiji u ovom gradu, ali najviše Maksimu, sinu Koste Gapića, kujundžije. I ona je njega begenisala. Voleli su se i tu su ljubav kazivali samo pogledom kad bi s večeri on prolazio, a ona ga na kapidžiku očekivala.

Cela Priština je to znala, pa je i pesma ispevana.

Znali su to i roditelji Zonini i Maksimovi, i prećutno su to odobravali. Ali ubrzo dođe do svađe čorbadži Zamfira i esnaflije Koste, u dućanu ovog drugog. Na početku je njihov razgovor bio sasvim bezazlen, kakav može biti između prijatelja, ali se sve više zaoštravao. Na kraju, pale su teške reči. Kosta poče da vređa Zamfira, a ovaj odgovori: „Zar da dam moje dete za tvojega sina. Daću gu rado za najsiromašnijeg momka, ali nikada za tvoga Maksima.”

Posle ovoga Zona je tugovala. A Maksim i tugovao i smišljao osvetu. Sa drugom Zakom Škurtom izveo je otimanje devojke. U tadašnje vreme devojka kojoj bi se desilo tako nešto, nazivana je pobegulja. Za nju ali i za kuću iz koje dolazi to je bila velika bruka i sramota. Znao je to i Maksim. Dugo je pucala ova bruka po Prištini.
Posle dolaska iz Prištine, jedne letnje večeri na Kalemegdanu Nušić je, u šetnji, sve ispričao Sremcu.

– Slušajući Nušićevo pričanje, Sremac se oduševio i zamolio prijatelja da mu dozvoli da obradi ovu priču. Jedini uslov koji je izrekao Nušić bio je da u delu ne spominje Prištinu, jer je u kući čorbadži Zamfira mnogo dobrih kafa popio! Naravno, Nušić nije želeo da još više osramoti svog dobrog prijatelja. Sremac je na to odgovorio: „Odvešću ja tvoju Zonu u moj lepi Niš. Neće je tamo ni rođeni tatko prepoznati.” Tako je nastala jedna od najlepših Sremčevih pripovedaka iz starog Niša.

Posle bruke i sramote koju je porodici Zamfir priredio Maksim, Zona je ipak imala dosta prosaca. Ali ona nikog nije htela. Čorbadži Zamfir, na kraju, održa reč koju je dao u Kostinom dućanu. Zona se udala za siromašnog i lepog mladića, šnajdera Aleksu Grbića.

Istina o Sremčevoj Zoni Zamfirovoj nikada ne bi bila otkrivena da je njen brat Dragutin Kijametović sa kojim je i živela do smrti, nije nagovorio da otkrije šta joj se dešavalo u Prištini, krajem prošlog veka. On je ponešto znao, ali mu je sestra u proleće 1952. ispričala sve.

Svoju starost provodila je nečujno i tiho sve do 1952. kada je istina o Zoni otkrivena. Iste godine u Narodnom pozorištu, za vreme upravnika Raše Plaovića, postavljena je i predstava Zona Zamfirova. Zona je u tradicionalnoj nošnji, sa neizbežnim šalvarama, prisustvovala premijeri u drugom redu. Prvi red bio je zauzet za ondašnju političku elitu, sa Aleksandrom Rankovićem na čelu.

Kujundžija Maksim Gapić, kod Sremca čapkun Mane, nije se oženio Zonom, već Cincarkom Zatom. Ubio se kao stariji čovek pred rat. Aleksa Grbić, koji je u zbilji oženio Zonu nastradao je prilikom albanske pobune u Uroševcu 1913. Stari čorbadži Zamfir zbog bruke se preselio u Prokuplje, gde je i umro. Zona je posle dosta selidbi na kraju ipak imala lepu starost. Umrla je u 75. godini, a sahranjena je na Novom groblju.

Ne znamo da li je Sremac znao, ili nije, šta se desilo sa pravim akterima njegovog romana. Bio je realista, ali očigledno nije voleo nesrećne završetke. Ipak jednu stvar nije izmislio, niti je morao da menja, teško da je i mogao i da je hteo – a to je lepota jedne devojke, Prištevke Jevrosime zvane Zona.
Zona Zamfirova je umrla 1952. godine i sahranjena na Novom groblju u Beogradu, parcela 97. Na njenom grobu i danas piše „Ovde počiva Zona Zamfirova”.

Autentična niška priča o Zoni Zamfirovoj

Po dolasku u Niš 1879. godine, Stevan Sremac je upoznao tada uglednog veleposednika, trgovca i industrijalca Gavrila Ganeta Jovanovića i njegovu prelepu ženu Zojicu (Zojče), kći niškog čorbadžije Hadži Smiljana Jankovića. Sremac postaje veliki prijatelj porodice Jovanović, ali se u toj porodici samo šaputalo i o potajnoj naklonosti profesora Sremca prema lepoj i od njega dve godine starijoj Zojici.

Stare Nišlije su čule i za priču da je i sam Hadži Smiljan „kriv” što je ušao u Sremčev roman, jer mu se navodno pred smrt poverio o događaju koji je tokom 1870. i naredne godine potresao njegovu porodicu.
Akteri su bili njegova tada sedamnaestogodišnja kći Zojica (uz koju je imao samo još jednog sina) i od nje petnaest godina stariji Gavrilo Gane Jovanović (1838–1902), ambiciozno i stasito momče iz obližnjeg sićevačkog sela Bancareva. I priča je onda dalje tekla.

Zojče

Lepi i vredni Gane dolazi u Niš i nalazi posao kod gazda Hadži Smiljana Jankovića, koji nije znao šta ima. Od prelepe kuće sa doksatima i velikim dvorištem, u Episkopskoj ulici, između Saborne crkve i i tadašnje opštinske škole, pa do brojnih vinograda prema Bubnju, Gorici i Gabrovcu.
Sam Sremac kasnije piše da je „Mane Zonu znao još kao derište, kao čupe ili čupence, kako su se tada nazivale šiparice”.

Maltene pod istim krovom bogatog Hadži Smiljana (čorbadži Zamfira), stasavalo je dvoje mladih i lepih, Zojče (Zona) i Gane (Mane). Bogata porodica u početku nije krila svoje simpatije prema vrednom, naočitom i preduzmiljivom seoskom momčetu pod svojim krovom, ali su te simpatije splasnule kada je buknula ljubav između dvoje mladih.

Smatralo se da je ta ljubav staleški neodrživa (zar čorbadžijska kerka za siromašno selsko momče?). Pokušaji roditelja da odvoje Zojče od Ganeta, izazvali su dramatična događanja u porodici Janković.

Ostaće tajna šta se zapravo dogodilo, onako kako je Sremac to opisao, ili nekako drugačije, a što je čuvano kao stroga porodična tajna. Ali važno je da su tradicije porušene jednom ljubavlju koju ništa nije moglo zaustaviti, što je simbolično najavljivalo i neko novo vreme i ljude posle odlaska Turaka sa ovih prostora.

Zojče i Gane venčali su se 1871. godine. Izrodili su sedmoro dece, od kojih je roditelje nadživelo četvoro – Katarina (Rinka), Jovan, Hristina i Dragoljub. Oni su pak za sobom ostavili dvanaestoro unučadi. Gavrilo Jovanović je ubrzo uvećao Hadži Smiljanov imetak i kao Gavrilo Siljanić – Jovanović, postao viđen niški trgovac, industrijalac i dobrotvor. Ali srećan život Zojčeta i Ganeta ipak nije trajao dugo.

Potresena vešću da je izgubila brata jedinca, Zojče (Zona) umire 1884. godine u trideset petoj godini života, neposredno po rođenju svog poslednjeg deteta Dragoljuba. Gavrilo se ubrzo opet oženio i zanimljivo je da se i druga žena, sa kojom je izrodio još petoro dece, zvala Zojica.

niskevesti.rs

Izvor: telegramvesti.rs

---

---

 

SLIKAR SVETLOSTI I VODE…

IMPRESIJA, IZLAZAK SUNCA

Najznačajniji predstavnik i jedan od osnivača impresionizma, francuski slikar Klod Oskar Mone, umro je davne 1926. godine. Prema njegovoj slici „Impresija, izlazak sunca“, izloženoj 1874. u Parizu, naziv je dobio ceo slikarski pravac.

____________________________________________________________________________________________

KLOD OSKAR MONE

Slikar svetlosti i vode 1840 – 1926

Impresionizam se javlja u Francuskoj u vreme Francusko-pruskog rata i Pariske komune.

Građansko društvo, koje je još 1789. revolucijom izvojevalo svoja politička i građanska prava, nalazilo se u ovom istorijskom periodu na vrhuncu svojih ekonomskih moći i materijalnog prosperiteta.

Impresionizam, kao novi pravac u slikarstvu, išao je u korak sa promenama u društvu, nauci i filozofiji.

Kao umetnički pokret on je izraz francuskog mediteranskog duha i mada ima predstavnika i u drugim zemljama Evrope, Francuska će uvek ostati klasična zemlja impresionizma.

Impresionisti su nasuprot prethodnicima, racionalističkim realistima koji su obrađivali programske teme socijalnog i političkog sadržaja, bili izrazito subjektivni i senzualni, tako da su na prvo mesto stavljali vizuelnu vrednost slikarskog motiva.

Ono što je njima bilo bitno jeste da prikažu svoj lični doživljaj, ono što su prvo ugledali kada bi se zadubili u određeni prizor. Interesovala ih je sama impresija datog trenutka koji prolazi. Težili su da uoče ono što je najkarakterističnije za predmet koji posmatraju i onda to i da prikažu na sebi svojstven način, onako kako su oni to doživeli.

Pažnju su koncentrisali na svetlost, a kolorit im je bila strast. Radili su češće u prirodi nego u ateljeu, pri čemu su ih odbljesci u vodi dovodili do novih otkrića u poznavanju boja i suštini stvari.

Najviše ih je privlačio predeo: obale reke, život na vodi, kuća sa vrtom, a ujedno i “mali ljudi” , njihovi izleti u prirodu, sastanci u baru, pozorištu, na igranci. Portrete i nage figure slikali su isto kao i predele: nisu davali prednost ni čoveku nad prirodom, ni prirodi nad čovekom.

Najveći slikari među impresionistima bili su Mane, Renoar, Dega, Pisaro, Sisli, ali je najveći značaj ipak imao Klod Mone, koji je svojim delima i slikarskim otkrićima obeležio čitav ovaj period i dao mu na značaju.Mone se smatra začetnikom impresionizma i njegovim najdoslednijim i najuticajnijim predstavnikom. Zahvaljujući njegovoj slici Impresija – rađanje sunca , koja je 1874. bila izložena u Parizu, ceo ovaj slikarski pravac je dobio ime – impresionizam. U ovoj čuvenoj slici,

Mone je, da bi dosegao svoju impresiju jutra u luci Avr, koristio osetljive poteze prozirne boje. Sa nekoliko kratkih, smelih poteza, on je narandžasti odsjaj sunčeve svetlosti suprotstavio tonovima sive. Strukturu i živost površini daju lučki jarboli i dimnjaci, koji, iako su pokriveni izmaglicom, stvaraju grafičku kompoziciju vertikala i dijagonala. Slobodni potez četke, crtež i neposrednost sa kojima je beležio svoje opažanje trenutka, u javnosti su izazvali skandal i nemilosrdnu kritiku.

Zapravo, sam naziv slike pokazuje umetnikovu težnju da u slikarstvo više prenese svoje lično osećanje, nego da predstavi određen pejzaž. Platno prikazuje luku osvetljenu ranim jutarnjim suncem : lađe polako plove kroz izmaglicu u kojoj se samo naziru obrisi predmeta utopljeni u okolnu atmosferu vode i neba. Videlo se da je slika urađena u jednom dahu, u samom trenutku najjačeg doživljaja.

Slika predstavlja romantični sklad vode i neba. To je tanka svetlo plava koprena kroz koju se probija bledocrveno-ružičasto sunce koje se rađa. Odrazi u vodi su naznačeni kratkim, isprekidanim potezima kičice, ali slika, kao celina nema ničeg od svojstva optičke, naučne analize koju će kritičari pripisati tom pokretu. 

Pored ove slike, Mone je izložio i Bulevar Kapucina , rađenu 1873, na kojoj je predstavio nepreglednu bujicu prolaznika duž bulevara, kao treperave mrlje boje, u trperavim impresijama magle i svetla. Dok gledamo sliku dobijamo utisak celine bez primećivanja izdvojenih figura ili detalja i taj njegov manir slikanja ljudi može se uočiti još u Grenujeru .

Građanin koji se u šetnji pojavljuje u Moneovim slikama bio je kao mrlja obične tkanine; njegovi ljudi prosto služe kao površina na kojoj svetlost može da se igra. Takvo posmatranje i viđenje se nimalo nije dopalo uvređenoj kritici, koja je bila užasnuta ovakvom smelošću i svim novinama kojima se nisu nadali na ovoj izložbi.

Ali, bez obzira na sve, impresionisti istrajno nastavljaju sa izlaganjima. Druga izložba održana je u galeriji Diran-Ruela dve godine kasnije, 1876.

Sledeće godine, 1877, Mone posvećuje novoj seriji kompozicija, gde je kao motiv uzeo železničku stanicu Sen – Lazar.

Ova stanica ga je dugo fascinirala i na osnovu Renoarove zabeleške postoji priča kako je Mone, progonjen željom da je naslika, obukao svoje najbolje odelo, čipkane manžetne, uzeo štap sa pozlaćenom glavom i uručio direktoru stanice svoju podsetnicu.

Mone se direktoru predstavio jednostavnim rečima: »Ja sam slikar Klod Mone. Odlučio sam da slikam vašu stanicu. Dugo nisam mogao da se odlučim da li da slikam severnu stanicu ili vašu, ali sada mi se čini da vaša ima poseban izgled« .

Mone je uvek dobijao šta je hteo; vozovi su odmah bili zaustavljeni, peroni zatvoreni, lokomotive su izbacivale paru tačno na onaj način na koji je Mone to želeo. Izazivajući opšte strahopoštovanje, smestio se na stanici i danima je skicirao.

1878. Mone se seli u skromnu kuću u Veteju, a sledeće godine umire njegova žena Kamij. Ova zima je, ledena i siva, bila vreme napuštenosti i samoće i u skladu sa tim, on slika samo led koji pluta u komadima zaleđenom rekom.

Upravo na ovim zimskim pejzažima se i može uočiti evolucija Moneove tehnike. Njegove prve slike snega podsećaju na Kurbea. Vizija je više vezana za tradiciju, a boja je raspoređena u velikim slivenim površinama.

Ali u Otapanju leda potezi četke se rasipaju stvarajući celine u kojima se sante leda spajaju sa sivom vodom. Kasnije se njegov način opet menja, fluidnost i divizionizam ustupaju mesto većim nanosima boje koji doprinose rasvetljavanju palete.

Između 1885. i 1888. Mone daje svoj poslednji niz kompozicija sa ljudskim figurama. Nakon ovoga, Mone se potpuno posvećuje prirodi i skoro isključivo se drži pejzaža. Želeo je da slika treperenje svetla, bleskanje vode, prozračnost atmosfere, drhtaj lišća.

Njegov pojam trenutnog se ne odnosi na forme u pokretu, već na zaustavljanje vremena: isti pejzaž nije isti u različita doba dana ili godišnjih doba. Zapravo, subjekat nije bio ono što je bio, već ono što je svetlo od njega načinilo. Kako su godine prolazile, njegove studije atmosfera postajale su sve sistematičnije, a njegova istraživanja u svojoj temeljitosti zaista naučna.

Mone je želeo da slika sunce, hladnoću, vetar, maglu – ovo su bili novi pojmovi i imali su vrednost otkrovenja. I tada se, od 1890. posvećuje svojim ciklusima, gde traga za samom suštinom svetlosti i njenim nebrojivim varijacijama, u nekoliko motiva koji mu postaju neka vrsta opsesije. Držaće se skoro isključivo pejzaža, a najčešće onih kojima voda dodaje element kretanja.

U potrazi za različitom svetlošću, Mone je putovao i u druge zemje. Ono što ga je osvojilo putujući novim predelima bili su borovi i palme Rivijere, zimski odsjaj obalskih cvetova, treperavost snežnog dana u Norveškoj, rascvetana polja lala u Holandiji, London u magli, prelivanje duginih boja Venecije.

Oko 1900. godine, s balkona svoje sobe u hotelu Savoj i s prozora bolnice Svetog Tome, radio je seriju reke Temze, Zgrade Parlamenta u Londonu i Most Vaterlo u izmaglici.

Poređenje slike Zgrada Parlamenta u Londonu sa slikom Impresija, rađanje sunca, slikanom trideset godina ranije, jasno pokazuje koliko se Moneovo slikarstvo promenilo. Na obe slike su slični motivi, ali način na koji je predmet viđen značajno je različit. Scene Temze više nisu imale karakter skice Impresije, već one sistematski postižu monumentalni osećaj dovršenosti.

Njegovi arhitektonski motivi nisu više predstavljali grafičku strukturu slike, poput brodova i mostova u ranijim radovima, već su označeni kao slobodne površine koje ispunjava boja.

Kada je Mone posetio Veneciju 1908. godine opet je koristio prefinjenost goblena u bojenim nijansama i u odnosima, jednu apstrakciju koja ne podseća mnogo na trenutnu umetnost Impresije.

“ Impresionista je postao simbolista, proslavljajući tajanstveno jedinstvo izmaglice i arhitekture, materijalizacije i atmosfere, kamena i svetla “ .

1890. Klod Mone je bio u mogućnosti da u Živerniju, gde se nastanio još 1883, kupi veliku kuću sa imanjem koje je brojnim kupovinama godinama povećavao, i sa ogromnom energijom i oduševljenjem uspeo je od njega da stvori ne samo dom za porodicu, već i svoj sopstveni raj – vrt, o kome su mnogi govorili i pisali.

Uprkos poteškoćama i neprihvatanju meštana, Mone je uz pomoć iste one volje koju je iskazao i u slikarstvu uspostavio svoju vladavinu nad prirodom.

Postavljajući paralelne granice prema vrsti i boji, planirajući i određujući, on je svakoj biljci dao odgovarajuće mesto, imajući pri tom na umu motive za slike. Vrt je postao deo Monea, ušao je u njegovu dušu i (što je za njega najvažnije) u njegovo oko. Ono za čim je tragao bila je harmonija celine, celokupan utisak.

Nikada nije bio umetnik isključivo predan botaničkim detaljima – cveće je za njega bilo, manje više, samo nosilac svetlosti.

Živerni nije bio na Seni, ali je imao malu reku Ept i veći broj potoka, tako da je Mone mogao da uživa, i zahvaljujući tome, on se ponovo vraća svom starom motivu – vodi, koja je proticala svuda oko njega, dodavajući joj pri tom i neke nove elemente koje je pronalazio u svojoj bašti. Zapravo, početkom 90-ih kupio je ispod kuće polje koje je od njegovog imanja bilo odvojeno železničkim šinama i pretvorio ga u bazen – vrt na vodi, uz pomoć potočića koji su tuda proticali.

Godine 1895. izgradio je i lučni drveni most, sličan mostovima sa japanskih drvoreza preko koga su visile vistarije i on će kasnije postati tema novih slika. Ali, glavnu inspiraciju Moneu će ipak predstavljati bazen sa jeguljastom travom i algama koje su tu rasle, irisima, trskom i žalosnim vrbama oko ivica, kao i plutajućim lokvanjima koji su se nalazili na površini . Ovo će biti osnovni motiv njegovih slika na kojima je radio poslednjih trideset godina.

Sa prostranih, velikih pejzaža, preko pogleda na bazen i japanski most, Mone je došao do pogleda izbliza na delove površine vode.

Nebo je sada bilo samo odsjaj, ( Lokvanji, vodeni pejzaž, oblaci , 1903.) i nije se više pojavljivalo na gornjem delu njegovih slika.

Ove kompozicije vode bili su pejzaži lišeni horizonta i sam Mone ih je nazvao »reflektujućim pejzažima«.

Poslednje godine Moneovog života bile su doba plodnog rada, mada je upravo tada zahtevao od sebe više nego ikad. Voda, njegova najveća ljubav za života nije ta koja je bila dominantna u njegovim poslednjim kompozicijama, već je to bila vatra; njegov bazen je plamteo.

Moneov dugi život umetnika približio se slikama izuzetne energije, slikama koje su prikazivale nesalomljivost i čvrstu vitalnost slikara. Svetlost zapanjujuće snage, koju je u svom delu i životu oličavao Mone, ugasila se naglo. Umro je 6. decembra 1926. godine, u svojoj osamdeset šestoj godini.

To što je Mone bio nazvan „umetnikom trenutka“ postalo je njegovo životno delo, i to ga je stalno vodilo do očajanja i nazad, jer cilj je bio nerešiva suprotnost – da se prolaznost sačuva u trajnoj formi.

Sva evolucija Moneovog dela teži ka onom potpunom oslobađanju koje mu je dopustilo da na kraju svog života dostigne jednu umetnost nezavisnu od realnosti.

izvod iz knjige „Klod Mone“
Kristofa Hajnriha
izdavač TASCHEN/IPS

Izvor: mikica-k.tripod.com

____________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

TEČNO I PRILIČNO I VEČNO…

Po potražnji treći napitak na svetu, posle vode i čaja, ima dugu tradiciju. Pili su ga Sumeri, Egipćani, Rimljani, Germani… Mnogi kao lek.

Vekovima je usavršavan kako bi dobio prepoznatljiv ukus kakav ima i danas

Odabrati pravu čašu znači i puno uživanje u pivu, iako na to mnogi ne obraćaju pažnju

Kako je nastalo

Priča o ovom penušavom piću počinje pre 6000 godina kada je jedan pekar iz oblasti oko Eufrata i Tigra nehotice ostavio testo predugo na suncu. Proces varenja je počeo, a ishod je bila lepljiva, tečna masa s opijajućim dejstvom, preteča današnjeg piva. Sumeri su nastavili da neguju kulturu piva, te je ovaj narod na visokom stepen razvoja poznavao četiri načina spravljanja piva od uvrelog testa. Sumerske žene, koje su se bavile varenjem piva, pravile su ga od dvozrne pšenice, jedne od najstarijih kultivisanih vrsta pšenica u ljudskoj istoriji.
A da je i u starom Egiptu pivo bilo voljeno piće svedoče i zidne slike koje prikazuju ljude kako ga ispijaju. U ovoj zemlji piramida i faraona pivo su pila i deca kao užinu, a prema starom običaju, ukoliko bi Egipćanin devojci ponudio gutljaj piva, njeno prihvatanje značilo bi veridbu. Pivo se spominje i u jednom od najstarijih dela svetske književnosti, „Epu o Gilgamešu”: „Jedi hleb, Enkidu, to priliči životu. I pij pivo, kao što je običaj na Zemlji.”

Kasnije je pivo preneto u Evropu, gde su i germanska plemena (pretežno žene) pravila ovaj napitak, kako to potvrđuju amfore za pivo koje potiču iz 800. godine pre nove ere. Tokom srednjeg veka pivo je opstalo zahvaljujući monasima koji su u manastirima pokušavali da poboljšaju njegov kvalitet. Bilo im je važno da naprave što hranljivije i jače pivo kako bi što lakše podneli oskudne dane posta. Pravilo je, naime, bilo: „Ono što je tečno, ne prekida post”. Jedno predanje kaže da su monasi preko Alpa poslali papi u Rim posebno pivo, kako bi ga uverili da može da se uzima tokom posta. Međutim, dok je stiglo pred vrhovnog sveštenika, pretvorilo se u kiselu čorbu. Papa je u toj sumnjivoj čorbi video, umesto uživanja, pokajanje i dao svoj blagoslov. Pivo je u to vreme proglašeno „hrišćanskim lekovitim napitkom”, a posao manastirskih pivara doživeo je procvat, što ih je činilo imućnim i poznatim širom sveta.

Čuveni deda sa jagodinskog piva

Gde su nikle prve pivare

Nakon što su rimski legionari doneli pivo u Evropu 55. godine pre nove ere, njega su sve do početka srednjeg veka pravile žene. Pivo se tada smatralo hranom i pićem posebno korišćenim na svetkovinama. Bavarski manastiri posebno su se isticali u visokom kvalitetu ove slavne „tečne hrane”, te je upravo u Bavarskoj, u gradu Frajzingu, i nastala prva pivara „Vajenštefan”, koja ga od 1040. godine i danas proizvodi. Tek u 13. veku počela je njegova komercijalna proizvodnja i u drugim zemljama. Da je Nemačka bila jedan od najvećih proizvođača piva, govori i podatak da je samo u Hamburgu u 16. veku postojalo 600 pivara.

Kod nas je prva pivara nastala u Pančevu 1722. godine i važi za najstariju na Balkanu. Otvorio ju je Jevrejin iz Požuna, Abraham Kepiš, ali sredinom 19. veka većinski vlasnik postaje porodica Vajfert. Ona je i zaslužna za nastajanje pivarske industrije u Beogradu 1872. godine. Tada je Ignjat Vajfert sagradio prvu parnu pivaru na današnjem „Mostaru”. Da pivo, pak, ima dužu tradiciju u Srbiji, i to još od vladavine Nemanjića, svedoči i Dečanska povelja iz koje saznajemo da je u to vreme bilo poznato ohmeljavanje i dobijanje slada iz žita.

Od kada postoje čaše i krigle

Staklene čaše postojale su još u starom Egiptu, Mesopotamiji i Siriji, a zahvaljujući Rimljanima proizvodnja je krenula i u Evropi. Oni su koristili staklene čaše za vino, ali nije poznato od kada su u upotrebi one za pivo. Preteče krigli bili su bokali od kalaja, porcelana i srebra. Današnje staklene krigle vrlo su omiljene, jer su napravljene od debelog stakla, te tako održavaju pravu temperaturu ovog pića. Odabrati pravu čašu znači i puno uživanje u pivu, iako na to mnogi ne obraćaju pažnju. No, u svetu je uobičajeno da svako pivo ima svoju čašu, a one se, prema vrstama, potpuno razlikuju.
Čaša za „Pilsner ”, recimo, uža je pri vrhu kako bi se bolje osetila aroma i sa stalkom, kako ne bismo grejali čašu držeći je po sredini celom šakom. Svetlo pivo na Oktoberfestu u Minhenu služi se u velikoj bavarskoj krigli, takozvanoj „mas” krigli. Napravljena je od keramike, teška oko kilogram i u nju staje nešto više od litar piva.

Krigle koje su u 17.veku koristili nemački oficiri

Čaše za pšenično pivo su visoke i šire pri vrhu, pa ta vrsta piva mora sporo da se sipa zbog velikog udela ugljen-dioksida. Za tamna piva pogodna je čaša u obliku pehara, jer takav oblik čuva ugljen-dioksid i podstiče da se pivo uzima u malom broju gutljaja. Postoje i neobične čaše, popun onih u obliku čizme, nastale nakon obećanja jednog pruskog generala da će, ukoliko vojnici ispune zadatak, popiti pivo iz sopstvene čizme. Zadato obećanje, pak, nije ispunio, ali je naredio da se izradi čaša u obliku čizme, u koju može da stane i dva litra piva.
Danas postoje i svetleće pivske čaše koje se okreću. Pivara „Badvajzer” izradila je interaktivnu pivsku čašu, sa čipovima koji omogućavaju da ljudi postanu prijatelji na „Fejsbuku” čim se kucnu. A za one koji pivo najviše vole da piju iz flaše, dobra vest je da je „Hajneken” napravio i interaktivnu flašu koja svetli prilikom kucanja i ispijanja.

Od čega se pravi

Proizvodnja piva je složen postupak. Poznato je da osnovu svakog piva čine žitarice, pa se tako u Evropi najviše koriste ječam i pšenica, a u Americi, Aziji i Africi i kukuruz, pirinač, raž, ovas i šećerna trska. Konačni proizvod dobija se mešanjem slada, hmelja, kvasca i vode koja čini oko 90 odsto sastava. Slad je vrlo važan sastavni deo piva, jer određuje boju, jačinu i gustinu. Slad može da se dobije od pšenice, zobi ili raži, ali se ipak najčešće koristi ječam, jer stvara najviše šećera, pa ga pivare zbog toga najčešće upotrebljavaju. Tokom Drugog svetskog rata, usled nedostatka ječma, najčešće je korišćena zob.

Osnovu svakog piva čine žitarice koje, naravno, koristi i naša pivara u Beogradu (nekad i sad)

Hmelj su u prozvodnji piva koristili još srednjovekovni sveštenici. On pivu daje aromu i znatno utiče na njegov ukus oštrim gorkim dodatkom. Pivski kvasac ranije se nije koristio u proizvodnji, ali on danas određuje vrstu piva i omogućava dobijanje standardizovanog kvaliteta. Ulogu kvasca u proizvodnji piva prvi je otkrio francuski mikrobiolog i hemičar Luj Paster 1873. godine koji je izumeo (po njemu nazvan) postupak pasterizacije koja produžava rok flaširanom i konzerviranom pivu. Na kraju, voda, odnosno njena tvrdoća, takođe utiče na kvalitet piva. Voda češkog „Plzenskog” piva, primera radi, veoma je meka što utiče na njegov vrhunski kvalitet.

Koje vrste postoje

Piva mogu da se podele prema različitim merilima, a danas postoji više od 30.000 različitih vrsta. Po mestu vrenja kvasca u procesu proizvodnje, piva se najpre dele na ejl, pivo gornjeg vrenja, i lager, pivo donjeg vrenja. Prema glavnoj sirovini za proizvodnju sladovine piva mogu da budu ječmena i pšenična, što je najčešći slučaj. Uprkos Zakonu o čistoći piva iz 1516. godine, koji je doneo bavarski vojvoda Vilhelm VI, da ono mora da sadrži isključivo slad pomenutih žitarica, u mnogim zemljama to nije slučaj, pa se u Evropi može naći i takozvano ražano pivo koje ima pikantni ukus, ili afričko pivo zasnovano na prosenom sladu. Prema boji, postoje svetla, crvena, tamna i crna, a prema udelu alkohola alkoholna (u proseku od 0,5 do 10 odsto alkohola) i bezalkoholna piva (do 0,5 odsto).

Svetski rekord najjačeg piva drži škotsko pivo „ Brewmeister Snake Venom” sa 68 odsto alkohola.

U poslednje vreme pivare se sve više utrkuju ne bi li tržištu ponudile što primamljivija piva i tako pružile novi izazov strastvenim pivopijama. Tako je danas vrlo omiljen radler, pivo s limunom. Nastanak ove ukusne i pitke smeše vezuje se za minhenskog krčmara Franca Kuglera, koji je držao krčmu nedaleko od kapija svog grada. U junu 1922. godine kroz grad je najezda prolazila biciklista, te je Kugler morao da napoji 13.000 žednih grla. Kako mu ne bi nestale sve rezerve piva, vični krčmar našao je rešenje, da pivo pomeša s limunadom, što se na kraju ispostavilo kao neopisivo osvežavajuće, te se od tog trenutka ova smeša velikom brzinom raširila.
Postoje i mnoga čudna piva poput „ Turnip the Beets” iz Denvera koje se sastoji od repe i cvekle, „ Mama Mia! Pizza” u čijoj se pripremi koristi čitava pica „margarita”, uključujući paradajz, bosiljak i beli luk, kao i jedinstveni izum “Rocky Mountain Oyster Stout“ koji se pravi od sedam različitih vrsta slada, hmelja visokog kvaliteta i bikovih testisa.

Da li ima lekovita svojstva

Da pivo nije služilo samo za uživanje kraljeva na dvorovima i kao dar bogovima, kako je to bio slučaj u Egiptu, govore i recepti koje su egipatski lekari propisivali pacijentima. Egipćanke na visokim položajima koristile su ga kako bi osvežile kožu, ali i smanjile opasnost od raznih kožnih oboljenja. Poznato je i da se Kleopatra nije kupala samo u magarećem mleku, već i u kupki od piva. U staroj Grčkoj Hipokrat je koristio pivo za pročišćenje mokraćnih kanala.

Čak je i jedno savremeno istraživanje pokazalo da ljudi koji ne piju pivo dvostruko više pate od kamena u bubrezima nego pivopije. Pivo sadrži vitamin Be, magnezijum, selen, kalijum, kalcijum, kao i gvožđe. Bogato je i ugljenim hidratima, a u njemu se nalaze i neki antioksidansi koji utiču i na cirkulaciju i količinu šećera u krvi.

Ni glasoviti francuski slikar Eduar Mane (1832–1883) nije mogao da odoli prizoru iz jednog francuskog kafea

Prema novijim istraživanjima američkog naučnog časopisa za hranu i poljoprivredu, u velikom broju piva nalazi se i silicijum, te tako njegovo unošenje u umerenim količinama (jedna „zidarska flaša” odnosno pola litra dnevno) pomaže i u jačanju kostiju. Tako je nobelovac Tomas Man svakodnevno uzimao svoju dozu piva pred spavanje. Kako su nemački i američki istraživači otkrili, pivo pomaže i u lečenju raka. Naime, hmelj sadrži supstancu ksantohumol koja ima hiljadu puta jače dejstvo nego zeleni čaj i soja.

U Americi su pivare već dobile dozvolu da na tržište izbace takozvano „pivo protiv raka”. Jedno portugalsko istraživaenj otkriva da šnicla marinirana u pivu smanjuje kancerogene materije i do 70 odsto kada se prži u ulju.

Da li goji

Učinak piva za zdravlje je nesumnjiv. Uprkos tome mnogi ga izbegavaju, jer veruju da je ono zaslužno za naš poveći trbuh koji nazivamo „pivski stomak”. Da li je to samo mit ili ne, zanimalo je i španske stručnjake koji su želeli da otkriju zašto pivopije u Španiji ne dobijaju takozvani pivski stomak, za razliku od svojih rođaka po flaši – krigli u Engleskoj. Njihovo istraživanje pokazalo je da puko ispijanje piva ne nanosi masne naslage u predelu stomaka, već je za to zaslužan povišen apetit i neredovno kretanje koje ide uz to. Dok Španci uživaju u malim količinama piva uz tapas (laka predjela), sirovu hranu ili ribu, u Engleskoj se neretko uz veće količine piva uzima krompir ili kobasica.

Tim iz Velike Britanije došao je do sličnog zaključka i tvrdi da je pogrešno pivo svrstavati u visokokalorična pića. Prema njihovim tvrdnjama, 100 mililitra voćnog soka sadrži više kalorija od isto toliko piva. Stručnjake Londonskog univerziteta zanimalo je i kako pivo deluje na polove. Oni su ispitali 891 muškarca i 1098 žena starosti između 25 i 64 godina koji su u proseku nedeljno pili 3,1 (muškarci) odnosno 0,3 (žene) litra piva. Istraživanje je pokazalo da kod muškaraca pivo nema nikakve veze s telesnom masom. Kod žena su rezultati bili prilično neočekivani. Pokazalo se da su žene koje umereno piju pivo čak vitkije od svojih onih koje to ne čine.

Kako nastaje pena

Većina pivopija voli kada se njihovo omiljeno piće peni. Pena je puna sitnih mehurića, pa ne samo da izgleda lepo, već daje miris i gorčinu i znak je dobrog kvaliteta. Tako se prilikom proizvodnje mora voditi računa da li se koristi dobar hmelj u dovoljnim količinama, koliko se dugo kuvaju sastojci, kolika je količina belančevina u sladu, jer bez njega nema ni te veličanstvene bele krune na vrhu čaše.
Mnogi, pak, ne vole penu, pa prilikom sipanja vode računa da je toče duž ivice čaše. Pivo bez pene u Belgiji, recimo, ne dolazi u obzir. Oni pivo toče tako da se stvori bar tri prsta pene koja zapravo i nastaje prilikom sipanja, odnosno oslobađanjem mehurića ugljen-dioksida.

Stručnjaci su ispitivali zašto je pena kod irskog piva „ Guinness” gušća i čvršća nego kod ostalih. Tajna je u tome što se pena ovog piva sastoji od azota, a ne od ugljen-dioksida, što dodatno utiče na njegov kvalitet. Minhenski fizičar Arnd Lajke je, opčinjen pivskom penom, sproveo niz ogleda kako bi ispitao koliko se dugo pena održava kod pšeničnog piva. Došao je do ishoda da je potrebno tačno 276 sekundi dok potpuno ne nestane. Za svoj pionirski podvig odlikovan je takozvanom „Ig Nobelovom nagradom”, koja se dodeljuje za ona istraživanja koja „ne mogu da se ponove ili, bolje rečeno, ne bi trebalo da se ponove”.

Ko su najveće pivopije

Kako je Napoleon rekao, „kad pobediš, zaslužuješ pivo, kad izgubiš, potrebno ti je”. Nesumnjivo je da je pivo omiljeni saputnik mnogih naroda i da ga svi rado piju bez obzira imaju li povoda ili ne. Međutim, prilikom utvrđivanja u kojoj zemlji se najviše popije, postoje različita istraživanja zasnovana na različitim merilima. Česi važe za najveće pivopije sa 160 litara po glavi stanovnika. Za njima slede Austrijanci sa 108, dok Nemci zauzimaju treće mesto sa 100 litara. Mi zauzimamo zlatni sredinu sa ispijenih 65 litara godišnje. Međutim, ako se uzme u obzir ukupna količina popijenog piva, onda vrh liste bez premca zauzimaju Kinezi sa 45 milijardi litara godišnje, što čini 27 odsto ukupne potrošnje u celom svetu. To je donekle i razumljivo s obzirom na to da su najmnogoljudniji narod na svetu. U stopu ih prate Amerikanci, a onda i Brazilci i Rusi.

Česi važe za najveće pivopije na svetu

Ko su najveći proizvođači

Kinezi čine sam vrh liste i kada je u pitanju proizvodnja piva. Prema podacima preduzeća „ Hopsteiner”, Kina proizvodi oko 370 miliona hektolitara, a za njom slede SAD (233), Rusija (110) i Nemačka (106). Srbija zauzima 18. mesto sa 18 proizvođača ovog alkoholnog pića. Kada je reč o pivarama, prvo mesto zauzima belgijsko-brazilska pivara „ Anheuser Busch” (sa 17 brendova poput „Budweiser”, „Corona”, „Beck’s”) sa 18 odsto ukupne svetske proizvodnje. No, ako se uzme broj pivara i vrste piva proizvedene u jednoj zemlji, Nemačka je bez konkurencije sa 1300 pivara i 5000 različitih vrsta.
Autor: Aleksandar Živković
Izvor:politikin-zabavnik.rs/broj: 3274/

_________________________________________________________________________________________

PABLO PIKASO…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________

Na današnji dan, 25. oktobra 1881. rođen je PABLO PIKASO, jedan od najvećih slikara, vajara, crtača i grafičara 20. veka.

Biografija

Pablo Pikaso je bio sin Hozea Ruiza Blanka, profesora crtanja, i Marije Pikaso Lopez. Njegovo neuobičajeno interesovanje za crtež je počeo vrlo rano, negde u 10 godini, kada je postao učenik svog oca u Korunji, gde se porodica premestila 1891. godine.

Od tog momenta njegov talenat i interesovanje za eksperimentisanje i razvijanje sopstvenog likovnog izraza, pomaže mu da vrlo brzo prevaziđe umetničke sposobnosti svoga oca. U Korunji, Pikasov otac je odlučio da podredi svoje umetničke ambicije sinu, dovodeći mu modele i podržavajući ga u ostvarenju njegove prve izložbe kada je imao samo 13 godina.

Porodica Ruiz-Pikaso se seli u Barselonu 1895. godine i Pablo se upisuje u Ljoču (kat. La Llotja), lokalnu umetničku akademiju, gde je njegovo otac već dobio posao kao profesor crtanja. Svi u porodici su se složili da Pablo može da postane akademski slikar, a 1897. godine, njegova slava u Španiji je išla u prilog očekivanjima, pošto je te godine njegova slika Nauka i milosrđe za koju je njegov otac bio model doktora, dobila počasnu nagradu u Madridu na izložbi Kraljevske akademije San Fernando.

Španski glavni grad je bio očigledno sledeća stanica za mladog umetnika, gdje bi mogao da stekne priznanje i ispuni očekivanja svojih roditelja. Pablo Ruiz odlazi za Madrid i upisuje se u Kraljevsku akademiju San Fernando, jeseni 1897. godine. Ali ubrzo ocenjuje nastavu na Akademiji ispod očekivanog nivoa i provodi vreme na crtanje i slikanje svakodnevnice koja ga okružuje: kafića, ulica, burdela, itd.

U Pradu otkriva špansko slikarstvo i piše: „Muzej je predivan. Velaskez je prva klasa; moju pažnju privlače odlični portreti od El Greka, ali Muriljo nije uverljiv u svakoj od svojih kompozicija“.

Dela ovih i drugih umetnika su ostavila jak utisak na Pikasa i takođe postala putokaz u različitim momentima njegove duge karijere. Goja je bio umetnik čija dela je Pikaso naročito kopirao u Pradu 1898. godine (portret toreadora Pepea Ila i crteže za jednu od grafika iz Gojine serije Kaprici).

U Barseloni, gde je pohađao školu, kao i u Madridu, gde je bio svakodnevni posetilac muzeja Prado, zanimalo ga je sve u vezi sa slikarstvom, a sanjao je i o Parizu, gde napokon stiže u oktobru 1900. godine.

U istoriji slikarstva malo je “državnih udara” koji se mogu meriti s onim što ga je Pablo Pikaso ostvario 1907. godine, kada je svojim zapanjenim prijateljima pokazao “Gospođice iz Avinjona“, sliku na kojoj je svet predstavio kao u razbijenom ogledalu. Pikaso je bio pokretač i inspirator slikarskih smerova kao što su kubizam i sugestivni ekspresionizam koji predstavljaju pravi revolucionarni prevrat u modernoj likovnoj umetnosti.

Ženio se dva puta i imao je mnogo ljubavnica. Otac je četvoro dece. Posljednje dete, Palomu, dobio je u svojoj 68. godini.

Paralelno sa slikarstvom Pikaso se posvećivao i skulpturi, pre svega u godinama oko 1907. kada je stvarao pod uticajem kubizma, zatim oko 1930. godine i u drugim razdobljima njegovog stvaranja.

Pikaso je napravio preko 6000 slika, skulptura i crteža. Njegove slike danas vrede milione.

Umro je 1973. kada mu je otkazalo srce za vreme napada gripa.

Pacifizam

Pikaso je za vreme Španskog građanskog rata, Prvog svetskog rata, i Drugog svetskog rata ostao neutralan i nije bio ni na jednoj strani i nije ratovao. Nikakva politika nije bitno i trajno uticala na njega i ako je jedno vreme bio i u Komunistočkoj partiji, ali je posle Staljina odstupio iz nje jer je bio kritikovan.
Pikaso o tome nije nikada govorio ali je podržavao misao da je bio pacifista.

Pikasovo delo

Pikasovo delo se svrstava u nekoliko faza i ako su pojedina razdoblja u njegovom delu predmet sporova. Može se uzimati da su to bila; plavo razdoblje (1901–1904), ružičasto razdoblje (1905–1907), doba pod uticajem afričke primitivne umetnosti (1908–1909), analitički kubizam (1909–1912), sintetički kubizam (1912–1919).
Između godina 1939. i 1940. se u Njujorku održavala velika retrospektivna izložba Pikasovog dela i tom prilikom se pokazao celokupan raspon njegovog dela i mnogi teoretičari umetnosti su ispravili svoja mišljenja o njegovom delu.

Pre 1901. godine
Pikaso je učio od svog oca pre 1980. godine slikarstvu i na njegovim prvim delima se može zapaziti akademski realizam a naročito na slikama oko 1896. godine i slici na kojoj je njegova sestra Lola. 1897. godine je slikao pod uticajem simbolizma. Posle toga je nastalo doba koje se po nekada zove „modernističko“.

Plavo razdoblje
U plavom razdoblju (1901–1904) stvara Pikaso tamne slike u hladnim plavim tonovima i nije sigurno kada je tako počeo da slika. Strogi kolorit i tužni motivi (prostitutke i prosijaci) mogu imati uzrok i u samoubistvu njegovog prijatelja. Teme su mu bile još i umetnici, akrobati.

Ružičasto razdoblje
Za ružičasto razdoblje (1905–1907) je karakterističan veseliji prilaz i izraz sa toplim naranžastim i ružičastim bojama a kao motiv se opet javlja arlekin. 1904. godine upoznao je Fernandu Olivije i ona kao i francuski slikari dali su pečat njegovom delu u ovo doba.

Afričko doba
Na početku Pikasovog afričkog doba (1907–1912) stoji njegova poznata slika gospođice iz Avinjona koja je inspirisana predmetima koji su doneseni iz Afrike (naročito na dve figure te slike) i ovo delo vodi ravno ka dobu i stilu kubizma.

Analitički kubizam
Analitički kubizam (1909–1912) je stil koji je razradio Pikaso zajedno sa Žorž Brakom. Oba slikara upotrebljavaju tamne braon tonove i oba slikara slikaju tako kao da posmatraju predmete iz više uglova odjedanput. Radi se o kretanju očne tačke koja je do tada u umetnosti uvek bila nepokretna. U to su doba slike Pikasa i Braka jako slične.
Analitički kubizam se odlikuje dekompozicijom- razlaganjem realnosti u pojedine poglede koji su simultano predstavljeni u jednoj površini. Ka svojim eksperimentima su se odlučivali za jednostavne oblike predmeta koji su omogućavali poglede sa strane, od gore i slično.

Sintetički kubizam
Sintetički kubizam (1912–1919) je dalji stepen u razvoju kubizma. Umetnik na slike lepi komade papira, često i tapete, novinsku hartiju i to je pojava prvog kolaža u umetnosti.
Sintetički kubizam se odlikovao slobodnim komponovanjem realnih oblika u ravni slike i težnjom da se razviju kolaži. To je bila reakcija na početne tokove nefigurativne umetnosti, koja je rušila kompozicioni red slike a takođe i na fovizam i njegovu dekorativnost.

Klasicizam i narealizam
Posle Prvog svetskog rata Pikaso stvara u neoklasicizmu i ovaj povretak „ka redu“ se opaža kod mnogih umetnika dvadesetih godina 20. veka i njegova dela toga doba crpe iz dela Engra, francuskog klasiciste.
U tridesetim godinama 20. veka njegovog arlekina je zamenio minotaur, što se smatra sponom između nadrealizma, kao u slici Gernika, jedne od njegovih najpoznatijih slika, koja je obeležila bombardovanje španske Gernike od strane Nemaca.

Pozno delo
Pikaso je bio jedan od 250 skulptora koji su izlagali u Filadelfiji 1949. godine. U pedesetim godinama 20. veka se Pikasov stil opet promenio, kada je stvorio interpretacije po delima starih majstora slikarstva, Velaskeza, Goje, Pusena, Manea, Kurbea i Delakroa.
Pikasovo kasno delo je smesa različitih stilova slikarstva i on se menjao do kraja svoga života. Njegovi radovi u njegovo doba nisu bili priznavani i on je doživeo priznanje kao umetnika koji je bio daleko iznad svoga vremena tek kasnije.
Pikaso je najplodniji slikar svih vremena. Prema Ginisovoj knjizi rekorda napravio je oko 13.500 slika, 100.000 grafika, 34.000 ilustracija za knjige, i 300 skulptura. Ukupna vrednost njegovog rada je 1973. godine procenjena na 750 miliona dolara.

Neka od poznatih Pikasovih dela:

Dete sa golubicom u rukama (zbirla ledi Aberkomvas, London, 1901)
Akt od pozadi (privatna zbirka, Pariz, 1902)
Porodica akrobata (Umetnički institut u Čikagu, 1905)
Gospođice iz Avinjona (Muzej savremene umetnosti Njujork, 1906 — 1907)
Akt (Galerija Tejt u Londonu, 1910)
Portret Ambroaza Volara (Muzej moderne umetnosti Moskva, 1910)
Žena sa gitarom (Muzej moderne umetnosti Njujork, 1911 — 1912)
Mrtva priroda sa lulom (Narodna galerija Prag, 1914)
Violina (Muzej nacionalne umetnosti u Parizu, 1914)
Sedeći pjero (Muzej moderne umetnosti Njujork, 1918)
Ogledalo (Pikasova zbirka, 1932)
Žena sedeća na plaži (Pikasova zbirka, 1937)
Gernika (Nacionalni muzej Kraljica Sofija, Madrid, 1937)

Izvori: vikipedija/mikaanticforum.org/google

---

Priredio: Bora*S

---

POLOVNI ORAO ili ŠTO NE PREĐEMO NA STVAR…

TAMOiOVDE_______________________________________________________

VRANA I  ORAO

Jednog je dana srela vrana
Orla na nekoj santi leda,
šacnula ga sa svih strana,
pa reče prva, preko reda:

Znaš, ti si or’o, ja sam vrana,
smatra se, skoro, da si car,
k’o Standard-Oil si sav bez mana –
Što ne pređemo onda na stvar?

Ja sam ti vrana bez gavrana,
zašto da zalud gubimo vreme,
samo ćurana veže zabrana,
Nema dileme za boeme!

I kao ženska i kao ženka
mnogim se čarima mogu da dičim,
nisam ti neka meka femka,
Garantujem ti – neću da cičim.

Ako te usrećim malim muškarcem –
polovnim orlom, tim bolje za nas;
Jednom sam rodila dete s komarcem,
smejem se zato i dan-danas!

Skinuvši krunu, orao reče
pošto je izgubio svaku nadu:
Od tebe nema gadure veće –
Ali si jedina ptica u gradu.

Ogden Neš

---