TRAŽENJE NEČEGA U NEČEMU…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Da.

Bila je to jedinstvena izložba.

Dvojica zaljubljenika u prirodu, pozajmili su deo njene lepote i darove koje nam pruža na svakom koraku ili pri svakom pogledu, pretočivši je u umetničke forme. Svako na svoj način.

Petar – Pera Lazarević i Ljubiša Horvat priredili su od 14. do 16. marta zajedničku izložbu u improvizovanoj galeriji na Stadionu za male sportove u Boru.

 Pružili su nam tako zaista neobično prijatnu mogućnost i iznad svega, zadovoljstvo da nekoliko dana uživamo u slikama i umetničkim figurama od kamena i drveta.


Pera je posvećenik planinarenja. Zaljubio se u lepotu i draži planina još davne 1958. godine a ta zaljubljenost je prerasla u pravu, bezuslovnu ljubav, koju neguje sa strašću za sebe, ali je tom emocijom nesebično „zarazio” na destine drugih.


Crtanje i slikanje je voleo još u danima dečačkim. Ruskinja Zora Krasidskaja, njegova nastavnica, prepoznavši talenat i tu ljubav u njemu, podučavala ga je  i hrabrila. A onda, ni sam ne zna, kako i zašto tu ljubav je negde usput „zaturio”, potisnuo ili šta već.

No, da prave ljubavi nikad ne umiru, pokazalo se i u ovom slučaju. Pre nekoliko godina, nakon penzionisanja, oslobođen egzistencijalnih obaveza, postao je, kako mi reče, „milioner vremena” i ta, negde potisnuta ali tinjajuća ljubav, je izbila kao lavina.

Ovom prilikom je predstavio 16 ulja na platnu, pod nazivom „Ljudi i konji u planini“, na kojima dominiraju priroda i život.

 Ljubiša, penzoner od nedavno, metalurg po obrazovanju, ali do ušiju zaljubljen u lepotu prirode i umetnosti, od kad zna za sebe. I sakupljač po opredeljenju. Kao dečak, dok su vršnjaci „zverali okolo”, on je pogledom ispred sebe stalno tražio zanimljiv kanenčić, list, deo grančice. Džepovi njegovi su uvek bili puni takvih.


Put života ga je odveo u Ameriku, gde je proveo 12 godina.Tamo je video kako se od takvih „tričarija” pravi nemali biznis.

Vrativši se pre 5 godina u svoj rodni grad, intenzivirao je svoje odlaske u prelepe okolne predele i počeo da otkriva pravu riznicu zanimljivih oblika koje je načinila priroda. Sa tih obilazaka i uživanja vraća se kući sa punim rancem kamenih i drvenih, nekad skoro gotovih, umetničkih dela.

Sa ushićenjem, gotovo opsesivno, otpočinje  Ljubiša,  prepoznavanje, čišćenje, minimalne intervencije, da bi na već izvajanom dodao ili naglasio neki detalj ili emociju.

Stotine ovakvih skulptura  danas mu „uzurpira” životni prostor. Mnoge je poklonio. Mašta o svojoj galeriji u kojoj bi „sakupljeno blago” izložio i vratio se svojoj velikoj ljubavi-mozaiku. „Ne, ja sebe ne smatram umetnikom – ja sam sakupljač”.

 Eto, neki moji prijatelji su mislili da će  a neki su i postali ljudi.

Ova dvojica jesu.

Autor: Bora Stanković

____________________________________________________________________________________________