Zuzana Halupova, najpoznatija slikarka naivne umetnosti, rođena je 5. februara 1925. godine u Kovačici
Verovatno je Lav Nikolajevič Tolstoj bio vizionar, kada je budućnost slikarstva opisao rečima: „Umetnost budućnosti je narodna umetnost, umetnost, koju će svi razumeti i negovati, koja će biti razumljiva bez obzira na kaste i nacionalnost“.
Nije bilo potrebno da dugo pretražujemo zemaljsku kuglu da bismo potvrdili istinitost piščeve pretpostavke.
Bilo je dovoljno da odemo u Kovačicu i posetimo najpoznatiju vojvođansku Slovakinju na svetu. Zuzana Halupova se više od tri i po decenija neumorno družila sa četkom i svetom, sa paletom i ovom planetom. Više od trideset godina je predstavljala likovnu umetnost i pravila samostalne izložbe po celom svetu.
Praznik ili ne, kod slikarke, nekadašnje vezilje, uvek je bilo puno događaja. Halupova kuća na Čaplovičovoj je dnevno brojila puno radoznalih očiju i pažljivih ušiju. Pripovedač je bila domaćica: ona svetska žena koja je bila neuobičajeno obična žena.
Životna sudbina joj nije podarila vlastitu decu. Njene slike su zato prepune dece. Njena umetnička osetljiva duša je osmislila i rodila Katku. Ni na jednoj slici nije nedostajala vesela i dobra Katka. Takva, kakva je i njena majka – „mama Zuzana“.
Iz nje je zračila ogromna aktivnost. Sedela je satima bez pauze pred stalkom. Sa elanom na avionu u slovačkoj nošnji, obišla je svetske meridijane i osovine: Dubrovnik, Pariz, Cirih, Nju Jork, Ženevu, Tokio, Montreal, Jerusalim, London, Beč, Bajorit (Nemačka), Bratislavu, Brisel…
Njen životni moto kao da izvire iz jednog od principa Jana Amosa Komenskog: „Budi onakav, kome bi se svako obradovao kada uđeš u prostoriju, bio on bogat ili siromašan.“ I zaista, njenom prisustvu su se obradovali šefovi država – Jugoslavije, Slovačke, Japana, Austrije, Francuske. Od njenih nesebičnih doprinosa su imali korist i deca UNICEF-a i istorijska i kulturna baština UNESCO.
Novac nije smatrala merilom svega. Nekada je imala za novčić manje, ali uvek za gutljaj snalažljivosti više. Njena radost su bile knjige i članci, u kojima se pisalo o njoj, njene široko – daleko rasute razglednice, fotografije sa ljudima, koji su pokretali svet, stotine pa čak i hiljade poseta i komentara iz knjige utisaka posetilaca, na desetine srdačnih pisama: „Znate još za onu knjižicu.
Imam nećaka a on ima četvorogodišnju devojčicu – ona tako voli Vaše slike i o svemu se raspituje. Sve joj se sviđa. Znali ste da obradujete i malu decu i velike“, piše iz Pariza drugarica J. Valent. „Poznajete svet, i Svetu zemlju, poznajete čak i našu crkvu, našu Slovačku evangeličku a.v. crkvu, naše navike i učenje. Raduje nas to dečije lice. Isus Hrist je rekao: „Ko ne primi carstva Božijeg kao malo dete, neće ući u njega“ – radovala se pismu tadašnjeg sveštenika u Aracu, Ondreja Pećkovskog.
„Tako smo se sretno vratili sa našeg nezaboravnog izleta u Kovačicu. Prijateljima i poznanicima pričamo o susretu sa Vama i mladi ili stari, ne mogu da se zasite gledanja Vaših razglednica. A naša Zuzka se samo okreće u onoj lepoj vezenoj bluzi, da bi svima bilo jasno, da u Kovačici znaju da slikaju ne samo četkom, već i iglom. Čovek gladan za lepotom pređe prag Vaše sobe i zaprepašćen ostane bez reči“, nije štedeo na rečima Mihal Lošonski, austrijski urednik slovačkog porekla.
Laskala joj je posvećena pažnja. I ona je pažljivo slušala druge u svom vlastitom kuhinjskom ateljeu. Najviše komšinice i žene iz porodice. Upravo kod kuće se osećala – kao kod kuće: Kada su je urednici nakon prvih trijumfalnih povrataka iz Pariza i Versaja pitali da li bi htela da ostane u gradu svetlosti, kao mnogi slikari, brzinom svetlosti je odgovorila: „Ma kakvi, pa tamo su me zvali Šalupova“.
Jako ih je poštovala: „Gde god da smo bili, novinare smo uvek zbunili. Obično smo odlazili na tri nedelje. Moj saradnik i pomoćnik Branislav Grubač je imao adrese i brojeve urednika. Prve nedelje je brzo obilazio množstvo novinara, druge nedelje je već bilo svašta napisano a treće nedelje je bila trma – vrma za slike, često su se prodale jednim potezom“, pričala je kovačičkim slovačkim jezikom slikarka duše i srca.
Slikala je jedinstvenim stilom. Tokom letnjih vrućina pre nekoliko godina, posetili su Halupovu aktivisti Matice slovačke iz Rače. Zuzana je uveliko spremala izložbu uljanih slika u beogradskom Ruskom domu. Na slikama manjeg formata, nacrtala je fudbalere sa neobičnim sudijom.
Strogog delioca pravde je ukrasila odećom renesansnog romantika a umesto sudijske, dodelila mu zviždaljku kao muzički instrument. „Gunđaju mi, da to ne treba da bude tako“, žalila im se. „Ali to treba da bude tako, to je Vaš pogled na svet oko nas, kao što ste nam pomenuli nekadašnju sliku Kraj rata, gde su padajući buketi iz aviona zamenili uništavajuće granate“, ubeđivao je u suprotno neko od gostiju citirajući Rufusa, da se radi o „svetu predivnih zabuna, bez kojih bi smo bili samo umorni roboti“.
Ostala je sama sobom sve do poslednjih trenutaka života. Takva, kakva je bila, kada je pre više od pedeset godina naslikala svoju prvu „sliku“ na zidu, bojama razređenim u mleku.
Jan Špringelj
Izvor: slovackizavod.org.rs
Zuzana Halupova (svk. Zuzana Chalupová; Kovačica, 5. februar 1925 — Beograd, 1. avgust 2001) je bila poznata slikarka naive iz Kovačice, Srbija.
Halupova je bila jedna od najznačajnijih protagonista kovačičke naive skupa sa Martin Jonašem, i njene slike se nalaze u mnogim muzejima, galerijama i privatnim zbirkama svugde po svetu.
Izlagala je samostalno i grupno u zemlji i inostranstvu (Pariz, Njujork, Rim, Beč, Bon, Cirih, Kopenhagen, Stokholm, Ženeva, Diseldorf i u drugim gradovima sveta).
Bila je prva žena u Kovačici koje je svoje slike relativno kasno započela da slika, zamenila spretnost najbolje vezilje u selu i koja je svoj vez sama smišljala, sa kistom- ostvarivši svoje snove da sama slika i stvara i u likovnoj umetnosti izgradi vlastiti svet.
Život i delo
Rođena je 5. februara 1925. godine u Kovačici u Vojvodini, kao Zuzana Korenjova (sl. Koreňová) u slovačkoj porodici siromašnog zanatlije stolara od oca Martina i Majke Ane rođ. Galat. Imala je i sestru. Osnovnu školu je pohađala u Kovačici i završila 5 razreda i tu se isticala svojim slikarskim talentom. 1942. godine se udala za Adama Halupu. Oni žive od vinogradarstva i zemljoradnje a imali su i pčele kao i njena baka.
Prvu sliku je naslikala na zidu kuće sa bojama koje je rastvorila u mleku 1948. godine. U svojoj mladosti se bavila vezom i bila je izvanredna vezilja i ovo je kasnije uticalo na njen način dekoracije svojih dela. Radila je i goblene. 1964. godine je radila slike u ulju i sa vodenim bojama i u julu je slovački list „Hlas ľudu“ objavio članak o njoj kao novoj umetnici kovačičke naive. Većinu svojih prvih slika je odmah prodala. Izlaže u zemlji i inostranstvu što je i zasluga poznanstva sa penzionisanim profesorom iz Beograda Branislavom Grubačem koji je cenio njen rad i koji joj je pomogao da se eksponira.
U braku nije imala dece te je u svojim slikama stvorila svet u kojem je bilo puno dece i predstavljanje dečjeg lica je postala osnovna tema u njenom stvaralaštvu. 1969. godine je njen rad zapažen u Francuskoj i Nemačkoj i pojavljuje se u časopisima koje se bave umetničkom tematikom u „ Modernoj reviji“ i „Figaru“ a jedna nemačka kuća joj objavljuje slikovnicu. Slede izložbe u Cirihu, Njujorku a zatim i Londonu i Beču. 1973. godine je slikarku u ateljeu posetio Fransoa Miteran.
Tada počinje da sarađuje sa Unicefom.
1974. godine umire njen suprug Adam. U daljem vremenu izlaže kao iskusna umetnica u Evropi i u mnogim zemljama sveta. Svoje slike je u dobrotvorne svrhe poklanjala Unicefu, Unesku i Crvenom krstu.
U sredu, 1. avgusta, 2001. godine u Beogradu posle kraće bolesti je u 76. godini života preminula i sahranjena je u Kovačici.
Karakteristike njenog opusa
Najčešće je slikala prizore iz svakodnevnog života i rada, kao hranjenje živine, pranje rublja, mužu krave, okopavanje kukuruza i druge poslove koji se odvijaju na selu. Na slikama se primećuje narativni slikarski izraz i tako uz pomoć brojnih figura koje smešta u seoski pejzaž, vedutu ili sobu priča događaje iz seoskog života njenih sunarodnika Slovaka. Narčito kada slika sobe ona koristi svoja iskustva vezilje da bi dekorisala svoje slike.
Po pravilu sve njene figure su dečjeg lica i odrasli samo su oni malo veći i imaju brade i brkove. Bila je religiozna, skupljala je Biblije i dobro poznavala Sveto pismo i slikala je na ove teme. Na slikama sa religioznom tematikom i sveci i ličnosti iz Biblije su takođe dečjih lica sa brkovima i bradama. Likovni svet Zuzane Halupove je izmišljeni dečji svet u kome postoje samo deca puna optimizma i sreće i oni predstavljaju njen kosmos i umetnički univerzum.
Slike Zuzane Halupove redukuju prostor i deluju površinski i ako se ona trudi da predstavi dubinu prostora u perspektivi. U savremenoj umetnosti se postepeno izgubio interes za predstavljanje prostora a izgubljeni prostor korespondira sa njenim idealnim svetom koji je stvorila;svetom punim dece. Zuzana ili kako su je zvali „majka Zuzana“ se trudila da stvori i prikaže jedan optimističan bolji svet u kome postoje ljudi dečjih lica, koji je bolji i srećniji.
Odlikovanje Ćirilo i Metodije
Zuzana Halupova ponela je visoko odlikovanje za životno delo „Ćirilo i Metodije“ kao najveće priznanje koje Matica slovačka iz Bratislave dodeljuje uspešnim Slovacima u dijaspori. Ovu nagradu je u prisustvu konzula slovačke ambasade u Kovačici u Galeriji naivne umetnosti Zuzani Halupovoj uručio predsednik Matice slovačke.
Reference
1. Zuzana Chalupová, Galeria Babka, Kovačica 1994.
2. Svet kovačického insitného umeniia, Vladimír Valentík Kultúra Báčsky Petrovec 2002.
3. Kovačickí maliari v ramci trienále INSITA 97 Trenčín 1997.
4. Zuzana Halupova, Srđan I.Šajn, Beograd 1986.
Izvor:sr.wikipedia.org/sr/
FotoPlus
Priredio: Bora*S
TAMOiOVDE 