ČAROBNJAK SRPSKOG SLIKARSTVA…

tamoiovde-logo

Milić Stanković – Milić od Mačve, slikar i književnik, umro je na današnji dan, 8. decembra 2000. godine.


MILIĆ OD MAČVE: ANĐEO ILI VAMPIR

U tople letnje večeri, dok u, sasvim mlakom vazduhu, lebdi miris pokošenog sena, na visoravni Zlatibora, tu i tamo, javljaju se čudne svetlosti između plastova sena i tamnih kaiševa borovih šumaraka. Neodređene i treptave svetlosti stalno se premeštaju po padinama i zalutali putnik se odjednom zapita u čudu šta to može biti, dok seljak, zadržan na proplanku do sumraka, skuplja seno i postaje zabrinut.

Troludan Milić, 1973. (96 x 75) Militch le triple fou

„Daleko bio sotona od nas“ — šapuće on, kako bi odvratio nečastivog od sebe. Ali, da li se samo radi o Nečastivom, o Gospodaru gromova, Napasniku ili o Sotonjaku?

Zar te prozračne svetlosti ne liče, da se čovek prosto naježi, na ognjene zmajeve oči, začarane napuštene kolibe ili, još više, na pogurene veštice u potrazi za nežnim dečjim srcima i mekim stomacima? … Savršene u nagosti, čija tela prikrivaju velovi guste zlatkaste nose, sa otsjajima umotanog hrastovog žira i šišarki, rođene iz rose, vile pletu svoje kolo. Te strasne i svirepe nimfe srpskoga porekla, traže društvo izuzetnih ljudi, nudeći svoje zmijoline poglede … Sem, ako se ne radi o stravičnom jecaju vukodlaka, koji na taj način dozivaju na banket sve vampire, i ravničarske i planinske iz cele Srbije, koji, tek što su pobegli iz svojih provaljenih grobova, traže pri svetlosti meseca, prijatelja mrtvih, neko mlado telo da zagrizu ili deflorišu …

Ne plašite se više, valjani ljudi, i prestanite da drhtite: onaj, koji sa fenjerom u ruci odlazi u pomrčinu kako bi ojačao kao Antej svoju vezu sa svemirom, nema ničeg u sebi od tog opasnog vampira i, uopšte, ne boji se glogovog koca ili divlje ruže. To je samo umetnik koji iskreno opšti sa prirodom; pravi sin tog srpskog naroda koji je određen, kao što se to Mickijević tako lepo izrazio da bude „pesnik i muzičar čitave slovensne rase i najveća literarna slava te ogromne porodice“.

On se zove Milić, a dolazi iz Mačve gde je oduvek njegova jaka rasa, herojska i ponosita obrađivala zemlju. Istina, on voli da se pretstavlja za vampira, kad kaže, uverava nas on, da je upravo on taj koji povremeno ustaje iz groba i prkosi matematici. Ledeni slikar neba i zemlje, takođe preuzima prerogative da je rodonačelnik srbijanskih vampira krajputaša, onih, koji se kotrljaju kraj prašljavih seoskih drumova od ponoći pa sve do rane zore . . .

Mi svi znamo šta treba stvarno misliti o vampirima. I mi u toj njegovoj „tvrdnji“ vidimo samo šalu maštovitog čudaka, samo intelektualnu fantaziju, dostojnu Petrusa Borela koji u krugu uštogljenih buržuja, traži detinji mozak pečen na puteru. Ali, ipak, da ne bude, zablude, Milić u suštini čvrsto veruje u postojanje vampira i fantasmagoričnih bića, koja nastanjuju bogatu mitologiju njegovog zavičaja.

Kao onaj legendarni princ koji je iz ljuske slomljenog lešnika stvorio plamen sposoban da zapali šumu, Milić se, još kao sasvim mlad, trudio da priziva demone, duvajući u kapicu od hrastovog žira. On ih je isto tako pratio u njihovoj nestalnoj trci oko vodenica duž obala Drine i njenih neukrotivih virova! Možda je čak sa okovanim sandučetom u rukama, punim veneričnih travki, sastavljao neki filtrat s kojim može osvojiti ljubav isuviše nepokornih devojaka. Ili, to samo budi iz sna velike slikare, kojima se najviše kao mladić divio: Hijeronismusa Boša, Pitera Brojgela, Đuzepe Arčibolda i Johana Patinira.

Milićeva sećanja na rano detinjstvo, provedeno u začaranoj atmosferi sela, samo su utisnula neuništiv pečat na, već, plodnu maštu. Roden je dobro rekao da je „genije pastuv koji pravi nešto sa prirodom“.

Stvarno, ništa ne bi moglo bolje definisati Milića nego taj izraz — „pastuv“! Neumoran i plodan radnik, znatiželjan i ljubopitljiv za hiljadu stvari, unosi savršenstvo i u najsitniji detalj. Upornost, izdržljivost i energija mogu se odmah pročitati na njegovom licu, na kojem su usne lepo izvajane, a žive i prodorne oči odaju utisak snage i dobrote u isto vreme.

Milić od Mačve odgovara idealnom tipu Srbina kojeg je opisao pre stotinak godina Elize Reklus. (Elisee Reclus) To su, kaže slavni geograf, ljudi lepog rasta, snažni, širokih ramena koji ponosno drže glavu. Crte su izrazite, nos pravilan, a često orlovski, jagodice po malo istaknute, kosa je retko kada crna i vrlo je obilna i čvrsta; oko prodorno i okrutno, gusti brkovi ili brada daju svim licima vojnički izgled“.

Ko ne bi mogao zamisliti Milića kako vitla sa isukanim mačem ili čvrste noge kako igra kolo pri pisnavom zvuku frule? Ili, još bolje, kako svira na gusle svim svojim okupljenim pretcima i potomcima naravno, pod širokom krošnjom nekog starog duba!

Ako bismo se zadržali samo na tom fizičkom portretu, izgledalo bi vrlo lako zaokružiti mu ličnost. Ali, znak Škorpije pod kojim je ugledao svetlost dana dolazi, ne može biti bolje, da komplikuje sudbinu slikara. I najveći skeptik astrologije mora konstatovati koliko je Milić usamljenik na „Radovan-kuli“ ili u Zdanju na Zvezdari gde se zatvara da bi radio i maštao, pun zebnje zbog očiglednog ludila sveta.

Zabrinut je u pogledu duhovne budućnosti čoveka, mori ga nuklearna apokalipsa koja se nadvila nad ljudsnim glavama. Odatle dolaze njegova užarena crvena nebesa ispresecana letećim balvanima, asteroidima, raketama-zvezdama i globusnim telima, koja čudesno potsećaju na krvave kiše i kosmate komete iz ksilografija krajem Srednjeg veka. . .

Odatle njegovo svo mnogobrojno pretstavljanje mrtvih tvari koje se kreću atmosferom, kao na ikonama koje viđamo na pravoslavnim liturgijama ili na freskama srpskih crkava i manastira. Otuda, najzad, i njegovi hrastovi trupci koji paraju prostor, poput pretećih svedoka po uzoru na sveta drveta čije guste senke prikrivaju posvećivanje Perunovih vernika, boga davnih izčezlih vremena. Peruna više nema, ali i hrastovi nestaju, ti bajni nekadašnji ukrasi Praevrope. Ti kraljevi šuma, ta krošnjasta drveta svojim su granama činili stepenasta penjanja na nebeskom svodu; ti antropogonični heroji čiji je plod srodan završetku muškog uda, pretrpeli su dejstvo razornog ludila i nasilja koji nisu znali za milost.

Na čisto estetskom planu Milić od Mačve deluje, dakle, kao neko ko otkriva opasnosti i šalje uzbudljive pozive na prihvatanje razuma. Njegovo je slikarstvo, kao što to izvrsno piše Đorđe Kadijević „puno tragičnog sjaja, bljeska, krvi i požara u gužvi pomešanih predaka. Prema Miliću to je apokaliptična epopeja njene svireposti i apsurda, simbolično pretstavljena mašinama koje seju smrt i čiji sadistički mehanizmi pobeđuje ljudsko meso i krv . . .“

Svakako, pesimistična vizija! Milić se koristi umetničkim oružjem, ali on to oružje upotrebljava prema svom ljutitom temperamentu, uz privlačnosti za noćnu fantastiku, što ga nesvesno nagoni da „vampiriše“ svoju sredinu poput elektriciteta. Kao pravo ogledalo stanja njegove duše, njegovo slikarsvo ne bi moglo nikoga ostaviti ravnodušnim, jer, nametnuti dinamizam, vulkanska priroda, duh koliko ljubopitljiv toliko i strog, kompeziraju morbidna i mračna svojstva zvezdanog potpisa. I tako, tu dominira duhovna vežba, stvaralačka snaga koja ga raspaljuje a ljubav prema gotovom i završenom u slici, razara ga do ludila.

Najbolji dokaz te vitalnosti i plodnog ambiguiteta pruža nam njegovo opredeljenje poslednje decenije ka piramidalnom uzlasku i rasporedu njegove slikarske geneze, od renesansnog horizonta do povratku vizantijskoj Vertikali vrednovanja pojmova, stvari i ličnosti. Iz toga proizilazi njegova RASTUĆA ili BOŽANSTVENA perspektiva, koja se od posmatrača širi a ne sužava se, kao što je to od Renesanse naovamo.

Posmatrač je uveden u jednom Milićevom ciklusu („III Knjiga Postanja“) u samu tačku gledišta, u srž pozorišta, u srce slikarske figuracije. Sloboda pokreta, živahnosti i svežina boja postojala je već u srpskoj srednjevenovnoj umetnosti koja je težila izduženosti alegorskih figura, (odlika vizantiskog izraza) da bi se, valjda, približila nekom internacionalnom, gotičkom izrazu. Milić od Mačve nije mogao a da ne bude prožet tom velelepnom snagom koja teče iz srpskih manastira Studenice, Ravanice, Sopoćana ili Kalenića.

Polazeći od tako raznolikih izvora kao što su mitologija, folklor, seosko vračanje i stara umetnost Srbije, umetnik uspeva da ostvari savršenu i obogaćujuću sintezu, koristeći postupke i recepte od davnina (boja u prahu, vosak). Koristeći topli vosak, on još jednom potvrđuje teoriju „vezanih sudova“, tako dragu Andre Bretonu, teoriji u kojoj se miri realnost sa maštom, banalno sa neobičnim. Fuzeli je sa svoje strane smatrao da je san polje koje je Umetnost najdalje istraživala i tvrdi da se san nalazi svugde prisutan, čak i u scenama koje su a priori najobičnije, svakodnevne . . .

Pokretano čudnom snagom koja se ruga Njutnovim zakonima, lete velelepni Milićevi balvani, čupa se korenje, veliki buketi cveća nestaju u pravcu otvorenog nebeskog svoda. Iznad kafanske sale, gde se okupljaju Milićevi junaci oko čaše rakije ili vina, odjednom se preteći pojavljuje lebdeći betonski blok u prostoru. Onde demoni, prijehavši iz pantiveka, okreću kazan na jednom seoskom raskršću zavejanim snegom. Tamo neka džinovska glava i živi šlem sećaju na antičke dekorativne motive koje su voleli flamanski primitivci; ispred sasečene šume prostire se kuruzište u kojem čuče napušteni ljudi. Čitavi pejsaži — božansko čudo ili đavolji prestiž!? Izgleda da sve visi u vazduhu, tamo gde obične vile grade svoje domove i tako sve postaje neuhvativo . . .

Vekovi, ličnosti i svetovi izmešani su, kao što su, to, uostalom, tradicija i modernizam, u veselom anahroničnom i bezvremensnom vrtlogu. Prelazi su bez granica, s jednog kraja sveta na drugi, s petla na magarca, s jedne ideje na drugu. Ta namerna konfuzija ne ostavlja, međutim, nikakav utisak nereda, čak ni haosa, već izaziva, kao fleka mastila u Boršovom testu, proces asocijalnih ideja, tj. nadrealnu viziju. „Ne bi trebalo da vam bude teško, piše Leonardo da Vinči u svojim beleškama, da se ponekad zaustavite i posmatrate mrlje na zidu, pepeo vatre, oblake ili blato, ili neke druge slične stvari — tu biste našli, stvarno, druge ideje“. Milić je prihvatio to minuciozno i pažljivo tumačenje detalja, što olakšava otkrivanje nepoznatog duha, ide dalje od ogledala prividnosti i ide putem suptilnosti „pit-tura metafizika“. Ne jednom je on raskinuo sa rutinom i primorao gledaoca da sebi postavlja pitanja: gde se on zapravo nalazi: nisam više ni ispred zida, ni ispred horizonta, već IZA tog zida i IZA horizonta.

Jednom rečju, onirični svet Milića od Mačve izaziva više estetskih uživanja, nego što je to prividni utisak nelagodnosti od totalne tragedije. Originalan u mnogo čemu i čvrst, može se uporediti sa himnom o prirodi, prvenstveno po prozračnosti vazduha preko kojeg se još može da diše uostalom i po blještavosti i lepoti boje! Posebno, šarm nadarenosti širi se iz Milićevih dela, sa stalno obnavljanim temama, dajući za pravo Herodotu, koji je tvrdio da su Dardanci ravnodušni prema svemu, ali samo ne prema poeziji!

Rolan Vilnev, Pariz 1981. 
Roland Villeneuve, Paris 1981.

Ludi Milić — ko je to? (116 x 81) Militch le fou qui est-ce?

Ludi Milić Militch l’homme fou

Ludi Milić sa loncem na glavi, 1976. (116 x 81) Militch l’homme fou, une marmite sur la tetê

Izvor: riznicasrpska


REKLI SU O MILIĆU OD MAČVE…
Milićeva dioptrija vizionara i žuta neba sa balvanima koji lete, probijaju pogled, perspektivu, sa narodom koji je dole naseljen, od Babinih ukova, do srpske Vedante, bila su jaka sećanja jednog dana, i gde ih razdvojiti, i gde ih spojiti, njega, i nas, i suprotne, i slične, a u potrazi za istinom, suštinom, i vrhovnom tajnom.

A svi smo živeli pored istih reka i sanjali isti san„.

Olja Ivanjicki

Fotografija: Militch de Matchva • Milić od Mačve • Godina izdanja: 1982.


MILIĆ STANKOVIĆ [MILIĆ OD MAČVE] — SLIKE

Varvari su ipak stigli, 1999.


Melanholija oil on panel, 32 x 40 cm Alba-Avis Gallery Canada

Trojstvo sa Vračara tempera on carton, 32 x 40 cm Alba-Avis Gallery Canada

Dolazak Srpske Princeze Dore oil on panel, 29 x 45 cm Alba-Avis Gallery Canada

Izvor: riznicasrpska


Rodno selo

Karađorđe na mišarskom bedemu, 1806. god. ulje na platnu

Srpski barbarogenije II

Milić od Mačve:Moja je mašta izvirala iz nedara narodne, kolektivne svesti o fantastičnom, što se odražavalo kroz najdublju kompaktnost sfere svesti mojih predaka i njihovih predanja. Bio sam u potpunosti svestan značenja takve fantastike, koja se ne kuje ni u kakvoj alhemičarskoj radionici sedamnaestog veka, a kamoli u medialnoj, pa ni kroz ostale svetske pokrete slične vrste. Ali, u vreme kad je Mediala pronalazila samu sebe, veoma je bilo važno okupljanje svih duhova za koje su san i mašta predstavljali realnost„.

Izvor:riznicasrpska


Kultura sećanja

Priredio: Bora*S


 

ČAROBNJAK DOKUMENTARNOG FILMA I VIDAR POSLEDNJIH OAZA PRIRODE …

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Petar Lalović, filmski reditelj i scenarista rođen je u Subotici na današnji dan, 8. jula 1932. godine.

пописDokumentarista, svestrani filmski umetnik, Petar Lalović je za četiri decenije rada snimio preko 50 dokumentarnih i kratkometražnih filmova, TV serija i igranih filmova sa temama iz prirode.

Iz bogatog opusa dokumentarnog stvaralaštva izdvajaju se „Poslednja oaza“ i „Svet koji nestaje“, filmovi o kojima su izdate i fotomonografije. Lalovićeva najpoznatija TV serija je „Briga za potomstvo“, a njegov prvi igrani film „Ptice koje ne polete“.

Nemoguće je nabrojati mnoštvo nagrada sa domaćih festivala, pre svega Festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma u Beogradu. Nagradu Saveta jugoslovenskog filma za životno delo dobio je 1986. godine. Autor čiji su filmovi obišli zemaljsku kuglu, pobrali najviša međunarodna priznanja, u svetu je izuzetno poznat i cenjen.

Napravio je putopisni filmski materijal sa Kube i autentične snimke Če Gevare, projekte o prirodi Amazonije, Indonezije… Lalovićevi filmovi su vredna svedočanstva iz oblasti ekologije, biologije, medicine, antropologije, humanosti… Svedočenjem o prirodi, koja je ugrožena i nestaje, njegovo delo predstavlja i svojevrsnu opomenu.

Film o posledicama NATO agresije na SRJ „Rekvijem za prirodu“, uradio je bez honorara, izjavivši da je to njegov dug prirodi.

_____________________________________________________________________________________________

SVET KOJI NESTAJE-film

_____________________________________________________________________________________________________

PTICE KOJE NE POLETE – film

_____________________________________________________________________________________________________

PETAR LALOVIĆ, ČAROBNJAK DOKUMENTARNOG FILMA I VIDAR POSLEDNJIH OAZA PRIRODE U NAMA

Najbolji od najboljih
Najpre ga je Džeremi Uis opčinio čuvenim dokumentarnim filmom „Ta divna stvorenja”. Iako je znao da nema majmune, lavove, krokodile, poželeo je da na našim prostorima snimi jednako zanimljive filmove o prirodi i životinjama. I uspeo. Od „Poslednje oaze” i „Sveta koji nestaje”, preko dvestotinak izvanrednih kratkih filmova, do „Beogradske oaze” i „Kako prodati nebo, vodu i toplinu zemlje”… Od letos je i zvanično „The Best of Best”, ispred svih, uključujući i Džeremija Uisa. A možda ničega od toga ne bi bilo da nije na vreme isključen iz partije
Piše: Radmila Tamindžić
Fotografije: NR Pres i arhiva sagovornika

05 copySnimanje najnovijeg dokumentarca o beogradskom Ratnom ostrvu sprečilo je letos Petra Lalovića da primi nagradu Najbolji od najboljih (The Best of Best) na Festivalu filmova iz divljine u japanskom gradu Tojama. Njegov čuveni Balegar već je jednom na istom festivalu dobio Gran pri. Međutim, pošto 2011. festival nije održan, zbog višestrukih prirodnih i tehnoloških katastrofa na japanskom tlu, među 20 ranije prvonagrađenih filmova biran je najbolji. Ostvarenje Petra Lalovića ubedljivo je pobedilo.
Iako je u svojoj karijeri napravio oko 350 kratkih dokumentarnih filmova, nekoliko dugometražnih i igranih, iako je dobio više od 150 značajnih nagrada kod nas i u svetu (petnaestak gran prija, Sedmojulsku, Avnojevu, Vukovu…) – ovo poslednje priznanje Laloviću je posebno važno. I to ne samo kao neporeciv dokaz planetarnog priznavanja njegovog majstorstva, nego mu je nadasve drago što je u ovoj osmominutnoj priči o sićušnom insektu skarabeju, bez ijedne reči, prepoznat pravi smisao metafore.

08 copyObjašnjava:
f2– Mnogi u mom balegaru, kojeg sam spazio dok sam snimao nešto drugo, pogrešno vide imitaciju Sizifa. Međutim, to je već izlizano, puki kliše. Nastojao sam da napravim svoju nadgradnju. Kroz ovu priču, zapravo, prikazujem epizodu iz života ljudi. Jer, on se, jadnik, muči da tu loptu od balege izgura uz brdo, a gore se nalaze čekači koji neće da prljaju ruke, nego samo uzmu na gotovo. E, sad, ko kako shvati; ja tu nemam teksta. Žiri u Japanu je, očigledno, shvatio.

TRI GODINE U KOPAČKOM RITU
04 copyGotovo celu svoju karijeru Petar Lalović posvetio je dokumentarnom filmu i životinjama, ne zato što je planirao, nego je tako slučajno ispalo. Prvo je u Beogradu počeo da studira istoriju umetnosti, dogurao do četvrte godine, ali mu je to bubanje obilja detalja bilo previše statično i dosadno. Potom je u Zagrebu završio odsek kamere na Akademiji za kazalište i film, a kasnije je diplomirao i na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Dakle, dvostruko pečen snimatelj, a kasnije i reditelj.
U početku je radio na koprodukcijama kao što su MarkoPolo ili Stepa, upoznao tada popularne glumce poput Elze Martineli, Robera Oseina, Horsta Buholca… Ali, nije mu bio nikakav izazov da bude negde četrdeseti u nizu, onaj što pomera kameru. U domaćem igranom filmu Mlad i zdrav kao ruža, sa Draganom Nikolićem u glavnoj ulozi, bio je direktor fotografije. Međutim, zbog nekih političkih i porno sekvenci u stilu neorealizma, film je zabranjen, a Lalović izbačen iz partije. Nije mu pomoglo ni to što je još kao desetogodišnjak otišao u partizane.
_Y9C9670 copy– Poveo me je 1944. teča Milutin Morača, čuveni general, komandant Pete krajiške divizije. Nisam imao nikakve ideale da se borim protiv fašista, bio sam dete, nego sam želeo da na konju i opasan bombama uđem u oslobođeni Beograd, da me vide moji klinci. Time je za mene revolucija bila ispunjena do kraja.

Izbacivanje iz partije ispalo je po Lalovića veoma dobro, jer se posle okrenuo prirodi, radeći seriju o životinjama za ondašnje Šumsko gazdinstvo „Jelen”, sadašnje „Srbijašume” – o gubarima, vidricama, jelenima, a kasnije nagrađene filmove poput Hrčka.
– To mi se mnogo više dopalo, jer sam bio kompletan autor od početka do kraja, baš kao Džejmi Uis, čija sam Ta divna stvorenja gledao bar deset puta. Iako mi nemamo majmune, krokodile, lavove, tigrove, kopkalo me je da li i ovde može da se napravi sličan film. Iz te provokacije pre tridesetak godina nastao je celovečernji dokumentarno-umetnički film Poslednja oaza, snimljen u Kopačkom ritu. To je onaj period kada se u proleće klinovi ptica vraćaju s dalekog juga i preleću urbane prostore da bi se nepogrešivo našli van domašaja civilizacije. Pored ostale divljači, u našoj oazi ima ih preko tri stotine vrsta. Pune tri godine skrivenom kamerom beležili smo rađanja, borbe, ljubav i smrt stanovnika oaze. I pored stalnog uništavanja, večno se obnavlja taj čudni svet divljine, u kome prirodni zakoni neverovatno podsećaju na ljudske norme i ponašanja.

DOKUMENTARAC OSVOJIO BIOSKOPE
06 copyPetar Lalović je naročito ponosan na to što je Poslednjom oazom probio led – uspeo je dokumentarnim filmom da osvoji bioskopske sale, i to na velika vrata. Sa osmehom se seća tog vremena:
– Na jesenjoj premijeri u „Jadranu” sala nije bila puna. Došli su uglavnom oni koji su karte dobili džabe. Tapkaroši, međutim, nisu imali pojma kakav se film prikazuje, pa su ostali kratkih rukava. Naletim na jednog i pitam ga da mi kaže nešto o filmu, a on ga hvali do neba: divno ovo, divno ono, a tek glumci…! E, pa, kad je već toliko hvalio, morao sam da kupim dve karte. Posle je munjevito krenula ta mund reklama, pa se samo u Beogradu za mesec i po dana nakupilo oko 280.000 gledalaca. Da se raspameti čovek! Pravljene su nove kopije, pa se film istovremeno prikazivao u šest bioskopa.

2 copyNa projekcije su dolazile čitave škole, a iz Akademije nauka stiglo je zvanično pismo u kome se kaže da je Poslednja oaza veliki doprinos u obrazovanju dece. U celoj tadašnjoj Jugoslaviji film je ukupno videlo oko sedam i po miliona ljudi. Još dok je snimao, Lalović je verovao da će film imati komercijalni uspeh, ali ne i da će, pored krimića ili pornića, da izazove toliko interesovanje. Možda je to bilo zato što…
– … sam verovao u taj svet, kao što i sada verujem da životinje imaju dušu. Umeju da vole, da mrze, da budu ljubomorne, da se udvaraju, među njima ima bračnih prevara, ima hermafrodita i homoseksualaca… Nisu to samo naše osobine. Filogenetski gledano, mi smo poslednji u lancu i sve smo to od njih preuzeli i „usavršili”. Mada sam imao konsultante, pre snimanja svakog svog filma dobro sam se pripremao. Ako sam radio insekte, proučavao sam ih kao student entomologije, ali ne strogo naučno, nego sam tražio dramu u njihovom životu. Bilo mi je bitno da mene priča zainteresuje, pa će onda i druge. Da nisam sve to video i proživeo, ne bi moji filmovi vredeli ništa. Možda i humanizujem neke stvari u svojim filmovima, ali mislim da malo više humanosti neće smetati nauci.

RATNO OSTRVO – DRAGULJ USRED METROPOLE
12a copyTri-četiri godine posle Oaze, i niza kratkih filmova između, Lalović je snimio svoj drugi dugometražni dokumentarni film – Svet koji nestaje. Pored mnoštva dvonožnih i četvoronožnih aktera, tu mu je glavni lik Gile, baksuzno prasence, trinaesto po redu, koje je majka odbacila jer ima samo 12 sisa.
– U tom filmu narator je bio nedavno preminuli Pera Kralj, koga su njegove bliske kolege do kraja zvale Gile. A u Oazi narator je bio nenadmašni Zoran Radmilović, koji mi je rekao: „Ma šta ću ti ja, samo da ti pokvarim!” Ne da nije pokvario, nego je uneo onaj svoj originalni duh: „Ah, oh, uh, eh… leva, desna, leva, desna… daleko mu lepa kuća…” Ja to uopšte nisam napisao. A kad smo u „Ateljeu 212” proslavljali Gran pri, poslao je telegram: „Pozdravlja vas velika bela čaplja!”
07 copySnimanje dokumentarnog filma, kaže Petar Lalović, prava je lutrija. Nema knjige snimanja, životinjama ništa ne može da se šapne, snimatelj mora da bude i reditelj i scenarista, sve. Bude tu asistenata i pomoćnika, ali mnogi brzo odustaju, pošto su uslovi teški, a obećane svote novca ne mogu da bude motiv.
– Morao sa da znam šta životinje vole, šta ne vole, kako da im priđem. Uvek je bilo mukotrpno. Veoma rano ustajanje ujutru, nema brijanja, nema sapuna, nema pušenja, nema onih mazalica protiv komaraca (jer to životinje osete na kilometar). Izlazili smo po kiši, vetru i snegu, nismo smeli da palimo vatru, smrzavali smo se… Ali drugačije nije moglo. Da to nisam doživeo, moji filmovi ne bi vredeli ništa.

Jedan od poslednjih u nizu Lalovićevih filmova – Kako prodati nebo, vodu i toplinu zemlje – direktno se nadovezuje na čuveno pismo indijanskog poglavice iz Sijetla. On, preteča svih kasnijih ekologa, odbio je da proda Amerikancima „nebo, vodu i toplinu zemlje svog naroda”. Tu priču o uništavanju prirode Lalović je prebacio na teren domaćih gluposti, na Bor i Majdanpek, hvatajući kamerom životinje koje propadaju na raskopanom zemljištu, među napuštenim rudnicima i avetinjskim zgradama.
15 copyA najnoviji film Petra Lalovića, još vruć, polučasovna Beogradska oaza, prati četiri godišnja doba na beogradskom Ratnom ostrvu. O njemu nam Lalović kaže, uz neskrivenu melanholiju u glasu:
– Ovo je ozbiljan film za spas Ratnog ostrva, u ovom dobu tendera i tajkuna, kad se sve može prodati i kupiti, pa čak i prirodna bogatstva. Na ušću dveju svetskih reka, mi imamo jednu oazu na 600 metara od centra Beograda! Rezervat biljnog sveta, fabriku čistog vazduha i carstvo životinja! To nema ni jedna metropola u Evropi. Neverovatno je koliko na Ratnom ostrvu ima ptica. Ono im služi i kao servisna stanica kad iz Skandinavije idu na jug da prezime. A jedan labud, evo već drugu godinu, provodi zimu tu, sa pticama koje nisu selice. Valjda je izračunao da mu se ne isplati svaki put da ide sa severa na jug i nazad. O Ratnom ostrvu sam napravio lep film, bez ijednog kritičkog kadra, jer hoću da pokažem da imamo jedan dragulj kakav nema niko. I da sve nas to obavezuje, naročito one koji su u poziciji da odlučuju.

***
Američke „korisne laži”
– Poslednjom oazom želeo sam, i uspeo, da postignem komercijalni uspeh. Međutim, „Centar film” prodao ju je čuvenoj holivudskoj grupaciji „Kenon”, koja i danas ima sva svetska prava na Poslednju oazu. Uplaćuju nešto godišnje, ali ja nemam ništa od toga. Zanimljivo je kako Amerikanci znaju da lažu: na plakatu piše da je film sniman tri godine i da je koštao deset miliona dolara. Prvo je tačno, a drugo – da se čovek prekrsti! Pa cela kinematografija one velike Jugoslavije, uključujući i Bulajića, nije za godinu dana toliko koštala. Na Oazu jedva da je potrošeno 100.000 dolara.

***
„Oskar” za ekologiju
– Poslednja oaza dobila je praktično sve značajne nagrade. Meni je, ipak, najdraži evropski Oskar za ekologiju. Njime je film nagrađen 1987. u Italiji, i to pored Divnih stvorenja Džejmija Uisa, koji je dobio utešnu nagradu. Izvinjavao sam mu se i objašnjavao mu da sam učio od njega, a njemu je to bilo simpatično, pa smo ostali u prepisci.

***
Nije bilo srećnog kraja
Četiri puta pokušao je Petar Lalović da napravi jedan dugometražni dokumentarac, ali nije išlo. Ništa što je snimio nije mu bilo dovoljno atraktivno. A ako njega ne može da zabavi, kaže, kako će tek poslovično nestrpljivu publiku!
– Onda sam taj materijal upotrebio za Ptice koje ne polete, igrani film u prirodnom ambijentu. To je najlakši film, koji sam uradio na osnovu istinite priče, samo sam na kraju malo slagao. Kod mene devojčica nije umrla od leukemije, nego je otišla u „zagušljivi grad”, što bi otprilike značilo to. Izbegavam ubijanje i u filmovima o životinjama, a kamoli…

Izvor:nacionalnarevija.com

_____________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

TOPLINA DUŠE I ČAROBNJAŠTVO BRANKA ĆOPIĆA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

NEĆETE MI VEROVATI, POZNAVAO SAM BRANKA ĆOPIĆA

Poznavao sam Branka Ćopića, bio sam mu u kući, bio sam mu u knjigama, pričali smo i smejali se zajedno, držao sam u ruci njegovu ruku koja je mnogo toga napisala.
  Branko je bio otvoren čovek. 

images

foto:www.mudremisli.com

  Čovek bez zidova, bez ograda oko sebe.
 
Sav napolju. Usred života. A opet, sav u svojim knjigama, zajedno sa svima onima koje je u životu sreo.
Čarobnjak smeha, smehoslovac, smehotres, smehmajstor, smehadžija, smeholovac.
Ćopićeve životne bajke su njegova najtoplija lirika. On je kao nekakav dobri duh svake kuće.

Ćopić se čitajući sluša. Njegove knjige su nosači zvuka. Govor, pričanje, to je odlika njegove literature. Pričanjem zavodi slušaoce, izvlači ih iz svakodnevice i odvodi u neke druge svetove koji, ipak, nisu izgubili vezu sa realnošću.
 
Branko vraća ljude prirodi. Njegove priče izviru iz starih ognjišta i zagrevaju ljudsku dušu koja mrzne u ledarama od betona.
 
Dobričina Brane. Braniša.
 
Grmečlija: grmeč i meče i lija. Veliki kao Grmeč, nežan kao meče i lukav kao lija. Grmečlija.
 
Geografija njegovog rodnog mesta i zavičaja prešla je u njegove knjige kao u zemljopis. On je zemljopisac rodnog kraja.
Knjige Branka Ćopića proglasile su Grmeč planinu za planinu sveta, sa najvišim — Ćopićevim vrhom. A njegov Grmečlija je čovek sveta. Brankov Mačak Toša sa rečice Japre poznat je koliko i Mačak u čizmama, kao filmska zvezda Mačak Feliks, kao Tom sa malog ekrana.
 
Branko je, na prvi pogled, odmah, bio drug, prijatelj i prvi sused. Njegova neposrednost u knjigama je potpuna. Izvire iz naroda i uvire u narod. Priča kao što guslar peva.
Nenadano, otputovao je na daleke pute.

Dragan Lukić: „Moji Savremenici“/riznicasrpska.net/knjizevnost

Poznati dečji pisac, književnik i akademik Branko Ćopić preminuo je 26. marta 1984. godine.


***

POHOD NA MJESEC

1048645_mali copic

foto:www.vreme.com

Tek mi je peta godina, a već se svijet oko mene počinje zatvarati i stezati. Ovo možeš, a ono ne možeš, ovo je dobro, ono nije, ovo smiješ kazati, ono ne smiješ. Niču tako zabrane sa svih strana, jato ljutitih gusaka, hoće i da udare.
— Dobićeš ti, mali, po glavi, pa će te proći tvoje budalaštine.

Kako proći! Ujutru, čim otvoriš oči, eto ih odasvud, kljucaju poput vrabaca, pa moram da zapitkujem. Ovaj svijet oko mene šašav je i budalast, a nisam ja.

Stega popušta tek onda kad se pred našom kućom pojavi stari samardžija Petrak, neumorna skitnica. Još nije ni ušao u avliju, a već grakće na mog djeda:
  — Jesi li živ, Rade, stari moj paripe?! Vidi ga, vidi.
Ihi, počelo je! Kad on već djeda smije nazvati paripom, šta li će tek biti sa ostalom čeljadi. Na mene će, vjerovatno, svi u kući i zaboraviti, moći ću da odmaglim preko potoka u ljeskar.

Kad je samardžija kod nas u gostima, onda je meni mnogo štošta dozvoljeno. Penjem se po drveću, zavirujem na tavan, švrljam oko potoka, odem čak i do malog mlina zavučenog podno našušurena gaja. Zgodio bih tako i u Ameriku samo da znam put i da se ne bojim pasa.
— Čekaj ti samo, otići će stari Petrak — prijete mi u kući kad već sasvim prekardašim.
A ti „Petrakovi dani“ u ranu jesen obično su uvijek bili praznični, sjajni i puni šapata, pa me tako povuku i ošamute da ne znam kud bih prije: kroz kukuruze, niz potok, uz brijeg. Čučim tako na vrbi i zurim u nijem svjetlucav riblji roj, a onda se pred mojim zasjenjenim očima odjednom razgrana gusta krošnja pitomog kestena s raskokanim prezrelim čaurama: ih, u kestenar, šta će mi ribetine!
 
Šijem tako čitav dan tamo-amo, a kad me suton opkoli i pritjera kući, evo ti opet nove napasti — mjeseca.

Ispluta on iza rijetka drveća na brijegu, blještav, nadomak ruke, tajanstven i nijem, zlatopera riba. I ja zanijemim sav ustreptao od skrivene lopovske nade:

— Možda bih ga nekako mogao dohvatiti?!
Noću se iznenada trgnem iza sna: viri mjesec kroz prozor, gori čitavo dvorište, a blještavi posjetilac unosi mi se u lice i šapuće:
  — Hajdemo!
Dižem se, lak, opsjednut, ali me već na prvom koraku otrijezni glas vječito budnog djeda:
— Baja, kuda ćeš? Oni mene tako uvijek: taman krenem u nešto, sav ustreptao, iznad zemlje, kad neko podvikne, a ja — coc! — o tvrdu ledinu.
Sva sreća što jednom u godini dodju i Petrakovi razvezani dani kad se mnogo štošta može.
Dodje tako jednom na red i mjesec.
Pekla se kod nas rakija od nekih ranih šljiva pa se poslom zašlo i u noć. Dušu dalo za mene! Prosinula pod kazanom vatra, stric Nidžo zarana se napio i zaspao, a uz ognjište, pod kolnicom, ostali samo djed i Petrak. Djed pazi na kazan, a samardžija mu samo pravi društvo, jer neće da se petlja ni u kakav posao neposredno vezan za ljude. Da konji piju rakiju, hajde de.
Ja se motam oko njih dvojice, više odmažem nego pomažem, prisluškujem njihov razgovor, pa se najzad toliko osmjelim da sjednem sasvim blizu, već gotov i da zapitkujem. Pomenuše mjesec.
— Djede, bi l se mjesec mogao dohvatiti grabljama? — iznenada se oglasih ja.
— Heh, šta njemu pade na um! — dočeka djed nekako s visine i ne obraćajući se meni nego samardžiji. — Hoće da dokuči mjesec.

Samardžija uzdahnu i pogleda me preko čaše.
— Pa neka, ima dječak pravo.
— Šta ima pravo?
— Pa nek oproba. Kamo sreće da sam i ja nekad tako radio, možda bi mi druge tice danas pjevale.
— Ma šta tice, šta… Ti se već napio ko moj veseli Nidžo.
— Jok, pobratime — tmurno dočeka starac. — Sjećam se kao da je večeras bilo: pomoli se mjesec nad gajem, sto metara nad našom kućom, a mene noge same ponesu k njemu. Kuda? — drekne ćaća pa za mašice, za kamdžiju, za… ne bira čime će. Zatuče me tako, utuca, izgubih dušu još od malih nogu. A da sam se jednom oteo i pošao. Rade, brate moj…
— Eno ga sad vidi. Ma nemoj mi tu kvariti unuka.
— E, Rade, Rade … ako je za nas dvojicu kasno, nije za ovoga dječaka. Hajde ti, dušo, ustaj, traži grablje, pa da ja i ti krenemo, eto njega sad iza brda.

Bacam se u ćošak po one naše najduže grablje, a stari samardžija polako ispravlja noge, ispravlja ledja, vrat i okreće se djedu, sjedećivom i začudjenom.
— Nas dva odosmo, a ti čuvaj kazan, staro mlinarsko kljuse.

Djed je toliko zabezeknut da već ne umije ni da se pokrene ni da štogod upita. Drži u ruci praznu čašu i gleda za nama dvojicom: šale se, valjda, šta li.
Sporo napredujemo uz mračan zašaptan brijeg. Nad nama razgoreno nebo najavljuje blizinu najtajanstvenijeg putnika, mjeseca. Ha, tu su grablje, samo ga zakvačimo i povučemo, evo ga začas u krilu.
Iz nizine, od malene tužne djedove vatre, odjekne povik:
— Ehej, budale, vraćajte se!
Žao mi te vatrice u dolini, žao mi vikača, ali požar nada mnom sve je rujniji i širi, a i moj saputnik ohrabri se glasno rugalicom:
— Umukni, ti dolje, kenjac jedan.

Durašno guramo dalje. Ja se već pomalo i pribojavam kako će to biti, licem u lice s onolikačkim mjesecom, a kao za pakost odozdo se opet čuje dozivanje:
— Ehej, magarci, vantazije, ozepšćete, bog vas ubio!
— U štalu, sivonjo stari, pa tamo njači — vraća mu samardžija.
  Još mi u srcu kljuca tuga za dolinom i ostavljenim djedom, ali kad mi kroz krošnjato drveće bukne u susret, sasvim izbliza, ogroman mjesečev požar, ja sve zaboravljam i uzbudjeno protepam:
— Evo ga?
— Aha, vidiš li?

Starac me prima za ruku i sad zajednički savladjujemo posljednju kratku uzbrdicu, a kad stignemo do samog vrha, mjesec iznenada odskače iza drveta pred nama i ukaže se blistav, smanjen i nevino miran iznad susjedne brdske kose.
— Aha, uteče li, je li! — pobjedonosno kliče starac. — Prepao se grabalja, a, lolo jedna.
Samardžija me čvrsto prigrli, ne da mi da se rastužim i kaže sokoleći me:
— Uteko lopov, pa da. Neka, neka. Hajde ti meni nadji dolje u selu dječaka od koga je mjesec klisnuo tako brzo. Nema ga. To si ti, samo ti, a i ja s tobom.
  Hm, nema?! … Pa zaista nema takvog dječaka u čitavoj našoj dolini. Nit sam ga vidio ni čuo za njega. Ta ne dolazi džabe Petrak baš našoj kući. Ja sam tu, ja …
— Delija naša — dodaje Petrak kao da je konačno našao onu pravu, završnu riječ za čitavo moje opčarano mjesečarsko tkanje, od koga mi je glava tako puna da i sama počinje da zrači i svijetli kao žuta bundeva zaostala u požnjevenu kukuruzištu.
— Pametna djedova glava!
Stojim tako u obasjanoj noći, pred hladnjikavim nezemaljskim vidikom kakvi se javljaju samo u snu, pomalo je i strašno i tužno… Dalje se ili ne može ili se ne ide, ako već putnik nije budala i „vantazija“, što bi kazao moj djed, predobri duševni starac čija me ljubav grije i ovdje, na ovoj opasnoj granici gdje se kida sa zemljom i tvrdim svakodnevnim životom.

Pa ipak … ipak hrabro, s prijegorom, gutam ovu gorku kap svoga prvog, dječjeg, raspeća: pored mene je ovaj smjeli, nevezani, koji sve hoće i sve može, njegova je ruka na mom ramenu, a dolje, u toploj dolini, čeka me i misli na mene onaj drugi, dobri, drago gundjalo, koji će do kraja tugovati i pominjati me ako se izgubim u svom čudesnom pohodu.
— Ðede Petrače… — zaustim kroz stegnuto grlo, a stari potukač, pogadjajući moju neizrečenu dječju tugu, spremno nadovezuje:

— Idemo, delijo, idemo. Opet ćemo mi ovamo doći, ima kad.

Nogu pred nogu, naniže, po mjesečini! Kako je drag i pun svaki korak povratka. I kako sve više raste, primiče se i u samom srcu razgara djedova neumorna vatrica. Eno je, bdije, zove i pokazuje nam put.
— He-he, ipak nas čeka stara paripina — rakoli se Petrak. — Ne otpisuju se tako lako ovake dvije delije.
— Evo ih, vraćaju se budalaši! — dočekao nas je djed Rade, čak nam i u susret izlazeći kao da stižemo bogzna odakle, možda čak iz Amerike. — Šta je, dohvatiste li mjesec?
— To tebe ne budi briga — otresa se samardžija. — Ti samo sjedi pod tom tvojom kolnicom i peci rakiju, a nas dvojica znamo svoj posao.

Znamo li — ne znamo, to mi baš nije jasno, ali, onako uzbudjen i premoren od čudesnog noćnog doživljaja, brzo sam zadrijemao medju djedovim koljenima, ja, velika delija, smjeli lovac na mjesec, naoružan grabljama triput duljim od mene. Posljednje što mi je od te večeri ostalo u očima bio je razigran plamičak djedove vatre, koji se neosjetno preselio i u moj san, i tamo se razrastao u moćan i stravičan mjesečev požar.

Djed me je, kažu, na rukama odnio u krevet (kakva bruka za velikog putnika!). Tamo sam svu noć bulaznio, vrtio se i budio brata, svoga suložnika. Djed je grdio Petraka i „njegov benasti konjski mjesec“, mama me je umila ledenom vodom, a kad to nije pomoglo, prišila mi je dvije-tri uz obraze, pa sam se primirio i slatko zaspao.

Sjutradan, u golubije sunčano jutro, sve je već bilo iza mene kao san, samo san. Nit mi se pričalo ni zapitkivalo o tome. Tako je, kanda, bilo i s djedom i Petrakom. Sjedili su kod kazana, a kad sam se ja pojavio, oni ni po čem ne pomenuše sinoćni doživljaj. Kao da im je bilo zazorno da se podsjećaju na nešto daleko od svjetlosti, dana i zdrave pameti, u čem se nije lijepo naći ni kao saučesnik ni kao svjedok.

Jedini stric Nidžo, koji nit je šta vidio ni čuo, nagazio je, onako mamuran, na one moje grešne osvajačke grablje, pa se nadovezao brondati, nikako da sjaše: te ko ostavlja grablje gdje im nije mjesto, te šta trebaju grablje oko rakije, te znaju li „oni, rasipnici“ (koji to oni?) kako je teško nabaviti dobre grablje, te ova se kuća raskućava, te ovo, te ono… Najzad je toliko dosadio svojim zvocanjem da je Petraku prevršilo i on, kao gost i star čovjek, nadje se pobudjen da ga uruži:
  — Daj se već jednom smiri, konjska muvo! Šta smo radili? Skupljali mjesečinu i djeli u stogove, eto šta smo. Mogao si i ti s nama da se nijesi naljoskao.

Odgundja stric kako baš ni „mjesečari“ nijesu bogzna koliko pametniji od pijanaca pa se brzo nekud izgubi. (— Ode da spava — primijeti Petrak.) Ostadoh ja sam, nekako kao ravnopravan i treći, uz dvojicu zavjerenika koji su znali za minuli noćni doživljaj s mjesecom.

I kako tada, tako i do današnjeg dana: stojim raspet izmedju smirene djedove vatrice, koja postojano gorucka u tamnoj dolini, i strašnog blještavog mjesečevog požara, hladnog i nevjernog, koji raste nad horizontom i silovito vuče u nepoznato.
Pa se onda, katkad, žalovito upitam, kao da sam nagazio na one stričeve vile iz djetinjstva:

— Je li pametnije biti mjesečar ili s mirom sjediti kod svoje kuće, pa kad zagusti, tješiti se rakijom kao moj strikan?

Iz knjige: Bašta sljezove boje

BIOGRAFIJA

brankoBranko Ćopić je potekao iz siromašnog sela ispod Grmeča.

Još kao dječačić od 4 godine ostaje bez oca koji umire od španske groznice, tako da brigu o malom Branku preuzima njegova brižna majka Sofija, nježni djed Rade i veseli stric Nikola.

Tako je Branko još od ranog djetinjstva bio obasut ljubavlju koju je sačuvao u sebi do kraja života.

Po crkvenim knjigama stoji da se Branko rodio 1. januara 1915. međutim sam Branko je tvrdio da se rodio 1914. ali kako on kaže „to su bile teške i ratne godine i niko ozbiljno nije mario za tačan upis u knjige rođenih“.

U rodnom selu Hašanima dječak je, u podnožju same planine Grmeč, čuvao na proplanku stoku i provodio slobodne trenutke igrajući se ali i maštajući o Grmeču kojeg je zamišljao kao fantastičnu goru opore, oštre i divljačne ljepote. Planinu naseljenu opasnim životinjama i stanovnicima nevidljivog svijeta.

Sva ta maštanja Branko je preuzimao iz priča njegovog djede koji je kao „lička pričalica i izjelica“ prenosio iskustvo, dobro i zlo, mekotu ljudske duše i širinu njegova srca.

Djeda Rade će ostati malom Branku više nego majka; mit i legenda o ljudskoj nježnosti, a ostali ukućani i cjeli podgrmečki svijet – kao galerija likova za obradu u njegovim književnim djelima.

U školu Branko kreće u svom rodnom selu ali gimnaziju, četiri niža razreda, nastavlja u internatu u Bihaću. Poslije završene gimnazije upisuje se u učiteljsku školu u Banja Luci, potom u Sarajevu i Karlovcu. Razlog čestih prekida učiteljskog školovanja bila je nemirna Brankova duša i potreba da ukaže na nepravilnosti i lošu socijalnu i političku situaciju. Izbacivali su ga zbog naprednih ideja i zbog riječi koje nije mogao da prećuti.

Ipak završava učiteljsku školu u Karlovcu i kao mladi učitelj vraća se u rodno selo Hašane ali bez želje da započne učiteljski posao. Odlučuje da upiše Filozofski fakultet u Beogradu 1934. godine.

Živjeo je skromno a prehranjivao se honorarima za objavljene priče u „Politici“. Marljivo je učio i polagao ispite na vrijeme. Diplomirao je neposredno pred rat 1940. godine. Rat ga je zatekao na odsluženju vojnog roka u Mariboru iz kojeg odlazi u rodnu Krajinu i već 1941. godine priključuje se partizanima. U početku biva običan vojnik ali ubrzo postaje politički komesar pa zatim se uključuje kao stalni saradnik na kulturno – prosvjetnom sektoru kao dopisnik partizanskih novina banjalučkog „Glasa“ i „Borbe“. Ćopiću je omogućeno da piše ne samo ratne izvještaje već i skečeve, pozorišne predstave, da pjeva i bude moralna i duševna snaga partizanskim borcima. Branko ostaje aktivan u NOV do kraja rata. Poslije oslobođenja dolazi u Beograd i tu se nastanjuje.

Prvi posao koji prihvata bio je kao urednik lista „Pionir“. Poslije pet godina napušta taj posao i postaje profesionalni pisac. U statusu slobodnog stvaraoca Ćopić provodi ostatak svog života.

Bio je neumoran književni radnik, izdao je brojna djela. U našoj književnosti on je stekao status književnika sa najviše odštampanih djela i najviše prevedenih djela. Njegova djela su prevedena na više od 30 jezika.

Kao veliki humanista, patriota i humorista Ćopić je dobio brojne nagrade, priznanja i pohvale. Još 1938. godine dobija prvu nagradu Akademije sedam umjetnosti za kratku priču, zatim Rakićevu nagradu (1939), nagradu Srpske akademije nauka i umjetnosti (1940), Komiteta za kulturu i umjetnost (1947, 1948), Vlade FNRJ (1949), Saveza sindikata (1953), Nagradu Zmajevih dječijih igara (1971), Njegoševu nagradu (1972) za zbirku pripovjedaka „Bašta sljezove boje“, Nagradu AVNOJ-a (1972).

Iako po prirodi vedar i nasmijan, Branko Ćopić je tužno i tragično okončao život. Posljednjih godina života se osjetio usamljen, napušten i depresivan odlučuje da sebi oduzme život.

Naveče 26. marta 1984. godine bacio se sa Savskog mosta na kej rijeke. Tako nas je zauvijek napustio i otišao „iz bajke života“ u „bajku snova“.

Ali iza njega je ostalo njegovo djelo veliko kao Grmeč.

Ćopićeva književna djela

Pripovjetke: Pod Grmečom, Beograd, 1938.  Borci i bjegunci, Beograd, 1939.  Planinci, Beograd, 1940.  Bajka o sestri Koviljki, Beograd, 1946.  Rosa na bajonetima, Beograd, 1946.  Sveti magarac, Beograd, 1946. Vratolomne priče, Beograd, 1947.  Surova škola, Beograd, 1948.  Ljudi s repom, Beograd, 1949. Major Bauk, Beograd, 1949. Ljubav i smrt, Beograd, 1953. Doživljaji Nikoletine Bursaća, Sarajevo, 1956.  Bosonogo djetinjstvo, Beograd, 1957.  Gorki med, Beograd, 1959. Krava s drvenom nogom, Beograd, 1963. Bašta sljezove boje, Beograd, 1970. Golubija vremena, Mostar, 1979.

Romani: Prolom, Beograd, 1952. Gluvi barut, Beograd, 1957. Ne tuguj bronzana stražo, Beograd, 1958. Osma ofanziva, Beograd, 1964. Delije na Bihaću, Beograd, 1975.

 Poezija: Ognjeno rađanje domovine, Beograd, 1944. Ratnikovo proljeće, Beograd, 1947. Mjesečine, Beograd, 1977. Seosko groblje, Beograd, 1978.

Književnost za djecu i mlade: U carstvu leptirova i medvjeda, Beograd, 1940. Priče partizanke, Beograd, 1944. Pjesme pionirke, Beograd, 1945. Bojna lira pionira, Beograd, 1945. Bajka o sestri Koviljki, Beograd, 1946. Doživljaji kuma Torbe, Beograd, 1946. Armija odbrana tvoja, Beograd, 1948.  Ježeva kuća, Beograd, 1949. Priče ispod zmajevih krila, Beograd, 1953. Doživljaji mačka Toše, Beograd, 1954. Orlovi rano lete, Beograd – Sarajevo, 1957. Deda Tršin mlin, Sarajevo, 1960. Magareće godine, Sarajevo, 1960. Slavno vojevanje, Sarajevo, 1961. Bitka u zlatnoj dolini, Sarajevo, 1963. Mala moja iz Bosanske Krupe, Sarajevo, 1971. Glava na klancu, noge na vrancu, Sarajevo, 1971. Mamino mudro magare, Sarajevo, 1976. Lijan vodi karavane, Sarajevo, 1981.   Izvor: www.vuksfrj.se/kultura/knjizevnost/branko    

Priredio: Bora*S