DEVOJKA IZ REKE SENE…

tamoiovde-logo

Negde između 1870. i 1880. godine kod keja u blizini Luvra u Parizu pronađeno je beživotno telo devojke sa misterioznim osmehom čiji lik u narednim godinama postaje opsesija umetnika i mladih devojaka koje žele da izgledaju baš kao ona.

Nepoznata iz Sene, kako su je prozvali jer nikad nije utvrđen njen identitet, imala je prema procenama svega 16 godina, a kako na njenom telu nisu pronađeni tragovi nasilja, veruje se da je rešila da oduzme sebi život.

Devojka koja je u smrt otišla sa blaženim osmehom na licu, postala je poznata širom sveta zahvaljujući jednom patologu iz pariske mrtvačnice koji je toliko bio opčinjen njenom lepotom da je odlučio da napravi posmrtnu masku i zauvek sačuva lik nepoznate devojke.

U narednim godinama počinju da se prave kopije maske lica blagog osmeha koje, očigledno, nije opčinilo samo patologa. Njen gipsani lik postaje nezaobilazan detalj u domovima poznatih pariskih umetnika, a mlade devojke, opsednute izgledom Nepoznate iz Sene, počinju da kopiraju njen izgled.

Čuveni francuski filozof Alber Kami uporedio ju je sa Mona Lizom zbog njenog zagonetnog osmeha, a engleski pisac Al Alvarez je u svojoj knjizi Divljački Bog napisao da su cele generacije nemačkih manekenki oblikovale izgled po ugledu na Nepoznatu iz Sene koja je postala erotski ideal tog vremena.

Rajner Marija Rilke je u svom jedinom romanu opisao lice mladosti koja se udavila koje je neko izlio u mrtvačnici jer je bilo lepo, jer se i dalje smešilo, jer je njen osmeh bio tako varljiv – kao da je znao, a Nabokov je napisao pesmu koja se zove po njoj: Nepoznata iz Sene.

Takođe, francuski Crveni krst, a kasnije i mnogi drugi, iskoristili su njen lik za lutku koja služi za obuku prve pomoći, pa se tako Nepoznata iz Sene često naziva najljubljenijim licem svih vremena.

Kafenisanje.rs

Izvor:  hronograf.net

_______________________________________________________________

 

 

 

Advertisements

GUSTAV KLIMT I NJEGOVE ŽENE…

tamoiovde-logo (1)

ONE SU BILE ZVEZDE BEČA

e2dktkqturbxy81nge2zge0nmvlnzm1ndnmmduzote3zdczoguymjiwnc5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Foto: Wikipedia

Izložba „Klimt i žene zlatnog doba Beča 1900-1918“ u njujorškoj „Novoj galeriji“ (Neue Gallerie) ove jeseni je na jednom mestu okupila 12 slika, 40 crteža i 40 dela dekorativne umetnosti u kojima glavnu ulogu imaju senzualne, zapanjujuće lepe žene koje su, prema Gustavu Klimtu, bile „otelovljenje Beča s kraja veka“ – ili je, barem, taj izraz koristio kad ih je nagovarao da mu budu muze.

U središnjem delu postavke su dva čuvena portreta Adele Bloh-Bauer, prvi put zajedno posle više od decenije. Adele je jedina žena koju je Klimt zvanično dvaput slikao (njen lik se najverovatnije nalazi i na Klimtovoj toples verziji Judite i na čuvenom „Poljupcu“).

q4aktkqturbxy83zwfhytzlmgzjmdnmntnjowu5yzm2nzizyjm1yjhjmc5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Foto: Wikipedia Adele Bloh-Bauer I, 1907.

Adele Bauer je rođena u Beču 1881, kao ćerka direktora banke i železnice i imala je privilegvano detinjstvo. Sa 19 se udala za Ferdinanda Bloha, 17 godina starijeg šećernog magnata iz Češke.

Adele i Ferdinand su bili mecene umetnosti, ne samo da su skupljali slike već su ih i naručivali, a čudesan Gustav Klimt (1862-1918) bio im je jedan od omiljenih umetnika.

Prvi Adelin portret naručio je njen suprug Ferdinand kao poklon Adelinim roditeljima za godišnjicu braka, nekoliko godina pre nego što je Klimt osnovao Bečku secesiju, i nedugo pošto su ga njegovi skandalozni, navodno, pornografski murali na Bečkom univerzitetu stavili na crnu listu umetnika od kojih su državne institucije naručivale dela.

Taj prvi portret, poznat i kao „Žena u zlatnom“, izložen je 1907. Načinjen u ulju i zlatnim listićima i inspirisan vizantijskim mozaicima, predstavlja Adele koja, razgolićenih ramena, sedi na stilizovanom tronu i gleda u posmatrača sa ranjivošću i ponosom.

Pozadina je bujna eksplozija svetlucavog orijentalnog i erotskog simbolizma – trouglovi, oči, jaja…

– Zlatni prizor Adele Bloh-Bauer me je opčinio još kao studenta – kaže Tobijas Nater, istoričar umetnosti iz Beča i kustos izložbe u Njujorku.

– Za mene je to simfonija u zlatnom, jedinstven trijumf simbola. Danas se smatra remek-delom ar nuvoa (art nouveau) – ističe Nater.

Adelin lik bio je posleratni simbol bečke kulture a nazivali su ga i austrijskom Mona Lizom.

ez9ktkqturbxy85ndu4mmjmy2niyjgxztk3n2uyzjcxnje2zdblyzizmc5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Foto: Wikipedia Adele Bloh-Bauer II, 1912.

Njen drugi portet dramatično je drugačiji.

– Kako je Klimt uopšte mogao da nadmaši onu prvu sliku? – pita se Nater.

– Na drugom portretu, pet godina kasnije, on radi nešto sasvim drugačije, stilska evolucija je očigledna i to zahvaljujući moćnom koloritu – ističe kustos.

Bloh-Bauerova preminula je od meningitisa 1925, kada je imala samo 43 godine. Posle njene smrti njena soba je postala neka vrsta svetilišta, sa Klimtovim portretima u prvom planu.

Osim Adele, na izložbi su predstavljene i druge pripadnice jevrejske buržoazije, koje su demonstrirale društvenu i intelektualnu moć kao domaćice svojih salona: svečanih večera na koje su dolazili čuveni umetnici, kompozitori, naučnici, pisci…

Nakon 1900. Gustav Klimt je slikao isključivo žene. Na njegovim slikama one ne zrače samo očiglednom erotičnošću već i snagom i sampouzdanjem. Likovni kritičari i istoričari umetnosti su Klimtovu umetnost decenijama opisivali kao „frauenversteher“ – onaj koji razume žene – a u Beču se šuškalo da je sa mnogim svojim modelima imao ljubavne afere.

Gertrud Lev

60ektkqturbxy9imdvlodjhm2y0mgixmja1otvlzwuxnzdjyzjmytliny5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Foto: Wikipedia Gertrud Lev, 1902.

Prelepa 19-godišnjakinja na slici je Gertrud, ćerka čuvenog doktora Antona Leva koji je u Beču vodio privatni sanatorijum (tu su se lečili kompozitori Gustav Maler i filozof Ludvig Vitgenštajn).

Slika je ostala u Beču, kao deo obinme kolekcije Levovih koji su pobegli u SAD dok se obruč nacista stezao oko grada.

U vreme kad je napustila Beč 1939, žena sa slike je bila poznata kao Gerta Felsovanji, jednom razvedena, jednom udovica. Iako joj je sin Antoni već živeo u Americi, njoj je jedva dopušteno da se iskrca sa broda i tek posredstvom Elenor Ruzvelt dobila je dnevnu propusnicu, da sa sinom provede Božić. Američku vizu dobila je 1940, pošto se zaposlila u Kolumbiji kao učiteljica. Preminula je 1964. u Kaliforniji, u 81. godini.

Gertina unuka rekla je jednom prilikom:

– Portret predstavlja hrabru i odlučnu prirodu moje bake. Slika se nalazila u hodniku iza ulaznih vrata porodične kuće mog oca i bila je istaknuta na štafelaju, okrenuta ka vrtu, nije visila na zidu. Otac mi je govorio da Gerta nikad nije spomenula sliku ni duge dragocenosti koje je ostavila u Beču. On je, pak, po dolasku u SAD, u kući držao reprodukciju njenog portreta.

Originalna slika prodata je 2015. na aukciji u Londonu za skoro 35 miliona evra.

_fcktkqturbxy9hyzgzzmy2nty5ywrimtywotk5mmvimji4nmrmnteymi5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Foto: Wikipedia Meda Primavezi, 1912.

Meda Primavezi

Meda je bila devetogodišnja ćerka bankara i industrijaliste Ota Primavezija i glumice Eugenije Buček, koju je Klimt takođe naslikao.

bf_ktkqturbxy82mwiymgnkm2qxmzlmyzi0nmi4zgflmdyxnwvmnjfjnc5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Foto: Wikipedia Serena Lederer, 1899.

Serena Lederer

Rođena je 1867. u Budimpešti kao Serena Pulicer, a kasnije se udala za industrijalca Augusta Lederera.

Ledererovi su bili najveći patroni Klimta od koga su naručili barem 15 portreta raznih članova familije.

Serena je najverovatnije ovaj portret naručila sama za sebe. Bela pozadina ne daje nam nikakve naznake o njenoj ličnosti a bela haljina nesputanog kroja, bez korseta, otkriva da je bila moderna Bečlijka. Zapravo, oni koji su je poznavali nazivali su je najbolje obučenom ženom u Beču.

4xjktkqturbxy84nwqwzwixywixzmi2y2vindvhmdfmowrmmja0mgq4os5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Foto: Wikipedia Elizabeta Bahofen-Eht, 1914-16.

Elizabeta Bahofen-Eht

Serenina kćer Elizabeta imala je između 20 i 22 godine kad je portret nastajao. Morala je satima da pozira dok ju je Gustav skicirao u raznim pozama i odeći i uvek bi bila nezadovoljna krajnjim rezultatom. Između nje i umetnika često je dolazilo do varnica a Klimt je na kraju urliknuo: „Ja slikam moju devojku onako kako ja hoću i to je to!“

Posle tri godine poziranja Elizabeta je konačno izgubila strpljenje. Otišla je u Klimtov atelje, skinula sliku sa štafelaja i odnela je kući. Kada ju je Klimt ugledao izloženu u porodičnom salonu Ledererovih, ljutito je prokomentarisao: „To uopšte ne liči na nju“.

 

bruktkqturbxy9mzguyzdk2mjdkyjg5odjim2eyzwu1mmnkodqynze2yi5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Foto: Wikipedia Ria Munk III, 1917-18. (nedovršeno)

Ria Munk

Kada je Ria Munk izvršila samoubistvo 1911, zbog ljubavne svađe sa piscem Hansom Hajncom Eversom, njena majka Aranka Munk, sestra Serene Lederer, naručila je od Klimta tri posthumna portreta. Prve dve verzije Munkovima se nisu dopale, a na trećoj Klimt je predstavio devojku postrance, sa licem okrenutim ka posmatraču i smirenim osmehom.

Dok su lice i detalji u pozadini dovršeni, haljina i pod su urađeni kredom u stilu „non finito“, što pokazuje da je Klimt u ovoj fazi svoje karijere bio impulsivan i spontan, te da je crtao direktno na platnu, bez uobičajenih brojnih pripremnih skica.

Klimt je preminuo 1918. u Beču od moždanog udara i upale pluća, kao posledice svetske epidemije gripa. Posle njegove smrti slika je završila u posedu Aranke Munk, u njenoj vili na jezeru Bad Ausze gde se nalazila do 1941. kada su nacisti konfiskovali svu imovinu porodice Munk.

Delo je završilo kod dilera Vilijama Gurlita i on ga je poklonio Novoj galeriji u Lincu 1953. Portet je 2009. predat naslednicima Aranke Munk koji su ga prodali 2010. na aukciji za skoro 25 miliona dolara.

Izložba u Njujorku otvorena je do 16. januara 2017.

Miona Kovačević | 03. 10. 2016

Izvor: blic.rs

________________________________________________________________________________

Ovde: Sloboda je žena, uzmi je

ČUVAR DOBRIČINOG PRSTENA…

tamoiovde-logoProlaznost – Danilo Bata Stojković (1934–2002)

Ušavši u legendu još za života, kao Bubuleja, Ilija Čvorović, Laki Topalović ili Luka Laban, Bata Stojković je zapravo postavio međaše ne samo u pozorištu već i u istoriji i našem pamćenju

310269_Bata-1Kad je u subotu uveče, uoči samog početka prve reprize Skupa po Marinu Držiću (Teatar „Bojan Stupica“), gledalištu saopštena tužna vest da nas je napustio velikan jugoslovenskog i srpskog glumišta Danilo Bata Stojković, prepunim gledalištem odjeknuo je mukli huk koji se ne dâ opisati. A potom je krenula predstava, među najmaštovitijim i najvirtuoznijim u poslednjih desetak godina zahvaljujući mladom rediteljskom magu Jagošu Markoviću i usaglašenom naporu desetak vrsnih glumaca svih generacija.

Ako je Bata negde gore na nebu (zaslužio ga je, ali postojanje neba je van naše volje i pojedinačnih zasluga), eto dodatnih razloga za njegovu radost jer je njegov dobri duh dobio sjajne nastavljače i naslednike.

BUBULEJA, ČVOROVIĆ, LAKI… : Ušavši u legendu još za života, kao Bubuleja, Ilija Čvorović (Balkanski špijun), Laki Topalović (Maratonci), ili Luka Laban (Profesionalac), da pomenemo samo neke od njegovih glumačkih čarolija, Bata Stojković je zapravo postavio međaše u istoriji i našem pamćenju. Iako ophrvan teškim bolestima više od deset godina, Bata Stojković (11. avgust 1934 – 16. mart 2002) igrao je gotovo do poslednjeg daha, bežeći na scenu iz bolničke postelje na užas medicinskog osoblja.

Da nije bio nošen tom fantastičnom potrebom da sebi dokaže kako mu je scena nasušni životni prostor, možda bi i ranije bio prinuđen na predaju. A samo pre mesec dana (13. februar) utekao je lekarima da za mlade glumce Slovenskog narodnog gledališča odigra Kovačevićevog Profesionalca, mitsku predstavu o kojoj su oni samo čuli. Rizikovao je da mu se desi ono isto što i Molijeru na poslednjoj predstavi Uobraženog bolesnika, a gledaoci su predstavu gledali sa grčom u duši i sa suzama u očima.

Nešto ranije Stojković je u Ateljeu 212 odigrao 300. predstavu Korešpondencije (po Zlatnom runu Borislava Pekića, režija Arse Jovanovića) i to je bio oproštaj od scene na kojoj je ostvario niz nezaboravnih uloga. Otišavši iz zemnog života Bata je „srušio“ bolju polovinu beogradskog pozorišnog repertoara. Pozorište kao ustanova poznaje alternaciju (glumačku zamenu), ali ko bi se usudio da zameni Batu u ulozi Luke Labana?

Glumac koji je za svojih nepunih 68 godina ostvario osamdesetak pozorišnih uloga i pedesetak filmskih, uz veliki broj ostvarenja u TV-serijama golemog odjeka u najširoj javnosti, Stojković je radio i sagorevao kao da ima tri života, po uzoru na mitskog Balačka vojvodu. Ako je svojim pozorišnim vrhuncima uspeo da stane u red velikana poput Mire Stupice, Ljube Tadića i Branka Pleše, a u filmskom stvaralaštvu dosegao zaumnu meštriju takvih gorogana kao što su bili Pavle Vuisić i Mija Aleksić, Stojković je sa zapanjujućom lakoćom pomirio sve dileme o različitosti glumačkih zadataka u pozorištu i na filmu.

310269_profesionalac

„Profesionalac“

Retki su oni kojima je to pošlo za rukom u širem evropskom obzorju. Pada mi na pamet legendarni Mišel Simon (Vigoova Atlantida, Budi spasen iz vode Žana Renoara), španski vitez Francisko Rabal (Bunjuelov Nazaren, između ostalih), Šveđani Maks fon Sidov i Erland Juzefson, Englez Lorens Olivije i Italijan Vitorio Gasman. Kod Amerikanaca ovakvih parametara nema iz jednostavnog razloga što tamo rad na filmu ukida mogućnost da se neko kontinuirano bavi pozorištem.

GLUMAČKO IZRASTANJE: Oni koji prate Batu Stojkovića u hodu po zvezdanoj stazi poslednjih tridesetak godina teško mogu da poveruju kako je njegovo glumačko izrastanje (sentimentalno vaspitanje, da upotrebim tačan Floberov izraz) bilo prožeto teškoćama i ozbiljnim nedoumicama. Završivši studije na beogradskoj Pozorišnoj akademiji, Stojković je od 1956. do 1962. odigrao deset uloga na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, potom je prešao u stalni sastav Ateljea 212, u čijem ansamblu će ostati do kraja, s tim što će poslednjih petnaestak godina života i rada posvetiti kući Zvezdara-teatar, u kojem će s retkim izuzecima igrati u dramama svog omiljenog pisca, velikana novije srpske dramaturgije Dušana Kovačevića.

Posle niza zapaženih, ali i ne mnogo istaknutih ostvarenja u pozorištu Bata Stojković prvi put blista na filmu, u Izdajniku reditelja Kokana Rakonjca (god. proizvodnje 1964). U ulozi Korčagina, ilegalca koji pod mukama popušta i izdaje drugove, Stojković nagoveštava onaj niz manipulisanih likova, marginalnih sudbina koje stradaju pod žrvnjem velike istorije, u sudaru ideala i krvave životne drame koja bije ispod krupnih utopijskih projekata. Tačno na tom tragu se nalazi njegov Gvozden, poludeli povratnik iz rata, koji neprekidno uništava izdajnike i otpadnike, u izvrsnom filmu Miće Popovića Delije (1968). Naznakama ova dva lika Bata stiže do monodrame Putnik (1971), po tekstu Dragoslava Mihailovića i u režiji Aleksandra Mandića, koja mu donosi vrhunska priznanja kritike i gledališta, stavljajući ga konačno u najviši red jugoslovenskih glumaca.

Govoreći o umetnosti glume, Stojković čas poredi ovaj zanat sa automehaničarskim, hoteći da razbije visokoparnu patetiku koja se tradicionalno plete oko ove krhke umetnosti, a mnogo češće govori o pozorištu kao hramu koji zahteva posvećenost sa obe strane – iz gledališta kao i iz reda onih koji ga grade iznutra. Jednom je poručio pretencioznom tumaču pozorišta: „Ako otkriješ tajnu glume, ne govori nikome.“ A drugi put navodi Džejmsa Kegnija koji je na pitanje kako se glumi kazao: „Iskoračim levom nogom i kažem istinu.“

Retko je davao dugačke intervjue jer su ga često gnjavili nedoučeni novinari, ali kad je govorio, to je uvek bilo živo i krcato duhovitim i oštrim opservacijama koje se trajno urezuju u sećanje. Osvojio je sve najznačajnije nagrade na našem kulturnom prostoru (one nekadašnje Jugoslavije, sada to sve izgleda lakše), uključujući i Dobričin prsten, i nagradu „Pavle Vuisić“ za životno delo, da ne pominjemo nagradu sa pozorišnog festivala u Kvebeku za Havelovu Audijenciju.
Bata je umeo da kaže da je možda dobio više nego što je zaslužio, hvaleći i primećujući druge glumce. Više puta je isticao da je „junak njegovih dana“ – Dragan Nikolić, a kada smo negde pred njegovu smrt razgovarali o Draganu, a ja rekao nešto posebno lepo o ovom glumcu, Bata je bez ikakve prisenke humora uskliknuo: „Pa, čekaj, on mi je položajnik!“ Iako ga je bio glas da je osobenjak i težak za druženje, u stvarnosti je negovao prijateljstva i bio požrtvovan kad god mu se ukaže prilika.

Kad mu je 1990. predavan Dobričin prsten uz propratne govore od kojih je najefektniji bio iskaz njegovog „kućnog pisca“ Dušana Kovačevića (uporedio ga je sa rudarom, pa je zažalio što Bati ne može da uruči rudarski šlem), Stojković je rekao da se ne oseća dobitnikom, već samo kao neko ko je dobio tu čast da pričuva Dobričin prsten!

Igrao je u najboljim filmovima naših asova kao što su Slobodan Šijan, Goran Marković, Goran Paskaljević, Živko Nikolić i Emir Kusturica, između ostalih. Igrao je uvek uz druge značajne likove našeg glumišta, ali i uz mlade ljude koji su uz njega imali šta da nauče.

METAFORA POLITIČKE GERONTOKRATIJE: Ako je u pozorištu s velikim uspehom igrao po delima Nušića, Strindberga (za dramu Play Strindber dobio je Oktobarsku nagradu 1972), Antona Pavloviča Čehova, potom istočnih buntovnika kao što su sjajni Slavomir Mrožek i Vaclav Havel, posebna deonica pripada komadima i ulogama iz pera Nušića naših dana, Dušana Kovačevića. Šijanov film Ko to tamo peva (1980), u mnogim anketama proglašen za najbolji jugoslovenski film svih vremena, donosi lik smešnog osobenjaka koji se dugo pamti, dok u pozorištu i na filmu igra Iliju Čvorovića, naslednika Nušićevog „sreskog špijuna“, nezaboravnog junaka u kojem se odslikavaju arhetipske slike večnog doušništva na brdovitom Balkanu. Kao jedan od upečatljivih Topalovića, Bata naporedo s Mijom Aleksićem i Pavlom Vuisićem stvara moćnu metaforu političke gerontokratije na našim prostorima.

310269_48-balkan

„Balkanski špijun“

Ovaj dugi niz sjajnih likova sa obiljem naših etno-antropoloških crta koje jarkim satiričkim bojama nagoveštavaju surovu stvarnost najtvrdokornijih tipova unutar „nebeskog naroda“ završava sjajni Profesionalac u kojem Luka Laban, čovek sa misionarskom posvećenošću u praćenju „osumnjičenog“ pisca, obara gledalište toplinom i potresnom prisnošću prema svojoj žrtvi.

Iako je u svaki lik unosio svoju golemu energiju i identifikaciju koja je grabila gledalište za gušu, Bata Stojković je s nepogrešivim sluhom uspevao da odmeri udeo u satiričnoj crnoj komediji, burleski, farsi sa proračunatim, folklornim preterivanjima, uz otkrivanje tragične senke u likovima koji se, čineći istorijska zla, zapravo otkrivaju kao vrhunske žrtve i poraženi u neumitnom toku istorije.

TRAG LJUDSKOSTI: Ovaploćujući junake koji često u sebi nose ogromnu rušilačku energiju i samoubilačke strasti, iskorišćene i odbačene pošto su odigrali svoju mračnu ulogu na strani staljinističkih i drugih dogmatskih zala, Bata Stojković je uvek uspevao da u njima otkrije onaj trag ljudskosti koji gledalište nehotično prepoznaje kao svoje i nešto blisko. Kako je jednom otkrio: „možda sam i ja mogao da to budem, samo mi se dosad nije pružila prilika“. Ima li lepše odbrane sopstvenih junaka?

Pravde radi, moram da istaknem da je Stojković bio klica izuzetnog slikarskog projekta Miće Popovića Slikarstvo prizora, sa Batinim likom kao Gvozdenom koji nastavlja svoj život kao beskućnik i gastarbajter u Titovoj epohi (zabranjena izložba sredinom sedamdesetih, u Galeriji Kulturnog centra Beograda). Početkom devedesetih, u osvit raspada velike Jugoslavije, Stojković u nekoliko britkih intervjua govori o zločinačkom režimu današnjeg stanovnika Haga. Za vreme studentskih protesta marta 1991. mladi ljudi na rukama donose Batu, teško pokretljivog posle teške operacije noge, da im se obrati i podrži ih. Gotovo isto se dogodilo i u vreme građanskih protesta 1996–1997. godine. Uostalom, Bata tu nije bio nikakav izuzetak u svojoj profesiji.

Za razliku od većine iz spisateljskog i novinarskog esnafa, Pravoslavne crkve i SANU-a, kao i dobrog dela Univerziteta, glumački esnaf je, sa retkim izuzecima, bio na strani borbe za slobodu i odbacivanje lažne nacionalne retorike koja je u jezgru svih novijih kolektivnih nesreća. Prekidane su pozorišne predstave (svetinja za sve pozorišne profesionalce), šetalo se u kolonama, čitana su pisma solidarnosti sa premlaćivanim studentima i građanima. Glumci, zanat najstariji!

U filmovima, na video-trakama i u sećanju nekoliko današnjih generacija Danilo Bata Stojković je ostavio neizbrisiv trag i meru po kojoj će se izdvajati ono vrhunsko, kao i u svakoj autentičnoj umetnosti, bez ikakve sumnje.

screenshot1

 screenshot2

Milan Vlajčić
Izvor:vreme.rs

___________________________________________________________________________________

Danilo-Bata Stojković, srpski pozorišni i filmski glumac umro je na današnji dan, 16. marta 2002. godine.

___________________________________________________________________________________

KRALJ GLUME: tamoiovde.wordpress.com

Priredio: Bora*S

SAMO ZA TVOJE OČI…

tamoiovde-logoOGLEDALO DUŠE

Šta sve možete ‘pročitati’ iz očiju neke osobe

Fizionomičari tvrde da oči mogu biti lepe, plašljive, licemerne, lažljive, vragolaste, blage, čarobne, urokljive, pakosne, magijske, mile, suzne, sjajne, milostive …

oci-1Izrazi očiju povezani su is gotovo svim pridevima kojima se u psihologiji označavaju karakteristike ličnosti.

Odavno je poznato da izraz lica i pokreti tela mogu otkriti karakter i ličnost čoveka.

Pritom su oči najbolji pokazatelj onoga što neko skriva u sebi, one su „ogledalo duše“.

Znate li kako na pravi način posmatrati neku osobu, o njoj možete saznati više no iz njene biografije! U očima piše sve. U njima se skrivaju misli, osećanja, žudnje, strahovi, nade … One su najljepši ukras našeg lica, „ogledala duše“ koja nas razotkrivaju.

Ljudi su oduvek želeli da dokuče misli i ličnost onoga koga gledaju. Iz te želje razvila se i drevna metoda „fizionomija“, teorija prema kojoj crte lica, kretanje i držanje tela objašnjavaju duševne i mentalne karakteristike ljudi.

Naročito se vodi računa o izrazu očiju i pokretima mišića oko njih, a stručnjaci iz ovog područja tvrde da se po tome najbolje mogu upoznati sklonosti, sposobnosti, nedostaci i osobine nekog čoveka.

Zbog toga je važno gledati ljude u oči, pogotovo kada razgovarate, jer to stvara ugodniju atmosferu i bolju komunikaciju, savetuju fizionomičari. Postoji i jedna neverovatna pravilnost na ljudskom telu. Naime, organi i njihovi delovi različitog su obima i oblika kod svakog čoveka, a samo je oko izuzetak! Veličina šarenice ista je kod svih ljudi i iznosi 10 milimetara.

U medicini, takođe, šarenica može ukazati na mnoge bolesti. Lekari koji se bave ovom vrstom dijagnostike tvrde da na šarenici ostaju ožiljci od udaraca i povreda, kao i bilo kog poremećaja u radu unutrašnjih organa.

Prema starim narodnim verovanjima „očima se uvek veruje više nego ušima“, što nije bez osnova. Fizionomičari tvrde da oči mogu biti lepe, plašljive, licemerne, lažljive, vragolaste, blage, čarobne, urokljive, pakosne, magijske, mile, suzne, sjajne, milostive …

Izrazi očiju povezani su is gotovo svim pridevima kojima se u psihologiji označavaju karakteristike ličnosti. Tako kažemo da je nečiji pogled melanholičan, sumnjičav, tup, miran, blag, jasan, veseo, izbezumljen, očajan, uzdržan, zabrinut, lažan, prostodušan, iskren, opušten …

Oči uvek odaju laž

Oči odaju i laž, prevaru, loše namere, ukazuju na prevrtljive, nepouzdane osobe, ali i na stabilne i staložene ljude u koje možemo imati poverenja.

Na primer, smeh pri kojem se pomeraju samo mišići oko usana nije iskren, usiljen je i proračunat. Pravi, iskreni smeh pokreće sve mišiće oko usta i očiju. Pažljivom posmatraču pogled otkriva i psihičko stanje, kao i ono što neko nosi u mislima. Kada nekoga procenjujete na osnovu pogleda, neka to bude po načinu na koji najčešće gleda.

Naučni testovi pokazali su da postoji više od 300 izraza lica, koji izazivaju različite emocije. Kako emocije proizvode izraze lica, može biti i obrnuto, pa nekim gestovima možemo izazvati određene efekte na telu. Tako se, na primer, kod osoba koje imaju uplašen izraz bilo ubrzava i raste telesna temperatura. Strah izaziva drhtanje, a bes zagrevanje tela.

Bilo se usporava kod ljudi kada naprave izraz lica koji podseća na odvratnost ili gađenje. Živac koji utiče na lice povezan je sa mišićima lica koji utiču na krvotok i tako izazivaju navedene slučajeve. Pročitajte šta se sve može „pročitati“ na licu neke osobe, a zatim kod svojih poznanika i prijatelja proverite da li je takva metoda ispravna ili nije.

Izgled i izraz očiju

oci-2Jasan
Jasan, uporan pogled imaju iskrene, dobronamerne i sigurne osobe koje ulivaju poverenje.

Bistar
Bistar, sjajan pogled imaju oštroumni, veseli i znatiželjni ljudi koji vode zdrav i uspešan život. Uglavnom su poletni, puni optimizma i drugi uživaju u njihovom društvu.

Topao
Dug, topao pogled otkriva smirenu, nežnu osobu koja nam je naklonjena, voli nas i želi nam dobro. Tako nas najčešće gledaju otac i majka, kao i osobe koje nam veruju.

Vragolast
Veseo, vragolast pogled najčešće upućuju mladi ljudi, ali i lakomislene, nepromišljene osobe sklone šali. Ponekad vam se može učiniti da su površni i previše opušteni, da lako praštaju i da za njih ništa nije problem. Njih ponekad treba blago sputavati i usmeravati, ali pritom paziti da ne gušite njihov polet.

Živahan
Živahan, nestalan pogled imaju radoznali, ekstrovertirani, nestrpljivi, brzi ljudi. Oni vide sve što se događa, brzo reaguju i misle, ponekad ishitreno i nepromišljeno. Imaju mnogo energije i retko kada su bezvoljni.

Umiljat
Umiljate, krupne oči, nežnog pogleda krase blage, otvorene osobe, spremne na ustupke i davanja. Međutim, one isto očekuju i zauzvrat, pa pazite da ih ne razočarate.

Pitom
Pitom pogled imaju ljudi filantropi, spremni da pomognu svima kojima je to potrebno. Oni imaju veliko srce, milostivi su, dragi, privrženi.

Vatren
Vatren pogled koji stvara utisak da će svakog trenutka iz očiju frcnuti iskre odaje strastvenu, osjećajnu osobu, zaljubljive prirode, sklonu napadima besa i ljubomore. Takav pogled imaju i nestabilne ličnosti sklone čestim promenama raspoloženja.

Oštar
Oštar, siguran pogled, koji dostojanstveno „šara“ po sagovornicima imaju hrabre, energične osobe, koje su dobri vođe i kojima ljudi veruju. Izražava bogato životno iskustvo, duhovnu zrelost, ali ponekad i hladno srce.

Tmuran
Tmuran pogled, sa skupljenim obrvama, najčešće imaju osobe nezadovoljne životom, ali bez stvarne snage da bilo šta promijene.

Uznemiren
Uznemiren pogled imaju ljudi koji nešto skrivaju, koje nešto muči ili čuvaju u sebi nešto što ih tišti. Oni često „skrivaju“ oči, posebno kada lažu.

Sitan i brz
Brz, „sitan“ pogled otkriva sumnju, strah, nesigurnost, nevernost, nestrpljenje, brzopletost. Obično ga imaju previše oprezni, sitničavi ljudi, koji više razmišljaju o prošlosti, nego o budućnosti, opterećeni su lošim mislima i često odašilju negativnu energiju.

Zelenkaste beonjače
Ljudi čije su beonjače zelenkaste ljuti su, nezadovoljni i ogorčeni.

Popucali kapilari
Oči pune popucalih kapilara otkrivaju napete i gnevne ljude koji se lako posvađaju i često imaju nekontrolisane reakcije.

Odsutan
Pogled koji se gubi u daljini odaje zabrinutost, odsutnost, ali i maštovitu i kreativnu osobu.

Ugašen
Razočarani ljudi imaju „ugašen“ pogled, bez sjaja, a umorne, ugasle oči na bledom, potamnelom i isušenom licu ukazuju na neuredan život ili dugotrajnu bolest.

Razmaci
Kada se gornji kapak ne vidi to otkriva analitičan um, širok razmak između očiju tolerantne, dobronamerne, ali lenje osobe, a mali razmak netolerantnog perfekcionistu, koji uvek ima zamerke.

Obrve
Ravne, horizontalne obrve označavaju inovativnu osobu, punu ideja, zakrivljene (u obliku luka) drage ljude, koji vole život, dok tanke obrve imaju uglavnom osobe niskog samopouzdanja.

Spojene obrve kriju čoveka koji mnogo razmišlja i nikada nije nepromišljen.

Oči su zaista ogledalo duše, zar ne?

Izvor: Magazin.ba /dnevno

_____________________________________________________________________________________

_____________________________________________________________________________________

Priredio:Boras*S

MILA GOSPOĐICE RUŽO…

 tamoiovde-logo

 Ljubavni život Jovana Jovanovića Zmaja

Jovan Jovanović, Zmaj Jova ili jednostavno Čika Jova, kako smo ga od milošte zvali kad smo bili deca, bio je uspešan u mnogim oblastima.

foto12Učen i čovek od pera, sklapao je stihove, sastavljao zbirke, uređivao časopise, a s druge strane bio odličan u svom lekarskom pozivu, kao i u bavljenju politikom. Pored svega toga, bio je čovek velikog srca za sve ljude koje je poznavao, a stihovima se branio od nesreće koja ga je pogodila i svih zala ovoga sveta.

 Njegove zbirke “Đulići” i “Đulići uveoci” ostali su kao jedini svedok prevelike sreće i još veće nesreće koju je spoznao za života Jova Zmaj. Kao i Ruža, devojka kojoj je sam izmislio ime i posvetio joj svoje natrajnije i najlepše stihove.

Susret dvoje mladih odigrao se kada je Jovan već bio diplomirani pravnik u kasnim dvadesetim. Naime, njegova sestra od tetke, Pava Nešković, razbolela se, a negovala ju je ni manje ni više nego buduća Jovina ljuba, mlada Eufrosina. Prilikom jedne posete sestri, devojče zapade pesniku za oko, te ovaj učesta sa posetama više zbog nje, nego zbog same bolesnice.

Kako ga još od detinjstva prati jedna nezahvalna osobina – stidljivost, mladi poeta se ne usuđuje da razgovara sa Eufrosinom. Posmatra je iz prikrajka, a osećanja pretače u pesmu. Međutim, ni u pesmi nema hrabrosti da se obrati direktno njoj koja je “anđeo po duši, anđeo po liku”, već nežne stihove upućuje bolesnoj sestri u kojima daje tek naznake zbivanja koje se odigravaju u njegovom srcu.

Ni pesma ih nije spojila. A što ne spoji pesma, združiće pisma. Jovan joj piše otkrivajući svoja osećanja i pritom je naziva Ružom, poput najlepšeg mirišljavog cveta.

“Mila gospođice Ružo,

uvek sam se čudio kad je ko pisao pismo tamo gde bi se rečima izraziti mogao; sad vidim da nisam imao pravo. Sad najbolje vidim da ima stvari, koje se ni rečima ni pismom dovoljno kazati ne dadu, a zatajiti, prećutati, nikako. Vi čitajući sad ovo pismo ili ste se namrgodili ili – ili ste se možda malo zastideli osećajući da vam sasvim nepovoljno nije. Ako se mrgodite, derite pismo taki; molim Vas nemojte dalje čitati, – što i da znate gde pomoći ne možete, – poderite ga taki, pa zaboravite, da ste ga ikad dobili, – zaboravite sasvim, – Vi ćete lako – a ja kako uzmogu. Ali ako poderali niste, ako ste (ne samo iz ljubopitstva) i na ovu stranu prešli, to sedite pa mi napišite da li je Ružino srce sasvim njeno, pa ako je – i ako ja Ruži sasvim nemio nisam, ako bih mogao i miliji biti, to mi šaljite brzo to nekoliko reči, da ih poljubim onako, kako se samo evanđelje ljubi…

…Budite mi zdravi, – sam se čudim od kud sam nehotice pismo ovo poljubio.”

Čim je pismo poslao poštom, otišao je nakratko iz Novog Sada, kako ne bi bio pod istim nebom dok voljena devojka bude čitala reči njegovog srca. Po povratku ga je dočekao odgovor:

“Poštovani gospodine,

Kad sam Vaše pismo primila, nisam znala jesam li budna ili mi je na snu došlo. Dugo sam se mučila, oću li detinju dužnost prestupiti i bez materinog znanja želju Vam ispuniti, najposle odvažim se uveriti Vas da je srce još sasvim moje, da čije bi bilo, kad sve dosad nisam znala da se može kome pokloniti, slušala sam više puta al’ osećala i verovala nisam.

Ruža”

Ovim pismima, kao i pesmom koju je posvetio sestri započeo je Jovin poetski ciklus “Đulići”, ali i najsrećniji deo njegovog života.

Ruža i Jova su se venčali na Svetog Savu 1862. godine, a veselju je prisustvovao mnogi učen svet tog doba: kum Jovan Đorđević, Svetozar Miletić, Jakov Ignjatović…

Tada počinje najlepše doba u životu ovog tužnog poete. U časopisima i novinama izlaze pesme iz “Đulića” – “Kaži mi, kaži, kako da te zovem!”, “Tijo, noći, moje sunce spava”, “Zaspala si, a ja budan”…

Ubrzo na svet donose sina prvenca Mirka, a naredne godine se porodično sele u Peštu, gde pored posla, Jovan odlučuje da upiše studije medicine. Iz Pešte pokreće i novine “Zmaj”, te otud potiče i nadimak koji je pridodao svom imenu. U narednih sedam godina završava medicinu i vraća se u rodni grad, gde otvara ordinaciju, a zatim se seli u Pančevo.

Uspeh u poslu nije pratila sreća na porodičnom planu. Sin Mirko umire u trećoj godini, a ćerka Tijana živi svega tri meseca. Crno nebo se nadvilo nad život poznatog pesnika. Treće dete, Sava, raduje roditelje svega nedelju dana, a četvrto, Jug, umire odmah po rođenju. Jovina draga Ruža nije izdržala, majčino srce je prepuklo za decom. Umrla je aprila 1872. godine. U tužnoj povorci korača sada već sedokosi Zmaj noseći u naručju malenu bebu od dva meseca. Međutim, ni to peto dete, tatina mezimica Smilja, nije dugo izdržala. Umire u drugoj godini života.

Može li veća nesreća snaći jednog čoveka. Grob do groba, dete do deteta i među njima voljena Ruža. Pravi im spomen zbirkom pesama “Đulići uveoci”:

“Pođem, klecnem, idem, zastajavam, 

Šetalicu satu zadržavam;

Jurim, bežim, ka očajnik kleti:

Zborim reči, reči bez pameti:

“Ne sme nam umreti!”

Vičem Bogu: Ona je još mlada!

Vičem pravdi: Ona se još nada!

Anđelima: Vi joj srca znate!

Vičem zemlji: Ona nije za te!”

foto21Tada se okreće i svojoj deci, ali i svoj deci sveta i više no ikad piše dečju poeziju. Izgubivši svoju, sva deca su postala njegova. Od tog trenutka je živeo i disao za njih. Njima je pokrenuo i časopis “Neven”, uređivao “Kolarac”, “Žižu” i još mnoge druge.

Nakon Ružine smrti, maloj Smiljki je uzeo dadilju, udovicu Mariju Kostić, a kada je i Smiljku izgubio, u kuću dovodi Marijine dve ćerke, Macu i Anku, i prihvata ih kao svoju decu. Sa novoosnovanom porodicom seli se u Beograd gde obavlja privatnu lekarsku praksu i postaje dramaturg Narodnog pozorišta. Nekoliko godina kasnije, po prelasku u Zagreb Jova dovršava “Snohvatice”, stanuje blizu Pozorišta, kako bi poćerke mogle da uče glumu.

Međutim, kao da se život zaverio protiv Jove, jedna za drugom umiru Maca i Anka, a skrhan i slomljen stari pesnik vraća se u svoju Vojvodinu, u Sremsku Kamenicu.

Tugu je utapao u radu, prevodio Getea (Johann Wolfgang von Goethe) i Puškina (Александр Сергеевич Пушкин), pisao za “Neven”, izdao “Devesilje”…

A onda je jedne noći 1904. godine, pri radu za “Neven”, zaspao i umro u snu.

Sahrani je prisustvovalo mnogo tužnog sveta, oplakujući njegovu smrt isto koliko i tragičan život koji je vodio. Janko Veselinović je uzeo grudu zemlje, poljubio je i spustio na kovčeg. Kako su tadašnje novine pisale, tim dirljivim gestom je izmamio više suza nego što su to činili mnogi besednici.

Zmaj je otišao u naručje svojoj Ruži i miloj dečici kako bi nastavili san koji im je život na silu prekinuo.

Objavljeno na: wannabemagazine.com

____________________________________________________________________________________________

ĐULIĆI

Đulići su intimna lirika o ljubavnoj sreći. Nastala je spontano i lako, iz sopstvenog doživljaja iskrene ljubavi. Ženidba sa Ružom Ličanin, ljubav, porodica, deca, sreća — to su bili podsticaji za ovaj lirski ciklus koji sadrži 73 pesme. Naziv ukazuje na aktuelnost istočnjačke poezije u pesnikovom vremenu, koju je i sam prebrodio. Ovaj ciklus hronika pesnikove ljubavi: isključiva tema ovih pesama jeste ljubav, ali su pesme nastajale spontano, baš onako kako pesnik objašnjava u LXXI đuliću: „Srce mi je lisno drvo jedan pogled, jedan osmeh koji cvetak trese.

Ovaj ciklus karakteriše velik broj pesama potpuno različitih po formi, obimu, prirodi stiha. Najkraća pesma ima samo jedan katren, dok najduža ima četiri duzena (strofa po 12 stihova); ima strofičnih i astrofičnih pesama — najčešće su katreni, nešto manje ima sekstina; struktura stiha se kreće od trosložnog i četvorosložnog stiha pa do dvanaesterca.

Pevanje u Đulićima je odmereno, uzdržano, čedno i pristojno — nema čulnih eksplozija, nema senzualnosti, ljubavnih ekstaza. O ljubavi se peva smerno i krotko; osećanja su smirena i plemenita, sve u duhu patrijarhalne sklonosti; baš zato iz njega zrači ljupkost i umiljatost. Uz sve to, iskazivana ljubav prema ženi je snažna, iskrena i doživljena — to je idealna ljubav u idiličnoj atmosferi. Jezik je jednostavan, bez kićenja i bez jakih reči ili patosa.

Lirski subjekt će izraziti svu svoju bezmernu ljubav različitim prevodima i jednostavnim pesničkim slikama. On peva o tome kako je bio „pola srca, pola kamen“, ali je ona „kamen naučila ljubit, goreti“. Ne može a da se ne uplete ljubav prema domovini, ali samo da se pokaže snaga ljubavi prema dragoj:

„Voleo sam Srpstvo milo,
Većma nego sama sebe,
Ali sad mi je stomilije,
Jer u njemu nađoh tebe.“

„Mesečina, al’ Meseca nema:
Moja mila zelen venac snila,
Pak se malo u snu nasmijala,
Od toga se ponoć zasijala.“

„Može l’ Sunce sjati
I u mirnoj noći?“
Odgovor će dati 
Tvoje crne oči.“

Pesnik nema zlata ali zato ima „pesme biser dragoj oko vrata/saviće se biser oko zlata. Saviće se triput oko vrata, što preteče, nek u nedra teče, što ostane, nek u nedra pane… Ali on ima za dragu pesme koje svet ne može da čita: te su pesme bolje, lepše i čistije pa „te s’ ne dadu ispevati“ — njih samo duša duši šalje.

Đulić XVII (Kaži mi kaži) izražava snažnu ljubav koja izaziva nedoumicu lirskog subjekta kakvo ime da da svojoj dragoj. Ime i nije sporno, jer nabrajanje mogućih imena (DIKO, SNAGO, LANE, MOJE BLAGO, DUŠO, MOJE DRAGO) pokazuje da su to sve mila „imena i lepa, kojima Srbin svome zlatu tepa“. Želja je prevelika da se nađe baš ime „što još ne ču svet“. Oduševljenje, ushićenost i napetost u traženju najlepšeg imena praćeni su dinamičnim ritmom koji je uslovio kratke stihove ditiramske pesme – peterca i šesterca. Spomenuta jednostavnost i lakoća pevanja i stihovanja u ovoj pesmi su dobili najdublju potvrdu.

Nežnost i ljupkost zrači iz đulića XXXIII (Tijo noći): lirski subjekt se obraća noći tražeći tišinu jer „moje sunce spava“. Nežnost i ljupkost izražena je prije svega TIJO mesto (tiho): glasovnom strukturom sugerišu tišinu i odsustvo zvuka : međutim oblik „tiho“ koji je emotivno neutralan, poseduje emotivni predznak: blizu je dječjeg načina izgovora, to je oblik kojim se tepa.

Đulić XIV (Ljubim li te… il’ me sana vara) donosi promene u sadržini, versifiaciji i ritmu u odnosu na već spomenute đuliće. U sadržini pesme je pitanje ljubavi — da li je ona stvarnost ili samo san i privid. Ovo pitanje razvijeno je u šest sintaksičko – intonacionih celina koje čine složene rečenice od tri i više prostih rečenica. Osnovu sintaksičkih celina čine rastavne rečenice upitne intonacije — to su ključni ili noseći stihovi jer se u njima pitanje i relativan (mogući) odgovor, dakle osnovni motiv, a u ostalim stihovima dopunski motivi koji se nastavljaju na motive rastavnog člana ili su nezavisni motivi alternacije:

Ljubim li te… il’ me sanka vara,
Ljubim li te… il’ me duša vara,
Ljubim li te… il’ me bezum ganja,
Ljubim li te… il’ ljubavi nije, 
Ljubim li te… il’ mene nema,
Ljubim li te… il’ nema sveta.

Ovoliko anaforsko ponavljanje pitanja „Ljubim li te…“ naglašava ne nedoumicu, sumnju ili nesigurnost, nego uverenost u postojanje ljubavi, u snagu te ljubavi koja nije dobila odgovor. Anafore sugerišu upornost lirskog subjekta da svoju ljubav ostvari, odnosno da se sam uveri da je njegova ljubav uslišena i da to nije ljubav samo jednog nego dva bića. San o ljubavi može biti samo san i pusta želja; ono što duša želi samo je deo koji nije još ljubav nego slutnja. Ljubavni zanos je doveo lirskog subjekta do granice bezuma koja otupljuje vid i osećanja, moć sagledavanja i razmevanja. Sumnja u uslišenost ljubavi oličena je u zmiji — laž, pretvaranje, podmuklost. „Ljubim li te… ili mene nema, ili tebe, — nas nijedno nema“ — pitanje o postojanj u ljubavi je izlišeno: ako nema ljubavi nema nekoga od njih ili oboje, pošto su oni tu, ljubav je stvarnost. Dokaz o postojanju ljubavi je činjenica da ima sveta, ima sunca, rose i cveta — ima života, a bez ljubavi nema ni života.

Izvor:znanje.org

____________________________________________________________________________________________
Priredio: Bora*S

APSURDNO KAO REALNO…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Luis Bunjuel, španski filmski reditelj, dobitnik „Oskara“,  rođen je u Kalandi, 22. februara 1900. godine.

_____________________________________________________________________________________________________________________

Luis Bunjuel – azbuka nekonformizma

Umetnici nisu trkački konji i nezahvalno je praviti liste najboljih među njima. Ne nose redne brojeve i  nemaju prolazna vremena, iako se neki od njih mogu više pohvaliti odličnim startom a drugi izvanrednim finišom. Ko god bi ovde uzeo ulogu sudije dobio bi težak, Sizifov posao.

images-1Kako god, na svakoj od lista najboljih reditelja svih vremena, koja je uprkos svemu bila napravljena, Luis Bunjuel zauzimao je jedno od vodećih mesta, spokojno ušuškan između velikana kao što su Felini, Orson Vels, Bergman, Tarkovski, Godar, Kurosava… Veliki Alfred Hičkok išao je dotle da ga proglasi najvećim filmskim autorom, otvoreno mu zavideći na veštini čitavog života.

Na pitanje zašto pravi filmove, Luis Bunjuel je odgovarao: „Da pokažem ljudima da ovo nije najbolji od svih mogućih svetova“.

I zaista, Bunjuelovi filmovi nisu od onih koji se konzumiraju sa uživanjem. Čestosablažnjive scene i morbidne šale u njegovim filmovima  izbacuju gledaoca iz stanja udobnosti i teraju ga da se zamisli nad stvarima koje se obično uzimaju zdravo za gotovo.

Rođen 1900. u Španiji, Bunjuel je imao sreće da pripada generaciji izuzetno nadarenih umetnika koji su ostavili veliki trag za sobom (njegovi najbolji prijatelji u mladosti bili su ni manje ni više nego Federiko Garsija Lorka i Salvador Dali). Studirao je najpre prirodne nauke, zatim inžinjering, da bi se konačno prebacio na filozofiju. Za vreme Frankove fašističke vladavine Bunjuel odlazi u Pariz i tu postaje jedna od vodećih figura nadrealističkog pokreta. U to vreme imao je i velikih uspeha u amaterskom bavljenju boksom.

Bunjuel je imao strogo jezuitsko obrazovanje koje ga je proganjalo čitavog života i ostavilo traga i na njegovom stvaralaštvu, pre svega kroz opsednutost temom religije i sklonosti ka subverzivnom ponašanju kako njegovih likova tako i njega samoga. Filmovi Mlečni put, Nazarin, Simon pustinjak i drugi direktno su razračunavanje sa katoličanstvom i religijskim dogmama gde Bunjuel kombinuje ozbiljnost i podsmevanje na čudan način tako da su ti filmovi bili najpre zabranjivani a zatim nagrađivani od strane crkve. To je bilo jednako paradoksalno kao i Bunjuelova čuvena izjava: „Bože, hvala ti što sam ateista“ i činjenice da je poslednje mesece života proveo družeći se sa katoličkim sveštenikom.

Le_Fant_me_de_la_libert_U svom bogatom opusu Bunjuel je zahvatio i nadrealistički filmski eksperiment kao i melodramu, i socijalno angažovane komedije kao i postmodernističi umetnički film. Sa druge strane, svojim stalnim promenama mesta stanovanja i snimanjem filmova širom sveta (Španija, Francuska, Meksiko, SAD) doveo je u pitanje značaj nacinalne kinematografije kada se govori o umetničkom filmu.

Napadi na buržoaziju su stalna tema njegovih filmova. Ti napadi su istovremeno puni humora i gađenja pa je evidentno da Bunjuela buržoaski način života istovremeno i zabavlja i tera na pobunu. Jednom je izjavio „U svetu ovako loše sazdanom kao što je ovaj, pobuna je jedini put kojim se može ići.“

Potpuno u saglasnosti sa nadrealističkim „veruju“ Bunjuel je pre svega bio opsednut nesvesnim i potisnutim i otud toliko snova i seksa u njegovim filmovima kao oblasti gde se potiskivanje raskrinkava i prava priroda izlazi na videlo.

Takođe, i opsednutost temom buržoazije jeste rezultat toga da dobri maniri koji karakterišu ovu klasu mogu biti ostvareni jedino konstantnim potiskivanjem želja i prave ljudske prirode. Već rano, u Bunjuelovom drugom filmu pod nazivom Zlatno doba imamo protagonistu koji udara šamar starijoj ženi zbog toga što ga je usipala pićem i šutira slepca kako bi umesto njega uzeo mesto u taksiju.

PDVD_002Bunjuelov stilski manir je nadrealistički, logika sna, šokantni prizori, morbidni humor, apsurdne situacije, a on je primenjen na jedan određen krug tema koje ga okupiraju i stalno se provlače tako da neki kritičari govore o Bunjuelovom tematskom svetom trojstvu: samozadovoljnost buržoazije, religijsko licemerje i patrijarhalni autoritet. Međutim, privatno je Bunjuel uživao u blagodetima klase koju je ismevao i napadao, sam bio dobro odgojeni katolik iako se zahvaljivao Bogu što je ateista i živeo u braku u kom je zauzimao stav pomalo tiranske figure muškarca koji je glava porodice.

Svojim umetničkim angažmanom podrivao je upravo ono što je praktikovao i u čemu je uživao u svom privatnom životu. Paradoksalno možda, ali ova činjenica upućuje na suštinski problem buržoaskog mentaliteta kao nečega što se nameće kao nužnost i kao bolest jedne civilizacije a što sa druge strane čini Bunjuelove filmove autorefleksivnim i otvara pitanja interesantna psihoanalitičarima.

Luis Bunjuel umro je 1983. godine u Meksiku.

 Za sobom je ostavio bogato delo u kom se izdvajaju naslovi: Andaluzijski pas, Zlatno doba, Zaboravljeni, Viridiana, Isterivanje anđela, Dnevnik sobarice, Lepotica dana, Tristana, Mlečni put, Diskretni šarm buržoazije, Fantom slobode, Taj mračni predmet želja.

Nagrađivan je na festivalima u Kanu, Berlinu, Veneciji.

Dobijanje Oskara smatrao je vrhuncem moralne degradacije za jednog umetnika ali ga je ipak dobio.

 Njegov film Diskretni šarm buržoazije poneo je nagradu za Najbolji strani film 1972. godine.

Piše: Dušan Stojanovićmladireporter.net

____________________________________________________________________________________________

„Diskretni šarm buržoazije” – apsurdno kao Realno

714

Foto preuzet: tv.aladin.info

Bunjuelovo remek delo „Diskretni šarm buržoazije“ uglavnom se smatra nadrealističkim nadrealističkim filmom – ipak, čini se da u poređenju sa „Andaluzijskim psom“, na kome je, kako je već poznato, Bunjuel radio sa Dalijem, „Diskretni šarm“ pomalo odstupa od „tipične“ nadrealističke forme (mada je nadrealizmu teško pripisati bilo kakvu tipičnost kao i strogo definisanu formu), odnosno od onoga što mahom odlikuje nadrealizam. Andre Breton je u „Nadrealističkom manifestu“ nadrealizam definisao, između ostalog, kao prosti psihički automatizam čiji je cilj izražavanje stvarnog funkcionisanja mišljenja.

Diktat misli u odsustvu bilo kakve kontrole razuma, s one strane svih estetičkih i moralnih stavova”. Još dva bitna momenta jesu „svemoć sna” i „bezinteresna igra misli”. Iako na prvi pogled deluje da se „Diskretni šarm” uklapa u Bretonovu definiciju usled elementa sna i apsurdnih situacija koje deluju kao da su proizvod ničeg drugog osim pomenute „bezinteresne igre misli”, ne može a da nam se ne učini da je film ipak nešto više od nadrealističkog poigravanja smislom.

 U prvom planu filma jesu apsurdne situacije koje grupu dobrostojećih buržuja uporno ometaju u nameri da večeraju, počev od prvih kadrova filma. Za ove situacije jednostavno ne postoji adekvatno objašnjenje – svaka sledeća je apsurdnija od prethodne, i ma koliko se trudili da pronađemo objašnjenje ili smisao u svakoj pojedinačnoj situaciji, čini se da toga nema. Sve one izgledaju kao upadi, prodiranja u fino uređeni društveni svet grupe buržuja – a upravo je večera kao posebni oblik ceremonije u visokom društvu najviši izraz ove uređenosti, ovog dobro struktuiranog poretka. Upravo su ove dve glavne osobine apsurdnih situacija – njihova pojedinačna nesupstancijalnost, odnosno nemogućnost pronalaženja njihovog značenja u njima samima, i intruzivnost u dobro uređeni poredak – ono što apsurdne situacije konstituiše kao lakanovsko Realno, nasuprot Imaginarnom i Simbolnom, gde su sva tri elementi strukture stvarnosti iz perspektive lakanovske pshioanalize. U tekstu ću se truditi da ove situacije konstituišem kao Realno i da im, shodno tome, pronađem mesto u „stvarnosti” filma. Osim toga, u filmu je ključan i ideološki karakter večere, uzevši u obzir ulogu večere u životu privilegovanih klasa kao trenutka u kome ne samo što se prikazuje raskoš njihovih privilegija, već dolazi i do ispoljavanja društvenog identiteta koji pripadnici te klase dele. Ipak, ispod tog identiteta, ispod te društvene maske, persona-e u klasičnom smislu, nalazi se drugi identitet koji se otkriva tek kada se njegovi nosioci nađu u apsurdnim situacijama. 

 Napokon, tematika snova je ovde nezaobilazna, kao i njihova uloga u životu ove grupe buržuja. 

Dakle, apsurdne situacije kao upadi Realnog, ideološki karakter večere i značenje snova jesu tri glavne tačke na kojima ću zasnovati svoj tekst. 

 „Šta ovo treba da znači?” 

 Pitanje koje Fransoa Teveno postavlja više puta u toku filma, i to u apsurdnim situacijama – „šta to treba da znači?„ ili, preciznije, „šta je značenje ovoga?” – već naglašava mesto apsurdnih situacija u filmu. Pitanje je prvi put postavljeno kada grupa buržuja, predvođena Tevenoom, stiže u dom Senešalovih na zakazanu večeru, ali se ispostavlja da je večera dogovorena za sutradan, iako je ambasador Akosta ubeđen da je poziv bio za večeras – ovde nastupa prvi apsurd, prvi konflikt između onoga što je Akosta čuo i onoga što „jeste”. Već ovde vidimo da buržuji deluju pomalo zbunjeno – pitaju se zašto sto nije postavljen, a prošlo je osam; nisu sigurni da li da u potpunosti odustanu od dogovora ili da odu na drugo mesto itd. Neobična situacija u kojoj su se našli narušava njihove ustanovljene odnose i oblike ponašanja, planove i dogovore, što je tek nagoveštaj osnovne karakteristike apsurdnih situacija. Potom svi zajedno odlaze u restoran, ali nalaze da je vlasnik restorana umro i da mu se telo, unutar kovčega, nalazi u glavnoj prostoriji restorana, ali, uprkos tome, osoblje restorana je voljno da ih usluži, a šef sale im obećava i odličnu večeru, bez obzira na to što je mrtvac u istoj sobi, mada skriven od očiju buržuja paravanom. I ovde se modusi ponašanja remete neočekivanim neprijatnostima. 

 Pitanje je, zašto ove situacije nazivamo apsurdnim, neobjašnjivim? U slučaju mrtvaca u restoranu, nižu se pitanja: otkud on tu, zašto pogrebna služba nije došla po njegovo telo, zašto je restoran otvoren uprkos nesrećnom događaju? Na ova pitanja nema odgovora zato što su sama pitanja apsurdna, ili bar nema smislenog odgovora. Ukoliko pokušamo da ga pronađemo, to će biti nemoguće i zapašćemo u nerešive protivrečnosti. Slično je i sa kasnijim situacijama – primera radi, sa nestašicom čaja, kafe i mleka u kafeu ili sa ulaskom vojnog bataljona u kuću Senešalovih, trenutak nakon što je večera konačno otpočela ili, pak, situacije u kojoj Teveno zatiče svoju ženu kod Akoste.

I tu se nižu slična pitanja koja ukazuju na apsurdnost i inherentnu nemogućnost smislenog i, uslovno rečeno, logičnog odgovora: kako to da nema čaja, kafe i mleka? Koliko je to gostiju bilo da svega toga nestane? Ili, kakvi su to vojni manevri koji se odigravaju u sred Francuske? Kakav je to običaj da pukovnik sa čitavom četom svrati na večeru? Ili: kako to Teveno tako staloženo i smireno reaguje na činjenicu da mu je žena kod Akoste i odlazi da je čeka kod automobila? Kako tako lako prihvata izgovor da Ako šta želi da joj pokaže „sursik”, iako to ne postoji? 

 Šta nam govori ova inherentna nemogućnost smislenog, logičnog odgovora? Šta je suštinski pokušaj davanja odgovora na ovo pitanje, pokušaj traženja smisla u ovim intruzijama? Na ovo pitanje je, za razliku, moguće odgovoriti, ali da bismo to učinili, referisaćemo na trodelnu strukturu stvarnosti lakanovske perspektive – podelu na Imaginarno, Simbolno i Realno. Ovu podelu je najbolje ilustrovati primerom bilo koje društvene igre: Simbolno je element strukture stvarnosti koji zahteva da bude pravila, ali pravila uopšte, ne konkretnih pravila x ili y (za taj nivo pobrinuće se simboličko, o čemu će biti reči malo kasnije). U tom smislu, Simbolno određuje formu, ono daje formu koja mora biti forma pravila, ma kakva ta pravila bila – simboličko ispunjava formu sadržajem, konkretnim pravilima x ili y – dakle, u primeru sa društvenim igrama, Simbolno zahteva uređenost pravilima. Imaginarno su ovde imena figura i njihov fizički oblik, ali ne samo to – ukoliko smo Simbolno odredili kao apstraktnu formu pravila, Imaginarno se tiče sadržaja u svim njegovim oblicima. Lako bi bilo zamisliti igru u kojoj postoji uređenost pravilima, ali su svi sadržaji zamenjeni u odnosu na prethodni sadržaj. Napokon, Realno je ovde kontingentno (na ovo ću se vratiti malo kasnije) – inteligencija igrača ili neki događaj koji bi mogao da poremeti igru ili da je u potpunosti prekine, dakle, nešto što ne pripada simbolnom poretku, ali nije ni Imaginarno. 

 Apstraktnije govoreći, simbolni poredak predstavlja stvarnost koja je simbolizovana, u kojoj „sve ima svoje mesto” u poretku i ništa mu ne izbegava, i u kome su stvari preko mehanizma označitelja i označenog uhvaćene u simbolnu mrežu kojom subjekti uređuju svoju stvarnost. Simbolno je pre svega, ali ne samo, lingvistička kategorija, stvar jezika. Simbolni poredak se sastoji iz pravila, i onih kojih smo svesni i kojih nismo, a koja moramo pratiti (baš kao i pravila u društvenim igrama) da bismo mogli da komuniciramo sa drugima, odnosno da se preko te komunikacije konstituišemo kao subjekti (opet, kao što su figure u društvenim igrama konstituisane preko pravila). Očigledno je da komunikacija i pravila komunikacije predstavljaju nešto što je poput druge prirode svih nas, nešto bez čega ne možemo – drugim rečima, i mi smo uhvaćeni u simbolnu mrežu, kao i sve ostale stvari koje tu smeštamo. Poredak je „veliki Drugi” – deluje kao da smo zbog toga što moramo da se pokorimo pravilima da bismo bili prepoznati kao subjekti potčinjeni nekom agensu koji upravlja našim radnjama. U smislu u kome nas to određuje, jesmo – simbolnom poretku kao velikom Drugom, koji može biti otelotvoren, npr., u Boga koji sve vidi i sve kontroliše. 

 Koja je razlika između simbolnog i simboličkog, s obzirom da ova dva termina zvuče slično? Ovde je zanimljiva prva pojava biskupa u filmu, koji dolazi kod Senešalovih kako bi postao njihov baštovan. Osim mogućeg tumačenja podređenosti Crkve najmoćnijoj, najvišoj klasi, kojoj ona služi samo da okopava baštu i brine se o travnjaku kako prosperitetno kapitalističko imanje, odnosno kapitalistički poredak, ne bi ogrezlo u korov i trnje, odnosno u „nemoral i greh”, biskup je biskup po simbolizaciji, ali simbolizaciji koja je drugačija od simbolnog poretka o kome smo malopre govorili. Dok simbolni poredak podrazumeva simbole koji su u vezi samo sa drugim simbolima (zahteva apstraktnu formu), simbolizacija o kojoj ovde govorimo, koja je simbolička, u vezi je sa stvarima. Tako biskupa konstituiše njegova crkvena odora i krst oko vrata – u trenutku u kome se on pojavljuje u baštovanskom kombinezonu, gospodin Senešal ga grubo izbacuje iz kuće, ali kada se vrati u svom „pravom odelu”, prepoznaju ga kao sveštenika, iako je u pitanju čovek istog fizičkog izgleda. U tom smislu, moglo bi se reći da sveštenik nije sveštenik zato što poseduje neke esencijalne osobine koje ga određuju kao sveštenika, već zato što je tako prepoznat od drugih subjekata. Hipotetički, kada bi svi subjekti prestali da svešteničku odoru prepoznaju kao pripadnost crkvenim redovima, sveštenik više ne bi bio sveštenik. 

 U samom filmu se jasno „vide” sva tri elementa strukture stvarnosti – Simbolno su pravila po kojima se buržuji ponašanju, njihovi fini maniri i bonton, upućenost u hranu i piće i načine na koji se oni najukusnije, „najprimerenije” konzumiraju, za razliku od prostog konzumiranja (kakvo vidimo kod Akostinog šofera); Simbolno je isto tako mesto koje zauzimaju u društvu – Akosta je ambasador, Senešalova žena je – prosto – Senešalova žena, Teveno i Senešal su dobrostojeći biznismeni itd. Kada se ne bi ponašali po propisanim pravilima i ne bi zauzimali te društvene funkcije, ne bi bili to što jesu. S druge strane, njihova imena, prošlost, fizički izgled ili boja glasa jesu ono Imaginarno, i mogli bismo zamisliti da izgledaju potpuno drugačije i imaju druga imena, pa da opet budu grupa buržuja koja uporno pokušava da večera ali joj ne polazi za rukom. Ipak, Imaginarno nije slučajno, nije proizvoljno, već je, strukturalno gledano, determinisano Simbolnim. 

 Koja je uloga Realnog u svemu ovome? Slično kao i u apsurdnim situacijama u filmu, Realno je, uslovno rečeno, neobjašnjivo, neuhvatljivo, nešto što izmiče simbolizaciji i smeštanju u simbolni poredak – kao što se apsurdne situacije ne mogu objasniti i izmiču smeštanju u „smisao”, kao kada Teveno pita: „Šta je značenje ovoga?” ali ne dobija odgovor – već je ono traumatični ostatak, višak koji nije mogao biti simbolizovan. Lakan to naziva Stvari, sa velikim „s”, ali ne u smislu u kome je to kantovska stvar-po-sebi, transcendentalna, nedostupna razumu, lišena svojstava, neproizvedena i s one strane nama dostupne stvarnosti. Realno nije nešto eksterno simbolnom poretku što je supstancijalno i pozitivno postoji, neka opipljiva stvar, već se nalazi u središtu samog poretka – ono je njegov nedostatak, ono je istovremeno višak, u smislu da izmiče simbolizaciji, i manjak, u smislu da je posledica nekoherencije, nesavršenosti i nedostataka samog poretka. Tako Realno u isto vreme i proizvodi ali je i proizvedeno – ne samo što remeti simbolni poredak i unosi pomenute nedoslednosti, nepravilnosti i konflikte u njega, već je proizvod upravo tih nepravilnosti i konflikata, odnosno nemogućnosti simbolizacije. Na tom tragu, Realno bi se moglo kvalifikovati kao „ekstimno” – eksterno intimno – u smislu da je spolja ali i da je istovremeno i unutra, na neki način ni tamo ni ovde, što samo dodaje neobjašnjivosti i izmičućem karakteru Realnog. Ovo direktno sledi iz boljeg pogleda na apsurdne situacije. Iako su situacije definitivno apsurdne i nemaju objašnjenja, ne padaju sa neba i ne predstavljaju neko „čudo” – ne, svaka od tih situacija je proizvedena od strane nepravilnosti i pukotina u simbolnom poretku: primera radi, vojna četa koja upada u kuću Senešalovih (i pritom konzumira marihuanu, što samo čini stvar apsurdnijom) je tu usled manevra koji se obavlja (što možemo da predstavimo kao pukotinu u poretku pošto vojne vežbe u gradu inače nisu deo poretka) i tako biva proizvedena iz nekoherencija u simbolnom poretku. U isto vreme, one remete simbolnu stvarnost subjekata i tako proizvode niz posledica tamo gde vrše svoj upad (odnosno, gde Realno vrši svoj upad) – buržuji opet ne mogu da večeraju zbog vojske ili ih misteriozni nestanak Senešalovih tera u beg pošto misle da je u pitanju policijska racija, time efektivno upropašćujući sebi priliku za ručak. Tako je odnos Realnog i Simbolnog dijalektički odnos – Realno je proizvod Simbolnog, jer sama manjkavost poretka uzrokuje nemogućnost simbolizacije Realnog, ali takođe uslovljava Simbolno jer zauzvrat biva uzrokom te manjkavosti. 

 Treba napomenuti još jedan aspekt nepostojanja Realnog – ono ne mora da se desi, ne mora da ga ima bilo kako osim kao uzroka nereda u poretku. Poput traumatičnog događaja koji se identifikuje kao traumatičan tek onda kada se prepozna kao uzrok simptoma, Realno se retroaktivno prepoznaje kao Realno tek nakon distorzije ili ponavljanja (poput ponavljanog neuspeha večeranja) koju unosi u simbolni poredak. Tako u filmu, situacije se ne definišu po sebi – prepoznajemo ih kao apsurdne, odnosno lakanovski Realne, tek po posledicama koje imaju. 

 Ako smo Realno konstituisali istovremeno kao manjak i kao višak, ono ne može a da nas ne podseti na objet petit a: isto kao što Realno ne mora da postoji da bi imalo posledice, da bi bilo efikasno, tako i objet petit a ne postoji, ono je manjak, praznina u simbolnom poretku, praznina u kojoj je simbolizacija izostala. Istovremeno, ono je i višak, i to višak jouissance-a. Ako smo stavili znak jednakosti između Realnog i apsurdnog, postaje jasno da samo teorija koja rukuje pojmovima poput Realnog, objet petit a i jousissance-a, pojmovima koji istovremeno jesu i nisu, kojoj su inherentne naizgled apsurdne konstrukcije može da adekvatno analizira i bavi se apsurdnim situacijama – ali ne tako da se stvara novi apsurd, kao u filmu, već se dobija jedna drugačija vrsta racionalnosti. To nije pozitivistička racionalnost, koja rukuje formulama A = A i ne-A = ne-A, već dijalektička racionalnost u kojoj se suprotnosti prožimaju, čije se elementarne čestice ne mogu svesti na puke identitete samima sebi i čiji pojmovi uslovljavaju jedni druge u naizgled, i samo naizgled, apsurdnom krugu. 

 Kuvanje i ideologija 

 Pošto smo ustanovili objasnili funkcionisanje simbolnog poretka, očigledno je da večera (uzeta u širem smislu, kao obred jela) ima vrlo važno mesto u poretku. Nije slučajno što baš buržoazija pokušava da večera tokom celog filma – u životu viših klasa, večera nikad nije samo večera. Postoji još nešto u vezi sa njom što joj daje posebnu važnost. Kada buržoazija večera, sama hrana nije bitna – to je prilika da se razgovara o mnogo unosnijim stvarima, poslovanju, političkim prilikama itd. Hranu ovde možemo da posmatramo kao fetiš – kao materijalni objekat koji sam po sebi nije bitan i može da uzima razna obličja, ali je zato bitno ono što je ’„iza objekta”, svojevrsna „aura” koju fetišizirani objekat poseduje i koja je zapravo ono što je važno, što zanima fetišistu – u ovom slučaju, buržoaziju. No, na funkciju fetiša ovde ćemo se vratiti malo kasnije. 

 Ovde je uputno referirati na Levi-Strosov semiotički trougao hrane, odnosno na tri načina pripreme hrane koji označavaju odnos prirode i kulture: sirova hrana kao ono što označava prirodu, pečena kao ono što označava kulturu i civilizaciju, i kuvana kao posrednik između dve suprotnosti. Čitav odnos označava suprotstavljanje prirode i kulture, prirode i civilizacije, odnosno prirode kao neproizvedene i istorije kao proizvedene, u određenom smislu. Pošto je odnos prirode i istorije predmet skoro svake ideologije (a naročito filozofije kao najvišeg oblika ideologije, da se poslužimo Marksovim rečima), možemo da zaključimo da su svaki doručak, svaki ručak i svaka večera stvar ideologije, da taj obred, uredno smešten u simbolni poredak, nikako nije običan, stvar svakodnevnice. U tom smislu, kada buržoazija sedne za sto da obeduje, onda ona uživa u jednom buržoaskom obedu koji je do kolena u ideologiji. Pitanje je: u kojoj ideologiji? Ako dalje sledimo Marksa i potvrdimo da su vladajuće ideje jednog društva u jednom periodu ideje njegove vladajuće klase, onda je jasno da je večera do kolena u vladajućoj ideologiji. Večera ima svoja pravila i u tom smislu je potpuno smeštena unutar simbolnog poretka. Ne stiče li se takav utisak direktno iz filma? Kada naša grupa buržuja sedne za sto, ona bira sa ukusom, vrlo probrano na primeren način; kada pije martini, pije ga gutljaj po gutljaj, kako je primereno. Kao što sam već pomenuo, Akostin šofer to radi na sasvim drugačiji način, i tu možemo da vidimo naznake klasnih razlika i klasnog sukoba koji se kasnije opravdavaju rečima gospođe Senešal – „on je običan, neobrazovan čovek”. Drugim rečima, da bi se propisno konzumirala hrana i piće, potrebno je obrazovanje, odnosno tretman i način života rezervisan samo za privilegovane. 

 Ovde večera ima karakter rituala sa jasno propisanim odredbama, skoro poput ceremonije – u tu svrhu, zanimljivo je da se restoran u kome je mrtav čovek zove „La sabretache”, a reč označava deo uniforme konjičkih oficira iz Napoleonovog vremena, što nas ne može podsetiti ni na šta drugo osim na ceremonijalnost, svečanost. Možemo da zamislimo da se buržuji redovno sastaju u pokušaju da večeraju i da postaje svojevrsnom tradicijom, a tradicija se pojavljuje tamo gde postoji odsustvo institucija, odsustvo zakonske regulacije. Rituali su pokušaj da se nadoknadi nedostatak pomenutog – kao u zemljama bivšeg sovjetskog bloka, pa i ovde, gde se nakon raspada institucija zarad slobodnog protoka kapitala osvežavaju rituali – verski, sekularni, lični itd. Ni sam film nije daleko od te asocijacije – korumpiranost ambasadora Akoste i njegovih saučesnika u švercu drogom implicira odsustvo regulacije, baš kao i vojne vežbe u sred grada, sa vojskom koja nepozvana upada u kuću, pritom slobodno pušeći marihuanu. U tu svrhu, buržuji pokušavaju da svojim ritualima, ovde konkretno ritualom večere, zamene odsustvo institucija i odbrane svoje uređene živote od nasrtaja deregulacije. 

 Što se ritualnosti i ideologije tiče, interesantan je obrt koji Bunjuel pravi u svom filmu Fantom slobode, u kome gosti sede za stolom na toaletnim šoljama, vode prijatan, prijateljski razgovor, a kada žele da jedu, pitaju domaćina za ’’onu sobu’’. Na isti način, i delatnost suprotna jelu jeste itekako ideološka, što samo potvrđuje to da simbolni poredak uređuje sve, da je poput ’’druge prirode’’ subjekata, i da se subjekti konstituišu unutar poretka i preko poretka. 

 Vratimo se sada na fetišistički karakter večere. Fetiš po pravilu služi da bude nadoknada manjku, nečemu čega nema – on predstavlja neprestanu potragu za pravim objektom želje, za objektom koji nikad neće moći da bude zadobijen. Nameće se pitanje manjka: ako fetiš služi da prikrije manjak, onda on prikriva manjak – čega? 

 Kada se odigravaju upadi Realnog, kada dolaze do izražaja pukotine i nekoherencije u simbolnom poretku, dolazi i do pukotina i nekoherencija u Simbolnom u odnosu na buržuje – od finih, uzornih subjekata građanskog društva buržuji postaju zbunjeni, odbacuju svoje manire i ponašaju se drugačije nego pre. Možda se baš u ovome krije diskretni šarm buržoazije – moraju nas šarmirati svojom sposobnošću da se indiskretno i neprimereno izvuku iz svake neprijatne situacije da bi nakon toga povratili prisebnost i nastavili po starom – diskretno i primereno. I taman kad pomislimo, u sceni u kojoj u kuću upadaju naoružani teroristi, da je s buržujima gotovo i da ovoga puta neće moći da izbegnu smrtonosni susret sa Realnim, ispostavlja se da je to bio Akostin san, nakon čega se sve vraća u normalu. 

 Ovde možemo da pokušamo da primenimo pojam persona-e u antičkom smislu. U antici je taj izraz označavao društvenu ulogu koju je pojedinac preuzimao na sebe; vremenom je taj izraz počeo da označava ličnost, individuu, neponovljivost i vlastitost svakog od nas, tj. osobu, kako i glasi doslovan prevod. Od identifikacije društvene uloge, pojam je počeo da označava naročitu vrstu individualnosti koja je došla do izražaja u periodu uspona buržoazije na mesto vladajuće klase. Ipak, ako oživimo pojam persona-e u klasičnom značenju, možemo da kažemo da prilikom intruzije Realnog u simbolni poredak, buržujima spada ova maska društvene uloge i ispod nje se vidi njihova „prava suština” – licemerje, egoizam, pohlepa (npr. kada Akosta pokušava da zgrabi komad mesa sa stola prilikom upada naoružanih muškaraca) itd. Ipak, ovo je lažni trag, jer je ispod maske otkriva pozitivna egzistencija, otkriva se da nečega ima, što je u direktnoj suprotnosti sa stavom da buržuji pokušavaju da večeraju zato što je večera fetiš koji prikriva manjak, pošto se ovde otkriva da manjka nema. 

 O čemu se zapravo radi? Što se buržuja kao pojedinaca tiče, njihova promena ponašanja ne otkriva ništa drugo do nekoherencije u simbolnom poretku. Doduše, manjak ostaje. Fetiš služi da prikrije manjak – fetiš je uvek zamena za originalni objekt želje koji je izgubljen i koji se ne može povratiti, ali uprkos tome, želja ne jenjava i potraga za objektom želje se nastavlja, kao što je već rečeno. Zato buržuji uporno i pokušavaju da večeraju, jer su potaknuti željom za (nedostižnim) objektom želje. Međutim, večera je nemoguća – same pukotine u simbolnom poretku stvaraju upade Realnog i zato, hipotetički, ako buržuji pokušaju da večeraju stotinu puta, desiće se stotinu apsurdnih situacija. To može da znači samo jedno – da je manjak koji fetiš prikriva manjak u samom simbolnom poretku, manjak inherentan poretku, a da mi fetišom pokušavamo da „zaboravimo” da je simbolni nedostatak manjkav. Time večera postaje začarani krug – nemoguća je, ali to ne sprečava buržuje da pokušavaju da večeraju. Drugim rečima, fetiš je S, odnosno označitelj manjka u Drugom, označitelj manjka u simbolnom poretku, tj. velikom Drugom. Takođe je i označitelj objet petit a, nedostatka, praznine u simbolnom poretu. Upravo je taj manjak ono što proizvodi Realno, što proizvodi apsurd; istovremeno, Realno proizvodi manjak, apsurd proizvodi sopstvenu nemogućnost „deapsurdizacije’’ – preciznije, apsurd samom sebi onemogućava ukidanje preko simbolnog poretka. Apsurd je nužan – buržoazija ne može bez njega. Na taj način se čini da je upornost s kojom buržuji pokušavaju da večeraju u vezi sa njihovom šarmantnom veštinom bega iz svake neprijatne situacije – ako je apsurd nužan, onda je nužan i ovaj šarm indiskretnog izvlačenja iz situacije; paradoksalno, da bi se desio svaki sledeći apsurd, neophodno je da buržuji budu sposobni da se vrate na staro, a sposobni su za to upravo zahvaljujući neuništivom Realnom koje iznova i iznova prodire u simbolni poredak. 

 Simbolnost snova 

 Naposletku, treba se pozabaviti temom snova koji preovladavaju u, provizorno rečeno, drugom delu filma. Tematika snova nije retka u nadrealizmu, a Bunjuel joj je ovde posvetio dužnu pažnju. Iako izgleda da su snovi besmisleni kao i apsurdne situacije, ukoliko ispratimo dosadašnju liniju misli, videćemo da film ima i ovde mnogo toga da nam kaže. 

 Najinteresantniji je san gospodina Senešala, koji je zapravo „san u snu” koji sanja Teveno. Prvo što možemo da uočimo jeste da Senešalov san izražava strah buržuja da budu razotkriveni – čak je i hrana, taj fetiš, lažna jer batleru na pod ispada veštačka piletina – u svojim zadnjim namerama i prevarama koje vrše nad svojim „prijateljima”. Kada se podigne pozorišna zavesa i prekine ih (ponovo) u večeri, najupečatljivi je momenat šaptača koji im govori tekst koji treba da izgovore. Upravo šaptač igra ulogu velikog Drugog, simbolnog poretka, koji subjektima govori šta da govore i šta da rade; s druge strane, i publika istovremeno igra ulogu velikog Drugog – ona je poput kriterijuma pred kojim se moramo dokazati ili doživeti sramotu. Nije li Senešalova reakcija – preznojavanje i zbunjenost, odnosno strah od nestanka na dubljem nivou – upravo ono što bi nam se desilo kada bismo sutra naprasno zaboravili jezik kojim govorimo i bili onesposobljeni da komuniciramo sa drugima unutar poretka? Kada pojedini buržuji počinju da odlaze i odbijaju da ispune zadatu ulogu, publika negoduje i odbacuje ih – da je moguće odbiti zadatu ulogu u simbolnom poretku, bili bismo odbačeni. Ukoliko bi se to desilo, prestali bismo da budemo subjekti – drugim rečima, prestali bismo da budemo ljudi. Ipak, otelovljenje Drugog ukazuje na još jednu osobinu simbolnog poretka – na njegovu ranjivost. Onog trenutka kada Drugi prestane da funkcioniše kroz simbole, kroz reči i kontrolu nad rečima i komunikacijom, već uzima fizički oblik, podseća na duha koji uzima telo – a onda se taj duh bar može napasti, ako ne i uništiti. Dobar primer toga jeste skorašnja revolucija u Egiptu – onog trenutka kada je vlast prestala da upravlja simbolima i kada je posegnula za fizičkim, odnosno za oružjem i fizičkom silom, represijom, dala je jasan znak da je u krizi. S druge strane, kada se poredak otelovi, može da posluži kao desničarska fetišizacija Jevrejina (ili Arapina, crnca, Albanca itd.) koji povlači sve konce i upravlja subjektima, jer desničari svih provenijencija ne vide strukturu, ne vide odnose i veze, nego telo na koje mogu uperiti prstom. Međutim, s obzirom da nadrealizam, kao i psihoanaliza, želi da govori o onome o čemu je zabranjeno govoriti, želi da govori o razlozima usled kojih neko ne želi da govori o zabranjenom i da, u naznačenom smislu, Bunjuelov film nosi subverzivnu poruku, legitimno je otpisati ovaj desni pokušaj fetišizacije. Desničari, kada se radi o zabranjenom govoru, ne žele da govore o tome, jer je bitno očuvati red, ne unositi zbrku – u neku ruku, ne stvarati apsurd, a već smo rekli da psihoanalitička teorija jedina može da analizira apsurd, s obzirom da i sama rukuje naizgled apsurdnim pojmovima. 

 Nakon što se Senešal budi, odlaze na okupljanje kod pukovnika. Odmah je jasno da se ambasador Akosta ne uklapa u ambijent, do te mere da na provokacije pukovnika odgovara hicima iz pištolja, usmrtivši pukovnika. Ubrzo zatim, otkriva se da Teveno sve sanjao, pa i Senešalov san. Šta nam ovo govori? Prvo, da se Teveno brine da će Akosta burno odreagovati i kompromitovati sebe, Senešala i samog Tevenoa i ugroziti šverc drogom u kome učestvuju, što bi ih sve upropastilo. S druge strane, možemo opet da se vratimo na simbolni poredak i Realno. Ukoliko vojsku razumemo kao Realno, što je u saglasnosti sa apsurdnim situacijama koje smo malopre analizirali, kao nešto što vrši intruziju u simbolni poredak buržoazije koji obiluje ritualima i tradicijama, možemo reći da pukovnik kao otelotvorenje vojske predstavlja pretnju ovom poretku, zbog čega se Akosta odvažio na ubistvo. Odnos Realnog i simbolnog poretka ostaje isti kao i pre – unutrašnje protivrečnosti buržoaskog društva, odnosno klasni antagonizmi, sami rađaju vojsku i militarizam uopšte. Istorijski gledano, vojska se nije suzdržavala od pučeva i pobuna – prevedeno sa jezika marksizma na jezik psihoanalize, kontradikcije buržoaskog društva su pukotine simbolnog poretka koje rađaju vojsku koja je Realno i, s vremena na vreme, vrši intruzije u poredak. S druge strane, vojska održava buržoasko društvo, pa samim tim i njegove kontradikcije, tako ponovo iscrtavajući začarani krug Realnog i Simbolnog. 

Autor: Vuk Vuković/Izvor: Filmske radosti | Filmovi koji nas gledaju

_______________________________________________________________________________________________

 Uronite u nadrealni svet Luisa Bunjuela

U dnu uske, slepe ulice u centru oblasti u Meksiko Sitiju gde živi srednja klasa, leži trospratna kuća od cigle sa belim prozorima koja ne daje nikakav nagoveštaj o bizarnim i šokatnim predstavama koje su u njoj smišljene.

bunuel3Luis Bunjuel, otac nadrealističnog filma, živeo je u jednostavnoj, ograđenoj kući više od 30 godina nakon što se smestio u Meksiku gde je pobegao iz građanskim ratom razorene Španije.

Za čoveka koji je šokirao gledaoce scenama ruke zagađene mravima, sečenja očne jabučice žiletom i eletantnih večera na klozetskim šoljama, Bunjuel je ovde živeo iznenađujuće pitomo i mirno.

Sada je španska vlada, koja je kupila kuću od Bunjuelove porodice, otvorila vrata publici. Plan je da se kuća pretvori u stecište španskih i meksičkih režisera sa radionicama i povremenom izložbom u čast filma na španskom jeziku. Inauguracija se poklopila sa 30. godišnjicom Bunjuelove smrti u glavnom gradu Meksika.

Kritičari Bunjuela smatraju jednim od najvećih režisera sa filmovima „Zlatno doba“ i „Opskurni predmet želje“ koji su pomerali granice dobrog ukusa ali i naracije.

Njegovi savremenici u Holivudu, pre svih Alfred Hičkok i Džordž Kjukor, divili su se njegovoj slobodi i kreativnosti sa kojima je izveo svoja 32 filma. Njegova dela su i dalje inspiracija za filmadžije – režiser Vudi Alen učinio je da se lik Ovena Vilsona u filmu „Ponoć u Parizu“ iz 2011. upozna sa mladim Bunjuelom.

I pored živopisne ostavštine, Bunjuelov dom je predstavljen onakvim kakav je bio za života režisera i nije ni nalik muzejskom tretmanu kuća ruskog revlucionara Lava Trockog ili slikarke Fride Kalo. Kuću je moguće posetiti samo kada su organizovani posebni događaji, izložbe ili zakazivanjem posete kod Ministarstva kulture Španije.

Bunjuel nikada nije zamislio svoju kuću kao ogledalo svog rada, što, na primer, nije slučaj sa meksičkim režiserom Giljermom del Torom čiji je dom u južnoj Kaliforniji prepun čudovišta i slika junaka iz njegovih filmova.

Pisac Karlos Fuentes jednom prilikom se našalio na Bunjuelov račun rekavši da je njegov dom „bezličan kao zubarska čekaonica“. Ironično, budući da je Bunjuel živeo kao mali buržuj, kaže Hoze de la Klina, jedan od autora serije intervjua sa režiserom pod nazivom „Luis Bunuel, Don’t Peek Inside“.

„Nije pokušavao da se pretvara da je boem ili neshvaćeni umetnik. Njegov život je bio prilično normalan i miran“.

Ili, kako je Bunjuel naveo u svojim memoarima, „osećam se dobro jedino u svojoj kući gde sam lojalan svakodnevnoj rutini“.

I pored toga, poseta kući u okrugu Del Valje podseća da je Bunjuel tu živeo.

Osunčani foaje idealan je za ispijanje suvih martinija koje je voleo pre ulaska u dnevnu sobu gde se prikazuje film. U dnu kuće je mala, udobna kuhinja sa belim pločicama, a ispred bašta sa roštiljom.

Sveštenik koji je poznavao Bunjuela kaže da je reditelj voleo da prekine rutinu spaljivanjem romana Agate Kristi i drugih pisaca u svom kaminu.

„Uvek je bilo mašte i humora i dobre hrane“, rekao je njegov sin Huan Luis koji je takođe režiser.

U kući ipak postoje poneki podsetnici na Bunjuelove filmove poput plakata za „Mlade i proklete“. Scenarija i rolne takođe su izložebi kao i fotografije sa snimanja nekih filmova.

Izgrađena početkom 1950ih prema planu arhitekte Artura Senca, zgrada je rađena po ugledu na Studentsku rezidenciju, kulturni centar Madrida u kome su rasli slikar Salvador Dali i pesik Federiko Garsija Lorka, obojica bliski prijatelji Bunjuela.

„Na neki način, bio je nostalgičan prema Španiji“, kaže Havijer Espada, direktor Centra Bunjuel u Kalandi, Španija. „Kuća podseća na španski stil i liči na arhitekturu egzila“.

Bunjuelova kuća probno je otvorena izložbom u decembru 2011 povodom pola veka filma „Viridiana“ koji je Vatikan nazvao blasfemičnim. Kuća je zatvorena ponovo u maju 2012. i opet otvorena prošle sedmice okruglim stolom na kome su učestvovali režiseri, novinari i glumica Silvija Pinal koja je igrala u njegovim filmovima.

Nekadašnja Bunjuelova muza rekla je da kuća nije ni nalik onoj kakva je bila kada su prijatelji dolazili na paelju i martini koktele koje je nazivao „bunjueloni“. I pored strogog izgleda, u kući je atmosfera bila karnevalska, rekla je ona a prenosi AP.

„Kuća će pokazati Bunjuela koga mnogi ne znaju“, rekla je Pinal. „On nije bio samo režiser. Bio je ljudsko biće. Ali gde je kantina?“

filmske-radosti.com

_______________________________________________________________________________________________

Priredio: Boras*S

LIK NA FLAŠI I NEKA PROŠLA VREMENA…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Zanimljivost za nostalgičare i pivopije: Ko je čiča sa slike čuvenog ‘jagodinskog’?

1_pivo

Generacije jagodinskih pivopija, usled velikih količina ispijenog piva, gledale su u omot flaše, odnosno u lik na istoj. Šta sve taj lik nije prošao: lomili su ga, bacali, cepali, slali u inostranstvo, poklanjali i čuvali, vređali i psovali. Ukratko, golgota. No, ipak se održao i ove godine proslavlja 161. rođendan.

Ono što se malo njih zapitalo, a i ako su se zapitali, nisu dobili odgovor: ko je uopšte na toj, sada već čuvenoj, slici jagodinskog „Čiče“?

Ta osoba, odavno pokojna, nadaleko je čuveni Milosav Mitrović (1892-1961.), po nadimku Losa još poznatiji, bio je veliki pivopija, a ovo piće pio je do kraja života. Njegovi potomci i danas žive u istom selu, a kuća u kojoj se Losa rodio čuva se kao uspomena na njega i neka prošla vremena.

Milosav se rodio i živeo u levačkom kraju, u selu Dragovo. Selo je nastalo 1900. godine spajanjem tri sela: Dubnica, Volujak i Puljci. Sela su ranije bila tako blizu da su se bukvalno dodirivala. 29. avgusta 1900. godine tri glavešine iz sela sastale su se i dogovorile o ujedinjenju ovih sela. Kuma novonastalom selu bila je kraljica Draga Mašin lično, nazvavši ga po svom imenu, Dragovo.

Ovaj naziv ušao je u zvaničnu upotrebu od decembra 1900. godine. Jedan od najpoznatijih stanovnika tog sela, Milisav Mitrović, bio je borac ratova 1914-1918. Te godine je i teško ranjen, zbog čega su mu amputirane obe noge. Kako govori hroničar sela, Miroslav Simić, Losa je stalno obitavao u Jagodini.

„Imao je čezu i konje i tako se stalno vozio kako bi popio pivo u jagodinskoj čuvenoj Šarenoj mehani. Tako je i upoznao neke radnike pivare koji su radili u komercijali. Njima se on dopao i pitali su ga da li bi mogli da ga fotografišu. Pri narednom susretu, to se i dogodilo. Deda Losa nije ni slutio da će postati prepoznatljiv lik i simbol „Jagodinske pivare“, kaže Simić.

U selu i danas žive njegovi unuci – Slobodan, Stojan i Dragomir. Prema njihovoj priči, svi su u kući i selu znali da su ga ti ljudi fotografisali, ali nisu znali zbog čega.

Kada se njegov lik pojavio na nalepnici, silno se obradovao. Smatrao je da će tako živeti večno. Bio je teški invalid, ali ga to nije sprečavalo da se bavi poljoprivredom i putuje čezama kad god je mogao. Kasnije je nosio proteze i tako radio s njima. Smatrao je gubitak nogu svojom nagradom i često govorio da je to odlikovanje za borbu, bolje nego spomenik da su mu podigli. Najviše je voleo da sedi u selu ispred svoje stare kuće. Kada je bio u Jagodini, imao je besplatno pivo u bilo kojoj kafani ili restoranu gde se točilo i prodavalo „jagodinsko“. Poslednjih godina života bavio se pčelarstvom i imao nekoliko košnica. Bio je miljenik sela i svi meštani rado su sedeli sa njim i razgovarali.

Jagodinski „čiča“ nedavno je zaštićen kao brend u Ženevi. Njegov ugled među starim pivopijama i dalje je neprevaziđen, a postoji i legenda koja kaže da kad takve pivopije uđu u kafanu ili restoran, kelner ne pita koje pivo žele, već odmah donosi „jagodinsko“.

U reklami za jagodinsko pivo, istakao se glumac Ljubomir Ubavkić Pendula. Godina stvarnog prestanka rada Staklare 1852. bila je istovremeno godina početka rada druge fabrike – Pivare. Jagodinska pivara je osnovana 1852. godine. Njen prvi pravni vlasnik i osnivač je bio Filip Stanković, trgovac iz Smedereva, blizak saradnik kneza Miloša. Fabrika je podignuta u neposrednoj blizini varoši na carigradskom drumu.

Sastojala se od nekoliko prizemnih zgrada, a neke od njih bile su poluotvorene. Pivo se kuvalo u otvorenom kazanu male zapremine na vatri koja se ložila drvima a mešala drvenim lopatama. Dalji tehnološki proces išao je ovim redom: kuvano pivo spuštano je u podrum za previranje – kvasni podrum, koji se nalazi ispod glavne zgrade fabrike. Posle vrenja prenošeno je u podrume za odležavanje na Đurđevom brdu, gde bi ostajalo do potrebnog „sazrevanja“. Podrumi su bili ispod zemlje pored puta Jagodina – Ćuprija. Pivo je držano u velikim drvenim bačvama, obloženih ledom, radi održavanja niske temperature. Posle potrebnog vremena za „ležanje“, tehnologija proizvodnje piva smatrala se završenom.

Pivo je pretakano u flaše od 0.7 litara i u burad zapremine 25, 50 i 100 litara i tako transportovano u Jagodinu i druge gradove.

Proizvodile su se tri vrste piva: belo „Moravac“, koje je imalo najveću potrošnju; crno „Kosovo“, sa znatno manjom potrošnjom i „Salvator“, sa znatnim procentom alkohola i ograničenom potrošnjom. Gde god da se nađete u Srbiji, pitajte nekog starijeg čoveka – sigurno će se setiti jagodinskog piva i njegovog prepoznatljivog čiče. Srećan ti 161. rođendan, deda Loso!

(Serbum) Autor: Priredila:S.J. Photo: e-kapija/dnevno.rs

___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

TamoiOvde-jagodinsko-pivo

Foto:vukajlija.com

  P.S.

  Ova fotografija nije u funciji reklame piva, no kao  ilustracija  ove lepe priče.

  Jer, „bez čiče nema priče“.

 Bora*S

LANAC LJUBAVI…

tamoiovde-logo

Duša je samo misaoni treptaj svetlosti. Možeš je poslati u najveće dubine zemlje i okeana, a isto tako i do najudaljenijih zvezda, putovaće neverovatnim brzinama, može se nalaziti na više mesta u istom trenutku.

borba100Činiće ti se da je nestala, ali ipak to je samo misao i za života tvog biće stalno u tebi. Tvojim željama se hrani, a snovima ti govori. Dobro pazi na svoje želje, utišaj ih, jer one mogu biti i otrov duši! Sreća je želja ispunjena u sebi, a nesreća tražena želja izvan sebe.

Lanac ljubavi – Milan Nikolić Izano

http://vimeo.com/58192121#

Izbor: Gordana Atanasijević

_____________________________________________________________________

 Knjiga: LANAC LJUBAVI     

Ovo je „duhovna bajka” koja nas vraća narodnim predanjima i slovenskoj mitologiji.

TamoiOvde-korice-1 Promišljamo uz nju šta smo i odakle dolazimo, gde idemo kao narod sunca i zemlje. Stara znamenja i elementi iz starogrčke, indijske, egipatske, majanske mitologije utkane su u priče koje plene prostosrdačnošću i čistotom.

U njima je autor pokušao da pokaže jedinstvenost svega i naše mesto u svetu; potrebu za povratkom prirodi, shvatanje dualnosti i trojstva.

Kroz 24 poglavlja prolazi lik izišao iz srpskih legendi: Petar Vuk na svom vernom belcu Perkanu. Petar je ratnik teške sudbine: preživeo je i blagostanje i nesreću, mnoge bojeve, ali je predodređen da budi svoju dušu, preobražava se i oslobađa. U Petru Vuku simbolički je predstavljena sudbina srpskog naroda, koji mora naći svoju „pravu sudbinu“, put koji vuče na gore, ka duhovnosti.

TamoiOvde-borba100  Kada bismo želeli da smestimo likove u realno vreme i prostor, bio bi to srednji vek, Balkan, centralna Srbija, negde u vreme pada Smedereva 1459. godine.

Autor je u priče uklopio istorijske događaje, i ličnosti kao što su Đurađ Branković, Stefan Lazarević, kralj Žigmund. Na takvom proscenijumu je narod koji koji se seća svojih staroslovenskih bogova i istinski je prožet prirodom. Za njega su hrast, vrba, lipa, vuk, ili konj povezani sa božanstvima i silama prirode koje vladaju životom.

Kada ne bismo znali ništa o nadi autora da ćemo proniknuti u tajnu jedne duhovne bajke – i prosto otvorili bilo koje poglavlje, pronašli bismo lepu, jasnu priču sa elementima drevnosti, narodnih legendi i predanja; junake koji zbog crnih slutnji ili sujete ne prihvataju ljubav, odbijaju blagostanje i tako sebe uvode u svet tame.

Videli bismo one koji se na simboličkom nivou bore protiv ništavila i smrti, veličajući plodnost i život; upoznali bismo vile i vesnike neba; svetost duha, snagu plemenitih životinja koje smo veličali kao kultove u prošlosti.

Ljubav, koja u ovim pričama zemlju čini plodnom, ljudima donosi svetlost, a sela i gradove daruje blagostanjem, mora da se nastavlja kao lanac, u kome smo svi karike u beskrajnom generacijskom nizu.

TamoiOvde-151 U svakom slučaju, ma kako da priđemo ovoj knjizi, svako poglavlje za sebe daje jednu, na žalost u književnosti malo zastupljenu, a tako veličanstvenu formalnu i jezičku čistotu. Iza te ljupke jednostavnosti krije se poruka Lanca ljubavi.

Ona je utkana u skriveni sloj priče. I po tome je ova knjiga prava retkost. Ona ima „nameru“ da nas transformiše na bolje, u svekolikoj povezanosti i Ljubavi.

Milan Nikolić Izano kaže: „Promenimo ovaj surovi sadašnji svet, svet industrijsko-tehnološkog materijalizma, u jedan novi svet – svet univerzalne tehnološke kosmičke duhovnosti“.

Ljubav je vanvremenska i univerzalna i nalaže nam da ove stranice čitamo tražeći lepotu i ljubav u nama samima. Zaključićemo malim autorovim citatom, ostavljajući Vam da sami nađete u knjizi skrivene darove: „Bog je u nama, treba ga pronaći, a to je suštinska sudbina svih nas“.

Zoran Kolundžija, 25. oktobar 2012. (Vlasnik izdavačke kuće Prometej Novi Sad)

 

TamoiOvde-tudjina-100  REČ AUTORA:

  Dragi čitaoci,

pred vama je delo koji vas neće ostaviti ravnodušnim.

Očekujte da  vam se pokrenu sva vaša unutrašnja i spoljašnja osećanja, dopustite im da vas ponesu ili potpuno okupiraju. Ova priča se ne čita, ona se doživljava kroz likove njenih junaka. Oni će probuditi nešto uspavano u vama, dotaknuće vaše unutrašnje biće, a to mi je i bila namera sa ovim delom. Napisao sam duhovnu bajku, a da tada nisam mogao razumeti , odakle su to stizale reči koje sam zapisivao.

Bilo mi je potrebno dosta vremena da bih shvatio, da mi one nisu došaptavane sa “strane“, već  su stizale iz moje dubine. To moje skriveno Ja, spavalo je, ili mi se samo tako činilo, sve ove godine, skriveno i nedostupno mojoj svesti. Šta se to desilo, te ono zatraži da se pojavi, donoseći u moj život onu pravu svetlost, za kojom sam uvek tragao, ali na pogrešnim mestima?  Verujem da je to zasluga novog doba koje lagano, ali sigurno, ulazi u naše živote, donoseći promene na svim poljima životnog bivstva ovoga sveta. Radujte se tim promenama, ma koliko vam se činilo da je vaš život ugrožen i obeščašćen moralnom i ekonomskom krizom koja trenutno vlada. Znajte da je sve to potrebno da bi se čovečanstvo dovelo do novog stupnja svoga razvoja. To je doba u kojem će se duhovnost opet vratiti na mesto koje joj i pripada u životima ljudi. Svi mi, svojim ponašanjem i delom, moramo se potruditi da joj olakšamo dolazak. Ova knjiga i priča što nosi sa sobom, služi toj nameri. Preporučujem vam da je čitate u dahu, a kasnije joj se vraćajte, istražujte i spoznajte, njene i vaše unutrašnje tajne.

Sa nadom u veru novog doba, doba ljubavi, i u spoj svih ljudi u jedan lanac, Lanac ljubavi.

Srdačno vaš

Milan Nikolić Izano    izano.sr@gmail.com /lanacljubavi.com/

Izvor:kpv.rs/

_____________________________________________________________________

TamoiOvde-160TamoiOvde-7

 

______________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

JOK, NE IZMIŠLJAVAM…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Ženski likovi u „Koštani“ i „Nečistoj krvi“  Bore Stankovića

iz pera  Maje Radoman- Cvetićanin

U V O D

„Kad su mu kao piscu prebacivali da izmišljava,

sam je govorio o svom detinjstvu:

„Jok, ne izmišljavam, ama od nekud pamtim.

Sve sam to slušao, a jesam ponešto i video“[1]

 U sam osvit dvadesetog veka, kada se cela srpska literatura oduševljavala francuskom književnošću i težila pravazilaženju romantičarske folklorne tradicije, jedan srpski pisac, ne priključujući se ni „zapadnjacima“ ni „balkancima“[2], ostaje samo svoj intuitivno osećajući da će samo na taj način ispoljiti autentičan stvaralački zamah i sve obilje kreativne energije koju je nosio u sebi. Donoseći perom mirise cvetnih bašti, toplih simita i tajnovitih amama što se mešaju sa zanosnim zvucima zurli, tupana i čočeka, Bora Stanković je „od mesta rođenja stvorio čudotvorni izvor poezije. Otkrio je lepote i čari rodnog grada, bogatstvo životnih umetničkih motiva na njegovom tlu. Zavičajno Vranje onako isto kao Bosna Ivi Andriću, ognjište je Bori Stankoviću za stvaranje velike poeme o čoveku i životu sveta.“[3]

Književno delo Bore Stankovića, bez obzira na to u koju ga književnu epohu ili pravac smeštaju njegovi mnogobrojni izučavaoci – nesumnjivo je prevratničko. Bilo da ga posmatramo kao stvaraoca u čijem delu srpska realistička proza doživljava vrhunac i okončava se postajući nešto novo, bilo kao „tvorca nove književne škole“ i pisca koji uspostavlja „unutrašnji dodir s duhovnim i stilskim odlikama evropskog modernizma“[4], Bora Stanković bitno menja srpsku pripovetku, roman i dramu. Po tematici  Bora Stanković je najizrazitiji regionalista među našim realistima, a po psihologiji likova, postupku i stilu jedan od začetnika naše moderne proze.

 Najveću književnu aktivnost razvio je u prvoj fazi svog rada, na prelazu iz 19. u 20. stoleće, kada jednu za drugom objavljuje tri knjige pripovedaka: Iz starog jevanđelja (1899), Stari dani (1902) i Božji ljudi (1902), i dramu Koštana (1902), a započinje rad na romanima Nečista krv (1910) i Gazda Mladen (1927). [5]

Još u ranom detinjstvu ostao je bez oca i majke, a brigu o njemu preuzela je očeva majka, baba Zlata, a mnogo su mu pomagali i znameniti profesori, koje je tadašnja vlast, kao u Sibir, slala na službovanje u unutrašnjost Srbije. Najznamenitiji Borini profesori bili su Jaša Prodanović, Ljuba Davidović, Ilija Vukićević, Radoje Domanović. Prepoznali su talenat i darovitost budućeg velikog pisca i ohrabrivali ga da piše, kasnije srećni zbog njegovog uspeha.

 Na žalost, nije ostvaren san Stankovićeve staramajke, baba Zlate, da se Bora sa školovanja vrati u Vranje kao veliki gospodin, velika vlast od koje će strepeti nove gazde. Pošto je završio Pravni fakultet postao je sitni činovnik u Beogradu, kontrolor trošarine u Bajlonijevoj pivari. Tek pred prvi svetski rat prosvetne vlasti su ga udostojile postaviti za činovnika Crkvenog odeljenja Ministarstva prosvete, iako je već bio proslavljeni pisac. Naravno, kako se u povlačenju  najpre brinulo o narodnim poslanicima i sreskim načelnicima, tako da je i tada zaboravljen. U jesen 1915. god. s vojskom polazi u izbeglištvo, ali ga Austrijanci zarobe i sprovedu u Derventu odakle je pušten zauzimanjem poštovalaca njegovog književnog rada, pa okupaciju i ostatak života provodi u Beogradu. Vranje nosi u srcu kiteći njime i starim vremenima svoje stvaralaštvo.[6]

Više nego i jedan drugi naš pisac Stanković se bavio sudbinom žena. Žena je glavna junakinja u njegovim najboljim delima – u drami Koštana i romanu Nečista krv. Pišući Koštanu, „komad iz vranjskog života sa pevanjem“, Bora Stanković je napisao potresnu dramu tragičnih ljudskih sudbina kojom dominiraju dve velike teme njegovog sveta – tuga za prohujalom mladošću, „žal za mlados“ i čulna opsesija ženskom lepotom. Roman Nečista krv je zasnovan kao društvena hronika rodnog grada, ali je, ne izgubivši obeležja ove vrste zahvaljujući majstorstvu pisca, prerastao u izrazit roman ličnosti. Slikajući društvene promene nastale posle oslobađanja južnih delova Srbije od Turaka oličene u priči o razvalinama Hadži-Mitinog doma, pisac daje potresnu sudbinu poslednjeg izdanka hadžijske loze, hadži – Mitine kćeri Sofke. „Nečista krv je poezija njene nepristupačne lepote i povest njene tragedije.“[7]

„Čitavo Stankovićevo književno delo posvećeno je čežnji i žudnji ljudskih bića za ličnom slobodom i ličnom srećom. U svim njegovim književnim delima, i pored njegove nostalgije za starim vremenima, i pored traženja i nalaženja jedino u starim vremenima poezije života, na videlu je istina o patrijarhatu, istina da patrijarhat ukorenjenim predrasudama, okoštalim i preživelim moralnim kanonima i tabuima, kao i nasleđenim mitovima, okiva ličnu slobodu i ličnu sreću. U okovima patrijarhata mlada ljudska bića prosanjaju ličnu sreću ranjena srca izbolovane i rano usahle mladosti.“[8]

„Pusto tursko!“

 Jedan stari, feudalni poredak, znan kao staro ili „pusto tursko“, nestajao je. Sa odlaskom turske vladavine odlazili su i nastajali i stubovi te vladavine: paše, age, begovi, turska privilegovana klasa, a njihova imanja i kuće kupovali su u bescenje ili su ih silom otimali dojušerašnji seljaci, njihove čivčije i nadničari. Sa oslobođenjem, naročito u Vranju, koje je bilo na putu velikih trgovačkih karavana, počinje da pristiže novi svet, ljudi sa granice. U Vranje je prostizao svet koji se obogatio raznim špekulacijama i otimačinama, preduzimljiv svet koji je dolazio do lepih turskih kuća ili pravio nove. Bio je to svet skorojevića koji nalaze mesto i u delu Bore Stankovića s kojim je on bio dobro upoznat, jer je njegova baba Zlata po mužu bila vezana za jednu hadžijsku porodicu, pa je Bora na sopstvenoj koži iskusio surovost osiromašenja i težinu promena koje su donela nova vremena.

Stari vranjanski svet, po bogatstvu, ugledu i prestižu vrlo blizak nekadašnjim agama i begovima, ostao je sa svojim čitlucima, čivčijama i raskošnim kućama, ali zbunjen novim odnosima i nemoćan da se snađe u nastupajućem vremenu.Staro tursko više nije postojalo. Stvaralo se novo društvo zanatlija i trgovaca, društvo skorojevića. Nekada ugledne hadžije i čorbadžije, sada se sve više povlače pred naletom novog, zatvaraju se u svoj svet držeći i dalje do svog gospodstva i ugleda, iako su sve više i materijalno propadali. Dojučerašnji mnadničari počeli su da se otimaju njihovo imanje i da se ponašaju kao gazde i vlasnici onih poseda kojima su samo kmetovali. Ne želeći da se parniče, jer im to ne priliči, hadžije i čorbadžije su rađe odustajali od svog prava ili su odlazili u Tursku da tamo potraže izlaz ili utehu za svoju nemoć. Njihovo propadanje je bilo toliko primetno da nije moglo da se prikrije ni odećom, a ni gordošću i kućnim sjajem, koji su bili samo dekor i maska.

 Bora je bio fasciniran ovim društvenim promenama čiji je svedok bio kao dečak, pa je u ličnim sećanjima ili pričama o znamenitim Vranjancima pronašao nepresušno vrelo svog stvaralaštva:

 „To staro što miriše na suh bosiljak defiluje pred njim u burnom lumpovanju s dairama i gočevima, s vrelim igračicama koje već ne znaju šta će od svoje mlade i kršne snage, u mitu opojno sladostrasne mantafe, u mesečevom mlazu koji se olovno spušta na rasplamtela čula…“ [9]

Ali, Bora Stanković nije romantični zaljubljenik u prošlost, već realista koji ne krije ni jednu naprslinu i dekadentnost prošlih vremena:

„No kad iz sna detinjstva iščili miris bosiljka, kad naiđe oblak na mesec koji se fatalistički upio u njegovu dušu, na onom slatkom i melemnom „starom“ pojave se mračne pege životne groze. To mirišljavo i toplo staro otkriva dželatske, bezdušne običaje koji tiranišu svojim despotskim i nasilničkim porodičnim zakonima. Gotovo svaka priča Bore Stankovića nosi po jedan, nečovečnim običajima pogaženi život….“[10]

„Ja sam tvoj Gospod!“

Najdramatičnije promene nisu i najvidljivije, jer pogađaju onu sferu ljudskog bitisanja koju je nepisanim zakonima zabranjeno deliti s drugima. Najtragičniji lomovi dešavaju se u porodici, ali pošto je neprikosnoveni vladar porodičnog ognjišta muškarac, otac ili muž, odnosi i osećanja unutar njegove sfere „vladanja“ potpuno su zabravljena. Iščezavajuće patrijarhalno društvo svoju moć demonstrira upravo opstajanjem patrijarhalne porodice, koja guši sve impulse slobodne ličnosti.

„U Stankovićevoj prozi gotovo svaka patrijarhalna kuća je u srži svoga intimnog porodičnog života rastočena. Supružnici žive zajedno sav svoj život, a ipak ih jedno od drugog tradicionalni nevidljivi duh deli. Muž što je dalji od žene, što je grublji, što je više zatvoren u se, to je više vlasti nad njom. Žena se i ne usuđuje prići sa svojom voljom, mišlju i svojom osećajnošću mužu. Ona je u kući biće prema kome se muškarac bez ikakvih skrupula i zazora može ponašati bestijalno.“[11]

Stanković daje mračne slike bračnog patrijarhalnog života. Muž sadististički muči ženu, uživajući u svojoj pubnoj vlasti nad njom. Što suroviji prema njoj to veća njena pokornost i poniznost.

„Žena je najdublji i najpoetičniji izvor pesničkih nadahnuća, jezgro na kome uobličava svoju viziju sveta, stvarnosti života u patrijarhalnom Vranju, i svoje shvatanje tragike. U građenju ženskih likova, Stanković je snagom izuzetne sugestivnosti iznosio tragičnost situacija i dramatiku životne igre u kojoj najčešće gube svi, i žene i muškarci…“[12]

Prvi put u srpskoj književnosti je književnim delom Bore Stankovića jasno vidljiv tragični udes žene pod patrijarhalnom vlašću muževa. Sve što je dragoceno u ženi izloženo je despotskoj samovolji, zlostavama, obesti, pa i mržnji. Lepota i njen unutrašnji život usahnu, iskopnu.

Žena mora da podnosi svaki njegov udarac bez glasa i jauka, kao i da trpi javnu sramotu za koju nije kriva. I nikome se ne sme požaliti na svoju gorku sudbinu, a svojoj porodici ponajmanje. Čak i najmljnja aluzija na sopstvenu nesreću predstavljala bi udar na svetinju braka i čestitost porodičnog imena. Muž može da se provodi, veseli i dertuje, a ona mora da ga smerno čeka. A kada se on vrati i možda samo nasluti neko prebacivanje iz njenog obično uplašenog pogleda, ona će opet, ni kriva, ni dužna. ispaštati.

„Od svih žena kod Stankovića, ,nijedna nije bila srećna. Nijedna da je polazila za drago.‘[13] Žena je robinja i ne pita se s kojim muškarcem želi da podeli postelju. Udomljuje se bez prostanka, trampom, kao kod varvarskih plemena. Bubnji i zurle za nju su često pogrebna pratnja svega onoga što je kao momenat slobodnog života obasjalo njenu dušu. Sve ono mračno patrijarhalno što se kao zarđale gvozdene verige obavile oko njene prirode za nju je „sudbina“ koja se mora bez roptanja podnositi. Pod tom nepisanom sudbinom, predavanom u nasleđe od bojažljivih pokornih i mukotrpnih matera, mora se snositi muž, svemoćni gospodar duše i tela, tiranin koji nateruje strah u kosti kada se pozno u noć doma vrati mrk i napit.“[14]

 „I spasi me iskušenja zlatne sredine, odmora i mira“

 Ljubav prema patrijarhalnom svetu nije omela Boru Stankovića da prikaže patrijarhalno društva sa svim moralnim degeneracijama, koja to društvo često karakterišu. „Ropski položaj žene u tom društvu utoliko je naglašeniji ukoliko je reč o većoj duševnoj širini njegovih ženskih likova.“[15]

„Stankovićevi junaci nisu borci za određene ideje, već paćenici i stradalnici koji trpeljivo i gotovo beslovesno podnose udarac za udarcem kao jedinu stvarnu potvrdu da su živi. Neka vrsta defetizmna naseljava se rano u njihove duše, i oni neotporno ugađaju volji sudbine tako što čine ono što ne žele i što je čak suprotno njihovoj ličnoj volji. Iščekivanje je još osobeniji vid njihovog samožrtvovanja.

Koreni takvog doživljaja bez dubokog shvatanja života leže u patrijarhalnom predubeđenju da valja zazirati od ličnih prohteva, jer se njima samo izaziva inače zločesta sudbina…u tom čoveku su harale silom ukroćene strasti, otimale se zabranjene ljubavi, grcale žudnje za slobodom“[16]

U Nečistoj krvi vidnije su istaknuti elementi stvarnosti staroga vremana, a sudbini žene dato je prostranije realistično postolje. Ovaj roman donosi apoteozu Sofkine lepote, ali i tragediju njenog podređenog položaja u patrijarhalnoj kući, najpre roditeljskoj, pa supružničkoj. Lik Sofke se razvija između dva stamena međaša – odanost roditeljskoj zapovesti i pokornog trpljenja muževljevih batina.

Sofka odrasta noseći već imenom beleg poznate hadžijske porodice i važnih predaka:

 „Njihova je kuća bila stara. Izgleda, da otkada je varoš počela postojati, da je i ta njihova kuća već tada bila tu. Cela rodbina iz nje je proizišla. Oduvek same bi vladike, prilikom velikih praznika, posle službe, prvo kod njih dolazili na čestitanje, pa tek onda išli u druge kuće, takođe stare i čuvene. U crkvi imali su svoj sto, a na groblju svoje groblje. Grobovi su od mramora a jednako, i danju i noću, sa zapaljenim kandilima…“[17]

Samim rođenjem, Sofka je promenila oca. Do tada pažen i mažen kao malo vode na dlanu, on Sofkinim rođenjem shvata da nije samo on centar sveta. Ona postaje prvi i jedini razlog za očevo nežnije ponašanje i prema okolini, i prema sopstvenoj ženi:

„Tek docnije, kad Sofka poodraste, on je više radi nje, Sofke, nego radi matere, počeo se kao raznežavati, i poneki put prilaziti k njima. Sam je počeo Sofku učiti da čita i da piše…“ [18]

Prve znake osiromašenja nekada slavne porodice, Sofka ne primećuje, osim što joj nedostaje prisustvo oca, koji je navodno za trgovačkim poslovima u Turskoj. Istovremenio, svo interesovanje nadobudne rodbine doživljava kao neko zlokobno predskazanje. Prve znake ljubomore i zavisti jasno će osetiti s prvim znacima svog devojaštva:

„…kada Sofka poče da pokazuje znake ženske lepote; kad joj njene drugarice u igri počeše odjednom, iznenada, da zastaju i unezverene njenom lepotom, bujnošću prsiju, kose, da, diveći joj se, uzvikuju: “Ao, Sofke! Jao kakva si i kolika si!”[19]

Rastući na tlu hadžijske raspusnoti, sladostrašća i bahanalija Sofka svojom lepotom podseća na egzotični cvet koji se pojavljuje jedanput u sto godina:

„A kao što je unapred predvidala, ta je njena tolika lepota učini ako ne gordijom, a ono srećnijom. I to ne zato što je njome muškarce zaluđivala i mučila, nego što je zbog nje i sama sobom bila zadovoljnija. Samu je sebe više negovala, više volela, jer je znala da kod nje neće biti ona obična svakidašnja lepota, kada se postane devojkom, i koja se sastoji u bujnosti i nabreknutosti snage, nego ona druga, istinska, viša, jača, koja se ne rađa često, ne vene brzo…“[20]

Lepota dostojna samo hadžijske krvi, učini je gordom i tako ponosnom na samu sebe, da joj ostale devojke nisu bile ni „do kolena“:

„Ramena i pleća jednako su joj bila jedra, puna i razvijena; gornji deo ruku, mišice, bile su oblije i jedrije, te je zajedno sa punim joj plećima činile i dalje vitkom i pravom, i zbog toga joj se svakad stas i bedra jače isticali…Kosa je bila crna, meka, teška, tako da ju je uvek osecala kako joj, kad je raspusti po vratu i plecima, lako i senovito leži.“[21]

Osim samouverenosti zbog nesvakidašnjeg izgleda, ona je ponosna i na svoje poreklo i pretke, pa gordo razmišlja o svojoj nedodirljivosti:

„već je tada ona bila uverena da nikada, nikada neće biti toga, neće se roditi taj koji bi bio ravan i dostojan nje, dostojan i njene ovolike lepote a i same nje, kao Sofke, “efendi-Mitine”.“[22]

Za razliku od ostalih devojaka, iako i Sofka odrasta u patrijarhalnoj porodici, gde se strepi i od očevog pogleda, a kamo li od prekora, ona se ne ponaša kao ostale devojke. Njena smernost se ne dovodi u pitanje, već njen pogled, koji se ne spušta pred svakim kako to običaji nalažu, otkriva samouverenu i slobodnu ličnost spremnu da se poigra nepisanim zakonima:

„Nikada se nije ona, kao druge, stojeći na kapiji i videći kako joj se kakav muški približava, po običaju, sakrivala iza kapije i, tek kada onaj prode, onda da viri za njim. Kad god bi je bilo na kapiji, mogla se videti kako stoji ispred nje slobodno. Nikada u kapiji, nikada u strani, ne krijući se, a osobito ništa ne krijući od sebe…Svakoga, koji bi joj se približavao, izdržljivo bi gledala i pratila, tako da bi ovaj gubio, kao sagibao svoj pogled, glavu i sa poštovanjem prolazio pored nje javljajući joj se.“[23]

Ipak, vreme je najbolji sudija svemu, pa tako i njoj počinje da zadaje muke, jer oseća da takva njena lepota može da bude i izvrgnuta ruglu, ako se ne pojavi taj „poseban“ koji zaslužuje takvu lepotu. U suprotnom, palanka će je lako od princeze pretvoriti u „usedelicu“. Postepeno se u nju uvlači strah i od drugih lepotica, mada ona to ne oseća duboko u sebi kao istinsku opasnost, više kao strah od toga šta će čaršija reći:

„sada, ovoga proleća i leta, možda na prvom saboru pred crkvom pojaviti se koja nova devojka, koja će nju svojom lepotom baciti već jednom u zapećak i učiniti je – usedelicom.“[24]

Kao i svaka devojka prostala za udaju, i ona sanja svog budućeg, a on je naravno „spram Sofke“ i u snovima:

„On visoka cela, crnih, malo dugih brkova, a sav obučen u svilu i čoju. Mirišu mu haljine od njegove razvijene snage. Ona ga ovamo, u postelji, u bračnoj košulji, u moru od te svetlosti, šuštanju šedrvana, u svirci, pesmi, čeka. I mada još nije do nje došao, ona već oseća na sebi oblik njegova tela, i bol koji će biti od dodira njegovih ruku, usta i glave na njenim nedrima, kad on padne i kad počne da je grli i ujeda…“[25]

Znamenita scena s Vankom, jedna je od odrednica Borinog stvaralaštva, ali je i jasna odrednica Sofkine ličnosti:

„…otkri svoja prsa i na svoju jednu dojku silom položi njegovu ruku pridržavajući je, pritiskajući je… Oseti samo bol i ništa više. Brzo, stresajući se od jeze, ustade.“[26]

Sofkin erotizam upravo u ovoj sceni, oplemenjen je njenim gađenjem ljubavi bez ljubavi. [27]

Slikanje Sofkine lepote sve do povratka očevog kući, neka je vrts uvoda za ono štp će se tek desiti. Kao da je isticanjem njene čudesnosti još veća tragedija Sofkinog u rugobu stvarnosti. „Njena tragedija je u poniženju devojačkog ponosa, gajenog i maženog u gospodstvu, u survavanju njenih snova o čoveku dostojnom njene lepote i njene hadžijske krvi, pred saznanjem da se ima udati za četrnaestogodišnjg dečka iz obične, iako gazdaške seljačke porodice…“[28]

Ono što je nju najviše porazilo je „to što nije pitana, što joj je time za sve buduće dane stradanja i pred svetom i u njoj uskraćeno nasušno potrebno verovanje kako su je bar roditelji voleli, poštovali, kako je barem za njih bila čovek“.[29]

Sofka staje pred oca, prvi put mu se suprotstavlja. Ta njena pobuna je nečuvena, ali i tako svojstvena njoj, koja ima mušku volju.[30]

„ Ja ne mogu i neću za takvoga da pođem!“[31]

Odupire se ocu, ali samo kratko, jer su moralne norme patrijarhalnog društva u kome je odrastala, isuviše čvrsto stegle njenu slobodnu dušu, da bi se i dalje protivila. Sofka taj sukob patrijarhalne sredine i svoje slobodne ličnosti doživljava i kao sukob sebe sa samom sobom. Ona se ponosila i svojim ocem i njegovim socijalnim statusom, pa je njena drama još teža. Ono što nju sputava nije samo u patrijarhalnim okovima, već i u njoj samoj. Ljubav prema ocu i poštovanje njegove reči suprotstavlja se slobodnoj Sofki koja sanja o ljubavi, sreći i slobodnom izboru. Ona se ne okreće protiv oca čak ni onda kada se on prema njoj ponaša kao prema svom vlasništvu, ni onda kada je potpuno moralno ogoljen pred njom, pa ni onda kada je muž maltretira i svekrva savetuje da se vrati ocu. Ni jednog trena ona ne želi da pogazi očevu reč, jer bi time pogazila i sebe, pošto je u njoj deo njega.

Kako je njeno biće ispunjeno muškom snagom, da je uspela da odbaci okove patrijarhalne odanosti roditeljima, njena pobuna bila bi prevratnička. Ipak, nemoćna da se oslobodi naučenih normi ponašanja, ona odlučuje da sledi put kojim je uverena da se mora ići. Ona oseća da su njeni snovi suviše neodređeni i suviše smeli za prostor i vreme koji joj je sudbina zalomila, pa „svoj poraz prima postupno kao neminovnost starenja i kao neumitnost propadanja čorbadžijskog reda…“ [32]

Upravo to vaspitanje joj, uprkos sopstvenoj tragici, ističe oca kao žrtvu:

„Nikada ga Sofka ne vide takvoga. I što najstrašnije bi, to je, što oseti kako je sada ona, njena udaja, njen bol, jad, sve, sve otišlo. A da je on, on sada tu, njegova nesreca i crna sudbina.“[33]

Kad se pojavilo sažaljenje prema ocu, nestalo je ono ranije divljenje i obožavanje, ali ipak je ostala naučena moralnost, pa se kaje što se usprotivila, zašto i u tim trenucima nije ostala na visini sebi svojstvenoj, zašto je poklekla i time se izjednačila s drugim devojkama:

„ I što bi toliko luda, te pre no što pode gore, k njemu, ocu, ne zastade, ne razmisli se? I kada se uveri da se to mora, onda što se bar ne pokaza kako dolikuje njoj? Što odmah, bez reči, ne pristade?“[34]

Sofkino večnanje za dečaka je ogroman udar na njen ponos i samoljublje, ali je dato i kao lična, i to prigušena drama, jer patrijarhalno uverenje u ispravnost roditeljske, pogotovo očeve odluke, nadvladava njen posramljeni ponos. Moralno opravdanje svog pristajanja sama pred sobom nalazi u samožrtvovanju za druge:

„ Još ima vremena da popravi, da se pokaže kako se žrtvuje, prinosi sebe radi njih. I to samo radi njih, da bi oni, otac i mati, pošto njoj inače svakom udajom prestoji bol i patnja, od te njene patnje imali koristi, tom patnjom bar njih, oca i mater, oslobodila i život im osigurala.“[35].

Sva što se Sofki desilo, usrećilo je mnoge, jer svojim malim mozgovima smatraju da je kažnjena za visinu sa koje ih je, verovatno, s pravom posmatrala. Ipak, da najveći svoju duhovnu veličinu pokazuju kad učestaju loša vremena Sofka dokazuje svojom trpeljivošću. Jedini put dozvoljava sebi da zaplače u amamu kad postane bolno svesna svojih protraćenih snova:

„Sada se sve svršava. Ono što je znala, slutila da će doći ali ipak dosad još bilo daleko, eto sada već je tu, došlo je. Dosada bar, iako nije koga volela, a ono bar se kome nadala, čekala ga, snevala i u snu ga ljubila. A sutra, posle venčanja, sve prestaje. Više nema kome ni da se nada, ni o kome da misli, još manje da sanja. Sve što je duša volela, za čim je žednela, i ako ne na javi ono bar u potaji negovala, sve sutra ide, odvaja se, otkida.“[36]

I sopstveno venčanje doživljava kao da se sve to dešava nekom drugom, kao da ga posmatra van svog tela, kao sopstvenu sahranu. A venčanje s dečakom, ne samo da nije vrhunac njenog pada, nego nastavkom priče, postaje ekspozicija za sva iskušenja koja je sudbina Sofki namenila.

Svojim povratkom u njen i Tomčin život, otac joj je priredio još jedno „dobro“. Njegovim traženjem para za pogođenu prodaju kćeri, Tomči skida s očiju iluziju o radoj udaji i time počinje istinska patnja Sofkina:

„Čim sjaši s konja ispred kuće i uđe k njoj u sobu, a ona stane preda nj da ga dočeka, on rukom po čelu. I od tog silnog udarca uvek u ruci njegovoj ostane njena šamija i pramenovi kose. Ali ona iz inata ni da jaukne. Izuva mu čizme. Ako se u izuvanju zbuni, zastane, on je gurnu nogama i mamuzama u prsa ili u trbuh. Ne gleda kud. Toliko je silno udari da se od njega dva koraka skljoka. Opet se ona vraća, opet ga izuva…“[37]

Batine koje junački trpi, malo ko bi izdržao, ali svojim podnošenjem Sofka kao da pokazuje da sada nije ni bitno šta će biti s telom, kad je dušu izgubila.

Na kraju, u njenim očima više ni da bljesne iskra mladalačkog zanosa:

„Tako celog dana ide od kuće do kuće, provlačeći se kroz kapidžike. Izredi celu mahalu i opet se vraća kući, opet seda do ognjišta, šara po pepelu, kuva kafu i srče je polako, odmereno, oblizujući svoje izgrižene zubima i navek rumene i vlažne usne.“[38]

U liku Sofke nema ničeg idiličnog kako bi se danas zamišljala patrijarhalna devojka. Ona je ličnost, a za ličnost u patrijarhalnom svetu život znači tamnica. Utamničene su žudnje za ličnom srećom, zakopana ljubav, proćerdan život. Postoji samo večita tuga i patnja. Silinom svoje patnje, Sofka nalikuje Emi Bovari i Ani Karenjini, ali usklađenošću duše i tela, verovatno ih i prevazilazi, ali je izvesno da je stvaranjem ovako životnog lika, Bora Stanković dodirnuo same vrhove svetskog pripovedaštva.

„Lepota i mladost za vreme je“[39]

 

 Koštana je naslovna ličnost drame, ali nije glavni dramski lik. Ona jeste u središtu zbivljanja, oko nje se sve odvija, jer je ona razlog dešavanja i ponašanja, bez nje ne bi bilo ni dramske radnje, ni drame. Ipak, ona je samo motiv, koji pokreće ostale junake na delovanje, na ispoljavanje određenog životnog stava i filozofije, na buženje emocija i erupciju žeđi za životom i ljubavlju. Ali, ona poseduje i jasno izražene osobine, koje je čine upečatljivom kao junakom i moralno čistim ljudskim bićem.

„Koštana je dete vranjanskog podneblja, tamnih gora, mrkih kestenova i mesečine koja krv pali. Stanković je zadivljen pred njenim otporom na požude obesnih, ćefleisanih, od strasti izbezumljenih bekrija. Ona je Ciganka kojoj se pesma i igra obasipa dukatima, ali je čvrsta i postojana u ljubavi..“[40]

Svesna je svog porekla i društvenog statusa i jasno kazuje kakva joj sudbina priliči:

 „Ja, Ciganka! U Banju, u selo, tamo je moje! Tamo, na mokruzemlju, na goli kamen da sedim, da se sušim, da ginem, venem!“ [41]

Koštana je obdarena ljudska priroda koja svoju mladost i radost života unosi u opojnu lepotu pesme i igre. Iako je čaršija pomahnitala za njom, u njenoj prirodi nema ničeg razbludnog, niti u postupcima ima ičeg nemoralnog:

„Ali ovakva da sam. Da ne skidam mintan.“[42]

Sve što traži od života, jeste pravo na život koji bi zasnovala prema sopstvenim snovima i osećanjima. Njenoj nadarenoj prirodi ne odgovara život pod šatorom, u lutanju, u prošnji. za nju nije ni hadžijski dom u kome bi svoju mladost, lepotu i životnost žrtvovala potčinjenom životarenju između četiri zida:

„ Neću! Ne mogu! Kod tebe! Zar samo kod tebe? I samo hadžiju, oca tvoga i majku tvoju da dvorim i da služim? Da pred njima klečim i noge da im perem? Iz sobe da ne izinem, već samo da sedim, ćutim, trpim?“[43]

Ona je poželela drugačiji, lepši i plemenitiji život, život ispunjen slobodom i nezavisnošću. I upravo je to njen najveći greh. Time što je htela da pođe nekom novom životnom stazom, koju patrijarhalni život nije poznavao, ona se pobunila protiv ustaljenog reda i zato joj je sledila surova kazna. Obamrlu od bola, uz svirku i glasan jauk majke, Koštanu silom odvode za nevoljenog čoveka za koga jasno kaže da nije važno ni to što je bogat, ni to što je želi, bitno je samo da je to Asan, dakle, nije onaj koga ona želi. I njena, kao i Sofkina svadba više liči na sahranu, nego na početak zajedničkog života koji bi trebalo da je srećan.

A da ova dva dela često korespondiraju, pokazuje sličnost Mitketovog monologa:„I od rabotu ruke će ti ispucav, lice će ti pocrni, oči će ti se isušiv…“[44]i Sofkina sudbina plastično data u psolednjohj sceni. Sličnost ova dva lika mnogo je veća nego štpo se na prvi pogčed čini – od poštovanja moralnih zakona patrijarhalnog društva, preko samosvojnosti i velike duhovne snage do sopstvenog žrtvovanja zarad sreće drugih.

„Čovek je samo za bol i muku zdaden“

Ono što čini konstantu celokupne proze Bore Stankovića jeste njegov specifični junak, tj. čovekova duša, njegova unutrašnja, psihološka previranja, bure, sukobi, te neizlečive patnje i težak dert, večiti žal za nečim. Niko pre njega nije toliko i na takav način progovorio o strasti i stradanju, o snovima i maštanjima, tragici rascepa i žestini borbe u duši patrijarhalne žene.

Žene tog „starog“ vremena, koje tako fascinira Boru, po mišljenju muškaraca, trebale su samo da budu lepe i njima da ugađaju, jer su se o svim životnim problemima starali oni, muškarci:

„Ženske su imale samo da se što lepše nose, kite, i da znaju što više stranih jela da gotove, i što teže, zapletenije vezove da vezu. Ali, opet, ipak da im je jedino glavno da što više svoju lepotu i snagu neguju, da su što belje, što strasnije. I cilj života da im je taj: koja će od njih, jednako negujući se i ulepšavajući, moći svojom silnom lepotom sve ostale ženske iza sebe baciti, a sve muške po kući – ne gledajući na rod, ni doba – osvojiti i zaluditi.“[45]

Još jedno od nepisanih pravila ovog sveta bii je kodeks ćutanja. Ništa se nije smelo znati van kuće, ni tuga, ni stradanje, ni bolest, ni dug. Pomoć se mogla samo platiti, nikako izmoliti. Ništa , sem vesti o radosnim događajima kojima su se više dičili, nego obradovali, nije mogla preskočiti kućni prag:

„oni, oduvek, što god bi se desilo u njinoj rodbini, sve brižljivo kriju i taje. Najveće svađe prilikom deobe imanja, najgore strasti i navike, kao i bolesti, u tajnosti su se čuvale. Ništa se nije smelo doznati, ništa videti…“[46]

Sve žene Stankovićeve proze pate počev od žene znamenitog Sofkinog pretka  Hadži – Trifuna do same Sofke. Bilo da njihovim životima gospodare očevi, muževi ili sinovi, njihova volja ne postoji, a snovi i maštanja ravni su grehu. Malo se oslobode „okova“ kad rode sina, ali ta početna sreća brzo iščili, jer i taj novorođeni dečak brzo raste i postaje novi gospodar. Tako je i žena tog Sofkinog pradede bila skoro nevidljiva i nije se čula do rođenja sina:

„Istina, ni tada, sa sinom, nije smela da mu se na očigled protivi, ne izvrši što bi joj naredio, ali osećao je on kako je ipak ona nekako drukčija. Izgleda kao da, dosadivši joj se naposletku taj večiti strah, trepet od njega, manula ga i ostavila da i dalje nareduje, zapoveda i grdi sluge i čivčije, a ona se sva okrenula sinu i jednako samo njega pazi.“[47]

Večita patnja žene jeste i strahovanje nad sudbinom dece, pogotovo u patrijarhalnom svetu obožavanih sinova. Ona, ne samo da strada kao žena, ona pati i kao majka, jer je večita prepreka svađa i rasprava između oca i sina:

„A zna kada je noćas došao. Čuo ga je. Samo je jedanput lupnuo alkom, a ona, mati, odmah iz kuce istrčala; sigurno nije nikako ni spavala, čekajuci ga…“[48]

Sa stranica Borinih zure praznim pogledima nesrećne žene. Svačija sudbina tragična je na svoj način. U tom svetu neograničenih muških zadovoljstava, ženine želje ne postoje, pa naviknute na patnju i ćutanje, a sviknute na svakojake prohteve muškaraca, one same ponekad kreću drugačijim putem ne bi li prirodne nagone zadovoljile. Kada je Sofkina prababa Cona ostala udovica, a time kao da je za svet i sama umrla, nije se zatvorila u četiri zida, već je živela je i umrla kao muško, jer je zbog tajne ljubavi i bremenitosti sama sebi presudila. Žena čuvenog dede Sofkinog Kavarole, izmorena stalnim tobož trgovačkim putovanjima muža, a u stvari njegovim ludovanjima s Cigankama i drugim javnim svetom, na kraju je posustala i zgrešila sa bolešljivim deverom koga je negovala i dvorila. Naza, sestra Sofkinog dede, tri puta se turčila i vraćali je, pa je na kraju udali za slugu.

Kao da se viša sila sama postarala da očisti „nečistu krv“, dešavaju se čudne stvari:

„I onda sve gore i gore stvari. Toliko umobolnih, uzetih, toliko radanje dece sa otvorenim ranama, umiranje u najboljim godinama, večito dolaženje čuvenih ečima, lekara, babica, toliko bajanje, posipanje raznim vodama, vodenje kod vračara po razvalinama, po zapisima i drugim lekovitim mestima po okolini!…“[49]

Međutim, koliko god tragičan, ovaj svet mučnih žena zadivljuje ne samo svojom izdržljivošću, već i poštovanjem onih koji to nikako ne zaslužuju. Takva je Sofkina majka, Todora, epizodni lik, čija je tragika najpre kao supruge, a zatim kao majke, ogromna. Ona je bila najmlađa od svih sestara, a uz to i siromašna, ali je čuveni Hadži-Mita prepoznao „biser na bunjištu“ i uzeo je za ženu:

„Bila više muško nego žensko. Vižljasta, suva i crnomanjasta. I niko se nije mogao nadati da će iz nje kakva lepota izaći. Ali ne prevarilo to njega, efendi-Mitu. Čim je takvu video, odmah, znajući u kakvu će se lepoticu docnije razviti, na iznenadenje i čudo svima, a najviše na uštrb dotadanje svoje gordosti i gospodstva, uzeo je za ženu.

I zaista, nije se prevario. Kao iz vode, posle godinu dana udadbe, Todora se razvila i prolepšala u pravu lepotu“[50]

Naravno, ona, večno zahvalna što ju je tako uzvisio i uveo u čuvenu kuću, trudila se da najbolje uredi kuću, dočeka goste, dvori rodbinu…Mužu je smela da se obrati samo kad je dobre volje, najčešće u igri sa Sofkom, od čijeg je rođšenja uvek bila na drugom mestu, ali je i za to malo muževljeve pažnje ćerki bila bezmerno zahvalna:

„Docnije, kad bi mislio da je Sofka već zaspala, dolazio bi i on gore sa još nepopijenim vinom u stakletu i produžavao pesmu, mater metao na krilo, rasplitavao joj kose i jednako pevajući grlio bi je i ljubio u lice i usta… Ne bi mogla Sofke da se nagrli i da je se naljubi, jer eto njoj, svome detetu, Sofki, ima da zablagodari, što joj se opet vratio, on, njen muž, i njegova ljubav.“[51]

Ona stameno podnosi i propast bogatstva za razliku od muža koji beži u Tursku. Shvata ona da su došla neka nova vremena i da su bivše sluge dočekale osvetu, vidi  i kako ih Tone vara, ali ne sme ništa da kaže, niti sme nekome da se požali poštujući zavet ćutanja. Trudeći se svim silama da propadanje sakrije i od sveta, i od Sofke, jedinu utehu nalazi u Magdi, koja je jedina odana ostala uz bivše gazde.

Kada učestaju hadži-Mitini pokloni, ona je uplašena, jer zna da ih nije zaradio:

„Znala je da ni od kakve trgovine i njegove zarade to ne može biti. A opet, znajući da je on gotov na svašta, i da, ako se on reši na nešto, ma to bilo i najgore i najstrašnije, ona ima samo da se pokori tome i sluša, ona od slutnje, straha, gotovo se razbole.“[52]

Njene zlokobne slutnje se obistinjuju strašnom muževljevom odlukom da Sofku uda za dečaka, a ni sama sebi, a kamo li Sofki ne sme da glasno prizna, ono što dušom zna – otuda pare. Ne može Sofki da govori, jer njena muka i bez ove najnovije je velika:

„Kroz plač poče Sofku da moli, da joj ne prilazi, ne pita je, i raspituje se:

– Idi, idi, cedo! Oh, zar ne znaš šta je? To je. Sudbina zar? A znala sam ja da od njega šta drugo, dobro kakvo, i ne može biti. Znaš već sada šta je. I bar ti me, Sofke, ne muci. Zašto, moje je i ovako mnogo. Oh!“[53]

Još jedan epizodni ženski lik, na prvi pogled neprimetan i nebitan, svojim trpljenjem dokazuje ženskost. Stana, Markova žena, ne pleni lepotom tela:

„Iz nje je bila tolika prostota i ubijena mirnoća. Obučena je bila pola seoski, pola varoški: u anteriji, zabradena, istina, dosta novom ali prostom šamijom, u belim debelim čarapama i opasana seljačkim futom i sa obešenim nožićem o pojasu. Suva, bledih ociju, bleda, koščata, i sa maljama na licu od starosti. Sva je mirisala na seljački miris, na mleko, na vonj dubreta i svežinu jaka, prosta odela.“[54]

Ona pleni dobrotom, prostodušnošću i brigom za druge. Željna je sina, koga je Marko, u strahu od krvne osvete, rano odvojio od nje, ali sin brzo raste, pa ona uskoro uz muža, ima još jednog „gospodara“. Srećna je zbog ženidbe sina, ali i strepi od čuvene snaje, pa joj kaže „Vi“.

Prvi put se mužu suprotstavila kada je hteo Sofku da ima, pa je primorava da prizna da je i ona živela sa svojim svekrom, i da mu Tomča nije sin, nego brat. Sofka zna da od tog svekrvinog priznanja zavisi njena budućnost, ali je i svesna da Stanino protivljenje nešto znači, inače je Marko ne bi tukao, već bi već uradio po svome:

„Čoveče!… Čoveče! Ćuti, ubiće te Gospod!… Kuku! Zar svekar…! Zini, zemljo, da svi propadnemo! Kuku, šta doživeh! Kuku! Gospode bože, Gospode! Nato ču jedno strašno:

– Ja sam tvoj Gospod! I tup, jak udarac. Onda malaksao, obeznanjen, pisak svekrvin.“[55]

Stana pati i kad Tomča tuče Sofku. Iako je on njen sin, iako je majka, prepoznaje demonsku ruku i narav svog sina, a i sama zna šta Sofka preživljava:

„- Čedo, Sofke! Idi, čedo. Ostavi ga, Sofke! Idi, idi od njega!

– Ništa, nano. Ništa. Sama sam pala i sama se ubila – zabašuruje Sofka..

– Oh, kako: sama? Sve sam čula, sinko. Idi, idi, spasavaj se. Ubiće te. A ja ne mogu da te branim, odbranim. Zato, beži, čedo, idi od njega.“[56]

Celog života bez prava glasa, ona je i ovozemljaski svet napustila tiho kao što je i živela, željna sloge i ljubavi, koju je samo kratko osećala mežu svojom decom.

I još jedna „crna“ žena intrigira. Njena sudbina je svojstvena svim ženama starog Juga. Muž je omalovažava, vređa i ne poštuje, sin nije ispunio njene nade, osramotio je, pa ona mora da ispašta i taj neučinjeni greh. Kata, Tomina žena i Stojanova majka u „Koštani“ za muža je „crna“ i po njegovom prohtevu treba „usta da ima, jezik da nema“:

„„Crna!” A zar kadgod beše bela, sreća kakva? Otkako si, takva si. I rodila si se takva! Stara, mrtva, ledena, plačna… Nikad se ne nasmeja, nikad ne zaradova!…Šta se ovde po kući samo vučeš i plačeš? Tamo idi! Idi u cigansku mahalu. Idi da vidiš sina,kako Ciganke oblači i „beli svet” poji i hrani…“[57]

U ovom svetu majke često kunu svoje sinove, povređene i od onih koji su im jedina nada i spas. One izgovaraju, kao u bunilu reči koje ni u snu ne bi dodelile, jer im je i ta poslednja uzdanica, nada u bolji život posle muževe smrti  ili uz podršku snaje i sina, propala.

Z A K LJ U Č A K

 Talenat nije jedino čime dobar pisac treba da bude obdaren. Osim njime, mora da bude obdaren i moći zapažanja, a Bora Stanković je nesumnjivo posedovao i jedno, i drugo. On je umeo da vidi i čuje, a kasnije umetničkom maštom, duhom i emocijom, da sve boje, mirise, zvuke zavičaja, pretoči u reči.

„Ceo taj svet je tu svojstvenom povešću života, svojstvenom psihom i prirodom, svojstvenim životnim i ljudskim osobinama. Život tog sveta je u organskoj, krvnoj vezi sa ambijentom i atmosferama, u kojima se unutrašnjom poetikom odslikavaju ljudske emocije, životne radosti, tuge, patnje, nesreće, drame i tragedije. kod Bore stankovića sve se sliva u jedno biće: zemlja, priroda, sa sudbinama i životima ljudi. Kod Bore Stankovića i zemlja, i priroda, i naseobine, i kuče, i stvari, imaju ljudsku dušu.“[58]

I sve dok postoji i zrno patrijrhalnih okova, dok ima nesrećnih žena čija se volja iznova gazi, dok majke ispaštaju zbog postupaka sinova i kćeri, a svi zajedno zbog nezadovoljstva tog kućnog božanstva, oca ili muža, dok jezdi Mitka na svom Dorči pod Šar-planinom osluškujući žedno Koštaninu pesmu, dok  ljudi budu žedni sna i lepote, željni toplih reči, suza radosnica, pesama tugovanki i pesama radovanki…Borine reči biće svež izvor, a naročitu svežinu nose reči majki izgovorene Katinim glasom:

„Pa majka, sine, za sreću te je rodila. Da ima u koga da gleda, u koga da se kune. Majka rodila, očuvala, pa majka i da oženi, da snahu, odmenu dobije. Da i ona, kao i sve njene drugačke, sa snahom u crkvu pođe, u svet izine, u goste da ode; pa i ona goste u kući da dočeka, isprati. Da joj je kuća, sinko, s tobom otvorena. Za sreću te majka rodila. Da majka s tobom život proživi, kad nije s ocem ti. A s njime – crni moj život! Od njega nikad božja, blaga reč, samo vika.“[59]

 Maja Radoman- Cvetićanin

Foto: mojevranje.sr/everybodys-song.net/vesti.online