ISPRAZNI SE ČOVEK OD LAŽNIH LJUDI I DOGAĐAJA…

tamoiovde-logo

Isprazni se čovek od lažnih ljudi i događaja u svom životu i poželi malo mira

Isprazni se čovek od lažnih ljudi i događaja, isprazni se od uljeza u svom životu koji su kroz taj život promarširali bez ikakvih osećanja i oduzimali sve ono što je bilo lepo i vredno, i zaželi se na trenutak odmaknuti od svega i vratiti svoju staru moć, vratiti mir koji je imao.

Isprazni se čovek od razgovora koji su bili samo hrpe tračeva i ogovaranja, a zapravo vrlo daleko od bilo kog razgovora, razmene misli i osećanja i pita se kako su ga obične reči mogle tako umoriti i skršiti.

Isprazni se čovek od ljudi sa dva lica jer nikada nije mogao razumeti koje je lice tih ljudi bilo pravo, a još više od svojih nameštanja masaka kojih je imao u izobilju i nameštao ih po potrebi, umori se zato što nije bio iskren i uvek je morao paziti što kome govori.

 Isprazni se čovek što je svet samo gledao kao neko mesto pretnje, kao borilište u kojem se trebalo ratovati da bi se ispunile njegove želje, a nije video njegove lepe strane.

Isprazni se čovek kada se previše nada, kada previše veruje u ljude koji to ne zaslužuju, kada previše ljubi ljude koje je mislio da poznaje, a onda na kraju shvati da je većinu svoje energije potrošio uludo.

Mogao je dati onima koji su je potrebniji, mogao je dati onima koji bi je više cenili, a on je računao da dobro ne može biti bačeno uludo. Isprazni se čovek od toga što je previše živeo za neke druge ljude, a zanemario svoja osećanja, što se uvek prilagođavao drugima, a premalo tražio da ponekad bude po njegovom.

Kada ostane sam, shvati da je život mogao drugačije posložiti, da je o prioritetima mogao više misliti, da je vreme koje mu je dano mogao razboritije trošiti. No kako god bilo, nikada nije kasno da se malo povuče i pokuša stvari započeti ispočetka. Treba samo dane koji su pred njim drugačijim pogledom gledati i shvatiće da mu se život promenio i da je na greškama nešto naučio. Koliko god to kasno shvatio, nikada nije kasno za promenu.

Tekst napisao Mario Žuvela/ savjetnikuspjeha

Prilagodila ekavici Rea Mnc

Izvor: odknjigedoduse

____________________________________________________________________________________________

STVARI, PRODUŽETAK SOPSTVENOG IDENTITETA…

tamoiovde-logo

Psihologija posedovanja: zašto stvari doživljavamo kao produžetak sopstvenog identiteta

Američki filozof i psiholog 19. veka Vilijam Džejms, jednom prilikom je rekao: „Čovek je suma svega onoga što može nazvati svojim”. Istina je da je ljudski identitet mnogo fluidniji nego što mislimo i da ga je često teško uhvatiti, pogotovo jer to ko smo oblikuju i drugi ljudi, spoljni događaji i složeni unutrašnji procesi.

A šta je sa materijalističkom stranom ove priče? Zašto stvari često doživljavamo kao produžetak sopstvenog identiteta?

Veza koju gradimo sa stvarima

Ljudi se vezuju za stvari koje poseduju, bilo da je u pitanju odeća, nameštaj, umetnost, različiti ukrasi i sitnice, ili tech uređaji. Svaki od predmeta koji smatramo svojom ličnom svojinom, a pritom nam je posebno drag – dobija na vrednosti jer u njega ulažemo svoje emocije i sentiment.

Zanimljivo je da naša veza sa stvarima počinje od malih nogu. Žan Pijaže, švajcarski razvojni psiholog najpoznatiji po svojoj teoriji kognitivnog razvitka, primetio je da čak i novorođenčad pokazuju sklonost ka posedovanju određenih predmeta. U tako ranom periodu, najčešće su u pitanju omiljena ćebad ili igračke od kojih se ne odvajaju tako lako. Jedno istraživanje iz 2008. godine pokazalo je da deca koja su tek prohodala više vrednuju svoje lične predmete nego identične replike tih predmeta; čak ih ideja o tome da kući ponesu kopiju umesto svog originala prestravljuje.

U doba adolescencije, različiti predmeti dobijaju vrednost simbola inicijacije, i za njih se ljudi izrazito vezuju. Ovde može biti reč o samostalno izabranim odevnim predmetima kojima se iskazuje stav ili pripadnost određenoj socijalnoj grupi, ili o kupovini prvog automobila.

Emotivna vrednost predmeta nadjačava novčanu vrednost predmeta kroz čitav život čoveka. Uzmimo kao primer sledeću hipotetičku situaciju: nasledili ste od pokojnog dede ručni sat. Objektivno gledano, ovaj sat kao kupovna roba – ne vredi mnogo. Međutim, on ima neopisivu, gotovo magijsku vrednost za vas jer je to predmet kojeg je nekada posedovala vama bliska osoba i koji vas sada podseća na lepe trenutke koje ste proveli sa njom.

Statusni simboli i kreativno izražavanje identiteta i ličnih vrednosti

Predmeti koje ljudi vole i poseduju su neretko u funkciji statusnih simbola. To šta će biti statusni simbol u mnogom zavisi od kulture koja je u pitanju, ali u kontekstu moderne Zapadne civilizacije – najčešće je u pitanju neki vid luksuzne robe koja funkcioniše kao indikator ekonomske moći. To mogu biti skupocena kola, jahta ili prostrano imanje, ili luksuzni predmeti premium kvaliteta, obeleženi prepoznatljivim brendom.

Pored toga, ljudi kupovinom određenih predmeta uspostavljaju kontrolu nad vlastitom reputacijom i imidžom, jer kroz njih komuniciraju o tome ko su i kakve vrednosti imaju. Brendovi koji znaju do koje mere je individualizam u fokusu danas, trude se da potrošačima daju mogućnost da svoje proizvode personalizuju i učine ih još „više svojim”. Najbolji primer za to su brendovi Nike i Apple, koji su uz moć marketinga – svoje proizvode učinili simbolima određenog životnog stila.

Tako se kod kupaca stvara osećaj da, prostim posedovanjem sportske opreme već ostvaruju svoje ciljeve u sklopu ganjanja zdravijeg života. Nauka je pokazala da postoji poseban psihološki efekat (tzv. enclothed cognition) koji se javlja kada obučemo određenu vrstu odeće i koja zapravo utiče na našu spremnost da treniramo ili uradimo određeni zadatak koji pred nama. Kad je reč o brendu Apple, kupci se često (svesno ili nesvesno) zanesu da su, samim tim što ulože u računar najnovije generacije i prefinjenog dizajna – na pola puta da pokrenu sopstveni posao i realizuju ideju koja će promeniti svet. Apple je brend koji je obeležio digitalnu eru i generaciju Milenijalaca, te se kupovinom njegovih proizvoda iskazuje i socijalna pripadnost.

Kada je reč o psihologiji posedovanja, Japan je veoma zanimljiv primer. Zemlja izlazećeg sunca poznata je po stanovima malih dimenzija i minimalističkom pokretu kada je reč o dizajnu enterijera. Ipak, japanska nacija opsednuta je tehnologijom, te su ljudi okrenuti posedovanju stvari koje komuniciraju napredak i okrenutost budućnosti. Zanimljivo je koliko je ovo sveprisutno u njihovoj kulturi i svakodnevici. Uzmite primer pušača: od 2014. godine, u Japanu je dostupan IQOS, uređaj za konzumaciju duvana heat-not-burn tehnologije, koji je neverovatno popularan. Postoje različite prognoze da će IQOS zameniti tradicionalne cigarete u državi koja je svetski poznata po tehnološkim izumima i prijateljskom i otvorenom odnosu prema robotima i veštačkoj inteligenciji. Dakle, iako su im lični prostori oslobođeni suvišnih predmeta, lična svojina ipak komunicira vrednosti iza kojih stoje.

Tamna strana materijalizma (kompenzacija i poremećaji)

Prilično je jasno da živimo u svetu materijalizma, ali je takođe previše pojednostavljeno reći da samo pokušavamo novcem da kupimo sreću ili da smo zarobljeni u svojim potrošačkim ulogama. Veza koju imamo sa stvarima je kompleksna i slojevita, a s obzirom da je imamo od malih nogu (čak pre svesne faze u kognitivnom razvoju), ne možemo reći da je potreba za posedovanjem u potpunosti konstrukcija društva. Jedan deo je urođen i deo je ljudske prirode.

Ali šta kada se potreba za posedovanjem otrgne kontroli i prevaziđe granice onoga što bismo mogli nazvati „normalnim”?

U svetu gde je kupovina postala toliko uobičajena i gde nam reklame iskaču sa svih strana, postoji realan rizik da smetnemo sa uma i druge vrednosti koje su važnije i koje nas čine srećnim (kao što su sama iskustva, a ne materijalni predmeti), i da se potpuno izgubimo u besmislenom trošenju novca. Neretko su stvari koje kupujemo samo oblik kompenzacije za nedostatak radosti ili ljubavi, a u takvim situacijama nam one pričinjavaju samo kratkoročnu sreću.

Nezdrava povezanost sa stvarima koje posedujemo može da se pretvori u ozbiljan problem gomilanja predmeta koji nisu funkcionalni i koji nam realno nisu potrebni. U pitanju je kompulsivni poremećaj gomilanja stvari (tzv. hoarding disorder) koji je usko povezan sa anksioznošću i dubljim problemima koji se potiskuju. Osobe koje imaju ovaj problem su emotivno vezane za te predmete, najčešće dobijaju napade panike pri pomisli da bi trebalo da ih se reše. Tipično se osećaju mirnije i bezbednije uz njih ili veruju da će im biti potrebne u budućnosti. Lečenje je moguće uz podršku stručnih lica, psihologa ili psihoterapeuta.

Da li i vi imate određene predmete za koje ste vezani? Na koji način oni odražavaju vaš identitet?

Izvor: kultivisise.rs

____________________________________________________________________________________________

NA ODNOSIMA TREBA RADITI…

tamoiovde-logo

 Šta to znači?

 Tema ovog članka je nastala nakon što je na jednoj od psiholoških seansi, Anastasija rekla potpuno mirno,  da već nedelju dana ona i muž ne pričaju.

Šta se desilo? U stvari – ništa posebno. Prosto, Oleg se nije ponašao onako kako je ona želela: nije rekao ono što je Nastja očekivala od njega da čuje…

Ljudski odnosi – jedan od razloga ogromne radosti i, istovremeno, uzrok velikog emocionalnog bola, patnje. Nastja i Oleg su sasvim nedavno osnovali porodicu. Ali zašto se to dešava? Oboje su želeli da budu srećni; oboje su se nadali da će u porodici vladati  ljubav, radost, razumevanje, nežnost.

Najviše me je zapanjilo što mi je to Nastja rekla potpuno uobičajenim glasom, kao da je ne pričati s mužem nedelju dana nešto potpuno normalno, ništa važno.  Jer, on je kriv. On nju mora da razume.

Tu seansu smo posvetili međuljudskim odnosima. Mnogo toga je za Nastaju bilo začuđujuće, o mnogo čemu je ona čula po prvi put.

Na primer, da se ono što se trenutno dešava između nje i Olega naziva – manipulacija. Zašto ona pokušava s njim da manipuliše. Upravo, da kod muža izazove osećaj krivice. Umesto da otvoreno rasprave šta se među njima desilo, da otvoreno govori o svojim očekivanjima i potrebama, Nastja ćuti.

Zašto se to dešava? Negde na nesvesnom nivou ukorenila se jako psihološko ubeđenje: on mora…, on je dužan… Mora šta? Bilo šta. Na primer, da razume kako je njoj teško. Ili da se doseti šta njoj treba, šta ona želi… Takve misaone konstrukcije ona nikad nije razmatrala niti proučavala.

Ali zašto on mora ili je dužan? On je takav kakav je. On se može dosetiti, a može i da se ne doseti. On može da razume, a može i da ne razume. On se ponaša onako kako on shvata za sebe tu realnost. On očigledno ne može da se ponaša drugačije. To je veoma važno da se razume. Svaki od njih dvoje je doneo u svoju novu porodicu određene modele ponašanja iz svojih roditeljskih porodica.

Za Nastju je bilo potpuno normalno da može i da je čak i dužna da svog partnera kažnjava ćutanjem. Za Olega je isto normalno da ćuti, ako oseća da ga ne razumeju. I njoj i njemu se to ne sviđa, ali oni drugačije ne znaju. Čak i ne osećaju da je taj model ponašanja neprihvatljiv, ako uistinu žele da postanu bliski. Oni tek treba da nauče da razgovaraju. Trenutno joj se taj zadatak ne čini nimalo lak, ali to je moguće. I uopšte nije strašno.

Sami od sebe odnosi se nimalo neće promeniti.

Na odnosima treba raditi. Ali kako? Odgovor je jednostavan.

Ako upravo Nastja trenutno posećuje psihologa, ako je trenutno ona u mogućnosti da raspravlja o onome šta se događa, onda i odgovornost za odnose ona preuzima na sebe. I to nije prosto podela 50 – 50. Svu odgovornost, 100% preuzima ona. To je veoma važno da se razume. Takođe se to tiče i vas, vas koji čitate ovaj tekst, kome je bliska ta tema.

Ako ovaj članak čitate, onda taj posao treba da radite upravo vi. Duboki i divni odnosi među ljudima se grade. Oni ne dolaze sami od sebe. To je zaista stvaralački zadatak nad kojim je potrebno dobro se potruditi. Ali je vredan toga. I samo u tom slučaju može se govoriti o pravoj ljubavi.

Građenje odnosa između mene i mojih bliskih može da bude jedan od najvažnijih zadataka u mom životu. Tim pre za čoveka koji ispoveda hrišćanstvo.

Niko taj posao neće odraditi umesto vas.

Kada preuzimamo odgovornost za svoje odnose sa bliskim čovekom na sebe, mi shvatamo da je to upravo naš zadatak. To je ono što Gospod od mene očekuje. I tada se pojavljuje motivacija da na tome radimo dobrovoljno i radosno. Bez raznih: ali, on treba da razume… Ne, ništa on ne treba i nije dužan. On je takav, kakav je. Sa svojim problemima, svojim dečijim traumama, svojim načinom komunikacije koje je poneo iz porodičnog doma. On je takav. Takva je realnost.

Koji je prvi korak? Ja smireno prihvatam tu realnost. Znači, ja mogu da odgovaram samo za sebe. Znači da upravo vi (ne on ili ona) morate da odradite taj posao… Čak i ako vam se čini da je s vama sve u redu. Tim pre, ako vam tako izgleda…

Psihološki zakon ovako glasi: ako želiš da promeniš nekog, počni od sebe. U navedenom slučaju to znači da ne treba da pritiskate partnera, ne treba da ga molite da radi na odnosima zajedno s vama. Počnite da radite na odnosima sami i videćete kako će vaš partner takođe početi da se menja. A ako ste i dalje sami, onda će u vašem životu početi da se pojavljuju oni ljudi koji su vam potrebni.

Mi to radimo radi sebe

Važno je da shvatite da smo odlučili da se bavimo poboljšanjem odnosa radi sebe. To je upravo nama neophodno. To je naš unutarnji motiv (sopstvena namera). Takav pogled na problem nam daje snagu. Sve je dovoljno prosto. Taj čovek, koji se pojavio u vašem životu, nije se pojavio slučajno. I sigurno, ne da bi vama ugađao. Onda zbog čega?

Moguće da i nije u vama uzrok svega što se među vama događa. I da su mnoge te osobine, koje se vama kod njega ne sviđaju, upravo njegove karakteristike i njegove crte ličnosti. Ali vi morate imati hrabrosti da prihvatite, da ga upravo vi izazivate da pokazuje te ružne osobine. Zašto se to dešava? Šta je u vama to što ga tera da to radi, da tako postupa, da tako govori?

Postavljanje pitanja sebi i traženje odgovora – nije dovoljno.

Ako nešto želim da izmenim najpre proučavam sam proces. U navedenom slučaju – to su odnosi. Proučavamo šta se dešava, na koji način nastaju svađe, kakva je moja uloga u svemu tome? Sve vreme istražujemo. I da ne bi skretali s puta, moramo se sećati zbog čega ja sve to radim. Drugim rečima – sećati se svog motiva. I verovati da će rezultat doći. I pri tom se ne bojimo da menjamo strategiju, da napuštamo pređašnje stereotipe ponašanja, ako vidimo da oni ne rade.

Ali za početak treba odustati od destruktivnih modela koje smo preuzeli iz svoje roditeljske porodice. Potrebno je oslanjati se na pozitivna iskustva iz svoje porodice. Čak iako vam se čini da ih nije bilo, nešto pozitivno, što je postojalo u našoj porodici se može naći. Moguće da je za Nastju sada važno da razume, da ona sasvim mora odustane od manipulacija. Upravo to treba istraživati. Kako se to dešavalo u njenoj porodici, među njenim roditeljima? Kako ona to koristi za psihološki pritisak na Olega. I što je veoma važno da razume – to da za tim stoji povređeno samoljublje.

Treba shvatati razliku između manipulacije i komunikacije. I težiti da se grade odnosi na partnerstvu, prijateljstvu, zajedničkim interesima.

Otvorena i direktna komunikacija – to je ono što je važno da bi se osećali srećnim.

Tome treba da se učimo. I kao uvek, sve počinje od nas samih. Ništa nećemo uspeti, ako ne budemo poznavali sebe. Treba da iskreno i duboko gledamo unutar sebe. I to nije jednostavno. Zato što je u svakom od nas je mnoštvo strahova. Ljudi se boje bliskih i otvorenih odnosa, zatvaraju se, kao po pravilu, upravo iz tog razloga. Ali mi možemo u tome uspeti, ako budemo imali strpljenja i smirenja. Jasno je da se takvi odnosi ne daju na dar, bez truda.

Upravo potrudivši se na odnosima (u prvom redu na sebi), počećete da osećate bespogovornu podršku onog drugog. Postaćete najbolji i najvažniji ljudi jedno za drugo, koji mogu da budu jedno celo, sposobno da zajedno preživi sve teškoće koje snalaze svakog čoveka i sve porodice. Prizvani ste da to postanete.

Prošavši određeni period teškoća, odjednom ćete osetiti da je Gospod s vama, da je blagodat Duha Svetog prisutna u vašoj porodici.

U zaključku želim da primetim da je ovaj članak pisan na konkretnom primeru Anastasije i Olega. Oni su se dugo spremali, da bi došlo do njihovog braka. Za njih je porodica – svestan izbor dvoje odraslih ljudi. Uprkos tome, oni su se skoro odmah posle svadbe sudarili sa teškoćama. Pritom, kod njih zaista postoji potencijal za razvoj njihovih odnosa. Ne bi da uopštavam i govorim da je svaki odnos sposoban da se razvije. I da svaka porodica može i mora da bude sačuvana. Ipak, dužni smo da uradimo sve moguće, što zavisi od nas.

Čak iako ne uspemo, čak iako se odnosi razruše, svejedno će to biti važno lično iskustvo psihološkog i duhovnog uzrastanja. Vaš rad na sebi i na građenju odnosa neće propasti. To će biti drugačiji.zalog toga da će drugi odnosi, koji će se pojaviti u vašem životu, zaista biti.

psiholog Marina Legostaeva

https://vk.com/@4563130

Izvor: poznajsebe

____________________________________________________________________________________________

OD ZLOČINA LJUDI ZBUNI SE PRIRODA…

tamoiovde-logo

ZNAŠ LI DETE MOJE?

Zašto se zatvaraju oblaci onda kada su polja žedna kiše, a otvaraju onda kada polja kišu ne žele?
Od zločina ljudi zbuni se priroda, i napusti red svoj.

Foto ilustracija: Bosa*S

Znaš li, dete moje, zašto njive ponesu teški plod u proleće, a u leto daju jalovu žetvu?
Zato što i kćeri ljudske omrzoše na plod utrobe svoje i ubijaju ga u cvetu.

Znaš li, dete moje, zašto izvori presušuju i plodovi zemaljski nemaju više slasti one koje imadoše?

Zbog greha ljudskog, od koga uđe nemoć u svu prirodu.

Znaš li, dete moje, zašto pobedonosni narod trpi poraze od svoje nesloge i razdora i jede hleb zagorčan suzama i pakošću?
Zato što pobedi krvnike oko sebe, a ne pobedi ih u sebi.

Znaš li, dete moje, zašto majka hrani i ne može da nahrani decu svoju?
Zato što dojeći ih ne peva im pesmu ljubavi no pesmu mržnje prema susedu.

Znaš li, dete moje, zašto ljudi postadoše ružni i izgubiše lepotu svojih predaka?
Zato što odbaciše lik Božji što iznutra iz duše delja lepotu lika i navukoše obrazinu zemlju.

Znaš li, dete moje, zašto se bolesti umnožiše i pomori strašni?
Zato što ljudi počeše smatrati da je zdravlje otmica od prirode, a ne dar od Boga.
A što se otima s mukom, s dvojnom mukom se mora braniti.

Znaš li, dete moje, zašto se ljudi bore za zemlju i ne stide se svoga ravenstva s krticama?

Zato što im zemlja proraste kroz srce, te oči vide samo ono što u srcu raste.
I zato, dete moje, što ih greh suviše onemoća za borbu za nebo.
Ne plači, dete moje, skoro će Gospod doći i urediće sve.

Vladika Nikolaj Velimirović


 

KARAKTERISTIKE SAMOOSTVARENIH LJUDI…

tamoiovde-logo

HUMANISTIČKA PSIHOLOGIJA: Karakteristike samoostvarenih ljudi

 Psiholog Abraham Maslov (Abraham Maslow) smatra da je cilj obrazovanja razvoj samoostvarene osobe. Samoostvarenje je najviši nivo ljudskog razvoja u kojem su ljudski potencijali u potpunosti ostvareni. Dakle, to je ideal ljudskog postignuća.  Na osnovu istraživanja evo kako je on opisao karakteristike samoostvarenih ljudi:

Prihvatanje sebe, drugih i prirode –

Samoostvareni ljudi prihvataju sebe i sopstvenu prirodu bez mnogo jadikovanja i negodovanja, a često i ne razmišljaju mnogo o njoj. Vide ljudsku prirodu onakvom kakva jeste, a ne kakvom bi oni želeli da bude.

Prihvatanje sebe i drugih čini da ovi ljudi nemaju potrebe da se pretvaraju pred drugima. Kod njih se gotovo uopšte ne mogu uočiti izveštačenost i pokušaj da se na konvencionalan način ostavi utisak.

Spontanost, jednostavnost i prirodnost – Impulsi, misli i svest izrazito su im nekonvencionalni , spontani i prirodni. Ipak, uvidjaju da ljudi oko njih to ne mogu uvek da prihvate. Stoga se, ne želeći da povrede  ljude s kojima žive ili da se snjima sukobljavaju, ponašaju konvencionalno u svim stvarima koje im nisu bitne. No, kad je u pitanju nešto što smatraju zaista važnim u stanju su da odbace sva pravila i ponašaju se prema svom uverenju.

Usmerenost na problem – Samoostvareni ljudi imaju neki zadatak u svom životu koji zaokuplja veliki deo njihovog vremena i energije. Često su to nesebični zadaci koji nisu u vezi s njima lično , nego s čovečanstvom, nacijom ili članovima porodice. Rade vrlo mnogo i uobičajena razlika između posla i privatnog života kod njih se gubi.Za njih je rad uzbudljiv i zabavan a posvećenost nekom značajnom poslu glavni uslov napredovanja, razvoja i sreće.

Izdvojenost i potreba za samoćom – Samoostvarene osobe mogu biti same, bez osećanja nelagodnosti. Štaviše, vole samoću i povučenost više nego prosečni ljudi. Iako uživaju u društvu drugih, ne zavise od njih jer se mogu u potpunosti osloniti na svoje sopstvene kapacitete.

Autonomija – Odrednice  njihovog zadovoljstva i dobrog života naleze se u njima samima, a ne u društvu. Dovoljno su jaki da ne zavise od dobrog mišljenja drugih, niti od njihove naklonosti. Počasti, položaji, nagrade, popularnost i ljubav koju mogu dobiti od drugih njima su manje važni od sopstvenog napredovanja i razvoja.

Svežina doživljaja – Svakodnevne stvari, koje su za druge ljude odavno izgubile vrednost, samoostvarenim osabama još uvek predstavljaju izvor zadovoljstva. Zalazak sunca, muzika, čak i običan radni dan i svakodnevni životni poslovi  mogu kod njih izazvati uzbuđene, sreću i radost.

Vrhunski doživljaji – U životu postoje trenuci u kojima nam se čini da se otvaraju bezgranični vidici, osećamo se istovremeno moćniji i bespomoćniji nego ikad pre; osećamo  ekstazu, zadivljenost i strahopoštovanje, gubimo osećaj za vreme i prostor i uvereni smo da nam se dogodilo nešto izuzetno značajno i dragoceno. Samoostvareni ljudi u svom životu imaju mnogo više takvih trenutaka nego drugi.

Osećanje zajedništva – Uprkos povremenoj ljutnji i nestrpljenju, takvi ljudi osećaju prema ljudskim bićima simpatiju i naklonost. Iskreno žele da pomognu ljudskoj vrsti i doživljavaju sve ljude kao jednu veliku porodicu. Alfred Adler nazvao je takav stavstavom starijeg brata. Iako se ponekad ljute  na slabosti i gluposti prosečnih ljudi, takve osobe posmatraju ih pokroviteljski , svesne da mnogo toga mogu uraditi bolje, da mogu videti ono što drugi ne mogu , te da je istina koja je njima dostupna ostalima najčešće nejasna i skrivena.

Odnosi s drugim ljudima – Takve osobe stvaraju dublja i čvršća prijateljstva nego što je to slučaj kod prosečnih ljudi. Njihovi prijatelji su takođe stabilniji i zreliji od proseka. No, krug njihovih prijatelja uglavnom je mali. Oni iskreno vole malo ljudi, jer biti blizak sa nekim na ovakav način zahteva dosta vremena i energije. Odanost nije stvar trenutka. Ova isključivost u prijateljstvu i odanosti postoji kod njih istovremeno sa čovekoljubljem i osećanjem zajedništva za celo čovečanstvo. Skloni su tome da budu ljubazni ili bar strpljivi s gotovo svim ljuima, ali prijatelji samo sa odabranima.

Demokratski karakter – Nijedan od takvih pojedinaca nije bio autoritarna ličnost. Ponašaju se prijateljski prema svakom, bez obzira na klasu, obrazovanje, političko uverenje, rasu ili naciju. Često uopšte nisu svesni tih razlika kojje su prosečnim ljudima tako očigledne i značajne. Njima je bitan elitizam karaktera, sposobnosti i talenta, a ne elitizam po rođemju, rasi, imenu, porodici, godinama, mladosti, bogatstvu, slavi ili moći.

Razlikovanje dobra i zla – Nijedan od tih ljudi ne dvoumi se kada treba razlikovati ispravno od neispravnog, dobro od zla. U njihovom svakodnevnom životu retka je zbrka, nedoslednost, ili konflikt koji su tako česti u etičkim postupcima prosečnog čoveka.

Humor – Svi samoostvareni ljudi imali su specifičan smisao za humor. Ali oni se ne smeju agresivnim šalama (u kojima se vredjaju drugi ljudi) niti šalama nadmoćnih osoba (ismevanja tuđih nedostataka). To što oni smatraju humorom bliže je filozofiji. Njihov humor je spontan, vezan za situaciju i teško ga je ponoviti.

Stvaralaštvo – Spontani su, fleksibilni, otvoreni, ali i hrabri i spremni za greške. Njihova kreativnost slična je kreativnosti dece pre nego što nauče bojati se ismejavanja drugih i još uvek gledaju na svet sa svežinom i bez predubeđenja. Reč je o osobini koju ljudi odrastanjem postepeno gube. Samoostvareni ljudi zadržavaju taj sveži i naivni pristup, ili ga kasnije u životu ponovo stiču.

Humanistički usmereni psiholozi imaju dakle, sledeće postavke:

  • ponašanje pojedinca primarno je određeno njegovim posmatranjem sveta oko sebe;
  • ljudi nisu isključivo proizvod svoje sredine;
  • ljudsko ponašanje određeno je iznutra i ljudi su motivisani da ostvare svoje najveće potencijale.

Izvor: Vizek-Vidović, V., Rijavec, M., Vlahović-Štetić, V., Miljković, D. (2014)Psihologija obrazovanja. Beograd: Klett

Izvor: nadgradnja

___________________________________________________________________________________________

 

SLADOST OSAMLJENA…

tamoiovde-logo

JABUKA

Foto ilustracija: Bora*S

Jabuka jedna neobrana
još se drži na grani.
Tako je zrela, tako je sočna,
da oči naprosto mami.

Nitko ne gleda opalo voće,
nogama gaze po njemu.
I svi se upinju, svi imat hoće
tu sladost osamljenu.

Palo je lišće, pale su kiše
i snijeg već po njoj pada.
A ona blista u goloj krošnji
k’o sunce iznad grada.

O što li misli u svojoj ljepoti,
ta zavisti crvena meta?
Možda se njena nebeska rumen
doziva utrobe cvijeta?

Foto ilustracija: Bora*S

Penju se djeca, klipaju starci,
vjetru se rose zubi.
Još nitko ne prođe a da se na nju,
kamenom ne baci grubim.

I svijet se kupi, rukave suče,
„Tresite!“-naređuju vlasti.
A ona stoji, žarom boji,
niti ne misli pasti.

Padoše sjekire, padoše riječi,
uz krik se stropošta deblo.
I gle, sve oči padoše k zemlji,
a jabuka padne u Nebo 

Enes Kišević

________________________________________________________________________________________