DA VIDITE LEPU TRONOŠU…

U podnožju Tronoške planine, koja se prostire između Boranje i Gučeva, na 17. kilometru od Loznice, nalazi se MANASTIR TRONOŠA.

Manastir Tronoša

Podignut je početkom 14. veka (1317.), kao zadužbina kralja Dragutina i njegove supruge, kraljice Katarine; posvećen je Vavedenju Presvete Bogorodice.

Prema narodnom predanju, manastir su podigli braća Jugovići, što je našlo odraza u narodnoj poeziji: pa se u pesmi „Miloš u Latinima“ kaže:

„…da vidite lijepu Tronošu, kod Loznice na rjeci Tronoši, zadužbinu braće Jugovića…“

Međutim istorijska je činjenica da je kralj Dragutin podigao manastir Tronošu. On je bio oženjen Katalinom (Katarinom), ćerkom mađarskog kralja Stefana. Dobio je Srem, Mačvu i ovaj deo Podrinja kao miraz. Kada je podizao manastir Tronošu on nije bio kralj Srbije,već je to bio njegov brat Milutin.

Dragutin je zadržao vlast nad delovima svoga miraza, sa prestonicom u Debrcu kod Obrenovca. Imao je titulu „mali sremski kralj“. Tada podiže manastire sa obe strane Drine. To su manastiri: Rača kod Bajine Bašte; u Bosni manastir Papraću, Tavnu , Lovnicu i Ozren, a pred kraj svog života počinje da zida manastir Tronošu. Umire 1316. Godine. Godinu dana kasnije kraljica Katarina dovršava izgradnju manastira.

Braća Jugovići su po predanju 1388. godine boravili u manastiru i podigli česmu kod manastira. Zato im je narod kasnije pripisao i podizanje samog manastira.

Takav izgled manastira ostao je do Kosovske bitke (1389.), tj. do konačne propasti srpskog carstva. Turci su došli u manastir i srušili ga do temelja. Manastir je ostao u ruševinama sve do 1599. godine, kada je prvi put obnovljen na starom crkvištu.

Oko 1814. godine Turci su ponovo došli u manastir, zapalili ga i srušili mu krov i kube. U ruševinama je ostao do 1834. godine kada je za vreme kneza Miloša Obrenovića po drugi put obnovljen i živopisan freskama. Freske su radili čuveni majstori onoga vremena: Mihailo Konstantinović iz Bitolja i Nikola Janković iz Ohrida. Tada je dograđen zvonik uz crkvu u baroknom stilu tako da od tada čini jednu celinu.

Manastir više nije rušen, mada je za vreme Prvog svetskog rata stradao od Austrijanaca. Za vreme Prvog svetskog rata ovde je bilo smestilište srpske vojske, tj. ukazivana je pomoć povređenima u borbi, tako da su mnogi tu umrli i sahranjeni, kao što su čuveni kapetan prve drinske divizije Dušan Šikoparija, poručnik Žarko Diković i mnogi drugi.

Austrijanci su bili ljuti na manstir zbog učinjenih usluga srpskoj vojsci i zato su pokupili sve znamenitosti veće vrednosti i odneli ih u Beč. Među njima je i čuveni Tronoški rodoslov- jedna od prvih srpskih pisanih istorija. Rodoslov se i danas nalazi u Beču.

Tadašnji starešina manastira arhimandrit Tihon Ivančević sklonio se u manastir Jošanicu kod Jagodine. Austrijanci su ga pronašli, uhvatili i doveli u Beograd gde su ga držali dve godine u tamnici. Posle dugog mučenja zimom i glađu obesili su ga u Beogradu 1917. godine. Ovaj plemeniti  rodoljub prenet je u manastir Tronošu 1926. godine i sahranjen u porti.

Za vreme Drugog svetskog rata manastir je stradao od Nemaca. Jedna kaznena ekspedicija Nemaca je  12. oktobra 1941. godine došla u manastir i činila ista zlodela kao i njihovi prethodnici. Ono što je bilo od veće vrednosti su pokupili i odneli sa sobom, a ostalo su skupili u crkvi i zapalili. Unutrašnjost manastira je izgorela. Freske su počadile i potamnele tako da se skoro nisu ni videle. Konak manastira je zapaljen i porušen. Sve je bilo u ruševinama do 1964. godine.

Dolaskom oca Antonija Đurđevića za starešinu 1961. godine počela je obnova manastira. On je sa svojom bratijom, uz blagoslov i podršku tadašnjeg episkopa šabačko-valjevskog Jovana, neumorno radio na podizanju porušenog manastirskog konaka i ostalih ekonomskih zgrada, kao i porušene kapele Svetog velikomučenika Pantelejmona-česme devet Jugovića.

Povodom 100 godina od smrti Vuka Karadžića i povodom njegovog boravka i učenja u manastiru, zavod za zaštitu spomenika iz Beograda je radio jedno vreme na čišćenju i uređenju freski. Freske su očišćene i nikakva boja im nije dodavana, tako da su do danas ostale orginalne.

Vuk Karadžić je kao dečak učio i boravio jedno vreme u manastiru Tronoša. To je jedna od njegovih prvih škola. Sam Vuk je pisao: „kada sam ja bio dečak, ni u sto sela nije bilo ni jedne škole, nego ko je hteo da nauči da čita i piše, išao je u manastir.“

Vukov učitelj je bio čuveni arhimandrit Stefan Jovanović, veliki rodolju i jedan od najprosvećenijih ljudi toga doba.

On je učinio presudni uticaj na malog Vuka- koji se kasnije uključuje u sva istorijska i kulturna kretanja u Srbiji. Sav u službi svoga naroda, arhimandrit Stefan je za bolju budućnost svoga roda i život dao. Turci su ga otrovali u Zvorniku 1799. godine kada je išao da ih moli da pozajme Srbima neku proju koja je zaostala u kulama još od Mađara. Sahranjen je pored crkve manastira.

Od 2001. godine manastir je ženski. Revnosni otac arhimandrit Nikolaj i vredno sestrinstvo nastavili su obnovu i uređenje ove svetinje.

Jedinstveno: ratarske ili oračke sveće- dve velike sveće koje se nalaze ispred oltara.

Manastir Tronoša godinama ima jednu posebnu tradiciju. To su ratarske ili oračke sveće- dve velike sveće koje se nalaze ispred oltara. Kada počne vaskršnji post, vernici ovoga kraja skupljaju prilog u vosku i novcu, koliko ko ima. Za taj novac kupuje se čist vosak. Na Veliku sredu seljaci, koji to već godinama rade, izliju te sveće, a na Veliki četvrtak, posle podne, donesu ih i postave pored oltara.

One gore cele godine, svake nedelje i praznika za vreme službe. Ostane nešto malo, a to se pretopi sa novom voskom, tako da uvek u novoj sveći ima stare sveće. Desnu sveću pravi Vukovo selo Tršić i selo Korenita, a levu sveću Zajača, Paskovac, Gornja Borina i drugi priložnici. Jedna je  sveća teška preko 50 kilograma, a visoka je 1,5 metara.

Ovo je jedinstvena tradicija u srpskoj crkvi i nigde je nema sem u manastiru Tronoša.

Sveta liturgija se obavlja svakodnevno sa početkom u 6 časova, a nedeljom i praznicima u 8.30 časova.

Kontakt telefon: 015 846 003

Izvor teksta: Brošura „Manastir Tronoša posvećen Vavedenju Presvete Bogorodice“

Foto: Bora*S

---

ŽENKE GRADE, A MUŽJACI SAMO FIZIKALIŠU…

DABROVI HRLE KA LOZNICI, NA DRINU I JADAR: Ženke grade, a mužjaci samo fizikališu!

Najmanje pedesetak dabrova nastanilo se u lozničkom delu drinske obale, kažu lovci, koji ih često susreću dok obilaze lovišta.

Dokaz da je voda čista

Kada su pušteni u Zasavici kod Sremske Mitrovice pre desetak godina, nije im mnogo trebalo da dođu do podrinjskog kraja, uzvodno Drinom i da se nasele kraj obala u Banji Koviljači, Lipničkom Šoru ili Jelavu.

Ima ih i u Jadru kraj lešničke obale, a njihovo prisustvo samo potvrđuje da je ovde voda još uvek čista.

Lovac Slobodan Perišić, ljubitelj životinja i prirode iz Lipničkog Šora, kaže da su tragovi njihovog „delanja“ vidljivi širom Krivića ade, gde je gomila oglodanih i oborenih stabala.

Objašnjavajući koliko su dabrovi inteligentni i precizni, on pokazuje na stabla koja su oglodali kao da ih je zaoštrio rezač za olovke.

– Kao što se vidi, tačno znaju koje im stablo smeta da bi neko drugo oborili u pravcu u kojem im to odgovara, da sagrade branu, što je njihov primarni posao. Oglodano stablo puca i pada upravo na onu stranu koju su oni odabrali, a piljevina je toliko sitna, kao da je stablo sečeno motornom testerom, a ne njihovim zubima.

Debljina stabla za njih nije nikakva prepreka – priča Slobodan. Njegova procena je da ih na ovom terenu u pet kolonija ima pedesetak, ali ih je veoma teško sresti u zimskom periodu.

– Kada olista i ozeleni, a kada je ovuda još teže proći od trnja i šiblja, čak se i ne uplaše ako naiđe čovek. Za grickanje biraju uglavnom janjevinu, vrbu ili topolovinu, meko drvo, i sve rade planski.

Oni idu u čistu vodu i protočnu, a najčešće su na prelivima gde obaranjem stabala prave prepreke na potocima.

Dabar je zaštićena životinja, a nekada su ih jeli carevi i kraljevi, zato se i ubrajaju u „kraljevsko meso“ – priča Slobodan.

Dabar je iz Srbije iščezao pre jednog veka, a onda su 2004. godine naseljeni u specijalnim rezervatima prirode – Obedskoj bari i Zasavici. Društvo prirodnjaka iz Bavarske poklonilo je 75 dabrova, a od 35, koliko ih je pušteno u Zasavicu, njihova populacija je povećana najmanje duplo.

Interesantno je i to da je ženka graditelj, a mužjak samo nosač materijala.

(S. Pajić/Blic)
Izvor:kurir.rs

_________________________________________________________________________________

DABAR
Castor

Taksonomija
• Carstvo: Animalia
• Tip: Chordata
• Klasa: Mammalia
• Red: Rodentia
• Porodica: Castoridae
• Vrsta: Castor

Opšti opis

Dabar je vodena i kopnena životinjska vrsta i najveći glodar severne hemisfere. Masivne i zdepaste je građe, izvrstan plivač i ronilac što mu omogućava građa tela. Jedini je predstavnik svoga roda.

Zbijeno telo mu je pokriveno gustim crvenkasto-smeđim krznom,sa stomačne strane dlaka je svetlija. Ima kratke noge sa po pet prstiju, koji su na zadnjim nogama spojeni plovnom kožicom.

Rep mu je snažan, odozgo spljošten kao veslo, bez dlake i pokriven ljuskama.

Na glavi iz masnog krzna vire male, okrugle uši. Dužinom tela doseže 90 centimetara, rep mu je dug oko 35 centimetara, a on je težak oko 35 kilograma. Iz skrovišta iskopanog u obali ili sagrađenog od granja i stabala sa izlazom ispod površine vode, izlazi uglavnom preko noći. Veoma je oprezna i plašljiva životinja. Na tlu je spor i trom, pa najveći deo života provede u vodi. Odlično pliva i roni. živi sam ili u manjim grupama.

Razmnožavanje

Dabar je tipični monogam. Polna zrelost nastupa sa 2,5 godine starosti kada se mladi dabrovi odvajaju od roditelja i osnivaju novu porodicu. Pari se od januara do marta, a parenje se odvija u vodi. Gravidnost traje prosečno 105 dana, a mladi dolaze na svet od aprila do juna. Ima jednu generaciju godišnje. Ženka okoti 1 do 5 mladih. Najčešće su to 3 mladunca.

O mladima se brinu oba roditelja, a kad ih ženka odgaja, mužjak joj donosi hranu u jazbinu. Složni su i u radu. Tako pri gradnji većih brana rade svi članovi familije, a katkad se udružuje i više familija. Poštuju teritorijalnost, tako da se u neposrednoj blizini jedne familije ne nastanjuje druga, ako bi to i pokušavala, nastaju sukobi i borba za teritoriju. Teritorija jedne familije uglavnom je u krugu od jednoga kilometra od jazbine.

Ishrana

Hrani se sočnim biljem koje nalazi u vodi ili neposredno na obali. Jede trave, trsku, mlade izdanke i lišće, a zimi, izvan vegetacijskog razdoblja, glavna mu je hrana kora mekih drva, i to samo živih i mladih. Svojim tipičnim čeljustima za glodanje (parni sekutići na gornjoj i donjoj vilici) dabar je u stanju da obori stablo. Tako je moguće da on u toku jedne noći obori stablo prečnika 15cm.

Uvek jedna jedinka obrađuje jedno stablo. Tipičan znak da je to dabrovo delo je okruglasta forma reza na stablu. Dnevne potrebe dabra iznose od 1 do 2 kg kore stabla. Stabla ruši najpre zato da bi došao do mlade kore u krošnji, ali i za gradnju brana. Od drvenastih vrsta za hranu mu najviše služe vrba i topola, potom breza a ređe hrast, leska, brest, jasen a vrlo retko četinari. Jede više od 300 zeljastih i drvenastih biljnih vrsta.

Čula

Kod dabra je najbolje razvijeno čulo vida. Dobro vidi i noću, kad je i najaktivniji. Dobro su mu razvijeni i sluh i njuh, ali se uz vid, češće oslanja na sluh. Osim što ima dobra čula, vrlo je inteligentan pa dobro procenjuje potencijalne opasnosti i retko dolazi u neprilike. Dabar nema izrazit i specifičan oblik oglašavanja. Obični dabar opasnost ili preplašenost pokazuje jakim duvanjem odnosno specifičnim režanjem. Leti se iz jazbine može čuti cičanje mladih, koje sliči na cičanje miša.

Karakterističan je dabrov zvučni efekat snažan udarac repom po vodi kad je preplašen, što se čuje poput jakog udarca veslom po vodi. Iza dabra ostaju brojni tragovi, po kojima se može prepoznati njegovo postojanje u nekom prostoru. Karakteristični su sledeći njegovi tragovi: otisci nogu u blatu ili snegu, izlazni jarci na obalu, izlazne rupe, nagrižena i porušena stabla, nastambine iznad zemlje i brane.

Stanište

Dabar živi na vodenim površinama obraslim bogatom močvarnom vegetacijom zeljastih i drvenastih vrsta. Osnovni stanišni uslov za dabra je stalna i dovoljno duboka voda (min. 30 cm). Ukoliko nastanjuje manje reke koje ponekad postaju previše plitke, na njima izgradjuje branu kako bi osigurao dovoljnu visinu vode i zaštitio ulaz u jazbinu.

On svoje nastambine i hodnike gradi tako da su ulazi uvek ispod nivoa vode. Dužina tunela može biti i po nekoliko metara, i oni završavaju jednim proširenjem u obliku kazana prečnika od 60 do 90 cm i visine 80 cm, to je centar svih dešavanja u životu dabra i nalazi se iznad površine vode. U ovom prostoru odgajaju se i mladi. Voda je dabru prostor kojim se kreće, kojim transportuje građevinski materijal za nastambinu ili branu i koja mu služi za regulaciju telesne temperature.

Voda mu je najbolja zaštita. Idealna su mu staništa prirodne vodene površine, potoci, manje reke i jezera, ali se dobro snalazi i na kanalima i veštačkim jezerima ako su dobro obrasla vegetacijom. Izbegava velike reke sa snažnim vodenim strujama i velikim oscilacijama vode. Iako je dabar prilagodljiva vrsta, ipak dolazi do konfliktnih situacija izmedu dabra i čoveka i to najčešće tamo gde je čovek s obrađivanjem zemljišta došao do same obale. Ali zajednički život dabra i čoveka ipak je moguć, ako se dabru za njegov životni prostor ostavi dovoljno širok obalni pojas sa dosta priobalnog rastinja koje on koristi kao hranu.

Rasprostranjenost

Evropski dabar nekada je nastanjivao sve vodene površine od severa do juga europskog kopna, ali početkom 20. veka ostao je i opstao samo na četiri odvojena lokaliteta, u južnoj Norveškoj, na reci Labi u Njemačkoj i Poljskoj, na donjem toku reke Rone u Francuskoj i u Rusiji, pre 10 godina je takođe počeo da se vraća i u naše predele, Gornjeg Podunavlja.

Zahvaljujući akcijama povratka dabra na nekadašnja staništa sirom Evrope početkom novog milenijuma dabar je ponovno rasprostranjen na širem prostoru i u relativno dobrom brojnom stanju. Prema podacima za 2000. godinu u populacija evropskog dabra kreće se od 60.000 do 650.000 dabrova. Iz Srbije je dabar nestao krajem 19. veka, a ponovno je vraćen od 1998. do 2005. godine u okviru projekta „Dabar u Srbiji“. Nakon 40 godina Gornje podunavlje ponovo pruža dom dabrovima.

U prošlosti dabar je bio široko rasprostranjen na području Vojvodine i Srbije, ali poslednjih 40 godina počeo je da se vraća u naše rezervate u Gornjem Podunavlju. Zbog cenjenog krzna, masti i ulja (Castoreuma) gotovo je istrebljen, a pored odstrela, u faktore ugrožavanja svrstavaju se i saobraćajni incidenti i davljenje u ribarskim mrežama. Dabar Gornjeg Podunavlja pripada prirodnoj populaciji koja je ustaljena na području cele poplavne doline srednjeg toka Dunava gde je reintrodukovana krajem 20. veka.

Rezervat predstavlja prirodno stanište dabra. Dabra je strogo zabranjeno držati ili ubijati, kao i ugrožavati područja njegovog razmnožavanja, odmaranja ili uništavati njegovo stanište. Karakteristično oglodana stabla starih vrba svedoče o povratku ovog sisara u naše predele. Dabar se vratio, a na nama je da mu pomognemo da tu i ostane!

Literatura
1. Mala enciklopedija životinjkog carstva – Ivan Skunca

Linkovi
• Wikipedia
• Gornje podunavlje
• BiH-lov

Pripremio: Dimitrije Milovanov, IV-4

Izvor:gimnazijaso.edu.rs

__________________________________________________________________________________

SKUPO PLAĆENA ULAZNICA U SVET ODRASLIH…

Raport kaplara Gavrića

Momčilo Gavrić, sin Alimpija i Jelene, iz sela Trbušnica kod Loznice, rođen je prvog maja 1906. godine. U osmoj godini 1914. postao je kaplar Drinske divizije, sa devet je prešao Albaniju, sa jedanaest unapređen u čin podnarednika, sa dvanaest probijao Solunski front i oslobađao Beograd…

Gavrić na Krfu

Rat je državni posao. Vode ga armije i mase. U njemu nema mesta za pojedinca, za njegove razloge i sudbinu. S druge strane, ratovi se pamte i kao pojedinačne tragedije i herojstva.

Sudbina, ratna i životna, osmogodišnjeg dečaka Momčila Gavrića objedinila je sve paradokse i apsurde rata.

Jedan, za velike državne razloge, nebitan mali život spojio je u svom trajanju bol i nesreću, hrabrost i rešenost da se stigne do časnog kraja.

Leopold fon Berhtold, ministar spoljnih poslova Austrougarske, izdao je nalog da 28. jula 1914. telegram o objavi rata Srbiji bude poslat običnom poštom u Beograd. Kako su sve državne ustanove bile evakuisane, telegrafisti su ga prosledili u Kragujevac, gde se nalazila Vrhovna komanda srpske vojske.

Tako je počeo rat koji je odneo deset miliona života, izbrisao tri imperije, razorio Evropu, zauvek odredio život jednog dečaka koji se toga dana verovatno bezbrižno igrao čuvajući stoku na padinama planine Gučevo.

Već u prvim danima rata, sredinom avgusta 1914. austrougarska vojska je počinila masovna ubistva među civilnim stanovništvom Podrinja. Momčilov otac Alimpije rekao mu je da otrči do susednog zaseoka i javi sestri Milosavki, koja je tamo bila udata, da se spremi za bežaniju.

Kaplar Gavrić raportira majoru Tucoviću

Dok se on vratio austrougarski vojnici su upali u dvorište Gavrića i pobili celu porodicu. U jednom danu dečaku Momčilu Gavriću su u dvorištu kuće, na padinama Gučeva, pobijeni i zaklani otac Alimpije, majka Jelena i sedmoro braće i sestara.

Bežeći u dečjem strahu od tog prizora, naišao je na vojnike Šestog artiljerijskog puka srpske vojske kojim je komandovao potpukovnik Stevan Tucović, rođeni brat Dimitrija Tucovića.

Momčilo je Tucoviću ispričao šta se desilo. Stevan je postrojio vojnike i upitao: Ko se javlja da kao dobrovoljac sa ovim malim osveti njegovu familiju?

Momčilo Gavrić 1914. godine

Bez ijedne reči iskoraknuo je ceo puk. Stevan je odredio jednog starijeg vojnika, Zlatiborca Miloša Mišovića. Sačekali su noć, uzeli torbu bombi i njima zasuli pijane austrougarske vojnike u dvorištu Momčilove kuće…

Tako je osmogodišnji Momčilo postao vojnik. Sa Šestim artiljerijskim pukom učestvovao je u Kolubarskoj bici i dobio čin kaplara.

Prešao je Albaniju i preživeo tako što je dnevno jeo po jednu sušenu ribicu saragu iz venca koje je dobio kod Skadarskog jezera.

Ranjenik na Solunskom frontu

U Grčkoj je sačuvana jedna lepa i tužna fotografija dečaka vojnika u novoj uniformi srpske vojske, to je portret Momčila Gavrića kako ponosno pozira ispred neke tarabe na Krfu. Mnogo godina posle on je ispričao potresno svedočanstvo, svoj prvi san kada su onako iscrpljeni stigli na Krf…

„Sanjao sam da sam na našoj livadi pod Gučevom i da se igram sa anđelima. Odnekud se pojavila moja majka Jelena sa punom korpom rumenih jabuka i deli, meni i anđelima, te jabuke… Posle mi je bilo žao što sam se probudio…„

Na Solunskom frontu Momčilo je brinuo o dvema mulama i snabdevao vojnike, te je dva puta ranjavan. Vojvoda Živojin Mišić ga je prilikom jedne inspekcije zatečen tragičnom sudbinom i nestvarnom hrabrošću deteta, unapredio u čin podnarednika. Imao je tada jedanaest godina.

Gavrić na školovanju u Britaniji

Posleratne godine je kao ratno siroče proveo u Engleskoj gde je, u Faberšemu kod Londona, završio osnovnu i grafičku školu. Vratio se u Srbiju, ali pošto u regrutnoj komisiji nisu verovali njegovoj priči, ponovo je služio vojsku – kao artiljerac.

Na početku Drugog svetskog rata bio je mobilisan, a čak je pobegao iz nemačkog zarobljeništva. U okupiranom Beogradu hapsio ga je Gestapo, a po oslobođenju, dva puta, i vlasti nove, socijalističke države.

Grafički radnik Momčilo Gavrić, tada otac dvojice sinova Branislava i Aleksandra, solunac, kaplar i podnarednik Drinske divizije, artiljerac Šestog artiljerijskog puka, postao je tako ćutljiv i tih čovek. O sebi je malo i retko govorio. Čak i sinovima.

Tek negde pred kraj šezdesetih oglasio se u dnevnom listu Politika major Svetislav Ćirić, komandir Momčilove baterije, i pitao: „Gde je kaplar Gavrić?“

Kaplar Gavrić se javio komandiru Ćiriću, koji mu je sve vreme, skoro 50 godina, čuvao Albansku spomenicu, odlikovanja i podnaredničku platu pretvorenu u zlatnike.

Momčilo Gavrić sa suprugom i sinovima

Životnu priču kaplara Momčila Gavrića nije lako prihvatiti. Suviše je drugačija, opominjuća, previše nestvarna. Ali, pamtiti je moramo. Da svoj deci ulaznice u svet odraslih ne budu tako skupe kao Momčilova.

Momčilo Gavrić je umro u Beogradu 27. aprila 1993. godine i sahranjen je na Novom groblju.

Prilikom ispraćaja generel Milorad Prelević rekao je rečenicu u koju potpuno staje njegov životni put: „Nema Srbina u 20. veku koji je tako skupo platio ulaznicu u svet odraslih kao Momčilo Gavrić.“

Autor: Božidar Đuran

Film Božidara Đurana „Raport kaplara Gavrića“

Izvor:rts.rs

_________________________________________________________________________________________

PREPORUKA: PADNEM LI,TI PRODUŽI DALJE

GIMNASTIKA UMA…

Afirmacija znanja, obrazovanja i kulture

U hotelu “Jezero” na Borskom jezeru, 29, 30, i 31. avgusta, održani su 14. Susreti enigmata Srbije.

UČESNICI 14. SUSRETA ENIGMATA SBIJE

Srpskim enigmatama iz Beograda, Batajnice, Novog Sada, Ćuprije, Kikinde, Požarevca, Jagodine, Kragujevca, Niša, Surdulice, Crvenke, Novog Pazara, Nove Pazove, Valjeva, Loznice, Sremske Mitrovice, Šimanovaca i Bora, ovde na Borskom jezeru, pridružile su se i kolege iz Banja Luke, Čelinaca, kao i sedam učesnika iz Hrvatske (troje iz Belog Manastira, dvoje iz Rijeke i po jedan iz Osijeka i Privlake). Među učesnicima iz Hrvatske bio je i Pero Galogaža, predsednik Hrvatskog zagonetačkog saveza i glavni urednik enigmatskih listova „Feniks“ i „Skandi Feniks“.

Tako se i ovim Susretima nastavila lepa tradicija godišnjeg saborovanja srpskih enigmata, koji sve više dobijaju međunarodni karakter.

Imajući u vidu da se svake godine održavaju u drugom mestu Srbije, predstavljaju jedan od načina da se enigmatika popularizuje, afirmiše znanje, potreba za čitanjem prave literature, obrazovanje i kultura, podstiče i afirmiše štampanje enigmatskih knjiga, ali i za upoznavanje i afirmaciju vrednota mesta domaćina Susreta.

Sonja Nedić (Beli Manastir) prezentuje svoj diplomski rad o enigmatici

Tri su se dana, ovi zaljubljenici u „gimnastiku uma“ njih 51, na čelu sa Miloradom Živanićem, predsednikom Enigmatskog saveza Srbije, u prelepom zdanju hotela „Jezero“ družili, ali po unapred utvrđenom programu i ozbiljno radili.

Prvog je dana, nakon svečanog otvaranja, održana Enigmatska tribina na kojoj su prezentovane zidne novine enigmata iz Bora, prezentovana najnovija izdanja objavljenih enigmatskih knjiga, a aforističari Nikola Pešić, Gojko Mandić, Vojislav Trumpić, Milen Milivojević, govorili su svoje, ali i aforizme drugih autora. Potom su podeljene teme za Prvenstvo Srbije u sastavljanju anagrama, dok je kraj radnog dela dana obeležilo brzopotezno prvenstvo Srbije enigmata šahista i kvizovka.

Rudarenje enigmata – na dubini od 400 metara u utrobi zemlje

Drugi dan Susreta otpočeo je Prvenstvom Srbije u sastavljanju zagonetki, a potom je za sve učesnike organizovan obilazak turističkih lokaliteta borske opštine. Uz ranije sačinjen program, saradnju RTB-a Bor, borske Turističke organizacije, Muzeja rudarstva i metalurgije i uz celodnevnu profesionalnu pratnju turističkog vodiča, svi učesnici su doživeli spektakularnost spuštanja u Jamski kafić i razgledanje utrobe zemlje na dubini od 400 metara, uživali i divili se lepotama Lazareve pećine i Brestovačke banje.

Kasni popodnevni i večernji sati su bili rezervisani za godišnju skupštinu Enigmatskog saveza Srbije, predaju radova za Prvenstvo Srbije u sastavljanju anagrama,rešavanje kviza Ivana Andonova i odgonetanje rebusa u parovima ( „dvojac bez kormilara“) Dejana Minića.

Petorica „veličanstvenih“ na ulazu u Lazarevu pećinu: Sreten Perić, Duško Lazić, Slavko Bovan, Miroslav Lazarević i Marjan Radaković učestvovali su na svih 14 Susreta enigmata Srbije

Poslednjeg dana susreta održano je pojedinačno i ekipno prvenstvo Srbije u rešavanju zagonetki, proglašeni su pobednici, podeljene nagrade i zatvoreni 14. Susreti enigmata Srbije.

Na Susretima su proglašeni rezultati devetog FEZ-a (Festivala zagonetke), koji organizuje Enigmatski klub „Niš“ i na kome se bira najbolja neobjavljena autorska zagonetka. Prva tri mesta osvojile su Jelena Kujundžić (Majur), Slavica Jovanović (Mačvanski Prnjavor) i Kristina Pejčić (Leskovac). Proglašeni su i rezultati dva konkursa koje je prošle godine raspisao ESS.

Najbolji anagram na temu „Sto godina prve moderne ukrštenice Artura Vina“ sastavio je Marko Milovanović iz Valjeva, a najbolju klasičnu ukrštenicu 17 x 14 polja s upisanim pojmovima „Prva / moderna ukrštenica / Artur Vin“ sastavio je Mladen Marković (Vladičin Han).

Organizatori ovih Susreta bili su Enigmatski savez Srbije, Krsta Ivanov i Radomir Matić, članovi Enigmatske sekcije Bor, pojedinci entuzijasti i nekoliko privrednih subjekata iz Bora.

Utisci i ocene svih učesnika o organizaciji Susreta , sadržajima i kapacitetima hotela „Jezero“ na Borskom jezeru, turističkim i prirodnim atrakcijama borske opštine su jednoglasni-iznenađujuće pozitivni i visoko ocenjeni.

Šteta što lokalna zajednica nije u dovoljnoj meri prepoznala značaj ovog događaja i snažnije ga podržala, jer je održavanje ovakvog skupa višedimenzionalno i od mnogostruke koristi.

Najbolji: Dinko Knežević

Osvajači prvih mesta po kategorijama

Jovan Vuković (Nova Pazova), je pobednik u šahu, Sreten Perić (Loznica)u kvizovci, Slavko Bovan (Kikinda) u kvizu, par Slavko Bovan – Miodrag Ivanišević u rebusima, Dinko Knežević (Batajnica) u sastavljanju, dok je Gordana Jovanović-Šarić (Šimanovci) bila najbolja u rešavanju zagonetki, a Zoran Radisavljević (Novi Sad) u anagramima.

Sasvim zasluženo, za najuspešnijeg učesnika 14. Susreta proglašen je Dinko Knežević, profesor Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu.

Tekst i foto: Bora Stanković

---

---

TAJNE KRALJEVSKOG GRADA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________

Utvrđenje Karađorđevića na Drini

Priobalje Drine prepuno je tajni, pogotovo u zvorničkom kraju, gde su se, na granici Bosne i Srbije, preplitali važni putevi između istoka i zapada. Od Rimljana koji su imali utvrđenje u Malom Zvorniku, poznato po imenu „Ad Drinum“ sve do savremenog doba ovde su se gradila razna utvrđenja

Tajni kraljev grad napravljen u brdu
foto-r. jokic

Karađorđevići su, tridesetih godina prošlog veka, u strmoj, visokoj steni, na desnoj obali Drine, u Malom Zvorniku, izgradili podzemno utvrđenje. Vojni stratezi su uočili prednosti pećine sa mnogo hodnika i po naređenju kralja Aleksandra Karađorđevića, izgradili sklonište, kao kraljevo komandno mesto, za slučaj rata. Po rečima istoričara Zorana Ivanovića, gradnja ovog „tajnog“ grada počela je 1932. godine.

„U objektu su, na dužini od oko kilometar i po, hodnici, dvorane, sale za vrhovnu komandu, kralja, vladu Kraljevine Jugoslavije, generale, ordonanse, ađutante, stražu i gardu, te crkva i sobe za smeštaj svih koji žive u ovom objektu. Još se istražuje šta se sve nalazi u sedamdesetak odaja, a za sada se zna da su tuneli iskopani u obliku krsta i da se u ovom lavirintu nalaze ostaci kapele, oltarski prostor i kraljevska česma i bunar za vodu“, kaže Ivanović.

Ivanović dodaje da je glavni arhitekta bio Rus, stručnjak za kopanje rudnika. Objekat je urađen od čvrstog materijala, po tada najsavremenijim građevinskim i vojnim standardima, pa je u stanju da izdrži i najjače udare savremenog oružja.

Hodnici u tajnom gradu
foto-r.jokic

Podzemni bezimeni grad, bar se tako pretpostavlja, jer je njegov projekat nedostupan javnosti, ima najmanje dvanaest izlaza, na kojima se nalaze masivna gvozdena vrata. Ovi izlazi ujedno su služili i za ventilaciju. Temperatura u njemu je stalno ista – između četrnaest i šesnaest stepeni. Vlage skoro da i nema. Samo na jednom mestu, predviđenom za smeštaj konja, pokatkad se pojavi pokoja kap vode.

„Da su ga koristili u Drugom svetskom ratu, jer je namenski građen baš za velike svetske sukobe, stanovnici ovog veličanstvenog i prostranog podzemnog grada imali bi veoma povoljne uslove za život i rad“, priča Ivanović.

Prostorije su okrečene u belo, samo je u dvorskoj kapeli, pri vrhu, postavljena dekoracija. Podzemni grad je delo kralja Aleksandra Karađorđevića i negova gradnja je trajala sve do kraljeve pogibije u Marselju, u oktobru 1934. godine. Nakon toga sve je stalo, pa je omalterisana i privedena upotrebi samo polovina objekta. Ipak, u podzemnom gradu mogli su da se smeste kraljeva svita, vrhovna komanda i ratna ministarstva sa ukupno 3.000 do 5.000 ljudi.

Do pre nekoliko godina grad je bio nedostupan javnosti, iako se nalazi pored najprometnije zapadnosrbijanske magistrale. I danas su posetioci retki, a u delu koji nije izmalterisan već su se počeli pojavljivati stalaktiti. Protonamesnik Mileta Tovarović, sveštenik crkve u Malom Zvorniku, namerava da, uz pomoć ljudi dobre volje, malozvornički gradić pod zemljom pretvori u turističku destinaciju.

Poseta kralja Petra Po tvrdnjama nekih savremenika, na početku aprilskog rata, 1941. godine, mladi kralj Petar Drugi Karađorđević došao je u podzemni grad na Drini da organizuje odbranu Jugoslavije. Posle tri dana kralj Petar je napustio Srbiju. I graditelj je nestao, samo je njegovo delo ostalo da svedoči o istoriji.

Rade Jokić | Foto: R. Jokić blic.rs

___________________________________________________________________________

Prema informacijama s početka ove godine…

___________________________________________________________________________

Tajni grad u kom je Petar Drugi proveo poslednju noć u Srbiji spreman za renoviranje

 Direktor turističke organizacije “Mali Zvornik” Vojislav Stamenković rekao je da će prva faza uređenja biti osvetljavanje svih prostorija što bi trebalo da se, nakon izbora najpovoljnijeg izvođača, završi do aprila.

On je naveo, da će elektrifikacija biti rađena po najsavremenijim standardima, koji odgovaraju takvoj vrsti objekta, sa specifičnim uslovima vlažnosti i temperature pod zemljom.

Stamenković je dodao da je opštinskim budžetom za tu namenu predviđeno oko 1,8 miliona dinara, a da će se za dalje uređenje kompleksa konkurisati kod domaćih i stranih fondova.

Plan je da posle infrastrukure bude sređeno desetak prostorija, među kojima i ona u kojoj je održana poslednja sednica jugoslavenske vlade u aprilu 1941. godine.

 Odaje su korišćene samo jednom 1941.

Podzemni grad, odnosno “Kamena devojka” kako je glasio šifrovani naziv objekta, jedan je od najvećih građevinskih poduhvata u predratnoj Jugoslaviji.

Nalazi se u velikom kamenom brdu, kod starog železnog mosta na Drini, sa leve strane magistralnog puta Loznica-Ljubovija. Građen je po nalogu kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića, u periodu od 1932. do 1934. godine, a predviđen je da bude kraljevo ratno komandno mesto.

Duž centralnog hodnika dugog oko 1.500 metara, nalazi se sedamdesetak različitih odaja, predviđenih za duži boravak većeg broja ljudi pod zemljom.

Ovaj objekat, međutim, do pre nekoliko godina bio je nedostupan javnosti, zbog čega se malo šta znalo o njemu zna.

Korišćen je samo jednom, aprila 1941. godine, kada je pre odlaska u izbeglištvo, svoju poslednju noć u Srbiji, proveo mladi Petar Drugi Karađorđević.

Turistička organizacija Mali Zvornik, planira da podzemni grad Karađorđevića, postane turistička atrakcija ne samo Podrinja, već i cele Srbije.

Beta| Foto: S. Pajić, Beta – Ilustracija |blic.rs

___________________________________________________________________________
Priredio: Bora*S

 

NAJBOLJI SUVENIR SRBIJE JE IZ BORA…

TAMOiOVDE__________________________

Po odluci stručnog žirija, na Šestoj izložbi  suvenira i turističkih publikacija „Leskovac 2013“, prvo mesto u kategoriji  “suveniri “,  pripalo je Turističkoj organizaciji “Bor”, za set figurica “Dobrodošli u Bor”, autora Lenke Matić, koje simbolizuju bogatu tradiciju, multikulturalnost i gostoljubivost ovog jedinstvenog i specifičnog područja Srbije.

Šesta izložba  suvenira i turističkih publikacija „Leskovac 2013“ priređena je  14. i 15. novembra u Narodnom muzeju u Leskovcu, s ciljem da se i ove, kao i prethodnih  godina, prikažu nova dostignuća u toj oblasti turističke ponude.

Na ovoj promotivno-takmičarskoj izložbi  46 izlagača iz Srbije , Bugarske i Makedonije, pokazalo je svoju ovogodišnju produkciju od više stotina suvenira, štampanih publikacija, vodiča, plakata, fotografija, upotrebnih predmeta i domaćih rukotvorina.

Pored kategorije “suveniri”,  žiri  organizotora izložbe, ocenjivao je i nagradio najbolje eksponate u  još nekoliko kategorija, imajući u vidu njihovu  autentičnost, originalnost, inovativnost, likovnost, kvalitet izrade i opšti utisak.

Tako je titulu najbolje jednolisne turističke publikacije na ovogodišnjoj izložbi zasluženo ponela publikacija TO Loznice  “Omaž velikanima Lozinice – Miodragu Mići Popoviću i Vuku Stefanoviću Karadžiću”, a “ Nušićijada 2012”  u izdanju TOO iz Ivanjice je osvajač prve nagrade u kategoriji publikacija do 50 stranica. TOO Pirot je postala vlasnik prve nagrade za publikaciju sa više od 50 stranica, dok je za najbolji  turistički plakat proglašen “Smederevska jesen”  u izdanju Turističke Organizacije grada Smedereva.

Najbolja turistička reportažu je “Župa Aleksandrovačka” TO iz Aleksandrovca, a TOO iz Trsrenika snimila je najupečatljiviji turistički promotivni film pod nazivom „Festival ekstremnih sportova“.

 Prvo mesto u kategoriji  “upotrebni predmeti”, pripalo je TO Lebane  za komplet ručno tkanih i vezenih torbica, peškira i maramica. 

Najoriginalnije eksponate izložila je TO Kraljevo  – “Eko muzej Ibarske doline”,  dok je Turistička organizacija grada Kragujevca osvojila prvo mesto za setove fotografija – “Otvorena dvorišta Šumadije” i “Dečji karneval Kragujevca”.

Posebne nagrade su dodeljene OTIS Aleksinac za set stonih razglednica i TO iz Sokobanje za set reprinta sa starih razglednica.

Podsećanja radi, pored ove, na prethodnih pet izložbi u Leskovcu, Turistička organizacija “Bor” je osvojila još tri nagrade: dve za prvo i drugo mesto u kategoriji “suvenir” i nagradu za prvo mesto u kategoriji “turistički promotivni film”.

Organizator  ove dvodnevne  izložbeno- takmičarske manifestacije  bila je Turistička organizacija grada Leskovca.

Tekst&foto: Bora*S

---

---

PADNEM LI,TI PRODUŽI DALJE…

TAMOiOVDE____________________________________________________________

U Muzeju Jadra u Loznici između ostalog, nalaze se i dve vojničke fotografije.

Na prvi pogled, ništa čudno. Ta malo li je takvih u muzejima širom sveta.

 Ali ne. Ipak su one jedinstvene, jer se na fotografijama vidi dečak u vojničkoj uniformi- Momčilo Gavrić.

A on, mali Momčilo nije bilo ko. On je najmlađi vojnik (silom neprilika i voljom silnika) svih armija u Prvom svetskom ratu. I ne samo to. On je sa svojih deset godinica prošao albansku golgotu, stigao na Krf, učestvovao sa činom kaplara u proboju Solunskog fronta.

A kao dvanaestogodišnjak, Momčilo Gavrić imao je čin podnarednika!

Nepotpunu priču, ili tek, u to vreme, samo informaciju, prvi put sam čuo pre nekoliko godina.

 Decembra 2010. godine, od autora Brane Filipovića dobio sam na dar knjigu „ SRBIJA U VELIKOM RATU u 99 SLIKA”.

A u knjizi, kako sam autor reče „nanizano je više od 120 skaski, neke su poznate, ostale nisu, ali svaka reč i svaki događaj jesu istorija i vreme kao nepokolebljivi sudija. Svrstao sam ih,više simbolički, u brojku od 99;  ima ih čistih informacija koje, iako nisu priča i zapis, objašnjavaju i bitno pojašnjavaju pojedina zbivanja.”

Na 165. strani pomenute knjige- priča o Momčilu.

Bora*S

---

ZABORAVLJENI NAJMLAĐI KAPLAR SVIH ARMIJA SVETA

Saša Trifunović,”Politika”, 22.septembar, 2008.

„Nedavno je obeležena godišnjica proboja Solunskog fronta u kojoj je pre devet decenija kao vojnik učestvovao i Momčilo Gavrić. Većina Lozničana ne zna ni ko je on, a kamoli odakle je. A trebalo bi jer je Momčilo, najmlađi vojnik svih armija u Prvom svetskom ratu, njihov zemljak rođen u Trbušnici, kod Loznice, ispod planine Gučevo. Nažalost loznički kraj je sasvim zaboravio ovog nesvakidašnjeg junaka. 

U knjigama je zabeleženo da je Momčilo Gavrić na početku Prvog svetskog rata imao nepunih osam godina. Bio je osmo dete svojih roditelja oca Alimpija i majke Jelene. U avgustu 1914, austrougarski vojnici su činili velike pokolje civilnog stanovništva u kojima je nastradala i porodica Gavrić. Otac je, spremajući ukućane za zbeg, Momčila poslao kod strica da nađe zapregu. U međuvremenu su stigli austrougarski vojnici zapalili kuću i pobili porodicu Gavrić.

Mali Momčilo je ostavši bez najmilijih krenuo na Gučevo da traži srpsku vojsku. Pronašao je Šesti artiljerijski puk Drinske divizije i ispričao šta se dogodilo. Vojnici su istog dana osvetili Gavrićevu porodicu a on je postao vojnik .U svojim prvim vojničkim danima redovno je tri puta dnevno pucao iz topa da se osveti za svoju porodicu.

– Mali Momčilo je sa svojim pukom peške prešao Albaniju i stigao do Krfa, izdržavši kao desetogodišnjak ono što mnogi odrasli nisu. Bio je najmlađi kaplar na svetu. Učestvovao je u proboju Solunskog fronta gde je ranjen, a Vojvoda Živojin Mišić ga je unapredio, pa je kao dvanaestogodišnjak imao čin podnarednika.

Čekajući proboj fronta i povratak u Srbiju, opismenio se, a posle rata je otišao u Englesku, gde je završio gimnaziju i 1921. se vratio u Beograd. Upoznao sam ga 1987, kada je prisustvovao otvaranju Muzeja Jadra u Loznici, gde se u stalnoj postavci nalaze i njegove dve vojničke fotografije – kaže za naš list istoričar u ovom muzeju Goran Vilić.

Vilić kaže da kad poseticima muzeja govori o Prvom svetskom ratu, posebnu pažnju uvek posveti priči o Momčilu Gavriću. U Beogradu je živeo sve do smrti, 1993. godine. Njegova ratna sudbina je „jedinstvena u svetu” i „zaslužio je da ga se današnje generacije sećaju”.

Nažalost, danas nijedna od oko 250 lozničkih ulica ne nosi ime Momčila Gavrića, nijedna škola ili ustanova se ne zove po njemu, a nema ni spomenik. Najmlađi kaplar na svetu je u njegovom zavičaju nezasluženo zaboravljen.”

***

Prethodnoj dodajem i deo, čini se još autentičnije priče starog srpskog vojnika Milana Gvozdenovića a nju je pričao doajen srpskog novinarstva Žika Živulović Serafim u Guviji, mestu gde su se iskrcali prvi srpski vojnici:

– Iskrcao se ovde još jedan Momčilo – nastavio je kazivanje Serafim. – Momčilo Gavrić, kome je tada bilo devet godina. On je iz Trbušnice, sela pet kilometara od Loznice, ispod samog Gučeva, sin Alimpija i Jelene, osmo dete po redu. Tada je bio ponos imati dosta dece. Kamo sreće da je i sada tako u Srbiji. U jednu ranu zoru početkom avgusta 1914. godine, pijane Švabe ubili su Momčilove, oca i majku, sestre i njegova četiri brata. Mali Momčilo zaždio je kroz šumu i izbio na vrh Gučeva. Naišao je na položaj Šestog artiljerijskog puka Drinske divizije prvog poziva kojim je komandovao major Stevan Tucović, brat Dimitrija Tucovića. Mališan je pao, obgrlio mu čizme i zajecao: „Čiko, sve su mi ubili…“. Major Tucović ga je pitao: „Znaš li da bacaš bombe?“ Mali Momčilo je rekao da je bacao samo kamenje.

Major je uzeo jednu bombu i pokazao mu kako se to radi. Zatim je major Tucović postrojio svoje vojnike i pitao: „Ko hoće da noćas osveti Gavrićeve roditelje, njegovu braću i sestre?“ Cela četa iskoračila je napred. Tucović je odabrao jednog dugajliju, Zlatiborca Miloša Mišovića. Pred ponoć je krenuo Mišović zajedno s malim Momčilom i zatekao pijane Švabe kako pred kačarom Gavrića pijani šenluče. Hitnuo je Mišović jednu bombu, zatim drugu, treća nije bila potrebna. Tog trenutka mali Momčilo je postao borac srpske vojske, dete Šestog artiljerijskog puka Drinske divizije. Tucović je naredio vojnicima da svakog dana malom Gavriću daju da opali tri puta iz topa i tako sveti svoju braću i svoje sestre. Došlo je povlačenje preko Albanije.

Miloš Mišović uzeo je Momčila pod svoju brigu. U Podgorici kupio mu je za poslednje pare jedan venčić od dvadeset ukljeva i rekao mu: „Sinko, ako hoćeš da ostaneš  živ, svakog dana da jedeš samo jednu ribicu. Zapamti dobro, samo jednu ako hoćeš da preživiš“. Momčilo ga je poslušao, a onda već kada su prošli Skadar ribica više nije bilo. I Mišoviću, kršnom Zlatiborcu, počelo je da ponestaje snage.

Jedne noći dok su čučali pored vatrice rekao je malom Momčilu: „Sinko, bojim se da i ja neću moći više. Uhvati me za moj šinjel i ja ću te vući dokle budem imao snage… Ako padnem, nemoj mi prilaziti, produži dalje„.

Vukao je Mišović malog Momčila, posrtao, teturao… Glad i zima slomili su kršnog Zlatiborca. Nije mogao dalje, pade u snežnu pučinu… Momčilo stade i dade mu ruku…

„Ne, produži dalje, Momčilo, ne obaziri se na mene…“ Momčilo se sklupčao oko njega u snegu, milujući mu promrzle ruke: „Čika Mišo, ja neću dalje… Čika Mišo, ja hoću da umrem s tobom„. Kako da umre dete? Videvši da će mali Momčilo umreti, Miloš Mišović skupi snage, uspravi se… Posrtali su Miloš i Momčilo, bauljajući tih zadnjih desetak kilometara ispred Dračkog pristaništa.

Kasnije na Krfu malom Momčilu prišili su po jednu zvezdicu na naramenicama… Tako je devetogodišnji Momčilo Gavrić postao najmlađi kaplar na svetu.“

---

Priredio: Bora Stanković

MOJE VREME U BANJI KOVILJAČI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________

Ima li nade da  vrata ove prelepe vile u Banji Kovailjači budu ponovo otvorena i  da se u njene sobe usele turisti?

Tužna slika iz ove nadaleko poznate Kraljevske Banje, smeštene ispod planine Gučevo, nedaleko od Loznice, skoro na samoj obali Drine.

Jedan od najlepših banjskih parkova u Sbiji, lepo  je uređen.

Na jednoj od klupa sedeo je dečak Mile, prolaznicima prodavao grožđe, ali usput se i sam sladio. Rado se slikao i ponudio me grožđem.

 

 

Lepše ti detinjstvo, želim Mile!

Tekst i foto: Bora Stanković

---

---