ZAJEDNO SU ČITALI I TUMAČILI…

tamoiovde-logo

Balada o džambasu i krčmarici

U Šapcu bila mala krčma
U krčmi lepa krčmarica
imala muža na robiji
sa robije dobijala nežna pisma

Foto ilustracija: Bora*S

Vraćao se džambas iz Sremske Mitrovice
jahao neku ostarelu ragu
padala kiša duvao pasji vetar
ledilo se srce skitačko

Stigao u Šabac ušao u krčmu
seo pored peći poručio rakiju
milicajac iza šanka sumnjičavo ga pogledao
bila noć decembarska prvi sneg padao

Sutradan bio pazarni dan raga bila za prodaju
otimarena doterana otišla je za lepe pare
ponovo džambas u krčmu došao
krčmarica ga prepoznala

Donela mu sela pored njega upitala za bratski život
pričao džambas o putevima bez kraja
o kobilama mađarskim o vlaškim ciganima
dopalo se krčmarici zavolela patnju džambasku

Sutradan stiglo pismo iz Požarevca
Putovalo pismo preko snežne zemlje
lepa krčmarica suzu pustila
čitajući pismo iz Požarevca

Spazio džambas suzu u očima
zaigralo njegovo srce lopovsko
zajedno su čitali i tumačili
nije lako sestro lepa njemu tamo na robiji

Video džambas njegovu fotografiju
gledale ga bratske oči nepoznate
u ruci posle držao njenu ruku
tako da je tu ostao da zanoći

Izjutra poranio nacepao drva
uneo u naručju založio vatru
bila mećava sneg stresao sa cokula
gledale ga najlepše oči u Šapcu.

Brana Petrović

_______________________________________________________________________________________

Advertisements

SVETLOST, IZNENADA…

tamoiovde-logo

Da li je to dar Beskraja čoveku koji je poranio, 
ili poruka Večnosti matematičaru koji će tek da se probudi?
Da li je to zbog svakodnevne radosti i grudvanja,
il’ neki viši cilj ima tvorac bele čarolije? 

Kao da je bela zvezda, mlada majka sa severa, zaplakala!
Kao da je san ludaka o trešnjama poginuo!
Kao da su i mlinari i pekari umešali svoje prste —
takvo, eto, belo jutro, osvanulo, iznenada!

Fotoilustracija: Bora*S

Dobrojutro svima koji ste doživeli ovo jutro! 
Draga braćo, izložena nemirima i nepogodama sveta! 
Lepe sestre sa divnim tragedijama srca, 
sestre bombardovane, ljubljene, i spaljivane na lomačama!

Prijatelji koji vekovima trpite teror sopstvenog uma,
vlasnici ringišpila, šetači po žici, gutači plamena!
Pronalazač struke, fotografskih aparata, televizije i drugih čuda,
dobrojutro! ovo je vaše jutro, ovo jutro, ovo je vaše jutro!

Još jedna noć prošla je kroz vaš život. 
I vi ste živi, gle.
I vi ste živi, proverite, brzo proverite, 
udahnite vazduh, proverite, popijte kafu, proverite, uzmite
sneg u šake, proverite, zagrlite ovo jutro, ovu svetlost, proverite, vi ste živi!

Vi ste živi kao vetar kao plamen vi ste divno živi,
kao voda kao zemlja vi ste živi,
proverite
vi ste živi,
svesno živi — 
ko nebeski svetlarnici vi ste živi!

Tramvaji puni kao višnje u zavičaju!
(Vi ste izmislili tramvaje, izmislili višnje!)
Prisustvo nervoze i tamnoga zverstva!
(Vi ste izmislili ponos, izmislili zverstvo!)
Mirni građani ubice u prošlom i budućem ratu,
potrošači mleka, oružja i gasmaski!

Evo daktilografkinja, evo lepih žena!
Evo kraljica koje su budne provele minulu noć!
Isluženi ratnici bili su njihova deca,
uz jeftina pića, zanesena!

Svaka izgovorena reč deo je opšte drame. 
Tragedije su davno za loša pozorišta. 
Autobus prema jugoistoku grada, ulicom Narodnog fronta, pored 
akušerske bolnice, prepun putnika, zaplakao je.

Dostavite spisak građana rođenih ove noći. 
(Odneti cveće porodiljama i babicama!) 
Naoružati stariju braću i očeve, 
obnoviti vojne škole, 
okrečiti kasarne!

Čuj kako se okreće zemlja oko sunca!
Čuj kako zavija oko svoje ose!
Još traje kiseonik iz pluća Starih Grka!

Snežna čuda! — ponavljate se, a uvek 
tako ste nova!
Od borove šume samo usamljen čovek lepši je.
Od glečera, od iznenadne lavine.
Usamljen čovek jutarnju svetlost u saksijama neguje,
izmišlja nove izvore, meleme, čajeve,
usamljen čovek izmišlja prenaseljene svetove.
Na usamljenog čoveka liče prastari bregovi
i kontinenti odavno odleteli i potopljeni,
usamljen čovek sklon je ubistvu i revolucijama,
ali samo usamljen čovek ima Ključeve
i on je gospodar svih svetova.

Ljubavi, divna obmano, pripremimo se za izlazak! 
Obujmo čarape ispletene u brvnarama, 
sjajne čizme od koža izumrlih životinja, 
obucimo krzna opasnog zverinja koje smo, slabi lovci, istrebili,
uzmimo se za ruke kao dva brodoloma nezabeležena
u pomorskim enciklopedijama,
izađimo na ulice,
kao prvi put,
kao iz majki,
kao iz groba.

Ko ste vi da se tako ponašate,
ko vam je dozvolio, odakle ste, gde ste se uputili?
Jednoga dana neće padati sneg.
Jednoga jutra šta ćete raditi toga jutra,
jednoga jutra kada objave jutarnju vest,
jednoga jutra strašnu jutarnju vest,
da nikada više neće padati sneg,
da nikada više,
nikada nikada nikada,
da nikada više neće pasti
na ugašenu zemlju
beli sneg.

Branislav Brana Petrović

_________________________________________________________________________________________

DOĆI ĆE VREME…

tamoiovde-logo

DOĆI ĆE VREME KAD TE NEĆU VIDETI JASNO

Doći vreme

Kad te neću videti jasno…

Ponekad zažalim zbog toga

a ponekad mi je svejedno…

Foto ilustracija: Bora*S

I kao da nikad nismo bili delfini.

Kao da se nikad nismo razumeli na jeziku delfina

Na tom jeziku u kome nema zlih reči

U kome je jedan izvir za naše:

Opasnost…starost…smrt…ružno…pusto…glupo…

Obrasli mahovinom sad se ljuljuškamo u mehur sobama

Na tankoj peteljci svetlosti.

I brojimo ovu noć svako za sebe

I živimo dalje svako za sebe,

Bez milosti putujemo svako svome kraju.

Rastavljeni tako najbolje

Nikad se više nećemo sresti…

 

A nekad smo se peli na čarobni breg

I ti si bila vodopad širok u korenu

I ja sam plivao uz tebe

I ti si u talasima rasla podamnom

I ja sam rukama iznosio tvoj oblik na povšinu…

O kako te svlačilo na grlo planine

Iz koga kulja mleko kiše,

O radosti slepa iz dubine

Zar tvoja senka diše…

 

O more, ukrašću iz tvoje arhive

Sve trake mojih ponora,

bez milosti za mrtve i žive

pevaću glasom lovora…

Pa ona ćuti.

Pa ona ćuti.

Pa ona ćuti

I ne gledaj.

Pa onda prođi

kao što prolazi hiljadu mene

pored hiljadu tebe, glatkim ulicama vode.

I ne okreni se…

I ne upamti me…

Već svojoj tugi nadeni drugačije ime…

Zvonimir Kostić

_________________________________________________________________________________________

DOĆI ĆE VREME…

tamoiovde-logo

 KAD TE NEĆU VIDETI JASNO

Doći vreme

Kad te neću videti jasno…

Ponekad zažalim zbog toga

a ponekad mi je svejedno…

I kao da nikad nismo bili delfini.

Kao da se nikad nismo razumeli na jeziku delfina

Na tom jeziku u kome nema zlih reči

U kome je jedan izvir za naše:

Opasnost…starost…smrt…ružno…pusto…glupo…

Obrasli mahovinom sad se ljuljuškamo u mehur sobama

Na tankoj peteljci svetlosti.

I brojimo ovu noć svako za sebe

I živimo dalje svako za sebe,

Bez milosti putujemo svako svome kraju.

Rastavljeni tako najbolje

Nikad se više nećemo sresti…

 

A nekad smo se peli na čarobni breg

I ti si bila vodopad širok u korenu

I ja sam plivao uz tebe

I ti si u talasima rasla podamnom

I ja sam rukama iznosio tvoj oblik na povšinu…

O kako te svlačilo na grlo planine

Iz koga kulja mleko kiše,

O radosti slepa iz dubine

Zar tvoja senka diše…

 

O more, ukrašću iz tvoje arhive

Sve trake mojih ponora,

bez milosti za mrtve i žive

pevaću glasom lovora…

 

Pa onda ćuti.

Pa onda ćuti.

Pa onda ćuti

I ne gledaj.

Pa onda prođi

kao što prolazi hiljadu mene

pored hiljadu tebe, glatkim ulicama vode.

I ne okreni se…

I ne upamti me…

Već svojoj tugi nadeni drugačije ime…

Zvonimir Kostić

______________________________________________________________

 

UM STVARA SVETLOST; SRCE PROIZVODI LJUBAV…

tamoiovde-logo

MUŠKARAC I ŽENA

Muškarac je najuzvišenije stvorenje.

Žena je najdivniji ideal.

Bog je stvorio presto za muškarca;
Za ženu oltar.
Presto slavi;
Oltar sveti.

Muškarac je um.
Žena je srce.
Um stvara svetlost; srce proizvodi ljubav.
Svetlost oplođava;
Ljubav oživljava.

Muškarac je snažan zbog razuma.
Žena je nepobediva zahvaljujući suzama.
Razum ubeđuje;
Suze smiluju.

Muškarac je spreman za svako herojstvo.
Žena za sve patnje.
Herojstvo oplemenjuje;
Martirijum uzdiže.
Muškarac ima nadmoć.
Žena izbor.
Nadmoć znači sila;
Izbor predstavlja pravo.

Muškarac je genije.
Žena je anđeo.
Genije je neizmeriv;
Anđeo neopisiv.

Težnja muškarca je najviša slava.
Težnja žene je krajna vrlina.
Slava čini sve što je veličastveno;
Vrlina čini sve što je božanstveno.
Muškarac je kod.
Žena je jevanđelje.
Kod popravlja;
Jevanđelje usavršava.

Muškarac razmišlja.
Žena sanja.
Razmišljati znači imati u glavi larvu;

Sanjati znači imati na čelu aureolu.

Muškarac je okean.
Žena je jezero.
Okean sadrži biser koji kiti;
Jezero je pesma koja zadivljuje.

Muškarac je orao u letu.
Žena je slavuj što peva.
Leteti znači gospodariti prostorom;
Pevati znači osvajiti Dušu.

Muškarac je hram.
Žena je sakrarijum.
Pred hrmom skidamo kapu;
Pred sakrarijumom klečimo.

Ukratko: muškarac je tamo gde se zemlja završava;
Žena, gde nebo počinje.

Viktor Igo

_____________________________________________________________

 

TRAG KOJI SE VEĆ DOGODIO…

tamoiovde-logo

TAJNA

Postoji nešto brže i od same mogućnosti da se čovek sporazume sa svojom mišlju.
Nekakva groznica uobrazilje.
Čarolija.
Trag koji se već dogodio unapred.
Sećam se svoje prve školske torbe.
Nisam žurio da je otvorim.
Dugo sam je posmatrao, obilazio oko nje i zamišljao u njoj obilje neobičnih stvari.

I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram ga danima.
Lepše mi je da zamišljam šta može biti unutra.
Uvek je tako sa zatvorenim stvarima.
I tek kad oljuštiš omot, prestaje svaka čarolija, jer više nema smisla nijedna igra pogađanja.
Jer sve je u nama kad žmurimo, a strano kad otvorimo oči.
I sve je naše dok želimo, a tuđe kad se ostvari.
Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi, unutra, u skladištima tajni i korenju energije.
Samo smo spolja dopadljivi, puni boja i mirisa.
A unutra, u nama, kipe orijaška sunca.
Sve se to događa zato što nismo skinuli omot sa svog još uvek pitomog i detinjastog srca.
Dobivši sebe na poklon od ovog ovde jedinog i nepovratnog života,
mi u tom srcu nosimo sve ono što postoji i što će tek postojati u našim drugim životima.
I ne kvarimo ga kao igračku, da otkrijemo čime voli.
I ne kvarimo ga da vidimo čime se boji i čime sanja.
Kad zvezde padaju avgusta, ne trči da ih potražiš u travi.
Ne sakupljaj ih po šumama i ne vijaj za bregovima.
Samo zatvori oči.
Bar ti znaš da se igraš žmurke.
Uhvati ih u letu i sve će u tebe duboko otkotrljati.
Zaželiš li se mora ili severnih snegova, zaželiš li se planina, jezera ili pustinja,
samo zažmuri u svet,
ne odmotavaj omot vida,
i sve će se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti.

Miroslav Antić

______________________________________________________________