PRIČA O ČUDESNOM DRVETU…

tamoiovde-logo

Kako je stradalo „najusamljenije drvo na svetu“?

Pročitajte priču o izolovanom, čudesnom drvetu u Sahari, koje je godinama odolevalo klimi i suvom tlu.

Drvo u Tenereu, u delu Sahare koji se prostire preko teritorija Nigera i Čada, godinama unazad smatralo se najizolovanijim drvetom na svetu i tretirano je kao sveto, Božje drvo.

thumbnail.php

Foto: Profimedia

A kako i ne bi? Godinama, ono je stajalo usamljeno kilometrima peska daleko od bilo čega, a drugo najbliže drvo je bilo udaljeno čak 400 kilometara od njega. Ipak, čak ni to nije sprečilo jednog neopreznog vozača da ga „ubije“.

Regija Tenere je nekada bila obojena širokim i bogatim prostranstvima drveća i lišća, pa kada je čuveno drvo Tenerea niklo, sve se činilo prilično uobičajenim.

Međutim, kako je Sahara napredovala, a pesak počeo da zauzima celo područje pustinje i regija Tenere je postajala sve suvlja i suvlja. Podzemne vode su presušile, a samo drveće s najdubljim korenjem je moglo da preživi.

Ipak, ovo drvo izraslo je prilično, a njegovo korenje je dosezalo čak 30 metara, zbog čega je imalo kontakt s podzemnim vodama i nastavljalo da buja.

Prolaznici u karavanima su mu se divili i čak ga nazivali „božijim čudom“.
Uskoro, jedino je drvo u Tenereu imalo dovoljno dugačko korenje da se hrani dalekim vodama. Sva druga vegetacija je nestala, a ovo drvo je iznenada stajalo usamljeno u prostranoj pustinji.

Kako je drvo postajalo sve popularnije, Francuzi (koji su tada imali kontrolu u toj regiji) odlučili su da pored drveta naprave bunar za potrebe svoje vojske, ali i svih putnika koji tuda prođu.

Kobnog dana 1973. godine, libijski vozač kamiona je seo za volan nakon koje kapljice više i jurio pustinjskom stazom sve dok konačno nije skrenuo s puta. Neverovatno, ali on je uspeo da udari u jedno jedino drvo koje se moglo pronaći u krugu od 400 kilometara. Udario je najizolovanije drvo na svetu i izbio ga iz korena.

Osmog novembra 1973. godine mrtvo drvo u Teneru je prevezeno u Narodni muzej u Nijameju, glavnom gradu Nigera.

Kasnije te godine, anonimni umetnik je podigao spomenik u znak sećanja na „najusamljenije drvo na svetu“. Napravio ga je od recikliranih cevi, bačvi i odbačenih automobilskih delova, a veruje se da je želeo da skrene pažnju na to da mehanizacijom i nedostatkom opreza uništavamo prirodu oko sebe.

Ovaj spomenik danas služi kao podsetnik na čuveno drvo Sahare, čudesni dar prirode koji je godinama služio kao vodič i pomoć umornim putnicima.

Izvor: nationalgeographic.rs

_______________________________________________________________________________________

UMRO GABRIJEL GARSIJA MARKES…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________

Spavao bih manje, a sanjao više

Gabriel_Garcia_MarquesKada bi Bog za trenutak zaboravio sa sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.
Stavri bih cenio, ne po onome što vrede, već po onome što žnače.

Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju.

Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.
Kada bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otvorenim ne samo telo već i dušu.
Bože moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času tkanja.
Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica…
Bože moj kad bih imao jedan komadič života…
Ne bih pustio da prođe ni jedan dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kad prestanu da se zaljubljuju.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete.
Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom.
Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi…
Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica.
Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put prst svoga oca da ga je uhvatilo zauvek.
Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugoga odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem…

______________________________________________________________________________________________________

Nobelovac Gabrijel Garsija Markes umro je u 87. godini, piše meksički El Pais.

458887_markes-ap_fMarkes, pisac „Sto godina samoće“, najviše prevođenog i najčitanijeg dela na španskom jeziku, hospitalizovan je 3. aprila u Meksiko Sitiju zbog upale pluća, a stanje mu se posle nekoliko dana popravilo i pušten je iz bolnice.

Garsija Markes bio je jedan od najpopularnijih pisaca i mnogi njegovu popularnost porede sa Markom Tvenom ili Čarlsom Dikensom.

Rodio se 6. marta 1927. godine u kolumbijskom gradu Arakataka, u oblasti Magdalena.

Bio je kolumbijski pisac, novinar, izdavač i politički aktivista.

Smatra se najpoznatijim piscem magičnog realizma, žanra u kome se prepliću mitovi i magija sa realnošću svakodnevne egzistencije.

Najviše je doprineo tome da latinoamerička literatura dođe u centar pažnje svetske kulturne javnosti šezdesetih godina 20. veka.

Pisac je 30 godina živeo u Meksiku.

Oslabljen od raka, Markes nije ništa napisao posle svog poslednjeg romana „Sećanja na moje tužne kurve“ koji je objavio 2004.

258007_gabriel-garcia-marquez-foto-03-ap-miguel-tovar_fNjegov najpoznatiji roman „Sto godina samoće“, koji je prodat u više od 30 miliona primeraka i za koji je dobio brojne nagrade, inspirisan je Markesovim rodnim gradom koji je nazvao Makondo.

U njemu je opisao život izolovanog južnoameričkog mesta u kome se neobični dogadjaji prihvataju kao sasvim obični. Prvo izdanje se pojavilo juna 1967. i prve sedmice je prvi tiraž od 8.000 primeraka bio prodat.

Delo je prevedeno na desetine stranih jezika, osvojilo je više nagrada, a Neruda ga je proglasio da je to „Don Kihot“ našeg vremena.

U njegova poznata dela spadaju i „Pukovniku nema ko da piše“, „Ljubav u doba kolere“, „O ljubavi i drugim demonima“, „Zao čas“, „Jesen patrijarha“…

459974_undated-file-photo-shows-nobel-laureate-gabriel-garcia-marquez-ap_igIza Markesa ostaje impresivna filmografija, pošto je uglavnom lično adaptirao svoje romane za film, osvajajući nagrade na festivalima, ali i priznanja kao što je američki „Zlatni globus“ ili „Goja“ (španski Oskar).

Na pitanja da li je komunista, Markes je uvek odgovarao da ne pripada ni jednoj partiji, ali nije krio da je po opredeljenju levičar i da smatra da je za Latinsku Ameriku najprimerenije socijalističko društveno uređenje.

Posle pobede Kubanske revolucije otišao je da se upozna sa Fidelom Kastrom, ali nije prihvatio da se nastani na Kubi, već mu je stalni dom bio u Meksiko Sitiju sa suprugom, koju je upoznao još kao 13. godišnju devojčicu, a venčali su se posle desetak goidna. Iz tog jedinog braka ima dva sina.

Blic, B92, Tanjug | 17. 04. 2014. | Foto: AP |

______________________________________________________________________________________________________

Citati
„Nijedna osoba ne zaslužuje tvoje suze, a ona koja ih zaslužuje, nikada te neće rasplakati.“
šp. Ninguna persona merece tus lágrimas, y quien la merezca no te hará llorar
„Nemoj nikada prestati da se smeješ, čak ni kada si tužna, jer nikad se ne zna ko bi se mogao zaljubiti u tvoj osmeh.“
šp. Nunca dejes de sonreír, ni siquiera cuando estés triste, porque nunca sabes quien se puede enamorar de tu sonrisa
„Možda si u očima sveta samo jedna osoba, ali si u očima jedne osobe ceo svet.“
šp. Puedes ser solamente una persona para el mundo, pero para una persona tú eres el mundo
„Ne provodi vreme s nekim kome nije stalo da ga provodi sa tobom.“
šp. No pases el tiempo con alguien que no esté dispuesto a pasarlo contigo
„Ne plači zato što se završilo. Raduj se zato što se dogodilo.“
šp. No llores porque terminó, sonríe porque sucedió
„Ne volim te zbog onoga što jesi, već zbog onoga što sam ja kad sam pored tebe.“
šp. Te quiero no por quien eres, sino por quien soy cuando estoy contigo
„Nije tačno da ljudi odustaju od svojih snova zato što stare, već stare zato što odustaju od svojih snova.“
šp. No es cierto que la gente deje de perseguir sus sueños porque envejece, más bien envejece cuando deja de perseguir sus sueños
„Ponuditi prijateljstvo onome ko traži ljubav, isto je kao i ponuditi hleb onome ko umire od žeđi.“
šp. Ofrecer amistad al que busca amor es dar pan al que se muere de sed
„Siromaštvo je najbolji lek za dijabetes.“
šp. La pobreza es el mejor remedio para la diabetes
„Život je najbolji izum.“
šp. La vida es la cosa mejor que se ha inventado

 wikipedia.org

______________________________________________________________________________________________________

OSTAVLJANJE TRAGOVA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

„Ja  i sve prijatelje smatram tragom, jer da nije tako ne bih se uopšte bavio pisanjem. Čak i pisac ma koliko se pravio skroman, kako ja kažem u jednoj pesmi, osvrćemo se na svoj život drag s tajnom nadom, da smo ostavili trag. Cela stvar i jeste u tome što je pisačka želja primarna da ostavi trag o svom postojanju i o ljudima koji su postojali u vremenu dok je on postojao.“

133946_brana-crncevic-foto-03-fonet_igqBRANISLAV CRNČEVIĆ
(Kovačica, 08.02.1933 — Beograd, 14.04.2011)

Brana Crnčević je bio književnik, aforističar, novinar, scenarista. Rođen je 8. februara 1933. godine u Kovačici. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Svoju karijeru je započeo kao službenik predstavništva zrenjaninske pivare u Novom Sadu, a zatim je usledila novinarsko-urednička faza. Bio je dugogodišnji urednik „Ježa“ i rubrike za kulturu u listu „Duga“. Objavljivao kolumne u raznim listovima i časopisima, među kojima su „NIN“, „Politika“ i „Pečat“.

Prvu knjigu za decu „Bosonogi i nebo“ objavio je 1963. godine, a potom i prvu zbirku aforizama Piši kao što ćutiš.

Na književnu scenu je stupio pod pseudonimom Vinon Rumski i Branislav BIP. Tokom svoje karijere duge bezmalo pola veka, objavio je tridesetak knjiga za decu, romana, priča, televizijskih drama, zbirki pesama i aforizama…

Dobitnik je nagrade „Zmajevih dečijih igara“ za izuzetan stvaralački doprinos savremenom izrazu u književnosti za decu 1987. godine.

BIBLIOGRAFIJA:
1963. Bosonogi i nebo;1963. Cipelice od krokodilske kože; 1963. Njen prvi čaj; 1965. Devojka sa tri oca; 1965. Kafanica, sudnica, ludnica; 1965. Piši kao što ćutiš; 1968. Dunavo; 1967 – 1971. Zanati; 1971. Kapetan i lula; 1971, 1981, 1989, 2006. Dnevnik jednog…  1978. Peta strana sveta; 1982. Sibiri; 1982. Emigrant i igra; 1984. Mrav dobra srca; 1985. Snovi bez tumačenja; 1990, 2006. Srpska posla; 1992, 2006. Srpska i hrvatska posla; 1994. Glasnik; 1997. Crni đavo, crveni rep I, II ; 2001. III; 2001. Pesme; 2003. Zaštitnica umetnosti i druge pripovetke; 2005. Zemlja nadimaka; 2006. Knjiga zadušnica; 2006. Obećani svet; 2007. Sedam mokrih majica i drugi zapisi; 2008. Ima da nas nema; 2009. Čuvari pepela; 2010. Šta ima.
Tekst: Aforizmi

Od kako sedim od kako sivim, ne stižem da se molim i kajem,
                                                                               u tvojoj ruci moja živi,
                                                                               u tvome srcu moje traje.
                                                                               . . .
                                                                               Odrobovao sam sve slobode,
                                                                               i bio žrtva mržnje svake,
                                                                               i ne dam da me iz tebe vode,
                                                                               u brodolomce i ludake.
                                                                               . . .
                                                                               A kada počnu košmarne zime,
                                                                               ako se spoji decembar s majem,
                                                                               šapni u sebi moje ime,
                                                                               i ja ću znati da još trajem.

KAD BI MENI DALI

Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrošio sam.
Pola dana ja bih dao nekom
ko je dobar, a slučajno sam.
 
Igrali bi, pričali bi nešto,
trčali bi, skakali bi vešto
ja i dobar, a slučajno sam.
 
Kad bi meni dali kišobran,
ja ga ne bih potrošio sam.
Pola mesta ja bih dao nekom
ko je dobar, a slučajno sam.

Kišilo bi, dok mi koračamo,
pola tamo a pola ovamo.
Stavili bi dan pod kišobran
ja i dobar, a slučajno sam.
 
Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrošio sam.

KRIK

U pesme skriven ko u šume,
u lišću reči i travi duše,
ja čekam da i zver razume
u mome grlu krik ugušen.

Kricima mrtvim zvona zvone,
mozak, ko nebo, naoblačen.
Suze mi kao zveri gone
a nemam kome da ih plačem.

I čujem svoje krike nove,
probijaju se kroz sve straže.
Dobro je što ih u grlu love
jer nemam kome krik da kažem.

BRANISLAV, BRANIK DECE
Branislav Crnčević, satiričar i humorista, pisac komedija i tužno-smešnih priča o životu ljudi. Čovek sa tucetom oštrih pera i jezikom koji ne prašta; čovek koji ismeva ludosti odraslih.
  Branislav, branik je dece, stvaralac koji se klanja detinjstvu i ume da ga, u svojim pesmama i pričama, uznese iznad života odraslih. Njima Crnčević traži crno pod noktima, smatrajući da je higijena, čistota čovekove duše, najvažnija u životu. A decu voli, zabavlja ih, zasmejava do suza. Svu decu smestio je u svoju knjigu Bosonogi i nebo.
  Onako velik, onako krupan, onako snažan, onako visok, onako rukat, onako kosat, onako plećat, onako nogat a, u stvari, Mrav dobra srca.
  Brana zna odakle dolazi kiša, gde sve pada kiša, na koga pada kiša, zna čak i kako je kiša stala:
 
A, evo, kako je kiša stala:
Zamislila se: gde bi još pala?
Pa nije znala.

  Kod Crnčevića nema šale, kad su u pitanju odrasli. Ali kod Crnčevića ima šale kada se obraća deci. On ume da se igra, zato ga deca često primaju u igru, a on ume igru da rasplamsa, da je produži, da je zasmeje, da je zavrti, a u centru svake igre je dete-čovek. Njegova pesma Igra počinje predivnim stihovima u slavu ljudskog roda:

Hajde da izaberemo dan.
Hoćete vi da ga izaberete?
Dobro.
Izaberite dan lep da kao čovek u pesmi stoji…

Dragan Lukić: „Moji savremenici“/Izvor:riznicasrpska.net

MRAV DOBRA SRCA
 
Tri miliona i jedan mrav žive, rade i spavaju
u mravljem gradu,
ispod velike kruške, u hladu.
Oni imaju kuće na sprat, na tri, na devet spratova,
oni navijaju budilnike na pet, da bi se na vreme probudili.
Tačno u pet zazvoni milion satova,
tada mravi ustaju, galame, prave zbrku,
oblače se, peru zube u trku,
kada zazvoni šest nema nikoga u gradu;
svi su na radu.
 
Ujutro mravlje starešine po spiskovima prozivaju:
mrav taj i taj.
Mravi se po imenima odazivaju.
Svak mora da kaže: Tu sam! I: zdrav;
kada se javi tri miliona i jedan mrav
tada je spisku kraj.
 
Pri tri dana, tek što se jutro zaplavilo,
mravi se tri puta u grupe prestrojavali
i tri puta se prebrojavali.
Starešine su iz spiskova prozivali:
mrav taj i taj.
Mravi se, po imenima, odazivali.
Kako god okreneš: tri miliona mrava!
I kraj!
Šta je sa jednim mravom? Zar spava!

Sutradan isto, i prekosutra isto,
tri miliona mrava trese glavom:
Tu ima nešto čudno! Tu nešto nije čisto!
 
To zanimljivo postaje,
zašto, i koji mrav nedostaje?
 
Nema mrava koji je najviše pevao i galamio,
on se, zbog nečeg, osamio.
 
Šta mu je? — čude se tri miliona mrava
u mravljem gradu,
ispod velike kruške u hladu.
Šta mu je?
Zašto samuje?
 
Tri dana nije ni reč prozborio,
mravi koji sa posla kući hitaju
njegovu majku pitaju:
Da li se odobrovoljio? Da li je progovorio?
 
Tri dana ništa nije ručao,
sam je po gradu lutao
i zamišljeno ćutao,
ili na stepeništu čučao.
 
Svi se pitaju: Šta mu je?
Šta mu je? Zašto samuje?
 
Sve je u mravljem gradu zbunio.
Mrvicu keksa su mu nudili,
a on se uzjogunio:
nije ni prstom maknuo, niti je taknuo.

A jutros, tek što se dan zaplavio,
neko je bučno prozor otvorio
i mravljem gradu javio:
„Progovorio je! Progovorio!“
 
Zašto je mrav tri dana ćutao?
Što nije ručao?
Što je zamišljen gradom lutao?
I na stepeništu čučao?
 
— Pre kekoliko dana — veli — moj je tata
oterao gladnog cvrčka sa vrata.
I, sada, neću ni da se maknem,
dok ne dovedete cvrčka da sa mnom ruča
neću ništa da taknem!
 
Pa sada
u mravljem gradu,
ispod velike kruške, u hladu,
tri miliona mrava trčka i traži cvrčka.

 LJUTITO MEČE
 
  Mesec obuko čizmice žute,
oblaci obukli plave kapute
pa cele noći nebom jezde.

  Dole, u šumi, jedno meče
zamišljeno, već treće veče,
gleda u zvezde.
 
  Meče se ljuti već treći dan
što ga teraju u zimski san
i zamišljeno stalno ćuti.
  Tata se ljuti, mama se ljuti
i svi mu vele:
  Otkad postoje med i pčele,
otkad postoje sunce i veče
nismo videli takvo meče.
 
  „Šta ćeš da radiš“, mama ga pita,
  „kad lišće sasvim, sasvim požuti
  i sneg napada iznad rita?“
  A meče, ćuti.

  „Šta ćeš da radiš“, baka mu veli,
  „kad svet od snega sasvim pobeli?“
 
  Tata se ljuti, mama se ljuti,
  a meče ćuti.
  Odjednom, meče ljutito reklo,
  šta ga je peklo:

  „Neću da spavam, neću, i tačka.
  Zašto ne spavaju zec i mačka?
  I ptica iznad naših glava
  zašto ne spava?“

  A onda tiho, tiho reče:
  „Baš mi je krivo što sam meče.“

  Sad mama ćuti i tata ćuti
i svi su strašno zabrinuti.
Meče se ljuti:

„Uzeću“, kaže, „trotinet,
idem međ decu, među svet.
Neću da spavam. Neću, i tačka.
Što ne spavaju zec i mačka?“
 
Mesec obuko čizmice žute,
oblaci obukli plave kapute
pa cele noći nebom jezde.
A jedno meče već treće veče
neće da spava. Gleda u zvezde.