MIRIS LJUBAVI…

OVO NISTE ZNALI: Ljubavna priča iz srpskog srednjeg veka koja će osvojiti svet!

Onako kako je naš kralj Uroš I Hrapavi dočekao svoju „frušku“ nevestu svaka bi žena u bilo kom vremenu, pa i današnjem, poželela. Pred vama je priča koja će, kada bude ekranizovana, osvojiti svet

Foto: Wikipedia/Vanjagenije, flickr/ManuQC

Čitav svet ushićeno prati brojne ljubavne priče iz istorije raznih naroda, a Holivud je mnoge od njih ekranizovao. Evo jedne priče iz srpske istorije za koju mnogi od vas sigurno nisu čuli.

Srpska srednjevekovna država nastala je u Raškoj, u dolini Ibra, u kojoj je bilo njeno središte i težište, dok se nije posle smrti cara* Časlava Klonimirovića preselila na jug, u Duklju, u kojoj se pojavio i prvi srpski kralj Mihailo I Vojisavljević.

Pojavom Nemanjića prestona dvorana se ponovo seli na sever, pravoslavno hrišćanstvo definitivno postaje deo identiteta srpske države, a nakon toga i srpskog naroda.

Dolina Ibra će uskoro postati srpska Dolina kraljeva niz čije će obronke neprestano treperiti zvuk vizantijskog pojanja, a odmah potom i živi spomenik jedne ljubavi na neviđeno, jednog pravog srednjevekovnog “blajnd dejta”.

Ko su bili njegovi akteri?

UROŠ I HRAPAVI

Foto: Wikipedia/le_serbe

Bio je najmlađi sin Stefana Prvovenčanog i Ane Dandolo, unuk Stefana Nemanja, praunuk mletačkog dužda Enrika Dandola.

Vladao je 33 godine i imao četiri sina od kojih su dvojica bili kraljevi, Dragutin i Milutin.

Njegova najvažnija zadužbina su Sopoćani, biser arhitekture raškog stila, a iza sebe je ostavio između ostalih zamkova i glasoviti Maglič.

U Srbiju je doveo Sase, nemačke rudare, koji su iskopavanje sirovina iz naše rudom bogate zemlje podigli na viši nivo.

Foto: Wikipedia/Lumen roma

To je i srpsku privredu i trgovinu u celini uzdiglo, pa se njegova vladavina može posmatrati i kao doba mira, sreće i blagostanja, iako je kratkotrajno (i neuspešno) ratovao protiv Ugarske, te uspešno (i kratkotrajno) protiv Dubrovnika.

U spoljnoj politici je težio udaljavanju od Vizantije.

Istorija ga je upamtila kao Velikog ili Hrapavog. Za ovaj drugi nadimak postoje brojne teorije, ali on verovatno dolazi ili od rošavosti njegovog lica ili od hrapavog glasa.

KO JE BILA JELENA ANŽUJSKA

Ne znamo tačno. Veruje se da je bila u srodstvu sa kraljem Karlom I Anžujskim od Napulja i Sicilije, pošto je on u jednom pismu pominje kao svoju rođaku; međutim, engleski istoričar Gordon Mekdanijel tvrdi da je ona zapravo unuka sestre latinskog cara Konstantinopolja Boduena II; treći kažu da je Anžujska pogrešan prevod prezimena Anđela, mađarskih plemića.

Ako će vam pomoći, njen biograf patrijarh Danilo II piše da je bila “roda fruškoga”, odnosno francuskoga, čime bi misterija mogla biti rešena da se u tadašnjoj južnoj Ugarskoj a današnjoj severnoj Srbiji ne nalazi gora Fruška. Ovako, njeno će poreklo ostati misterija, možda nikada razjašnjena.

Njena najpoznatija zadužbina je čarobni manastir Gradac, u kome je i sahranjena. Osnovala je prvu žensku plemićku školu u Srbiji, organizovala je prepisivanje knjiga koje je kasnije poklanjala, na svom dvoru u Brnjacima na severu Metohije imala je i “knjigohranilište“, odnosno biblioteku. Tu je takođe imala i čuvenu školu za siromašne devojke gde su mogle da uče vez i ostale poslove, ali i pismena i muziku.

MIRIS LJUBAVI

Kako je Jelena Anžujska došla u Srbiju je priča koja će zaista – ako se naša inicijativa od pre godinu sprovede u delo kao što Dragan Bjelogrlić najavljuje – rastopiti i oduševiti ceo svet, kada jednom bude ekranizovana.

Foto: flickr/ManuQC

Naime, buduća kraljica pristala je brodom u srpskom primorju i krenula put naše prestonice preko Zete, današnje Crne Gore. Da bi je, legenda kaže, podsetio na rodnu Provansu i iskazao ljubav kojoj će ostati veran do kraja života, Uroš je zasadio jorgovane od današnjeg Kraljeva pa sve do Raške.

Golemo mnoštvo plavih i ružičastih cvetnih stabala oplemenjivalo je divlju lepotu Ibarske klisure, a Dolina jorgovana postala je tako prava oda ljubavi i nežnosti srpskog kralja Uroša I Hrapavog prema svojoj “fruškoj” nevesti.

Ne znamo kakav je bio njihov prvi susret, ne znamo kakva je Jelenina reakcija bila dok je putovala drumom i mirisala romantični zanos svog budućeg muža, ali znamo da su ostali verni jedno drugom do kraja života, a iz njihovih biografija možemo da zaključimo i da su se voleli. I da je Jelena zavolela Srbiju koju nikada nije napustila. Prvi utisak, na koncu, možda i jeste najbitniji.

GDE JE DOLINA JORGOVANA

Foto: flickr/Nomadic Lass

Crkva je Jelenu Anžujsku posle smrti kanonizovala kao sveticu, a već desetak godina se u njenu čast početkom maja održavaju “Dani jorgovana”, kada oživljavaju i srednjevekovni Maglič i manastir Žiča.

Dolina jorgovana počinje kod Kraljeva, i nastavlja se dalje na jug niz Ibar, te okružuje zamak Maglič koji se nalazi na magičnom kupastom uzvišenju iznad lakat-krivine koju pravi ova mistična reka, na oko 30 kilometara jugozapadno od Kraljeva.

Ako planirate da je posetite, počnite polako da se spremate. Nije svejedno, krećete na put koji vas vodi hiljadu godina unazad.

(Napomena: Imajte u vidu da termin car ovde upotrebljavamo u njegovom prvobitnom značenju: savremenici Rastka Nemanjića zovu carevićem, a on vladavinu svoga oca carevanjem, iako je zvanična titula bila veliki župan; isto važi i za potonje vladare koji nisu nosili carske titule. U pitanju je verovatno drevna titula koja se tek kasnije izjednačava sa pojmom imperatora.)
(V. V.) telegraf.rs   

Izvor:dinastijanemanjic.weebly.com

---

 

NAJVEĆA PRAŠUMA U EVROPI…

Povodom 26. septembra, Svetskog dana čistih planina

Planinske zajednice zauzimaju petinu kopnenog područja na planeti nam Zemlji, dok njihovi nemerljivi resursi predstavljaju osnovni životni oslonac čak desetini ljudske populacije.

Svetski dan čistih planina je povod za našu ličnu, makar neku aktivnost, koja će doprineti da se ovo nemerljivo blago zaštiti i očuva u svom izvornom, veličanstvenom sjaju.

Bora*S

---

---

Perućica – biser prirodnog blaga Republike Srpske, najveća prašuma u Evropi

Sigurno najvredniji biser u nizu prirodnog blaga nacionalnog parka Sutjeska je strogo zaštićeni rezervat Perućica, jedna od retkih sačuvanih prašuma Evrope.

Još davne 1938. godine, šumari taksatori prilikom izrade uređajnog elaborata na planini Maglić, pronalaze u slivu rečice Perićice, u uvali između Maglića, Volujaka i Sniježnice, prekrasne vrste bukve, jele i smrče čija je drvna masa prelazila 1000 m3 po hektaru, a visina pojedinih stabala dostizala preko 50 m.

Šumske vrste Perućice nisu imale premca u Dinaridima, ne samo po drvnoj masi i visini, već i po sastavu, izgledu i lepoti. Sve je to bio razlog da Vlada SR BiH 1952. godine izdvoji područje Perućice sa površinom od 1234 ha „iz redovnog šumarskog gazdovanja , kao šumarski objekat potreban naučnim istraživanjima i nastavi“, a 1954. godine, to područje, uvećano za još 200 ha, stavlja se pod zaštitu države kao prirodni rezervat.

Pogled sa Vidikovca (Dragoš Sedlo) na Perućicu i vodopad Skakavac, koji se u srcu prašume stropoštava sa visine od preko 70 m, ispunjava čoveka zadovoljstvom što je taj mali deo iskonske prirode, sa bogatim multifunkcionalnim biodiverzitetom, sačuvan za sadašnje i buduće generacije.

Očuvanje i zaštita Perućice u izvornom stanju je jedan od glavnih zadataka Nacionalnog parka Sutjeska. U rezervatu je sve prepušteno prirodi. Rađanje, život, umiranje i ponovno rađanje, taj večiti životni ciklus, odvija se bez intervencije čoveka. Na ostacima prirodno umrlih stabala buja novi život.

Perućica predstavlja, danas tako retku, prirodnu laboratoriju sa velikim značenjem za mnoge naučne discipline, za edukaciju, kao i za jednostavno uživanje u čistoj i nedirnutoj prirodi.
Živi svet Perućice izražen kroz vegetaciju (fitocenoze i biljne zajednice, ekosisteme, floru, faunu i drugo) je veoma raznovrstan i bogat.

Perućica je zbog svog južnog položaja u Evropi (submediteransko-mediteransko područje), bila za vreme ledenog doba veoma značajan refugijalni prostor koji je omogućio da se mnoge termofilne vrste evropskog severa i njenog središta sačuvaju na ovom području. Ledeno doba je zahvatilo područje Perućice pa su njeni vršni delovi bili prekriveni lednicima, o čemu svedoče ostaci glacijalnih perioda (lednički cirkovi i korita, morene raznovrsnog karaktera, glacijalni obluci, i dr.). Niži delovi Perućice ostali su bar delimično, bez ledničkog pokrivača, što je omogućilo razvijanje refugijalne flore i vegetacije (Ostrya carpinifolia i njene zajednice i druge).
(Iz prezentacije „Perućica-zemlja magije“).

U okviru ovog strogog prirodnog rezervata, zaštićena su, pored šumskih vrsta bukve, jele i smrče, još i vrste subalpske bukve, čiste ili sa planinskim javorom; subalpske smrče, te vegetacija bora krivulja, ili tzv. klekovina bora i planinska travnjačka vegetacija.

U Perućici, kao i u drugi delovima parka, nalazi se zaista, pravo bogatstvo i raznovrsnost biljnog sveta, te niz endemskih i rijetkih vrsta. O bogatstvu biljnog sveta Perućice može da posvedoči i to da je registrovano preko 170 vrsta drveća i grmlja i preko 1000 vrsta zeljastog bilja. Istraživanja zastupljenosti vrsta mahovina i lišajeva tek su započela.

Stoga su ovi predeli već dugo pravi magnet za naučnike i istraživače iz raznih naučno-istraživačkih disciplina.
Prolazak kroz Perućicu je dozvoljen samo uz prethodnu najavu i pratnju vodiča iz Nacionalnog parka Sutjeska.
Izvor:srbijuvolimo.rs

---

---

MAGLIČ, KAMENA KRUNA NAD REKOM…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________

I dok je klisura Ibarska skoro u polumraku, okupan novembarskim suncem, na jednom od zapadnih ogranaka Stolova, 20 kilometara uzvodno od Kraljeva, u klisuri reke Ibar, 150 metara iznad nivoa reke,  uzdiže se grad Maglič.

Poseban, izuzetan.

Poželite li da ga „osvojite”, kad ga ugledate ovakvog i dopadne vam se na prvi pogled ili vam se dopao još ranije, neophodna  vam je odvažnost, spretnost upornost i strpljenje. Da.

Uostalom, znate kako to već ide sa posebnima. I izuzetnima.

__________________________________________________________________________________________________________________________________________

Do Magliča, sa pozicije na kojoj sam se nalazio, vodi dotrajali i ne baš bezbedan viseći most preko brzog i moćnog Ibra, a potom, nešto od kilometra duža , strma, krivudava i uska „kozja” staza.

Čak šta više, zbog dotrajalosti- upotreba mosta je i zabranjena.

Dakle, ako ipak na sopstven rizik osvojite ovaj utvrđeni grad, uverićete se da je baš zahvaljujući teškoj dostupnosti, uspešno preživeo sve nevolje, ratne, prirodne i druge nepogode, tokom više od 700 godina postojanja.

U unutrašnjost utvrđenja ulazi se kroz dve kapije, koja ima izduženu osnovu, prostire se u pravcu severozapad-jugoistok, zahvata površinu od 2.190 metara a opasana je visokim bedemima koji povezuju 8 kula.

Na severoistočnom kraju nalazi se šanac usečen u stenu. Iznad šanca uzdiže se „Donžon-kula“ sa malim gradom. Na suprotnom kraju, smeštene su jedna uz drugu tri kule koje se uočavaju sa velike udaljenosti. Sa ovih su držaoci utvrđenja kontrolisali ulaz u i izlaz iz klisure  Ibra, čije je korito nekoliko kilometara pre Magliča gotovo pravolinijsko, što je omogućavalo izvanrednu preglednost.

__________________________________________________________________________________________________________________________________________

Ko i kada je podigao ovo srednjevekovno utvrđenje- nije sasvim pouzdano utvrđeno. Od nekoliko pretpostavki navodim dve-moguće najverovatnije.

Po jednoj, grad je podigao Stefan Prvovenčani da bi štitio svoju zadužbinu Žiču sa jedne i Studenicu, zadužbinu Nemanjinu, sa druge strane.

Druga pretpostavka-Maglič je podigao njegov sin Uroš II, kako bi sprečio najezdu i prodor Mongola kroz Ibarsku klisuru i tako zaštitio Sopoćane i Studenicu.

Širenje srednjevekovne srpske države doprinelo je da Maglič izgubi na svom prvobitnom značaju „čuvara“granice, pošto se našao u srcu te države.

No, gubeći na jednom, dobija na drugom-postaje sedište srpskog arhiepiskopa Danila II, koji odavde upravlja crkvenim i državnim poslovima.

Otud i prve tragove o njegovom postojanju nalazimo u zapisima arhiepiskopa Danilo, koji potiču iz 1337. godine.

Sudeći po tome, najverovatnije da je grad podignut u 13. veku.

No, ako činjenica o tačnom vremenskom periodu njegovog nastanka nije sasvim poznata, očigledno da je Maglič imao sasvim jasnu funkciju a ta je, pre svega kontrola i zaštita karavanskog i vojnog puta koji vekovima unazad prolazi ovuda, kroz klisuru duž toka reke Ibar.

 Autor: Bora Stanković