„MALI PRINC“ PUNI 70 GODINA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

GODIŠNJICA KNJIGE KOJA JE OBELEŽILA MNOGA DETINJSTVA

Francuska će serijom specijalnih izdanja ove godine proslaviti 70-godišnjicu romanaMali princ  Antoana de Sent Egziperija.

news_110781

Foto: BetaPhoto/AP Photo/Francois Mori

   U čast proslave sedam decenija Malog princa, u Francuskoj će biti objavljena nova biografija poznatog pisca čiji je autor Viržil Tanaz, a biće reizdata i biografija „Sent Egziperi, Arhanđeo i pisac“ Natali de Valijer.

    Izdavačka kuća „Folio“ će objaviti ograničeno izdanje knjige za 24 crteža Sent Egziperija kao i verziju u vidu slikovnice.

    Među knjigama koje će tim povodom biti objavljene je i nova biografija slavnog francuskog pilota, tvorca u svetu čuvenog plavokosog vladara sićušne planete.

Roman „Mali princ“, o dečaku koji raspreda o svom životu među zvezdama, pilotu kome se avio pokvario nasred pustinje, prvi put je objavljen 1943. godine u Njujorku, istovremeno na engleskom i francuskom jeziku.

Od tada, prodato je više od 145 miliona primeraka širom sveta u prevodu na 270 jezika i dijalekata.

Sent Egziperi je misteriozno nestao 1944. godine tokom izviđačke misije.

Imao je 44 godine i nije doživeo objavljivanje svoje knjige u Francuskoj 1946.

(Tanjug)


„MALI PRINC“ U ANIMIRANOJ 3D VERZIJI

Francuski producenti Aton Sumaš i Dimitri Rasam pripremaju animiranu verziju „Malog princa“ u 3D formatu, objavio je Varajeti.

 Sumaš i Rasam su od porodice Antoana de sent Egziperija otkupili prava na ekranizaciju njegove knjige za 45 miliona evra, pa će „Mali princ“ po svemu sudeći biti jedan od najskupljih evropskih projekata ove godine.

Film će verno pratiti radnju knjige koja priča o prijateljstvu pilota izgubljenog u pustinji i dečaka sa čarobnim moćima. Knjiga koju je Sent-Egziperi napisao 1943. prevedena je na više od 180 jezika i prodata u svetu u više od 80 miliona primeraka.  Izvor:smedia.rs (24.02.2010)


Priredio: Bora*S

ČKALJA, MALI PRINC SRPSKOG GLUMIŠTA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________

Prvog aprila 1924. u kući Čedomira Petrovića u Kruševcu rodio se sin. LJubimcu, uzdanici i mezimcu kum nadenuo ime Miodrag, ali je on bio jednostavno Mile. Pa ti si, bre, Mile, Čkalja, našalio se Miodragov školski drug Jeftić iz Kukljina.

p0ro8

foto: srpskoblago.rs

ČKALJA, veseljak naših strana“, iz 1968. i pera Đorđa Đurđevića, tridesetsedmogodišnjeg reditelja i publiciste, prvi je veći rad koji se kod nas pojavljuje o jednom glumcu.
Razumljivo da je to Čkalja.

No pisac ima i intimni impuls: od stranice do stranice, svedoče o tome neskrivene emocije, iskreno oduševljenje ličnošću velikog glumca.
Kako je sve krenulo, kazuje Đurđević u formi uzbudljive novinarske reportaže:

„Prvog aprila 1924. godine, u utorak, vreme je u Srbiji bilo prohladno, oko 6 stepeni iznad nule.
U najtiražnijim listovima tih godina – `Politici` i `Vremenu` – prvog aprila 1924. godine osvanuli su sledeći naslovi: `Skupština je odložena`, `Opozicija ne napušta borbu`, `Amerika se naoružava`, `Put oko sveta na aeroplanima`, `Bugarska propaganda u Americi`, `Sava je kod Sremske Mitrovice došla do maksimuma`, `Brankov dan u Zaječaru`, `Ciklon u Americi`.
Čedomir Petrović, građanin Kruševca, u tim časovima nikako nije uspevao da se prepusti svojoj uobičajenoj navici. Da natenane pročita novine. NJegove dve ćerkice igrale su se drvenom lutkom pored šporeta. Čudile su se što se tata tako ponaša, a pomalo su i tugovale što mame nema već nekoliko dana.
Negde na ulici začuli su se glasovi.
Čedomir Petrović potrča ka vratima.
Glasovi su se udaljavali.
Opet je zavladala tišina. Novine su stajale nepročitane.
I dok  se u Petrovićevom komšiluku razgovaralo o svemu i svačemu, dok su se kusale siromašne krompir-čorbe, dok su Beograđani odlazili u bioskop `Pariz` da gledaju film `Vampir Nosferato`, ili u `Kasinu` na `Don Ramira`, dok je te večeri u Narodnom pozorištu LJubinka Bobić nagrađivana gromkim aplauzom u `Skampolu`, dok je knjižar S. B. Cvijanović obaveštavao čitaoce da je upravo izašao iz štampe roman Turgenjeva `Ruđin`, dok je… supruga Čedomira, Hristina – Tina, tada je rodila muškarčića, svoje četvrto dete.
Kada su mu saopštili tu radosnu vest – građanin Petrović je pomislio u prvi mah da je posredi prvoaprilska šala.
A to nije bila šala.
Čedomiru Petroviću stvaro se rodio sin. Treće njegovo dete, takođe sin, rano je umrlo. A sada – evo živog sina!
Tada je počelo skromno porodično slavlje.
Ubrzo su i komšije saznale za novost. NJih nekoliko nazdravljali su Čedomirovom sinu, njegovoj majci, jedan drugome. Pala je i noć. U kuhinji jedne male kuće, u kruševačkoj Balšićevoj ulici, pilo se u zdravlje novorođenčeta. Bio je utorak, prvi april 1924. godine. Vreme u Srbiji, prohladno, oko 6 stepeni iznad nule.“
Daleko od suvoće i sažetosti klasičnog novinarskog stila, Đurđevićevo pripovedanje najviše liči sinopsisu za uzbudljivi biografski scenario. Kamo lepe sreće da je Čkalju upola toliko volelo svako javno pero koje se njime bavilo.
„TAKO je građanin Petrović dočekao sina, u maloj prizemljuši u kruševačkoj Balšićevoj ulici.
Nadenuli su mu ime Miodrag.
Hteli su da i tim imenom izraze koliko je beskonačna njihova ljubav prema novorođenčetu…
Posle su došli prvi koraci, prve izgovorene reči, prva čuđenja.
Mali Miodrag sve više postajao je dečak prilično tih, pomalo bolešljiv, nad njegovim zdravljem bdeli su svi ukućani.
Sestre Nada i Staka ponajviše.
Miodrag je bio njihov ljubimac, uzdanica, mezimče.
Miodrag je bio njihov Bata, njihov Bratić, jednostavno, bio je Mile.
Tek što je Mile prohodao i progovorio, posle prvih igara u dvorištu i oko kuće, porodica Petrović preselila se u drugi stan, nedaleko od onog prethodnog.
I tu ih je dočekala mala prizemna zgrada, zemljani pod, taman onoliko prostora koliko je bilo neophodno da se smeste.
Električne struje nije bilo.
Jedna jedina gasna lampa svetlela je porodici Petrović iz noći u noć, i tako godinama.
Ona je sačuvana.
Mama Tina mnogo godina kasnije poklonila je tu lampu svom jedincu.“
Na te dane, mesta i događaje, vraćaće se Čkalja celog života, verom deteta i snagom čoveka koji oseća i pamti svoje korene.
„Tako su porodici Petrović proticali dani u svakodnevnim naporima da se opstane.
Ti dani bili su i gorki i prijatni, kako kad, ali nikada u prizemnoj kućici i kruševačkoj Balšićevoj ulici nije vladala čamotinja. Niko nije bio mrzovoljan. Niko se nije žalio na neimaštinu i tegobe.
SVI članovi porodice Petrović umeli su i da se našale i da zapevaju. A kada bi pred veče sedeli pred kućom na klupi, prilazile su im i komšije, da se slatko nasmeju veseljaštvu građanina Petrovića, koji je dosetke i viceve sipao kao iz rukava.
Često se Balšićevom ulicom orila i razdragana pesma. Pesmu bi smenjivao smeh, smeh bi utihnuo ukoliko se nadugačko i naširoko pričalo o običnim stvarima, ukoliko su se zajednički pretresale domaćinske, roditeljske i kakve sve ne brige i problemi. Zajednički su se delile i sreće i nesreće, klale su se svinje, slavilo se, gostilo i gladovalo, ćutalo i trpelo, rađalo i umiralo.
Deca iz ulice su rasla, svi jedan drugom do uveta, stasali su i za školu.
Jednoga dana, Miodragov školski drug Jeftić, iz Kukljina pored Kruševca, gledajući ga onako suvonjavog i štrkljastog, uzviknu:
– Pa ti si, bre, Mile, Čkalja, ja što ti kažem!
– Čkalja, Čkalja, Čkalja, zagrajaše i ostali, i tako Miodraga Petrovića više niko nije zvao po imenu.
Od tada je ostao – Čkalja.
Porodica Petrović priredila je intimno slavlje kada se njihov Mile upisao u prvi razred osnovne škole.
Sada je gasna lampa u životu Miodraga Petrovića Čkalje igrala još važniju ulogu.
Pokraj nje pisali su se domaći zadaci, sricana su prva slova, pročitane prve knjige. NJena svetlost otkrivala je još raznovrsnije i živopisnije svetove, u koje je valjalo poći razrogačenih očiju i detinjskim ushićenjem.
Aladinova čarobna lampa!…“

SIROTINJSKA BAJKA
JEDAN od najemotivnijih hroničara prvog dela Čkaljinog života, u isti mah novinar oštra oka i zanesenjak koji ne krije radost, Đurđević nam ostavlja knjigu u kojoj sve deluje konkretno – i fantastično. „Čkalja, veseljak naših strana“ čita se danas kao sirotinjska bajka, saga o malom princu koji se nikad neće obogatiti, ali će osetiti ljubav i poštovanje više desetina miliona svojih gledalaca.

 Ranko Munitić 16. mart 2005./ www.novosti.rs

    Biografija   Miodrag Petrović je rođen 1. aprila 1924. godine u Kruševcu. Bio je četvrto dete Čedomira i Hristine – Tine Petrović. Sudbina je htela da se najveći komičar bivše Jugoslavije rodi 1. aprila, na dan šale. Porodica Petrović živela je u Balšićevoj ulici u Kruševcu. U rodnom gradu završio je gimnaziju, gde je i počeo da se bavi glumom – u dramskoj sekciji.   U vreme Drugog svetskog rata nalazio se Kulturno-prosvetnoj ekipi 47. divizije NOVJ. Nakon rata i demobilizacije upisuje studije veterine u Beogradu. Nastavlja da se bavi glumom u KUD „Ivo Lola Ribar“.   Godine 1946. postaje član Dramskog studija Radio Beograda, gde i počinje njegova popularnost učestvovanjem u emisiji „Veselo veče“. Od 1951. do 1977. godine bio je član Humorističkog pozorišta u Beogradu. Glumi i u prvoj seriji Televizije Beograd – „Servisna stanica“, od 1959. godine. U toj seriji se proslavio tumačeći lik kuvara Jordana. U pozorištu, između ostalog, igra u predstavi „Bog je umro uzalud“ (snimljen i film) i antologijskoj komediji Dragutina Dobričanina „Zajednički stan“ (kasnije je snimljena i TV verzija).   Od 1976. godine imao je status slobodnog umetnika.   Ostvario je veliki broj uloga na filmu i u TV serijama. Najbolje uloge ostvario je u serijama „Servisna stanica“ (1959), „Ljubav na seoski način“ (1970), „Kamiondžije“ (1972), „Vruć vetar“ (1980) i „Kamiondžije 2“ (1983), kao i u filmovima „Orlovi rano lete“ (1966), „Bog je umro uzalud“ (1969), „Paja i Jare“ (1973), „Avanture Borivoja Šurdilovića“ (1980) i „Kamiondžije ponovo voze“ (1984).

img183_stitch-crop2

foto:yugopapir.blogspot.com

   Dobitnik je više nagrada: 1974. je dobio Sterijinu nagradu, 1977. Sedmojulsku nagradu, 1991. Nušićevu nagradu za životno delo, 1995. RTS-ovu nagradu za životno delo, „Zlatnog ćurana“ za životno delo na danima komedije u Jagodini…

   Čkaljin sin, Čedomir Petrović, takođe je uspešan glumac.

   Poslednje godine života proveo je tiho, povukavši se iz javnog života. Javno se angažovao 2000. godine u predizbornoj kampanji demokratskih snaga. Umro je 20. oktobra 2003. godine u Beogradu.

   U Kruševcu, u Balšićevoj ulici, pred Čkaljinom kućom, 2005. godine podignut mu je spomenik. Nekadašnja ulica Milanka Kušića, na Zvezdari u Beogradu, od novembra 2006. godine zove se po Miodragu Petroviću Čkalji.

 

 

NASTAVCI

Nastavite sa čitanjem

NIJE TREBALO DA JE SLUŠAM…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________

MALI PRINC- VIII poglavlje

Ubrzo sam bolje upoznao taj cvet. Na planeti malog princa bilo je uvek jednostavnog cveća, ukrašenog samo jednim redom kruničnih listića, koje nije zauzimalo mnogo mesta, i nije nikome smetalo. Ono bi se pojavilo jednog  jutra u travi, zatim bi uvenulo uveće. Ali ovaj cvet iznikao je jednoga dana iz neke semenke, donete neznano otkuda, i mali princ je vrlo brižljivo nadgledao izdanak koji nije ličio na druge. To je mogla biti neka nova vrsta baobaba.

Ali ubrzo prestade da raste i poče da pupi. Mali princ, koji je prisustvovao razvoju tog ogromnog pupoljka, osećao je da će iz njega iznići čudesno priviđenje, ali cvet nikako da dovrši ulepšavanje u zaklonu svoje zelene sobe. Brižljivo je birao boje. Oblačio se polako, dodavao je jedan po jedan listić. Nije hteo da iziđe sav zgužvan kao bulka. Hteo je da se pojavi u punom sjaju svoje lepote. Eh! naravno. Bio je to vrlo razmetljiv cvet. Njegovo tajanstveno udešavanje trajalo je, dakle, danima i danima. A onda, jednog jutra, upravo u trenutku kada se sunce rađalo, on se pokazao.

I ruža, koja je tačno sve pripremila, reče zevajući:
-Ah! Tek sto sam se probudila… Molim vas oprostite… Još se nisam očešljala…
Tada se mali princ nije mogao uzdržati od divljenja:
-Kako ste lepi!
-Zar ne, odgovori slatko ruža. I rodila sam se u isto vreme kad i sunce…
Mali princ shvati odmah da nije naročito skromna, ali bila je tako dirljiva!
-Čini mi se da je vreme doručku, dodala je uskoro, budite dobri i mislite na mene…
I mali princ, sav zbunjen, potražio je vedro sa vodom, i zalio ružu.

 Tako ga je vrlo brzo počela da muči svojom malo podozrivom taštinom. Jednog dana, na primer, govoreći o svoja četiri trna, rekla je malom princu:
-Mogu doći tigrovi sa svojim kandžama!

-Na mojoj planeti nema tigrova, odvratio je mali princ, a zatim, tigrovi ne jedu travu.
-Ja nisam trava, odgovori slatko ruža.
-Oprostite mi…
-Ja se uopste ne bojim tigrova, ali užasavam se promaje. Zar nemate neki zaklon? –  Uzašavati se promaje… to nije velika sreća za jednu biljku, primetio je mali princ. Ova ruža mnogo zanoveta…
-Uveče će te me stavljati pod stakleno zvono. Kod vas je vrlo hladno. Niste na dobrom mestu. Tamo, odakle ja dolazim…

 Ali je ućutala. Došla je u vidu semenke. Nije mogla nista da zna o drugim svetovima. Ponižena što je dopustila da je iznenade kako priprema tako naivnu laž, nakašljala se dva-tri puta da bi dokazala malom princu da nije u pravu:
-A zaklon?
-Upravo sam hteo da odem da ga potražim, ali ste mi vi nešto govorili!
Ona tada poče jače da kašlje da bi kod princa izazvala grižu savesti.
Tako je mali princ, i pored sve njene dobronamerne ljubavi, brzo posumnjao u nju. Ozbiljno je shvatio beznačajne reči i postao vrlo nesrećan.
„Nije trebalo da je slušam, poverio mi je jednog dana, ne treba nikad slušati ruže. Treba ih gledati i mirisati ih. Moja je obavila mirisom planetu, ali ja nisam znao u tome da uživam. Ta priča o kandžama, koja me je toliko razdražila, trebalo je da me gane…“
Još mi je poverio:
„Nisam tada uopšte nista shvatio! Trebalo je da je cenim po delima, a ne po rečima. Omamljivala me mirisom i nadahnjivala me. Nisam smeo da pobegnem! Trebalo je da pogodim njena osećanja koja su se krila iza sitnih lukavosti. Ruže su tako pune protivurečnosti!

Ali, bio sam isuviše mlad da bih umeo da je volim.“

Antoan de Sent-Egziperi

__________________________________________________________________________________________________________

JA SAM ODGOVORAN ZA SVOJU RUŽU:tamoiovde.wordpress.com

JA SAM ODGOVORAN ZA SVOJU RUŽU…

tamoiovde-logoMALI PRINC – XXI poglavlje

Tada se pojavi lisica: -Dobar dan, reče lisica.

TAMOiOVDE-Dunav-Dobar dan, učtivo odgovori mali princ koji se okrete, ali ne vide ništa. -Evo me ovde, reče jedan glas, pod jabukom… -Ko si ti? upita mali princ. Vrlo si lepa… -Ja sam lisica, reče lisica. -Hodi da se igramo, predloži joj mali princ. Tako sam tužan… -Ne mogu da se igram sa tobom, reče lisica. Nisam pripitomljena. -Ah! izvini, reče mali princ.

A onda razmislivši dodade: -Šta to znači „pripitomiti“? -Ti nisi odavde, reče lisica, šta tražiš? -Tražim ljude reče mali princ.

Šta znači to pripitomiti. -Ljudi imaju puške, reče lisica, i oni love. To je prilično nezgodno! Ali oni gaje i kokoši. Po tome su zanimljivi. Tražiš li kokoši? -Ne, reče mali princ. Tražim prijatelje. Šta znači to „pripitomiti“? -To je nešto što se davno zaboravilo, reče lisica. To znači „stvoriti veze…“ -Stvoriti veze?

-Naravno, reče lisica. Ti si za mene samo mali dečak sličan stotinama hiljada drugih  dečaka. I ti mi nisi potreban. A ni ja tebi nisam potrebna. Ja sam za tebe samo lisica slična stotinama hiljada lisica. Ali, ako me pripitomiš bićemo potrebni jedno drugom. Ti ćes za mene biti jedini na svetu. Ja ću za tebe biti jedina na svetu…

-Počinjem da shvatam, reče mali princ. Postoji jedna ruža…. mislim da me je pripitomila… -To je moguće, reče lisica. Čega sve nema na Zemlji… -Ah! to nije na Zemlji reče mali princ. Lisica je izgledala vrlo radoznala: -Na nekoj drugoj planeti? -Da. -Ima li lovaca na toj planeti? -Ne. -Gle, pa to je zanimljivo! A kokoši? -Ne. -Nista nije savršeno, uzdahnu lisica. Ali lisica se ponovo vrati na svoju misao: -Moj život je jednolik. Ja lovim kokoši, ljudi love mene. Sve kokoši su slične, i svi ljudi su slični. Meni je, dakle, pomalo dosadno.

krajičkom oka, a ti nećes ništa govoriti. Govor je izvor nesporazuma. Ali, svakog dana, sešćeš malo bliže…. Sutradan mali princ ponovo dođe. -Bilo bi bolje da si došao u isto vreme, reče lisica. Ako dolaziš, na primer, u četiri sata popodne, ja ću biti srećna već  od tri sata. Ukoliko vreme bude odmicalo, biću sve srećnija. U četiri sata biću uzbuđena i uznemirena; upoznaću cenu sreće! Ali ako budeš dolazio kad ti padne na pamet, nikada neću znati za koji čas da spemim svoje srce…

Potrebni su čitavi obredi za to. -Šta je to obred? upita mali princ. -I to je nešto što se davno zaboravilo, reče lisica. To je ono što čini da se jedan dan razlikuje od drugog, jedan čas od drugih časova. Kod mojih lovaca, na primer postoji jedan obred. Oni četvrtkom igraju sa seoskim devojkama. Četvrtak je, dakle, divan dan! Idem u šetnju čak do vinograda. Kad bi lovci igrali kad im padne na pamet, svi bi dani ličili jedan na drugi, i ja ne bih uopšte imala odmora.

Tako mali princ pripitomi lisicu.

A kad se dan rastanka približi: -Ah! reče lisica… Plakaću. -Sama si kriva, reče mali princ, nisam ti želeo nikakva zla, ali ti si htela da te pripitomimAli, ako me ti pripitomiš, moj život će biti kao obasjan suncem. Upoznaću bat koraka koji će biti drukčiji od svih ostalih. Drugi koraci me teraju pod zemlju. Tvoj će me kao muzika pozivati da izadjem iz rupe. A zatim pogledaj! Vidiš li tamo dole, polja puna žita? Ja ne jedem hleb.

Za mene žito ne predstavlja ništa. Žitna polja ne podsećaju me ni na šta. A to je žalosno! Ali ti imaš kosu boje zlata. Biće divno kada me pripitomiš! Žito, koje je pozlaćeno, podsećaće me na tebe. I ja ću voleti šum vetra u žitu… Lisica ućuta i dugo gledaše malog princa: -Molim te… pripitomi me, reče ona. -Vrlo rado, reče mali princ, ali nemam mnogo vremena. Treba da pronađem prijatelje i da se upoznam s mnogim stvarima. -Čovek poznaje samo one stvari koje pripitomi, reče lisica. Ljudi nemaju više vremena da bilo šta upoznaju. Oni kupuju gotove stvari kod trgovaca.  A kako nema trgovaca koji prodaju prijatelje, ljudi više nemaju prijatelja. Ako hoćeš prijatelja, pripitomi me!

-Šta treba da radim? upita mali princ. -Treba da si veoma strpljiv, odgovori lisica. Najpre ćeš  sesti malo dalje od mene, eto tako, na travu. Gledaću te . -Naravno, reče lisica. -Ali ti ćes plakati, reče mali princ. -Naravno, reče lisica. -Znači, time nista ne dobijaš! -Dobijam, reče lisica, zbog boje žita. Zatim dodade: -Idi, pogledaj ponovo ruže. Shvatićeš da je tvoja jednistvena na svetu. Vrati se onda da mi kažeš zbogom, a ja ću ti pokloniti jednu tajnu.

Mali princ ode da ponovo vidi ruže. -Vi uopste ne ličite na moju ružu, vi još ništa ne značite, reče im on. Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao što je bila moja lisica. Bila je to obična lisica slična stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svetu. Ruže su se osećale veoma nelagodno. -Lepe ste, ali ste prazne, reče im on još. Čovek ne može da umre za vas. Naravno, običan prolaznik poverovao bi da moja ruža liči na vas.

Ali ona sama značajnija je od svih vas zajedno zato što sam ja nju zavoleo. Zato što sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato što sam njoj napravio zaklon. Zato što sam radi nje poubijao gusenice (sem one dve-tri radi leptirova). Zato što sam nju slušao kako se žali, hvališe ili kako ponekad ćuti. Zato što je to moja ruža. I on se vrati lisici. -Zbogom, reče joj on…

-Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati.

-Suština se očima ne da sagledati, ponovi mali princ da bi zapamtio. -Vreme koje su uložio oko tvoje ruže čini tu ružu tako dragocenom. -Vreme koje sam uložio oko moje ruže… reče mali princ da bi zapamtio.

-Ljudi su zaboravili tu istinu, reče lisica. Ali ti ne treba da zaboraviš. Ti si zauvek odgovoran za ono što si pripitomio. Ti si odgovoran za svoju ružu.

-Ja sam odgovoran za svoju ružu, ponovi mali princ da bi zapamtio.

Antoan de Sent-Egziperi

________________________________________________________________________________________

NIJE TREBALO DA JE SLUŠAM: tamoiovde.wordpress.com