Lazarevo opredeljenje za carstvo nebesko, koje je izraženo ne samo uzvišenim, nego i jasnim i nedvosmislenim jezikom kosovskog zaveta, predstavlja vrhunac duhovnosti srpskog naroda.
Ispod tog vrha šire se mnogi psihološki slojevi, a na samom dnu te piramide, na kome se život održava u nekim redukovanim, tinjajućim oblicima, postoji i jedna tamna, zamunička psihološka crta, koja se izražava tamnim, praznimm, namerno „gluvim“ i besmislenim jezikom.
Taj jezik su stvorili paničan strah i neprekidna briga: strah da se govorom nešto ne oda, i briga da se rečima nešto sakrije. Kako izgleda taj jezik najbolje će se videti iz tri susreta koja sam poslednjih godina doživeo i zapisao na Jelovoj gori.
a) Ove jeseni, posle nekoliko jalovih godina, šljiva je dobro ponela i u šljivicima Momčila Papića, pa je i on pekao rakiju. Pitam ga:
– Koliko ste ispekli rakije?
– Iha!
– Ko vam je pekao?
– Ma kaki!
b) Jednog dana, dižući prašinu, na belom neosedlanom konju, naiđe mali Joco Radojev. Čujem kako ga Momčilo pita sa drvljanika:
– Dokle si to pošo, Joco?
– Donekle!
v) Posle skoro dve nedelje boravka na Jelovoj gori, baš kad smo se već spremali natrag za Beograd, naiđe od Užica Đekna žena, natovarena prtenim torbama. Pozdravlja nas s puta, i pita:
– Kda ste to došli?
– Došli smo još pre dvanaest dana! Već se spremamo i da odemo!
– Ja bila na puta, pa vas nisam viđela!
– A gde si putovala?
– Bila sam vi ja na delokom putu!
Psihologija jednog vekovima proganjanog naroda kao da se ogleda u ovom izbegavanju tačnih odgovora. Srpska istorija je uvek bila puna vidljivih i nevidljivih neprijatelj i pretnji, pred kojima je čovek morao da se krije i zameće tragove. To nepoverenje i opreznost, koji su vekovima bili osnovni uslov egzistencije, održali su se i do danas u podsvesti, ponašanju i jeziku.
Možda se tim skrivanjem pravih namera i činjenica ponekad ponešto i spaslo. Međutim, i tako zavaravajući druge, zavarali smo i sami sebe, i odjednom se našli u jednom svetu koji je i nama, a ne samo onima od kojih smo zazirali, postao nejasan. Kao da smo i sami postali žrtva tog našeg izbegavanja tačnih odgovora, za koje smo verovali da nas spasava, a koje nas je odvelo u nejasnost i kofuziju, u kojima smo ostali bez orijentira i oslonca, i u kojima više ni sami nismo videli ni ko smo, ni šta smo. 1988. (113-114)
Ljubomir Simović – KOVAČNICA NA ČAKOVNI (beleške)
Izvor: srodstvopoizboru
_______________________________________________________________________________________
TAMOiOVDE 