POSLEDNJE PISMO VIRDŽINIJE VULF SUPRUGU LENARDU…

tamoiovde-logo

Najdraži,

Ubeđena sam da ludim. Ne možemo da prolazimo kroz još jedan strašan period. Ovaj put se neću oporaviti.

virginia-and-leonard-woolfPočinjem da čujem glasove i ne mogu da se skoncentrišem. Dakle, uradiću ono što mi izgleda kao najbolje rešenje. Pružio si mi najveću moguću sreću. Bio si po svakom pitanju najbolji muškarac.

Ne verujem da je dvoje ljudi moglo biti srećnije, dok se nije pojavila ova užasna bolest. Ne mogu više da se borim sa tim, znam da ti remetim život i da bi bez mene mogao da radiš. I moći ćeš, znam to. Vidiš da ne uspevam čak ni ovo da napišem kako treba.

Ne mogu da čitam.

Ono što želim da kažem je da ti dugujem svu svoju životnu sreću. Bio si beskrajno strpljiv sa mnom i neverovatno dobar. Želim to sve da kažem a to svi već znaju. Da je neko mogao da me spase, to bi bio ti. Napustilo me je sve osim uverenosti u tvoju dobrotu. Ne mogu nastaviti da ti kvarim život.

Mislim da dvoje ljudi ne mogu biti srećniji nego što smo bili mi.

 V.

Odlomak iz knjige: „Virdžinija Vulf“ Aleksandre Lemason

Izvor: zabaviste

________________________________________________________________________________

VIRDŽINIJA VULF: SIGURNA U SVOJE IZBORE

Kada govorimo o najuticajnijim piscima moderne književnosti često nabrajamo muškarce, uvek iz vida gubeći ženske autore. Niko ne spori književne velikane poput, recimo, Remboa i Bodlera, ali je neosporna i činjenica da je kroz istoriju žensko stvaralaštvo bilo zanemarivano. Jedna od najcenjenijih književnica ne samo modernog, već sveukupnog literalnog stvaralaštva, svakako je Virdžinija Vulf.

woolf2Biografi Vulfove, često u svojim  radovima o ovoj britanskoj književnici, imaju običaj da priču o njenom životu počnu od kraja, odnosno od tragične smrti koju je sama odabrala. Ali priča o samoubistvu nije potpuna ukoliko se ne krene od početka, od Virdžinije Stiven. U protivnom mnogi važni detalji iz života ove spisateljice ostaju prećutani ili zanemareni. Zato, započnimo priču od početka.

Adelina Virdžinija Stiven rođena je 1882. godine u uglednoj porodici univerzitetskog profesora Leslija Stivena i Džulije Stiven (rođene Prinsep). Osim Virdžinije, imali su i ćerku i dva sina, a sa njima je živelo još troje dece iz Džulijimnog prvog braka. Lesli Stiven bio je karijerista i univerzitetski profesor koji se nije previše uplitao u obrazovanje svoje dece, već ja taj posao prepuštao supruzi, ali su na samu Virdžiniju, možda, najveći uticaj imali pisci koji su bili česti gosti njihove kuće.

virginia-woolf-deteMeđutim, kako to često biva sa velikim ljudima, život im još u detinjstvu počne zadavati muke, preispitujući njihovu snalažljivost, hrabrost i istrajnost. Virdžinija Stiven nije bila pošteđena toga. U najranijem detinjstvu jedan od starije polubraće Džerald seksualno je zlostavlja što zauvek ostavlja posledice na njeno viđenje suprotnog pola. Tu, međutim, nije bio kraj bolnog detinjstva koje se nastavilo nakon što je sa 13 godina ostala bez majke. U tom periodu nastavlja se seksualno zlostavljanje, a ovog puta od strane drugog polubrata.

Nakon majčine smrti, sve obaveze na sebe preuzima starija sestra Stela. Iz, do sada nepoznatih razloga, Lesli Stiven svojoj ćerki Virdžiniji uskraćuje školovanje, ali je želja za učenjem i sticanjem novih znanja ne napušta. Nastavila je sama da uči, istražujući stare i prašnjave knjige kućne biblioteke. Da bi joj pružio kakvu-takvu utehu, brat Tobi zahtevao je od oca da njegovoj sestri bude dozvoljeno prisustvovanje sastancima književnika koje je Lesli poznavao i koji su se održavali u njihovoj kući. Nekoliko godina kasnije, kada Virdžinijin otac umre, ona se sa sestrom i bratom seli u Gordon Skver i tu upoznaje Lintona Strenčila, Rodžera Fraja, kao i Lenarda Vulfa.

virginia-woolf-and-leonard

Lenard i Virdžinija Vulf

Život Virdžinije Vulf (odnosno Stiven) obeležile su brojne depresivne epizode, traumatična iskustva i nervni slomovi, a u jednoj od ovih faza utehu joj pruža Lenard Vulf za kog se udaje, iako je nesigurna u svoja osećanja prema njemu. Da bi je zaštitio od sveta koji joj je zadavao muke, Lenard je odvodi u predgrađe Londona i tamo drži podalje od prijatelja i poznanika. Međutim, ovaj potez delovao je izrazito loše na Virdžinijino raspoloženje pa se vraćaju u London, gde će nekoliko meseci kasnije ona upoznati Vitu Sakvil Vest, sa kojom je, prema nekim izvorima, bila u vezi do kraja života.

Ono što se pouzdano može reći jeste to da je po povratku u London objavila svoj prvi roman “Putovanje” koji joj nije doneo slavu i novac, ali je nagovestio o čemu će to Virdžinija pisati narednih godina. Pošto se depresivne epizode ponavljaju, kao deo radne terapije sa suprugom osniva izdavačku kuću “Hogart pres” koja će objavljivati njene knjige, dela koje je  prevodila, ali i dela drugih pisaca.

Neće joj ni sledeća dva romana (“Noć i dan” i “Jakovljeva soba”) doneti uspeh i od nje stvoriti veliko ime.  dallowayTo će se desiti tek 1925. godine kada izlazi njeno najznačajnije delo “Gospođa Dalovej”. Iako je radnja krajnje banalna, ovaj roman je bio i te kako važan. U knjizi je predstavljen jedan obični dan Klarise Dalovej koja se priprema za zabavu koju sa mužem održava u velelepnoj viktorijanskoj kući. Tog dana se iz Indije u London vraća njen prijatelj iz mladosti, sa kojim je decenijama ranije imala vezu, ali se odlučila za supruga prema kojem je znala da nikada neće osetiti ništa toliko snažno. Razlog za takvu odluku bilo je, kako se navodi u romanu, to što je znala da će brak uništiti ljubav. Delo obiluje ispraznim i površnim razgovorom likova, ali pravu lepotu predstavlja ono po čemu je Vulfova poznata i što je usavršila, a to je tehnika “toka svesti”.

Dakle, misli aktera romana se pretaču, ponekad ih je teško uhvatiti i razumeti, dok sva svoja razmišljanja, brige i radosti ne iznose naglas, već ih zadržavaju za sebe i čitaoce. Kraj romana ostaje nerazumljiv. Naime, iako zabava i dalje traje, iako su u kući i suprug i prijatelj i drugarica koju godinama nije videla (obe se prisećaju ruža koje su jedna drugoj poklanjale i sati provedenih u šetnji), Klarisa Dalovej, ipak, oblači kaput, uzima štap za šetnju i odlazi sa svoje zabave. Ovakav kraj romana razjasniće se tek 16 godina kasnije.

U ostala značajnija dela spadaju i romani “Talasi”, “Ka svetioniku”, “Flaš”, “Orlando”, ali i zbirka eseja “Sopstvena soba” na koji će svi prvo pomisliti, ukoliko se pomenu feministički stavovi Vulfove. Bila je nominovana za Nobelovu nagradu za književnost, ali je nije dobila.

virdzinija-vulf-monks-house-kod-prozoraIako je za života bila cenjena i popularna, to je neće poštedeti nerazumevanja koje je dolazilo od drugih ljudi

Drugi svetski rat je na pomolu, ona je žena Jevrejina, feministkinja i neko ko se bavi kulturom, a to je bilo sve ono što su nacisti i fašisti želeli da unište. Lenard i ona sklapaju dogovor da će, ukoliko Nemci uđu u Veliku Britaniju, ispiti otrov, da ne bi bili potčinjeni nikakvim ideologijama i režimima. Prošle su dve godine od početka rata, Nemcima nije uspelo osvajanje Britanije, a činilo se da pisanje novog dela Virdžiniji ide dobro.

Ipak, tek te 1941.  godine, krajem marta, nakon što je suprugu ostavila oproštajno pismo, književnica razotkriva tajnu kraja svog najpoznatijeg dela. Uzima kaput i štap, i odlazi u svoju poslednju šetnju do reke Uz. Njeno telo biće nađeno dvadesetak dana kasnije. Po okončanju Drugog svetskog rata biće skoro potpuno zaboravljena, ali će njena dela ponovo početi da se čitaju sedamdesetih godina prošlog veka, tokom jačanja feminističkih pokreta.

Izvor: zabaviste

_______________________________________________________________________________

Advertisements

PISMO KOJE MU JE PROMENILO ŽIVOT…

tamoiovde-logo

Kako je tuga usled smrti žene uticala na Morzeov pronalazak telegrafa?

Život Semjuela Morzea bio je pun razočaranja, ali možda su ga baš ona inspirisala da patentira telegraf, jedan od izuma koji je zauvek promenio način komunikacije…

13177302_1081267428562860_2019783789003166095_nSlikar i pronalazač Semjuel Morze, rođen 27. aprila 1791. godine, najpoznatiji je po izumu telegrafa i Morzeove azbuke. Ovi njegovi izumi su kasnije podstakli pojavu telefona, a mnogo kasnije interneta i na kraju smartfona. Vratimo se malo unazad…

Pre svih ovih izuma, ljudi su komunicirali putem pisama. Jedno takvo pismo dobio je i Morze, a nije ni slutio da će mu ono preokrenuti život i naterati ga da pronađe način da ljudi međusobno brže komuniciraju i saopštavaju dobre, ali i loše vesti, piše National Geographic.

Pismo koje mu je promenilo život

Naime, kako bi upotpunio kućni budžet, Morze je morao da otputuje u Vašington i naslika markiza de Lafajeta kako bi zaradio hiljadu dolara. Za vreme svog boravka u Vašingtonu, Morze se dopisivao sa svojom voljenom ženom Lukrecijom, koja je čekala njihovo treće dete. Pisala mu je da je ponosna na njega, da ga mnogo voli i da jedva čeka da se ponovo nađu na okupu.

Morzeov odgovor je takođe bio pun ljubavi i čežnje, ali nažalost, njegova supruga nije stigla da pročita njegove tople reči, jer je u međuvremenu preminula usled srčanih smetnji usled porođaja.
Umesto od svoje drage, Morze je dobio pismo od svog oca koji mu je saopštio tužnu vest i to tek nakon što je sahrana uveliko bila obavljena. Iako mu je život bio ispunjen brojnim razočaranjima, Morze je bio očajan jer usled spore komunikacije nije mogao da stigne ni na sahranu svoje žene.

Putovanje u Evropu

Sedam godina kasnije, Morze se ponovo našao na putu, ali je ovog puta išao brodom u Evropu. Na putovanju se sreo sa doktorom Čarslom Džeksonom, s kojim je dosta razgovarao o elektromagnetizmu, što je predstavljalo prekretnicu u razvoju njegovog izuma.

Okupiran idejom kako informacije treba da putuju brže, počeo je da razvija i menja već postojeću telegrafsku šifru tako što je razvio kod za svako slovo.
Vratio se u Vašington 1838. godine u nadi da će ubediti kongres da mu odobre sredstva za električni telegraf, ali nije uspeo u tome.
Na sreću, iste godine Morze je naučnom timu na Institutu Frenklin u Filadelfiji demonstrirao kako radi njegov telegraf, pa je ubrzo dobio 30,000 dolara za izgradnju telegrafske linije.

Prvu telegrafsku poruku je Morze poslao 1844. godine iz Vašingtona u Baltimor, a ona je glasila: „Šta je Bog radio“ (Biblija, Knjiga brojeva 23:23).

Ubrzo su ljudi počeli da šalju razne poruke putem telegrafa čime se način komunikacije i poslovanja izmenio zauvek postavši mnogo brži.
Izvor: HIZU Planeta /nationalgeographic

_________________________________________________________________________________

TRI NAJSTARIJA KNJIŽEVNA DELA…

tamoiovde-logo

Kao i u slučaju mnogih drugih pronalazaka, oblast drevne Mesopotamije kolevka je i najstarijih književnih dela. Koja od ovih ostvarenja, pisanih na glinenim pločama predstavljaju preteče svetske književnosti?

Najstarija_poznata_knji__evna_dela_847161320

Foto: Profimedia

Sumerska civilizacija razvila je prvi poznati sistem pisanja 3,400 godina pre nove ere. Na klinastom pismu pisani su iz početka prevashodno administrativni i trgovački dokumenti da bi u trećem milenijumu pre Hrista postepeno nastajali i prvi eseji, himne, poezija i mitovi.

Himna hrama Keš i Instrukcije Šurupaka

Dva najstarija poznata literarna spisa bili su, kako piše History, Himna hrama Keš i Instrukcije Šurupaka. Oba dela u pisanoj formi datiraju negde od 2,500. godine pre nove ere. Prvi od ova dva teksta predstavlja odu hramu Keš i božanstvima koja u njemu obitavaju.

Drugi tekst pak pripada tzv. mudračkoj literaturi i pisan je u formi razboritih saveta koje sumerski kralj Šurupak daje svom sinu Ziusudri. Jedna od Šurupakovih poslovica upozorava dečaka da ne donosi odluke i ne sudi kada pije pivo. Drugi savet kaže da srce koje voli zadržava porodicu, a ono koje mrzi uništava porodicu.

Ep o Gilgamešu

Ipak, među pionirskim delima sumerske i svetske književnosti, posebno mesto zauzima Ep o Gilgamešu, prvo fikciono pisano ostvarenje. Mitski ep pojavio se prvi put najverovatnije u trećem milenijumu pre nove ere. Njegova radnja fokusira se mitskog kralja Uruka, Gilgameša koji je opisan kao jednom trećinom čovek, a drugim dvema bog. Na dvanaest glinenih tablica opisane su njegove avanture, borbe sa čudovištima, susreti sa bogovima i najvažnije, potraga za ključem besmrtnosti.

Sam spev je najverovatnije nastao sabiranjem različitih sumerskih priča i predanja,a njegovo prepisivanje i dopunjavanje nastavljeno je i kasnije da bi konačnu i nadaleko poznatu verziju dobio tek u 12. veku pre Hrista, u Vavilonu. Priča o sudbini najstarijeg epa ovde se ne završava. Pisani spev nestaje nakon 600. godine pre Hrista da bi bio pronađen tek u 19. veku naše ere od strane arheologa koji su vršili iskopavanja u blizini iračkog grada Mosula.

Upravo nakon ovog epohalnog otkrića, naučnici su proglasili ovaj 4,000 godina star tekst za utemeljivačko delo svetske književnosti.

Izvor:nationalgeographic.rs/3. 05. 2016.

Saznajte i: Pronađen jedan od izgubljenih delova „Epa o Gilgamešu“

_________________________________________________________________________________

ZALJUBLJENIK U LJUBAV…

tamoiovde-logo

ISTINA O NAJVEĆEM PESNIKU 20. VEKA: Nerudina romansa je dokaz da se vredi boriti

Buntovnik, večiti dečak, borac za pravdu i istinu, zaljubljenik u ljubav, život, slobodu, kosmopolita, ali i ženskaroš – Pablo Neruda ostavo je neizbrisiv trag u poeziji 20. veka oplemenivši je i učinivši malo poletnijom, malo srećnijom, malo „življom“ i daleko optimističnijom.

Legendarni Čileanac bio je pesnik ljubavi, ljubavi koja ima krila, ljubavi sa srećnim krajem, ljubavi koja nas budi i tera na velika dela.

10410515_724850410896237_5165208990208036250_nKada pomislite na poeziju koja slavi ljubav, onakvu kakvu bismo svi voleli da imamo, ne možete da se ne setite Nerude.

Njegove reči otvaraju srce i dušu, uče nas da je ljubav iskra života, neprolazno čudo koje prožima čitavo naše biće, zbog koje plačemo, skačemo, smejemo se, pevamo, dodirujemo zvezde i ostajemo noću budni…

I sam Neruda živeo je takve ljubavi – velike, strasne, nemirne i burne, često kratkotrajne i prolazne, a samo jednom večnu i do smrti.

O čuvenom Nobelovcu znamo mnogo – bio je ostrašćeni političar, odličan diplomata i senator, a istina i pravda koju je na tim funkcijama propagirao i zalagao koštale su ga mirnog i stabilnog života – progonjen od strane režima azil je zatražio u susednoj Argentini. Ipak o Nerudinoj intimi i romansama, koje su zapravo inspirisale čitavo njegovo stvaralaštvo, znamo veoma malo.

Zato, danas, uplovite u romantičnu priču o najvećoj ljubavi ovog pesnika koja je trajala gotovo četvrt veka, do kraja njegovog života, a koja dokazuje da istinska osećanja ne biraju vreme, godine i mesto, kao i da mogu da se sačuvaju i podnesu prepreke, bol i trzavice.

Matilde Urutije bila je treća i poslednja supruga Pabla Nerude, njegova životna saputnica tokom 22 godine, njegova saveznica, saradnica, najbolja prijateljica i nepresušna inspiracija. Matilde?

Matilde je bila fascinantna žena kojoj se Neruda divio od trenutka kada je prvi put video njenu vatreno-crvenu kosu na koncertu na kom je pevala i koju je obožavao bez zadrške. Obožavao toliko da joj je posvetio jednu od najdirljivijih zbirki pesama u istoriji – „100 soneta o ljubavi“

Ako ste pomislili da neko ko piše tako snažno, ko dočarava plime ljubavi na najbolji način, čije su emocije duboke i „ludačke“ ne može da bude nitkov, niste u pravu.

Neruda je bio čovek ljubavi, gajio je kult žena, voleo ih i divio im se, te su brojne avanture činile njegov život, čak i kada je bio u zvaničnom braku. Tako mu se desila i Matilde – trebalo je da bude samo još jedna ljubavnica u nizu… Ali, sudbina i strelice ljubavi učinili su svoje.

Počeci njihove ljubavi vezuju se za romantično i skriveno morsko mesto Atlantida u Urugvaju, gde su oni udarili „temelje“ svojoj velikoj romansi. Drvena kućica na plaži, orkužena mirisnim borovima, pripadala je Nerudinom prijatelju koji je bio jedan od retkih upućenih u ovu vezu.

Oni su danima plivali, smejali se, čitali poeziju, pričali, i dok je Matilde spremala večeru, Neruda je pripremao i služio im aperitive. Potom, ona bi dekorisala sto neobičnim stvarčicama koje bi tokom dana pronalazila na plaži. Zaljubljeni par skupljao je i cvetove, koje bi odlagali u svesku sa Nerudinom poezijom – na kraju su taj spomenar i „spomenik“ njihove ljubavi poklonili u znak zahvalnosti prijatelju koji im je pružio to utočište.

Afera se pretvorila u ozbiljnu i trajnu vezu, a Pablo i Matilde izgradili su „gnezdo“ u kom su zajedno živeli njegovoj tadašnjoj supruzi ispred nosa. Konačno, godinama kasnije, Neruda se razveo i odveo Matilde pred oltar.

U svojim memoarima, ona je priznala da je upravo „atmosfera greha“ podstakla njihovu ljubav i učinila da se ona ne ugasi.

Taj ukus greha, to laganje, skrivanje, bežanje – bio je najveći podsticaj našojj ljubavi. Ti tajni pogledi, saučesništvo u svakoj minuti jeste nešto zbog čega je naša želja da budemo zajedno stalno rasla. Želja nas je izjedala, i uveravala u to da ne možemo da živimo odvojeno – napisala je Matilde.

Nerudino pismo Matildi

Kao uvod u „100 ljubavnih soneta“ Neruda je priložio pismo svojoj obožavanoj supruzi, puno metafora i ličnih utisaka, ali ipak moćno, bogato strastima, uspomenama, protkano snažnim romantičnim nabojem i dubokim emocijama.

Za moju voljenu ženu

6813-pablo-neruda-280x425Patio sam dok sam pisao ove sonete bez imena, boleli su me i činili tužnim, ali sreća koju osećam dok ti ih nudim je velika kao savana. Kada sam sebi dao ovaj zadatak, znao sam pravac ovih soneta, sa elegantnim diskriminišućim ukusuom, pesnici su se uvek trudili da njihove rime zvuče kao srebro, kristal ili topovska paljba.

Ali sa velikom poniznošću napravio sam ove sonete od drveta, dao sam im zvuk te neprozirne čvrste supstance, i to je način na koji ti treba da ih čuješ.

Šetajući šumom ili plažom, pored skrivenih jezera, na predelima posutim pepelom, ti i ja smo pokupili komade čiste kore, komade drveta koji su dolazili sa svakim talasom, sa svakom promenom vremena. Od takvih mekanih relikvija džepnom sekirom sagradio sam ove gomilje ljubavi, i sagradio sam male kuće, tako da tvoje oči, kojje ja obožavama i kojima pevam, mogu da žive u njima.

Sada kada sam otkrio temelje moje ljubavi, predajem ovaj vek tebi – drvene sonate koje se uzdižu samo zato što im ti daješ život.

Prvi sonet

Matildo, ime od biljke, kamena ili vina,
od svega što se rađa iz zemlje i traje,
reci u čijem rastu sviće,
u čijem letu planu svetlo limunova.

U tom imenu plove brodovi od drveta
okruženi rojem vatre morske modrine,
i ova slova su voda neke reke
koja utiče u moje zakrčeno srce.

O ime otkriveno ispod puzavice
kao da su vrata nepoznatog tunela
što se s mirisom sveta spaja!

O, osvoji me svojim vrelim ustima,
istraži me, ako želiš, svojim noćnim očima,
ali me pusti da plovim i spavam u tvome imenu.

Matilde je Nerudi opraštala sve grehe, sitne i krupne, a kada to i nije mogla – ona mu je priređivala male, „slatke“ osvete. Njena ljubav bila je iznad svega, iznad prolaznih avantura, iznad sitnih razmirica, iznad političkih obračuna… Kada je poeta imao aferu sa svojom nećakom, Matilde je, umesto da ga ostavi, glasala protiv njegovog kandidata na političkim izborima. To je bio njen način da mu uzvrati udarac.

Kada je 1973. njen Pablo, njen vitalni, razigrani, nestrpljivi čovek, umro, ona je ostala uz njegovo telo dugo, dugo, gorko plačući i ne mogavši da ga ne dodiruje. Zaspala je pored hladnog Nerude, i čak u snu držala ga je za ruku.

Ona je svoje dane i godine provedene sa legendarnim Čileancim pretočila u memoare „Moj život sa Nerudom“, donoseći duhovitu, toplu i na trenutke srceparajuću priču koja je zapravo najbolja biografija ovog čoveka uvek gladnog života i ljubavi.

Pesma za Matilde

Danas, posvećujem ovo tebi, ti si tako duga
kao telo Čilea, delikatna
kao cvet anisa
i svaka stabljika je svedok
naših neizbrisivih proleća:
Koji dan je danas? Tvoj dan.
A sutra je juče, i još ne prolazi,
ali dan nikada ne može da isklizne iz tvojih ruku:
ti čuvaš sunce, zemlju, ljubičice
u tvojoj senci dok spavaš
I na taj način, svako jutro
ti udišeš meni život.

Autor: S. Pavlović Foto: Wikipedia

Izvor: dnevno.rs

________________________________________________________________________________

SVETOSAVCI NA PUTU KA EU…

tamoiovde-logo

POLITIKA I VERA: SVETOSAVCI NA PUTU KA EU

Srbija je deo evropske i hrišćanske civilizacije . Taj svoj ispit polagala je u vreme dinastije Nemanjića i Svetog Save. Svetosavski duh u Srba proveravan je tokom vekova Otomanske imperije, posebno u vreme stvaranja i vaskrsa srpske države od 1804. godine, ali i 1878. godine otkada je deo moderne Evrope. Srbija je sada na putu ka EU, na putu ka eknomsko-političkoj zajednici u kojoj su u većini slučaja države hrišćanske provenijencije.

sv-sava-i-simeon-15Među državama EU su i pravoslavne države, poput, Grčke, Rumunije, Bugarske, Kipra. Sve ove članice EU teže da očuvaju svoj kulturni i duhovni identitet i da ga ugrade i uvežu sa katoličko-protestantskim delom EU na način specifičnosti i održanja hrišćanske Evrope. Najveći otpor EU kao hrišćanskoj zajednici stvarala bi Turska ukoliko bi postala članica EU.

Srbija, dakle, u svojoj svetosavskoj tradiciji treba da teži održanju svog indentiteta i svoje spcifičnosti, uz uključivanje u evropske ekonomske, kulturne i političke tokove.

Svetosavska filosofija života nije negacije Evrope, niti pravoslavlje može da bude smetnja za put Srbije ka EU. Svetosavlje je bogato nasleđe Srba kao evropskih hrišćana u nacionalnoj samobitnosti i održanju.

Ako sagledamo domete svetosavlja i nemanjićkog duha, onda je reč o prosvećenosti i kulturi, verskoj autentičnsti i poštovanju zakona i društvenih pravila. Zato je Sveti Sava i pisao svoj “Nomokanon“ kao pravni i državni akt.

Sveti Sava je kao izdanak svetorodne loze Nemanjića bio jedan od najuglednijih evropskih diplomata svog vremena koji je mirio narode i države. Bogatstvo svetosavlja je zadužbinarstvo, ktitorstvo, ulaganje u obrazovanje i znanje. Svetosavski duh je održao Srbe u vekovnoj borbi za oslobođenje i stvaranje države.

Danas od oca Svetoga Save, Stefana Nemanje, potonjeg Svetog Simeona Mirotočivog, treba da usvojimo bogato “Zaveštanje“, a tiče se zemlje, krvi, grobova i kostiju, jezika, crkve, države, vlasti, knjige i pisma, pesme i svirke, te zaveštanja imena srpskih.

Sva ova zaveštanja su “so soli“ i duhovna snaga Srba kroz vekove. Danas više nego ikada je potrebno da se podsetimo, u vrmenima kada je svet postao “globalno selo“, i kada se gubi snaga, duh i potencijal srpskog naroda, na poruke i pouke Svetoga Save i Stefana Nemanje.

Srbija na putu ka velikoj centralizovanoj šengenskoj Evropi, koja trenutno grca u teškoj krizi indentiteta treba da sačuva svoje korene, svoju tradiciju i duhovnost, jer će se jedino tako sačuvati od globalne asimilacije i poništavanja same sebe.

Narod čini njegov jezik, vera, kultura i obrazovanost. Srbiji nije potrebna druga doktrina od primenjenog svetosavlja u poslu, politici, državi, u međunarodnim odnosima.

Srbija ne treba da teži protestantizmu, jer to ne rade ni druge pravosalvne države članice EU. SAD počiva na bibliji. Takva je i Evropa, te bi svaka promena duhovne, odnosno tradicionalne svesti u Srbiji dovela do dezintegracije nacionalnog bića.

“Novo doba“ ne nosi sa sobom lik Boga, već veliča novac, velelepne građevine i tehnologije sa ljudima bez duše i korena. Svetosavlje nije prepreka Srbiji na putu ka EU, ali može biti smetnja onima koji žele da odbace sve vekovne vrednosti da bi stekli trenutnu moć i vlast.

Tomislav Kresović

Izvor: bogoljubsnagasrbije.com

____________________________________________________________________________________

PISMO TEK ROĐENOJ DECI…

tamoiovde-logo

Glumac Čedomir Petrović povodom praznika napisao je dirljivo pismo tek rođenoj deci koje je postalo hit na internetu.

525fd3ad62f89e48479db1f867a074a3Čedomir je sin čuvenog glumca Miodraga Petrovića Čkalje, i otac glumice Jovane Petrović. Glumio je u „Kamiondžijama“, „Pozorištu u kući“, „Otpisanima“, a u poslednjih nekoliko godina posvećen je rediteljskom radu, kao i pisanju.

U kolumni za portal tacno objavio je „Pismo tek rođenoj deci“ koje je naišlo na fenomenalne reakcije javnosti, a koje počinje rečima Duška Radovića, „Ima velike sirotinje među našom decom, kojoj, sem para, roditelji nisu mogli ništa drugo dati.“

Pismo prenosimo u celosti:

– Kada dođu verski praznici i noći u kojima slavimo rođenja onih u koje verujemo ili ne, rodiće se mnogo dece i kod nas i u svetu. Znam da ste još mali ali ostaviću svakom po jedno pisamce kraj uzglavlja i možda će nešto ostati, negde daleko u pameti.

Kada sam pošao u školu, pesmicu koju nisam dobro naučio toga dana stavljao sam ispod jastuka i sanjao cele noći. Ujutru su mi stihovi sami dolazili.

Vi ste sada svi isti, i to su jedini trenuci u vašim životima kada će to biti tako. Imate iste krevete, neko ima malo više grama, neko centimetara manje. Neko ima malo više kosice. Ali, ste svi prepovijeni kao „kifle“.

Nečija mama ima više mleka, a neko se već sada susreće sa nestašicom tog artikla. Razlike će, na žalost, početi da se javljaju već pri vašem izlasku iz porodilišta. Neko će otići svojoj kući gradskim saobraćajnim, neko taksijem, nekog će mama i tata nositi pešice, čvrsto privijajući na grudi, štiteći ga od vetra i hladnoće, a nekog će ispred privatne bolnice u kojima se porođaj plaća parama koje vaši roditelji ne mogu ni da zamisle, čekati velika crna limuzina. Šofer će vam otvoriti vrata i od tada će se sva vrata otvarati pred vama, pa i ona poslednja, Rajska vrata, ukoliko u toku života budete dobro „podmazivali“ crkvu i popove.

Razliku ćete uočiti i pri prvom upoznavanju vašeg novog doma. Neko će spavati u krevetu u kome su pre njega već spavali njegova braća i sestre. Neko će usled nestašice prostora spavati između mame i tate, neko u svom novom krevecu, kupljenom na kredit, a neko u velikoj, sunčanoj sobi, prepunoj igračaka.

Nekog će čuvati, i kvariti od malena baka i deka. Nekog će majka rano izjutra još po mraku nositi u jasle, a nekog će buditi i uspavljivati slatki glasić guvernante. Neko će prvo ugledati na zidu vlagu, a neko Tapija.
Kada pođete u školu, imaćete drugačije torbe, olovke.

Nečiji mama i tata će odvajati od usta da bi kupili sinu Najke, i tako mu obezbedili da bude primljen u društvo. U srednjoj školi, za dobru ocenu, neko će dobiti mobilni telefon veliki kao noseći televizor, a neko samo toplu reč. Fakultete ćete studirati ovde ili u inostranstvu, u zavisnosti od materijalnog stanja vaših roditelja. Mnogi talentovani neće moći da nastave školovanje posle srednje škole.

Nekoga posao već od sada čeka, a neko će ga tražiti, malo juče, malo danas, a dobiće ga … malo sutra.

Muškarci i u odnosu sa ženama ne mogu da računaju na neku veliku ljubav.

Jer, za ženu je čovek i od 25 godina star, ako nema para. Ali, ako je bogat, mladolik je i onaj od 80.

I u vašem stvaranju postojala je razlika. Neko je došao na ovaj svet iz moranja, neko iz strasti, neko iz računa, planirano, slučajno… Ali, voleo bih da je većina iz ljubavi.

I svi ste rođeni ovde, u ovoj zemlji. Mogli ste da se rodite u dalekoj Kini, ili u Japanu, i da imate kose oči. Da dobijete ime, tako što će mački zakačiti konzerve za rep, i pustiti je da juri ulicom. Mešavinom dobijenih zvukova, vi bi ste se zvali – Mjao, Jao, Tung, Tras, Bum… Mogli ste biti crnac u Africi, koga će juriti divlje zveri, ili crnac u Americi i spavati u kartonskoj kutiji, ili u vili na Beverli Hilsu. Mogli ste biti Mađar, Poljak, Francuz, Eskim…

Ovde ste, Selma, Milica, Maša… Mirsad, Tomislav, Jovan…

U školi ćete učiti da je ovo nekada bila zemlja sa šest republika i dve pokrajine. Kada su odnosi zahladneli, ona se smanjila, i to ćete povezati sa zakonom fizike, po kome se sva tela na toploti šire, a na hladnoći skupljaju. Nekada je najviši vrh bio Triglav, a sada niko živ to više ne zna. U II Svetskom ratu, pa i kasnije, ljudi su ovde govorili različitim jezicima, i svi smo se razumeli. Onda je neko uveo slušalice i prevodioce u Skupštinu, i više se nismo razumeli!

Uvek kada mi stariji zabrljamo stvar, kažemo – Na mlađima svet ostaje! Gde mi stadosmo, vi produžite! Još smo dužni, vi odužite … neka to ostane samo u pesmi. Ukoliko ovi stihovi postanu opterećujući, čitav svet je pred vama. Nekada je čoveku domovina ne tamo gde se rodio, već tamo gde može pošteno da radi i zaradi i živi dobro, sigurno i slobodno. Tako da i vi ulazite u ovaj svet i u ovu zemlju ne svojom voljom. Niko vas nije pitao. Možda bi se neki od vas i predomislili? Sad, šta je tu je! Pred vama je život. Živećete ga, najmanje onako kako biste vi voleli.

Ništa od ovoga, što sam vam do sada napisao, ne morate zapamtiti.

Ali, ovo probajte da zapišete negde, duboko u vašim malim glavicama.

Vaša će vam zemlja biti samo onda lepa, ako i u drugim zemljama pronađete lepotu. Učite strane jezike da bi mogli da razgovarate i razumete se sa svetom. Poštujte i volite sve dobre ljude bez obzira na boju kože.
Poštujte tuđu veru da bi i drugi poštovali vašu. Podelite radost sa prijateljima i proslavite u miru Uskrs, katolički Božić, Bajram, Pashu …

Svo bogatstvo nosite samo u sebi. Volite životinje, volite prirodu, one su jedina istina.

Budite po narodnosti ono što su vam otac i majka. Ali, budite srbin – po Tesli, budite crnac – po Net King Kolu, amerikanac – po Linkolnu, ukrajinac i rus – po Gogolju, musliman po Meši, hrvat po Tinu Ujeviću, albanac – po Majci Terezi, englez – po Tomasu Moru…

Dotle, budite samo mali anđeli.

Izvor: drsasamilicevic.wordpress.com

_____________________________________________________________________________________

DEDI MILOŠU: POSLEDNJE LETO PASTIRA…

tamoiovde-logo

   Dok je ugažavao torinu na prhkom snegu osetio je oštar bol iznad desnog kuka, kao kada bi veliki trn probio vunenu rukavicu i zabo se u kožu. Trajalo je kratko, gotovo ni sekundu, ali dovoljno da ga zabrine i na tren prekine u poslu. Prislonio se uz ogradu kotara i ostao tako neko vreme. Trgao ga je oštar dah severca koji se prokrijumčario između sena i ošinuo ga po obrazima. Namakao je krplje od pletenog pruća na obuću, nastavio započeti posao i uskoro se u celcu ukazalo pet –šest ugaženih krugova na koje je polako, pazeći da usput ne rasipa, iznosio seno.

kuca-r-3

Foto: Z. Šaponjić

Kad je završio, pritvorio je vratanca na kotaru i jednim, dobro uvežbanim zviždukom vabio ovce koje su jurnule niz padinu. Posmatrao ih je sa neskrivenim zadovoljstvom i pogled na stado učinio je da zaboravi na malopređašnju neprijatnost i loš predosećaj. Utabanom prtinom polako se uputio kući i zaustavio se kod jedinog hrasta u livadi. Uprkos paperjastim pahuljama koje su mu išle pravo u oči, podigao je pogled ka krošnji.

Većina grana bila je gola, na nekim se zadržalo sasušeno žuto lišće, samo se na jednoj od njih nekim čudom još zelenilo nekoliko listova. Odmahnuo je glavom, kao da je upravo video neki čudan znak i nastavio uzbrdo. I od tada svaki put kada bi se spuštao ka kotaru ili se vraćao nazad, pogledivao je tu čudnu granu koja je zelenim lišćem prkosila ledu i studeni. Izgubio je iz vida tek s proleća kad se priroda zahuktala i zelenilo nadvladalo čamotinju duge i uporne zime.

Proleće je bilo plahovito i nekom silinom, koja se nije skoro pamtila, poteralo je bilje, tako da je sve odjednom buknulo i uzrujalo se. Gotovo da se golim okom moglo gledati kako raste trava i izdužuju se pupoljci na drveću, a behar je ušarao proplanke i šume, pa se činilo da behara i ono što nikad nije beharalo. Sedeći u jednoj kleci, jer zemlja još beše vlažna i hladna, opet je osetio onaj isti bol od zimus. Sevnulo je u desnom kuku, ali sada je trajalo duže nego prvi put, tako da je upamtio oštrinu bola i njegovu putanju od kuka niz nogu. Kad je uminulo, ustao je, oprezno se oslanjajući na štap, bojeći se da se bol ne ponovi. Zebnja se nepovratno naselila u njegovoj svesti, odakle se, poput kukavice na zidnom satu, pomaljala s vremena na vreme. Naporedo sa zebnjom, javljala se i bol, sve češće i sve oštrije, dok ga jednog jutra nije ostavila u krevetu.

Nije ga mučila bolest koliko saznanje da je prvi put za osamdeset i tri godine ostao prikovan za postelju. Pamti, istina, još nekoliko sličnih trenutaka, ali je sve to bilo privremeno. Sada, slutio je, neće biti tako. Dok je ležao, osećao je kako napolju buja priroda. U sobu je ulazilo jednolično zujanje skakavaca prekidano poznatim javom kukavice, koji je i u najveselijem čoveku budio prigušenu melanholiju. Malim prozorom uokvireno parče neba nagoveštavalo je lepo vreme i on je lako mogao da zamisli svu lepotu koja se ljeskala sa druge strane odškrinutih prozorskih krila.

Odjednom je osetio ljutnju kako ga prožima i nadima mu damare, znao je da je njen uzrok nemoć zbog podmukle bolesti i sav taj koloplet poprimio je snagu čeličnih užadi koja su ga oborila nazad u krevet kad je pokušao da ustane. Bio je besan na telo koje nije uspelo da se otrgne i kao da mu se sve dešava prvi put, iznova je opipao rukama nogu koja je ležala sve nemoćnija i trulija. Onda bi iz kartonske kutije vadio rendgenske snimke, okretao ih ka prozoru i pokušavao da dešifruje igru crno belih senki na filmu. Zašto mu onaj doktor nije lepo objasnio šta je sa njegovom nogom, nego ga je zamajavao okolišnim pričama, nevešto pokušavajući da sve okrene na šalu kojoj tu nije bilo mesta?

Potom bi odložio filmove, pa je uzimao kutije s tabletama i iz njih izvlačio papire sa podacima o leku. S naporom je razaznavao sitna slova teksta, trudeći se istovremeno da dokuči smisao onih zvučnih, a njemu nerazumljivih medicinskih termina. Rečitije od teškog stručnog jezika i doktorske škrabotine koju su zvali dijagnozom, bilo je sašaptavanje ukućana sa nekim od gostiju. Ono bi se iznenada prekidalo kad bi iz svoje sobe sa sprata sišao dole u kuću. Krajičkom oka hvatao je poglede sažaljenja , ali se namerno napravio nevešt ili je njegova podsvest potiskivala ono što svest nije htela da prihvati. Lomila ga je ta dvostruka borba da sazna istinu i da je istovremeno nekako zaobiđe, jer je osećao da bi suočavanje sa njom bilo kao i sama smrt.

U tom magnovenju jednog jutra se setio hrasta na kome je zimus gledao zeleno lišće i poželeo je da se prošeta do njega. Skupio je snagu, sa sprata sišao niz dugačke stepenice i polako, povremeno zastajkujući, uputio se niz padinu ka hrastu Njegova krošnja je pravila debeo hlad i on se smestio s donje strane okrenut ka suncu. Hteo je da veruje kako ga muči reuma i da će večna toplota sunca odneti bol i vratiti snagu u onemoćalu nogu.

Sa svakim lepim danom spuštao se do hrasta i na trenutke mu se činilo da mu je zaista bolje i da će sve to proći poput minule zime, ali je teskoba sobe u koju se vraćao predveče iznova gušila prikupljenu snagu i bol je ponovo, kao oslobođena avet, šetala kroz kosti. Vremenom je postao svestan obmane i sve ređe je napuštao sobu, jer je naviknutost na bol bilo podnošljivije od svakodnevnog rušenja krhke iluzije o boljitku. Već je polako i zaboravio kad je poslednji put prošetao do hrasta, a onda je vetar kroz otvoren prozor uneo u sobu miris košenog sena.

S mukom se podigao iz kreveta, došetao do prozora i naslonio se na laktove – cela livada bila je pokošena i ravnomerni otkosi su ležali kao odebljale zmije. Iako je vladala mukla tišina uokvirena podnevnom jarom, njemu se učinilo da neko otkiva kosu. Razabirao je da udari čekića o tanki brid i nakovanj postaju tvrđi i prigušeniji kako otkivanje odmiče od vrha prema peti kose. Ubrzo je čekić utihnuo, ali je do njegovih ušiju dopro rezak zvuk koji pri oštrenju kose pravi beleđija u dodiru s metalom.

Koliko je samo puta tim čudnim kamenom prevukao preko britke žice, pa bi ga vratio nazad u vodijer koji je visio obešen o ovom istom kuku što ga sad nesnosno boli i odvaja od livade, kose, nakovnja, beleđije, od celog njegovog života? Danima posle je odlazio do prozora i posmatrao kako nestaju otkosi i u onom istom kotaru iz kog je zimus polagao ovcama, raste veliko seno. Ko li će ga razvršiti, pomislio je jetko, a onda, skrećući misao na nešto sasvim drugo, pokušao da se odupre navali samosažaljenja.

Bili su mu mrski ti trenuci slabosti, krio ih je od drugih, ali pred sobom je bio nemoćan. Sećanje na neki pazarni dan, mobu ili zvuk čaktara, budili su čemer kojoj se nije mogao odupreti. Borio se s tim, trudeći se da pomeri misli na nešto drugo, pa je čak sopstvenu bolest koristio da se izbori sa tugom što ga je pritiskala poput teškog vodeničnog kamena. Kako je leto uzmicalo pred jeseni, sve teže je nalazio načine da obuzda melanholiju, a bolest je napredovala, podmuklo i ne žureći, kao da ima neki svoj ritam koji više niko i ništa ne može poremetiti. Počeo je da se predaje, osećao je kako uzmiče i gubi dah.

U tom magnovenju prisetio se prošlogodišnjeg vašara u susednom selu na kome je učestvovao u trci staraca i pobedio. Odjednom mu se vratila cela slika: bubnji mu u ušima, čuje žamor okupljene svetine, razaznaje i dobacivanja, ali on se ne osvrće, juri napred i za njega samo postoji žuta traka razapeta između dva pobodena pruta kao da mu od nje zavisi sam život. Cepa je olovnim nogama i pobednonosno baca kapu u vis, sreća mu se čita sa očiju i lica, tako da aplaudiraju i oni koji su mu se podsmevali. Sada mu se ta pobeda čini kao smešan i nedoličan kapric starosti i ljuti se na sebe što je dozvolio da tako olako i nepromišljeno upadne u zamku obesne mladeži koja je njega i još nekoliko staraca nagovorila na trku kako bi se zabavljala.

Odmahnuo je rukom, kao da je hteo da otera navalu nadolazećeg stida i srušio je sa stočića kutije sa lekovima i keksom. Kada se sagnuo da ih podigne, ispod kreveta je napipao šišarku od bora. Sigurno su je donela deca, razmišljao je dok je po rukama preturao ljuspasti šeširić koji je još čuvao sveži miris borovine. Pokušavao je da se priseti kad je poslednji put bio u borovima, kako su nazivali borovu šumu gore u brdima i poslednje što je mogao da iščupa iz sećanja bio je mokar jesenji dan tokom kog je sipila dosadna kiša natapajući mu sukneni kaput. Kao i ona trka, sad mu je i taj celodnevni boravak – jer zbog vukova ni trenutka nije smeo da ostavi stado – izgledao kao podvig i strašan napor. Stresao se od neke čudne hladnoće, iako je na prozoru vazduh titrao od jare, onda je ostavio šišarku na stočić i polako se uspravio. Hteo je još jednom da vidi borove.

Dok su kola savladavala makadam, uz dobovanje kamenčića po šasiji, razmišljao je kako je ovo prvi put u životu da ga do borova voze. U njima je proveo dobar deo svog života, čak ih je dve zime i krčio. Gledao je modrozelene obrise pošumljenih brda kao da ih vidi prvi put, upijao ih je pogledom, želeo je da ih dodirne rukama. Pun čudnog ushićenja, popeo se na brdašce i seo u hladovinu bora pod kojim je decenijama provodio letnje mesece, užinao i spavao… Prelazio je rukama preko izdžikljalih vlati, opipavao je kamenje kao da ga vidi prvi put i upirao pogled u naporu da uhvati tanku zmiju puta u daljini.

Odjednom mu se učinilo da paralelno sa putem javi stado u besprekornom redu, ispred koga je koračao čobanin, polako i ne osvrćući se. Čuo je i zvuk zvona, na čas kristalno jasan, pa prigušen i onda je ugledao ogromnog vuka kako juri niz padinu prema ovcama.

Pridigao se na laktove, pokušavajući da uvežbanim halakanjem otera zver i skrene pažnju čobaninu koji je i dalje bezbrižno koračao, ali se sa njegovih usana otkinuo samo slabi krik poput zamrlog daška vetra. Još nekoliko puta je zaustio da vrisne, sa užasom gledajući kako se gladna životinja približava stadu, čudio se čobaninu što ne vidi opasnost i ovcama koje se ne pomeraju već mirno nastavljaju dalje.

U trenutku kad je zver bila na korak od prve žrtve, on je zamahnuo rukom da je otera i dok se u nemoći rušio u travu, učinilo mu se da se čobanin na trenutak okrenuo i mahnuo mu. Ličio je na njega.

Ranko Pivljanin
Izvor: iskra.co/14.07.2015.

___________________________________________________________________________________________

Možda će vam se dopasti: DEDA ILIJA ČUVA STADO I GRANICU

PRVO PISMO MARIJI, LEONID ŠEJKA…

tamoiovde-logo

Prvo Šejkino pismo Mariji Čudini

šejkaDraga Marija Čudina, do sada nisam pisao nikome koga ne poznajem, ali ja sam Vas upoznao, slučajno prelistavajući »Mladost«. Video sam Vašu fotografiju i intervju s Vama, kažem prvo fotografiju, jer me je ona podstakla da pročitam članak. I da ne otežem — svidelo mi se. I jedno i drugo. I šta sada očekujem? — ne ništa naročito! Samo sam to hteo da kažem.

Pre svega, ja ne znam ni Vašu adresu, baš tako: Vi ste za mene nestvarna, neka vrsta apstrakcije. Tu je predamnom samo mali otisak Vašeg lika i Vaših misli, a nije li i to jedna prisutnost. Ipak, moj glas odlazi u neodređenom pravcu, i malo je izgleda da se čuje odjek; uostalom, neki put šaljemo pisma i na tačne adrese a ne dobijamo odgovor.

Vi ćete razumeti ako Vam dam podatak da je očekivanje pisama velika bolest, ako Vam dam i taj podatak da se nalazim u vojsci (još 3,5 mes.), a možda Vam je poznato (možda nije) da je to dobra prilika da čovek bude zaboravljen i da se oseća usamljen. Vi znate šta je to usamljenost, pomenuli ste tu reč. »Tko od nas nije zauvek stranac i sam.« Ali možda više niste usamljeni, nadam se. Ne uzdržavam se da kažem čemu se nadam — jednom, bilo kakvom, Vašem pismu.

Priznajem, želeo bih da se bliže upoznam s Vama. Marija Čudina! Od juče kada sam to pročitao dopada mi se da izgovaram to ime, izgovaram ga sa umekšanim »d«, jer to kao da je rusko prezime. Tek posle sam primetio Vašu pesmu, da, u svemu tome ime nešto što mi je blisko. »Kroz dalekozor strave vidi se nagnuta pustinja…« »nagnuta pustinja«… ne mislim samo u tome smislu da je svaka dobra umetnost bliska, nego i na drugi način, mislim na Vaše lice… Pa ako nekim čudom dobijete ovo pismo, i ako Vam to nije teško, napišite mi nešto, a dotle ja ću da mislim na Vas. To Vam možda ne znači, a ipak to nije nešto neprijatno.

O sebi da kažem: stanujem u Beogradu, imam 29 godina bavim se slikanjem.
Najzad da se predstavim i dopišem adresu

Leonid Šejka

V. P. 9775
Titovo Užice

Izvor: darkocvijetic.blogspot.rs

_________________________________________________________________________________________

Povodom godišnjice smrti Leonida Šejke

Na današnji dan, 15. decembra 1970. godine u Beogradu je umro slikar i arhitekta Leonid Šejka. 

Priredio: Bora*S

________________________________________________________________________________________

SMRT LEONIDA ŠEJKE

Umro je Šejka, duša Medijale, slikar Faustovih iskušenja, i čudesno bogatih skladišta, pisac knjige Traktat o slikarstvu (za koju je dobio godišnju nagradu Nolita za 1965), u kojoj je težnja za celovitošću osnovna opsesija, u kojoj se strasno traga za sintezom klasičnog i modernog. Istorija našeg modernog slikarstva već je dala svoj sud o njemu, ali će ta istorija, sada, morati da se pozabavi Šejkom, još jednom, i da ga stavi na pravo mesto: među vrhove našeg i evropskog slikarstva, među one retke koji su u svom opusu bili najbliže modernom senzibilitetu i najbliže sintezi.

Kroz studije arhitekture, i starih flamanskih majstora, Šejka otkriva čudesne mogućnosti perspektive i prostora, da bi uskoro počeo da te prostore raslojava, obasjavajući ih nekim onozemaljskim suncem i dahom tajanstva, nekom intelektualnom i istovremeno lirskom klimom koja zari iz svih njegovih slika, koja je prisutna u svim njegovim crtežima, i onim najmanjim, crtanim na kutijama cigareta, kao i u onim, najnovijim, gde u jednoj novoj tehnici, multiplikacije i op-arta i nove figuracije, postiže isti pikturalni i intelektualni efekat nekog borhesovskog au delà. Jer čega god se dotakao Šejka, sve se pod njegovom rukom zaodevalo duhom tajanstva i mašte.

Učenik Berđajeva i egzistencijalista, on je išao kroz život kao mudrac, kao stari mudraci: pomiren sa smrću i izmiren sa životom: imajući u svom kratkom i bogatom životu kao jedinu prtljagu svoje duhovno bogatstvo, svoju umetničku savest i svoju beskrajnu dobrotu mudraca.

(1970)

Danilo Kiš: Smrt Leonida Šejke. – Politika. LXVII: 20547 (17. decembar 1970) 12.

Izvor:www.danilokis.org :: varia ::

____________________________________________________________________________________

Leonid Šejka (1932 — 1970) je bio jugoslovenski arhitekta i slikar.

Bio je jedan od osnivača umetničke grupe Medijala i učestvao je na svim izložbama grupe do 1970. godine. Njegova dela bliska su nadrealizmu a na njima je zastupljena bogata simbolika i duboka intelektualnost.

Leonid_Šejka

Leonid Šejka, slikar

Biografija

Leonid Šejka, rođen je 24.04. 1932. godine u Beogradu. Posle završene Ruske osnovne škole, četiri razreda gimnazije i srednjotehničke škole (odsek arhitekture) 1949., diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu 1960. godine[1].

Slikarstvom se bavio od 1950. godine. Bio je jedan od osnivača i teoretičara grupe Baltazar, koja je prerasla u grupu MEDIALA 1957. god. Od 1961. bio je član ULUS-a.

Prvi put grupno izlaže 1953. godine, a prvu samostalnu izložbu priredio je u beogradskoj Galeriji Grafički kolektiv, 1958. godine.

Šejka je radio i skulpturu, zatim objekte, ilustracije knjiga, scenografiju, a bavio se i vanlikovnim eksperimentima i teorijom. Pored niza članaka publikovanih u časopisima (Vidici, Polja, Razlog, Danas, Student i Umetnost), objavio je Traktat o slikarstvu za koji je 1965. godine dobio Nolitovu nagradu.

Izgradio je vrlo složeno delo koje polazi od iskustva nadrealizma i dadaizma, da bi od 1960. formirao individualni izraz u kome je bio posebno zaokupljen problemom uloge predmeta u strukturi slikarske predstave.

220px-L.Šejka_Terasa_tigra_1969

Leonid Šejka: Terasa tigra (1969)

Učestvovao je u radu likovnih kolonija u Sićevu 1966. i u Počitelju 1969. godine. U leto 1967. putuje u Minhen, Salcburg i Bern; a u proleće 1968. u Cirih i Frankfurt, da bi preko leta iste godine obišao Italiju sve do Napulja i Pompeje. Do kraja života boravio je u Cirihu, Bernu i Parizu a putovao je i u Englesku i Holandiju.

Izlagao je na 72 kolektivne izložbe širom Jugoslavije i inostranstvu i imao je 15 samostalnih izložbi u Beogradu, Minhenu, Cirihu, Bazelu i Bernu u periodu od 1958-70. godine.

Šejkin opus se može podeliti u pet osnovnih tema kojima se bavio: – „Multiplikacija predmeta“, „Đubrišta“, „Skladišta“, „Enterijeri“ i „Mrtve prirode“.

Umro je u Beogradu, 15. decembra 1970. godine.

Mediala
Godine 1957. sa grupom slikara — osnovao je grupu „Mediala“. koju su predstavljali mladi slikari, pisci, filozofi, arhitekte, kompozitori. Svim članovima Medijale bila je zajednička jedna jedina ideja: beskrajna ljubav prema umetnosti i beskrajno verovanje u njene sveukupne moći.

Članovi Mediale su bili: Olja Ivanjicki, Leonid Šejka, Miro Glavurtić, Siniša Vuković, Kosta Bradić, Uroš Tošković, Miodrag Dado Đurić, LJuba Popović, Vladimir Veličković, Milić Stanković, Milovan Vidak, Svetozar Samurović i Vladan Radovanović.

Prva izložba pod nazivom „Medijalna istraživanja“ održana u galeriji Grafički kolektiv a izlagali su Olja Ivanjicki, Leonid Šejka, Miro Glavurtić, Vladan Radovanović.
Grupa Mediala je imala 12 izložbi.

Bibliografija
1. Leonid Šejka, Traktat o slikarstvu, Nolit, Beograd, 1964.,
2. Leonid Šejka, Grad-Djubrište-Zamak, Književne novine, Beograd, 1982.

Izvor: sr.wikipedia.org

__________________________________________________________________________________________

GALERIJA

_____________________________________________________________________________________

BEG OD STVARNOSTI…

tamoiovde-logo

NJEGOVIM TRAGOM PUTUJE SLAVA

_______________________________________________________________________________

„Poema ‘Ježeva kućica’ je vrhunac Ćopićeve magije. Nešto tako milo i čedno na našem jeziku nije napisano.

JEŽ-TAMOiOVDEJežurka Ježić, čudljivi usamljenik s bodljama kao jamcem svoje nezavisnosti, jedno je malo šumsko božanstvo.

O njegovoj logi pod kladom Ćopić je napisao zanosnu himnu.

To je apoteza o kući kao vrhunskom utočištu. Ko pročita ovu poemu, ne može sresti ježa a da se ne osmjehne Ćopićevim osmjehom.

Ponekad pomišljam da je Ježurka Ježić drugo ime Branka Ćopića“.

Rajko Petrov Nogo

________________________________________________________________________________

JEŽEVA KUĆICA 

jez u kuciSLAVNI LOVAC
Po šumi, širom, bez staze, puta
Ježurka Ježić povazdan luta.
Lovom se bavi često ga vide,
s trista kopalja na juriš ide.
I vuk i medo, pa čak i – ovca,
poznaju ježa, slavnoga lovca.
Jastreb ga štuje, vuk mu se sklanja,
zmija ga šarka po svu noć sanja.
Pred njim dan hoda, širi se strava,
njegovim tragom putuje slava.

LIJINO PISMO

Jednoga dana, vidjeli nismo,
Ježić je, kažu, dobio pismo.
Medeno pismo, pričao meca,
stiglo u torbi poštara zeca.
Adresa kratka, slova k’o jaja:
„Za druga Ježa
Na kraju gaja“.
U pismu piše:
„Ježurka, brate, sanjam te često i
mislim na te.
Evo ti pišem iz kamenjara guskinim perom.
Divno li šara!
Dođi na ručak u moju logu, požuri samo,
ne žali nogu.
Sa punim loncem i masnim brkom
čekat ću na te, požuri trkom.
Nježno te grli medena lica
i pozdrav šalje lisica Mica“
Jež se veseli: – Na gozbu, veli,
tu šale nema, hajd da se sprema.
Ježurka Ježić lukavo škilji,
pregleda bodlje i svaku šilji.
– Ako bi usput došlo do boja,
nek bude spremna obrana moja.

lijino pismoKOD LIJINE KUĆE

Sunčani krug se u zenit dig’o
kad je Ježurka do lije stig’o.
Pred kućom- logom, kamenog zida,
Ježurka Ježić svoj šešir skida,
klanja se, smješka, kavalir pravi,
biranom frazom lisicu zdravi:
– Dobar dan, lijo, vrlino čista,
klanjam se tebi, sa bodlja trista.
Nek perje pijetla krasi tvoj dom,
kokoš nek sjedi u loncu tvom!
Guskino krilo lepeza tvoja,
a jastuk meki patkica koja.
Živjela vječno u miru, sreći,
nikada lavež ne čula pseći.
I još ti ovo na kraju velim:
ja sam za ručak trbuhom cijelim!
Otpoče ručak čaroban, bajni.
I jež i lija od masti sjajni.
Jelo za jelom samo se niže,
Ježurka često zdravicu diže:
u zdravlje lije i njene kuće,
za pogibiju lovčeva Žuće.
Niže se ručak četverosatni,
zategnu trbuh k’o bubanj ratni.

NOĆ

Evo i noći, nad šumom cijelom
nadvi se suton sa modrim velom
Promakne samo leptiri koji
i vjetar noćnik listove broji.
Utihnu šuma, nestade graje,
mačaka divljih oči se sjaje.
Skitnica svitac svjetiljku pali,
čarobnim sjajem putanju žali.
A sova huknu svoj ratni zov:
– Drž’te se, ptice, počinje lov!

RASTANAK

Ježić se diže, njuškicu briše.
-Ja moram kući, dosta je više.
Dobro je bilo, na stranu šala,
lisice draga, e, baš ti hvala.
-Moja je kuća čvrsta k’o grad,
prenoći u njoj – Kuda ćeš sad?
Tako ga lija na konak sladi
a jež se brani, šta da se radi:
-Zahvaljujem se pozivu tvom,
al’ mi je draži moj skromni dom!
-Ostani kume, lija sve guče,
moli ga, zove, za ruku vuče.
Al’ jež tvrdoglav, osta pri svom
– Draži je meni moj skromni dom!
Šušte i šumom jež mjeri put,
kroz granje mjesec svijetli mu put.
Ide jež, gunđa, dok zvijezde sjaju:
– Kućico moja, najljepši raju!

POTJERA

Ostade lija, misli se: – Vraga,
što mu je kuća toliko draga?
Kad ježi tako žudi za njom,
bit’ će to, bogme, bogati dom.
Još ima možda od perja pod,
pečene ševe krase mu svod.
Ta kuća, vjerujem obiljem sja.
Poći ću, kradom da vidim ja.

VUK

Požuri lija, nečujna sjena,
paperje meko noga je njena.
Dok juri tako uz grobni muk,
pred njom na stazi, stvori se vuk.
-Grrr, kuda žuriš, kaži-der lovcu;
možda si negdje pronašla ovcu?
– Idem da doznam – lija sve duva –
zašto jež kuću toliko čuva.
-Eh, kuća, trice! – veli vuk zao.
-Ta ja bih svoju za jagnje dao!
Poći ću s tobom jer volim šalu,
hoću da vidim ježa – budalu!

MEDO

Dok jure dalje brzo k’o strijela,
srete ih medo, prijatelj pčela.
– Sumnjiva žurba – medo ih gleda –
možda ste našli jezero meda?
– Ne, nego maštu golica moju,
zašto jež voli kućicu svoju.
-Kućica, glupost! Moje mi njuške,
svoju bih dao za gnjile kruške.
Za sati meda dat’ ću je svakom!
govori medo na jelo lakom.
-Poći ću s vama, jer volim šalu,
hoću da vidim ježa – budalu!

DIVLjA SVINjA

Sve troje jure k’o divlja rijeka,
odjednom- evo- kaljuga neka.
Divlja se svinja u njojzi banja,
pospano škilji i – jelo sanja.
– Hr-nji, junaci, sumnjiva trka,
negdje se, valjda bogovski krka?!
– Poskoči svinja, uz mnogo graje,
a vuk joj na to odgovor daje:
-Tražimo razlog, blatnjava zvijezdo,
zašto jež voli rođeno gnijezdo!
-Rođeno gnijezdo! Tako mi sala,
za pola ručka ja bih ga dala!
Poći ću s vama jer volim šalu,
hoću da vidim ježa- budalu!

jezeva kucica1ispredPRED JEŽEVOM KUĆICOM

Svi jure složno ka cilju svom,
kuda god prođu – prasak i lom!
Pristigli ježa, glede: on stade
kraj neke stare bukove klade.
Pod kladom rupa, tamna i gluha,
prostirka u njoj od lišća suha.
Tu Ježić uđe, pliva u sreći,
šušti i pipa gdje li će leći.
Namjesti krevet, od pedlja duži,
zijevnu, pa leže i noge pruži.
Sav blažen, sretan, niže bez broja:
– Kućico draga, slobodo moja!
Palato divna, drvenog svoda,
kolijevko meka, lisnatog poda,
uvijek ću vjeran ostati tebi,
nizašto ja te mijenjao ne bi’!
U tebi živim bez brige, straha
i branit ću te do zadnjega daha!

TRI GALAMDžIJE

Medvjed i svinja i s njima vuja
grmnuše gromko prava oluja:
– Budalo ježu, bodljivi soju,
zar tako cijeniš straćaru svoju?!
Koliba tvoja prava je baba,
krov ti je truo, prostirka slaba.
Štenara to je, tijesna i gluha,
sigurno u njoj imaš i buha!
Kućicu takvu, hvališo mali,
za ručak dobar svakom bi dali!
Rekoše tako, njih troje, ljuti,
dok mudra lija po strani šuti.

JEŽEV ODGOVOR

Diže se Ježić , oči mu sjaje,
gostima čudnim odgovor daje:
– Ma kakav bio moj rodni prag,
on mi je ipak mio i drag.
Prost je i skroman, ali je moj,
tu sam slobodan i gazda svoj.
Vrijedan sam, radim bavim se lovom
i mirno živim pod svojim krovom.
To samo hulje, nosi ih vrag,
za ručak daju svoj rodni prag!
Zbog toga samo, lude vas troje
čestite kuće nemate svoje.
Živite, čujem, od skitnje, pljačke
i svršit ćete – naopačke!
To sluša lija, pa sudi zdravo:
-Sad vidim i ja, jež ima pravo!
To re e, klisnu jednom ćuviku,
a ono troje digoše viku:
– Jež nema pravo, na stranu šala:
a i ti, lijo, baš si – budala!

KRAJ

Šta dalje bješe, kakav je kraj?
Priča uči to, potanko, znaj.
Krvnika vuka, jadna mu majka
umlati brzo seljačka hajka.
Trapavog medu, oh, kuku, lele,
do same smrti izbole pčele
I divlja svinja pade k’o kruška,
smače je zimus lovačka puška.
Po šumi danas, bez staze, puta
Ježurka Ježić lovi i luta.
Vještak i majstor u poslu svom,
radi i čuva rođeni dom.

Branko Ćopić
Izvor: 6yka.com

____________________________________________________________________________________

„Činim ono što sam mislio da neću, pišem o onome o čemu se ne piše, govorim baš ono što je trebalo izbeći.

Branko-Copic-01-620x350

Foto: Wikipedia / Stevan Kragujević

Diram u ranu. Tako nešto nije se nigde nikada dogodilo.

Najčitaniji i najomiljeniji pisac, najpoznatiji lik, najstarije dete naše zemlje, najzdraviji sin srpskog jezika, najduži smeh Beograda – Branko Ćopić, krenuo je iz kuće u svoju poslednju šetnju.

Svi su ga prepoznavali, retko se ko nije okrenuo za njim, mnogi šeširi su podignuti da ga pozdrave. Niko nije znao kuda se zaputio. A zaputio se na poslednje mesto, poslednjih ljudi koji nemaju ništa od onoga što je on imao.

A oni su nadirali u suprotnom pravcu: u bitku za hleb i krov nad glavom.

Prijatelji su znali njegove poslednje brige: da neće imati za kiriju i za hleb, da će mu zapaliti kuću, i oterati ga na robiju.

A bio je poslednji koji je imao razloga da brine za sebe. Ali je brinuo kako će preživeti Nikoletina Bursać, Jovica Jež, Jovandeka Babić, Vuk Bubalo, Pepo Bandić, Stanko Veselica, i toliki drugi koje je doveo na svet. Branko Ćopić nije imao druge dece. Bila je to briga malo teža od one Balzakove: za koga udajemo Evgeniju Grande?

Svet za koji se osećao odgovornim razdešavao se na njegove oči. U njemu se više nije mogao snaći ni novi Štrbac, zvani Nikoletina, ni domisliti nijedan um, ma koliko se pravio lud, ni spasiti duša makar ukrivena u stotine kožuha.

U tuđem svetu pomeo se i Branko Ćopić. U jedno vreme koje je nadmudrilo Davida Štrpca.

Onaj koji je priznavao da je kukavica, a napisao „Jeretičku priču”, onaj koji je nazvan lažovom, koji je prvi rekao istinu.

Izbio je iz njega strah koji je morao izbiti. Strah, ali kakav? Ko na njegovom mestu još negde na svetu strahuje takve strahove. Verovao je da su mu za najveću krivicu i neoprostiv greh uzeli posetu Hristovom grobu. Tu su ga uočili i protiv njega se urotili organi gonjenja celoga sveta.

Jednog popodneva, sedeći u svom udobnom stanu u glavnoj ulici naše prestonice, u obilju, među knjigama i diplomama, pored svoje biste, poverio je svojoj ženi valjda najgoru slutnju:
− Mene će, izgleda, streljati!

Nešto ranije je iz pisma Ziji Dizdareviću provirila dželatova kapuljača. „Po hladnoj jezi koja im prethodi” osećao je da će „doći po njega i odvesti ga neznano kud”.

Streljanje Branka Ćopića je prizor kojim je krunisan naš vek. Da bi preduhitrio smrt sa kosom, noćne i dnevne vampire, što su počeli da se „rote u svom stiješnjenom svijetu” čim je završio svoju „Zlatnu bajku o ljudima” sišao je na most. Onaj isti most pod kojim je, kažu, nepoznati dečak ispod Grmeča prespavao svoju prvu noć kad je stigao u Beograd. Čelom na beton. Onaj za koga se to nikad nije ni mislilo. Krug se sklopio i smanjio: kao da u međuvremenu nije ništa bilo.

Smrt Jesenjina i Majakovskog je potresla svet.

Javnu smrt Branka Ćopića (u po bela dana na najvećem mostu u centru glavnog grada) kao da smo sakrili od sebe.

A on kao da se sklonio od onoga što nas čeka.“

Matija Bećković-Posmrtna beseda Branku Ćopiću na komemoraciji velikom piscu, 26. marta 1985. godine.

______________________________________________________________________________

BRANKO ĆOPIĆ

Branko Ćopić, istaknuti srpski pisac, rođen je 1. januara 1915. u Hašanima, u Bosanskoj Krajini. Nižu gimnaziju je završio u Bihaću a učiteljsku školu je pohađao u Sarajevu, Banja Luci i Karlovcu. Filosofiju i pedagogiju studirao je u Beogradu.

Branko_Copic_(1915—1984)_pesnik_Branko Ćopić spada među najplodnije pisce srpske savremene književnosti. „Njegovo delo je obimno i žanrovski raznoliko — pisao je pripovetke, romane, pesme, komedije, satire, filmske scenarije, priče i pesme za decu.

U toku svog dugog stvaralačkog rada, koji je trajao više od pola veka, stvorio je književno delo koje vremenski i tematski obuhvata veliko razdoblje novije istorije srpskog naroda — od perioda između dva svetska rata do osme decenije ovog veka. U prvom periodu stvaralaštva Ćopić je pripovedao o ljudima svog zavičaja, o njegovom tegobnom životu pritisnutom siromaštvom i svakojakim nepravdama.

U drugom periodu u njegovom književnom izrazu došlo je do sadržajnog poistovećenja književno-estetskih i idejno-revolucionarnih ciljeva, kada je Ćopić bio ovenčan slavom najpopularnijeg partizanskog pisca, da bi u trećem periodu došlo do izražaja razočarenje u stvarnost socijalistickog društva, što je potisnulo ideološku tendenciju i inteziviralo emocionalne sadržaje i lirski karakter njegove slike sveta.“

Napisao je veći broj knjiga za decu: „Bojna lira pionira“, „Put u vedrinu“, priče „U svetu leptirova i medveda“, „Bosonogo djetinjstvo“, zbirke pesama „Ognjeno rađanje domovine“, „Ratnikovo proljeće“.

„Svoju trajnu umetničku vrednost imaju njegove pripovetke kojima je skrenuo na sebe pažnju književne kritike još kao student filosofije na Beogradskom fakultetu zbirkama Pod Grmečom, Borci i begunci i Planinci. Objavio još desetak zbirki pripovedaka to su: Priče partizanke, Surova škola, Ljudi s repom, Veliki prijatelj hromog dečaka, Doživljaji Nikoletine Bursaća, Bosonogo djetinjstvo, Gorki med, Bašta sljezove boje. Poslednja zbirka donela je Ćopiću jedno od najvećih priznanja — Njegoševu nagradu“.

Ostala dela: romani „Prolom“, „Gluvi barut“, „Ne tuguj, bronzana stražo“ i „Osma ofanziva“.

Brankova dela su prevođena na engleski, nemački, francuski, ruski jezik. Bio je član SANU i Akademije nauka i umetnost BiH.

„Veliki Ćopićevi književni učitelji bili su, kako je sam govorio: Petar Kočić, Ivo Andrić, Ivan Cankar, Svetozar Ćorović, Simo Matavulj, Miroslav Krleža — ali i Milovan Glišić, Janko Veselinović i Radoje Domanović, a od stranih pisaca: Servantes, Pirandelo, Gogolj, Gorki, Čehov, Babelj, Zoščenko…

Oženio se 28. juna 1951. godine doktorkom Bogdankom Ilić. Šaleći se, često je govorio da je i on stradao na Vidovdan, kada su izginuli i svi kosovski junaci.

NIN-ovu nagradu dobio je 1958. godine za roman ‘Ne tuguj, bronzana stražo’. Redovni član SANU postao je 1968. godine.

„Pisanjem bajki o detinjstvu i ratu Ćopić je branio i samoga sebe od stvarnosti u kojoj mu je bivalo sve tesnije i tamnije, da bi njegova melanholija vremenom postajala sve izraženija i da bi marta 1984. izvršio samoubistvo“.
Izvor:riznicasrpska.net

____________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

Saznajte Ovde: TOPLINA DUŠE I ČAROBNJAŠTVO BRANKA ĆOPIĆA

____________________________________________________________________________________

PRVI SRPSKI BUKVAR STAR 417 GODINA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

ZA NJEGA NIJE ZNAO NI VUK KARADŽIĆ

Dok su se učili pismenosti iz tuđih knjiga, Srbi nisu znali da skoro tri veka imaju sopstvenu knjigu – prvi srpski bukvar Inoka Save – po kojoj se moglo učiti srpsko čitanje i pisanje. Za njega čak nije znao ni Vuk Stefanović Karadžić

Bukvar02

Foto: Arhivska fotografija

Neprocenjivi dokument i ključno delo koje označava početke pismenosti u Srbiji – prvi srpski bukvar ne samo da nije nastao u vreme jezičke reforme pisma i pravopisa Vuka Stefanovića Karadžića (kako većina građana po automatizmu misli), već za njega Vuk nije ni znao!

Vuk-01-670x624Ma koliko poražavajuće zvučala ta činjenica prvi srpski bukvar čiji je autor bio Inok Sava iz manastira Dečani, iako štampan kod mletačkog štampara Đ. A. Rampacetija u Veneciji 1597, ostao je potpuno nepoznat sve do 1893!

Što zapravo znači da dok su se učili pismenosti iz tuđih knjiga, Srbi nisu znali da skoro tri veka imaju sopstvenu knjigu po kojoj se moglo učiti srpsko čitanje i pisanje.

Baš toliko, ovo delo pratila je huda sudbina zaborava i nemara. Čak se ni o Savi Inoku nije znalo ništa više do da je bio rodom iz Paštrovića i da je bio jeromonah manastira Dečani.

Da priča bude još tužnija ovaj bukvar je nastao u doba kada je malo koja evropska zemlja raspolagala sopstvenim učilima, pismenima ili azbučnicima, a posebnost svakako predstavlja i metodika ovog pisanija, pre svega zato što je prvi put u Evropi primenjen fonetski princip čitanja.

Ovaj bukvar je bio osmišljen tako da je na prvoj strani bila štampana azbuka, slede samoglasnici, potom slogovi, pa imena svih slova.

Bukvar01-670x446

Foto: Arhivska fotografija

A za bukvar se sasvim slučajno saznalo. Najpre je 1597. godine ruski konzul u Skadru Krilov poklonio prvo izdanje novinaru i prevodiocu Okici Gluščeviću.
Potom je drugo izdanje (štampano 25. maja 1597. u Dubrovniku) 1921, kupio inženjer Milorad Dimitrijević iz Beograda, da bi naposletku oba izdanja bila poklonjena Narodnoj biblioteci Srbije.

Narodna-biblioteka-cuvanje-knjiga-foto-Milena-Djordjevic-670x446

Foto: Milena Đorđević, Foter/Flickr/Moyan_Brenn

Kako to na ovim nesrećnim prostorima biva, prvo izdanje na samo dva lista od kojeg je ostao samo prepis izgorelo je u bombardovanju Beograda (i Narodne biblioteke) 6. aprila 1941, a drugo, na četiri lista pukom srećom je sačuvano.

Tokom 1903, Ljuba Stojadinović je priređujući “Katalog Narodne biblioteke Srbije” uneo bukvar Inoka Save među dela srpske pismenosti.
Pre dvadesetak godina, Mihailo Blečić, Stjepan Fileki i Olivera Stojadinović priredili sureprint ovog bukvara na osnovu drugog izdanja, koje je sačuvano.

Reprint je 1991. objavila “Politika”, a na osnovu tog izdanja pomenuti autori priredili su i novu knjigu prvog srpskog bukvara Inoka Save u kojoj je umesto staroslovenskih pismena korišćen računarski set tipografskih karaktera “inok sava”, koji je kreirao i čitaocima poklonio Stjepan Fileki.
(Katarina Vuković)
Izvor:telegraf

_____________________________________________________________________________________________________

 

NAJSTARIJA ARHITEKTURA NA TLU EVROPE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

LEPENSKI VIR

Najstarija arhitektura na tlu Evrope stvara se u periodu od 7000- 6000 p.n.e  na desnoj obali Dunava ( Đerdapska klisura)

TamoiOvde-osnova-lepenski-virTamoiOvde-trougaona-podelaOva arhitektura nema paralele sa nekom drugom kulturom i smatara se samostalnom tvorevinom. 

Dok su ostali ljudi živeli po pećinama u Lepenskom Viru prave se kuće sa osnovom u  obliku zarubljenog kružnog isečka pod uglom od 60 °.

Pod je od zbijenog, zalivenog krečnjaka a preko drvenih nosača  postavljao se krov u obliku presečenog levka ili dvovodni u obliku poliedra.

Očito je da su poznavali neka matematička pravila, jer je unutar osnove izvršena podela prostora po trougaonom modulu. Radi veće iskorišćenosti prostora, jednakostranični trougao je na začelju skraćen za četvrtinu a na pročelju povećan sa kružnim lukom.

Enterijer je takođe bitan: ukošeni kameni pragovi, zatim sledi pravougaono ognjište i tamo gde bi bio centar trougla postavljao se loptasti kameni žrtvenik i skulpture isklesane od oblutaka. Primetićemo da cela ova kompozicija podseća na stilizovanu ljudsku figuru.

TamoiOvde-izgled-lepenski-vir1TamoiOvde-struktura-lepenski-virForma kuće je predmet pretpostavki i njih ima  više.

Arhitekta Voja Dević ( Novi Sad) pretpostavlja da noseća konstrukcija ima oblik rbljeg skeleta,  Drveni nosači ( kosti konstrukcije) povezani su šibljem koje formira mrežu na koju se odozgo lepio glineni materijal.

Unutar kuće postavljena je vertikala koja osim praktične uloge ima i  simboličku jer spaja kosmos sa zemljom.

Arhitekta Hristivoje Pavlović ( Beograd ) ima više poverenja u graditeljske sposobnosti Lepenaca pa je njegova forma kuće modernija sa više unutrašnjeg prostora.

TamoiOvde-konstrukcija-lepenski-virTamoiOvde-unutrasnjost-lepenski-virOn smatra da su Lepenci živeli u ekološkim pećinama (kućama) sa samonosećom kupolastom konstrukcijom. Ni sve kuće u Lepenskom Viru nisu bile iste veličine, pa ovaj model odgovara kućama većih gabarita gde su pojedini konstruktivni delovi morali da se nadovezuju i preklapaju.

Ima i onih koji smatraju da lepenske kuće imaju  šatorast oblik na dve vode ali takvu formu su koristili nomadi a ne narodi koji su skoro 2000 godina živeli na jednom mestu.

Sve kuće su oko ognjišta imale kamene znake u obliku:TamoiOvde-pocetak-pismenosti

Začetak pismenosti?

TamoiOvde-skulptura-lepenski-virTamoiOvde-izgled-terenaKuće u Lepenskom Viru pored funkcije stanovanja bila su i mesta magijsko- religijskog delovanja. Oko ognjišta su se nalazile skulpture rađene od peščara koje imaju apstraktne forme sa izraženim ljudskim ili ribolikim glavama. Ovo su , u istoriji umetnosti, najstarije skulpture i prikaz su mita o nastanku živih bića ili ljudi iz vode.

Taj mit imao je svoje uporište i kasnije, npr. filozof  Anaksimandar je propovedao da su ljudi prvobitno nalikovali na ribe tj. da su nastali iz jednog ribolikog bića.

Ista šema kuće se prenosi na celo naselje koje takođe ima oblik zarubljenog kružnog isečka. Široka pročelja kuća okrenuta su prema Dunavu, a uska začelja skoro urastaju u brdovit teren. Lepezasto postavljeni objekti koji se maksimalno otvaraju prema suncu i svetlosti, dobar su predlog i za moderniju arhitekturu.

Ako se pitate, da li postoji veza između ove najstarije civilizacije u Evropi i nas, odgovor je – potvrdan.

Ako mi ne verujete pogledajte ovaj video :

Izvor: nadgradnja.wordpress.com

KAKO PEVA U JAJETU PTICA…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

PET PISAMA

TAMOiOVDE-Art -img_0595

NA TRAGU SUSRETA – Ulje na lesonitu
Autor: Bora*S

  PRVO PISMO

Bila je to šuma na slemenu veka,
Septembar, pamtim lišće u boji tvoje haljine
Romb jedne zakrpe, ukrojen pažljivo-
Ko da od njega zavisi neki ubogi smisao,
Odmah i zaboravljen,
dok si govorila:
Slušam kako peva u jajetu ptica,
U njenom je kljunu ključ
pod zatreperenim jezikom;
a brava —
Nju moraš da izmisliš.  A i vrata.
Iza njih je leto. I naše dvogube senke
venčane na zlatnoj pozadini, zaustavljene
u nejasnom blagoslovu. Volim te.

Trideset i tri puta vek je prstenovao
ta stabla, ukrojena u nebo
Kao žilice u list, kao nada
u ravnodušnu neizvesnost. Pišem ti
iz daleke pokrajine, gde se reči vrednuju
težinom prećutanog, a sećanja dužinom
varljive njihove senke. Oprosti zbog rukopisa:
Studen oblači šaku iznutra, tesna je
ta rukavica, pa pokret okleva
nad naslućenim smislom rečenice,
Nad inicijalom što rubi inje —
Nisam ti rekao: ovde je već zima.

    DRUGO PISMO

  Tvoja nenapisana pisma  ištu odgovor
Ta pisma nepročitana, naučena napamet
u treznoj groznici iščekivanja,
u fugi nekog putovanja, ili
u nesanici, gorkoj i svetloj od tvog daha
i snega na prozoru sobe;
jesi li zaboravila
poštanski broj? Udahnuo sam ga, nečitko možda,
u muziku koju voliš; upisao na marginu
stranice jedne knjige koju se bojiš da čitaš
noću, kad istina njena svetli kao fosfor
između crnih slova.
Odgovaram ti: ništa
ne rastvara taj otrovni lepak godina
što vezuje nadu za prostor, a vreme
za vernost prostorima nade.
A nesreća —
Ona je samo sestra neke odsutne mudrosti,
senka previđenog poraza, možda;

Taj smisao mi izmiče, kao smisao muzike,
koja je, ipak, matematika, a ja računam
tek sa dva ili tri zlatna broja
Izvedena iz tvog imena. Tako smo
oboje, možda, u gubitku.
Ipak,
nista ne može nas da zameni
u ovom rasporedu posledica
upisanom božjom rukom
u amneziju zvezda, u kratko sećanje mastila
koje se suši,
u tvoja pisma, ona nepročitana.

    TREĆE PISMO

  Jedno si leto bila preobražena
u svoj lik, kako ga ja ponekad vidim
u ogledalu, kad mudro stanem u senku
iza tvoga ramena: možda tvoj pravi lik,
Najednom stvaran, opipljiv i zreo
da cveta, kao agava. Svaki tvoj pokret bio je
nemiran crtež svetlosti u vazduhu
gustom i srećnom od avgusta. Svaki moj dodir
ostavio bi zlatan trag na tvojoj koži,
inače slanoj pod jezikom,
kojim sam umeo samo
da izmucam: volim. Kakvo leto!
(Na fotografijama kao i svako drugo:
Fosili svetlosti nas varaju, nepouzdani,
kada u prisećanju otkrivamo slojeve
godina, godina, i tražimo im smisao
Već pomeren u neko novo iščekivanje.)
Ili sam možda
sve to izmislio? Ne verujem, postoje
dokazi: ožiljici neke uporne nade
što još zabole na dodir tvoga glasa
Otisci tvojih prstiju na gleđi
vrča iz kojeg jos vetri vino
Nedopijeno u konobi, onoga leta
Kada si bila preobražena u blagoslov,
U svoje obično čudo.

Živimo vreme ustinjenih čuda
I zaboravne mudrosti. Pamtiš li to leto?

    ČETVRTO PISMO

  Crno mastilo gusne u infarkt
na vrhu nalivpera;
tako se jedna rečenica
Prekida neočekivano, u neželjenoj sinkopi.
Prepisujem je, a u nastavku menjam
Prvobitno zamišljeni smisao.
Pravi
smisao, krio se u prekidu, u zjapu
beline, u porazu
započetog poteza —

Kada bih mogao da ti napisem pismo
od takvih belina, od obasjanih skretnica
Rečenica započetih u ljubavi nastavljenih
Opisom noći bez zvezda, na primer,
Kada bih mogao sve da prećutim
A sve ti kažem, kao da gubavac
stane pred tobom s kapuljačom i zvečkom —

Možda bih umeo da ti iskažem
zašto se ljubav menja, u neželjenoj nekoj
sinkopi, i venčava u nastavku
sa svojim senkama, a ne zaboravlja
smisao svog imena, uzroke svoga trajanja —

Ovako, mogu samo da opisujem:
kao da neko voljeno lice učim i pamtim
dodirom, kao slepac.

    PETO PISMO

 Hoceš li me prepoznati, kada se oboje nađemo
Tamo u zavičaju naše slepe nežnosti
koji sam nekad zvao i zavičajem
labudova? Duborez bora oko očiju
koje ćes prepoznati, možda, izvela je
nevidljivim skalpelom i sasvim rutinski
neka utrnula ruka, u osveštanom savezu
sa praznim godinama. Inače sam sličan
dvojniku koji ostane u ogledalu
kada mu okrenem leđa, i nišani u potiljak.

Ali pre toga treba obaviti još mnogo:
Iskupiti taoce koje smo dali sudbini
Kad nam se krv pomešala na ušću
u neku od mogućih budućnosti, prebrojati
ožiljke, onesposobiti satni mehanizam
uvreda zaboravljenih u nekom grozničavom
prestrojavanju, pročitati sve između redova
pisama nenapisanih i naučiti napamet
tu opasnu šifru,
radost naučiti
da raste na kamenu, kao mahovina —

Pokušaj opis traga munje, da shvatiš
Neobjašnjeno lukavstvo godina: vreme stoji,
ako ga ispravno imenuješ. Gledam kroz prozor
plamičke acetilena na vršcima grana
magnolije. Noćas je padala kiša.
Nisam ti rekao, ovde je već proleće.

Ivan Lalić

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

https://www.youtube.com/watch?v=_xUwUttBBlQ

SVI SMO SASVIM OBIČNI LJUDI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Pismo jednog dede svojim unucima…

deda_kurir

Ljubav naših starih Foto: Kurir

   Živite punim plućima, pomažite ljudima kad god možete, radite posao koji volite i uvek recite drugima koliko vam znače.

    Pisac i pesnik Džejms K. Flanagan iz Njujorka ostavio je svojim unučićima, od kojih najmlađe ima pet, a najstarije 11 godina, pismo sa brojnim savetima koje je stekao tokom svog dugog životnog iskustva.  Trećeg septembra 2012. on je iznenada preminuo od srčanog udara, a pismo je objavljeno uz dozvolu njegove kćerke Rejčel Kreigton, javio je Kurir.

 

Dragi Rajan, Konor, Brendon, Čarli i Meri Katarina,

Moja draga i mudra kćerka Rejčel tražila je od mene da zapišem neke savete za vas, one koje sam naučio u životu. Počinjem ovo pismo 8. aprila 2012, tačno na moj 72. rođendan.

1. Svako od vas je najlepši dar od Boga vašoj porodici i celom svetu. Setite se toga uvek, naročito kad sumnjate u sebe i kad ste obeshrabreni.

2. Ne plašite se nikoga i ničega i živite punim plućima. Sledite svoje želje i nade bez obzira na to koliko su teške i koliko se razlikuju od tuđih. Ljudi često ne rade ono što žele ili što bi trebalo jer konstantno razmišljaju šta će drugi misliti ili reći.

I zapamtite još jednu bitnu stvar – ljudi koji vam ne donesu pileću supu kad ste bolesni ili ako nisu pored vas kad ste u nevolji, nisu bitni!

3. Svi smo mi sasvim obični ljudi. Neki nose preskupu odeću ili imaju velike titule ili moć i misle da su iznad svih ostalih, ali nije tako. Oni imaju iste sumnje, strahove i nade, jedu, piju, spavaju i prde, kao i sav normalan svet.

4. Kad porastete i dobijete decu, uviek imajte na umu staru irsku poslovicu: Hvalite decu i ona će cvetati!

5. Budite dobri i uvek pomažite ljudima – naročito slabijima, onima koji su uplašeni i deci. Svi oni nose neku svoju tugu i potrebno im je vaše saosećanje.

6. Nemojte se pridružiti vojsci ili bilo kojoj drugoj organizaciji koja vas trenira da ubijate. Rat je zlo. Sve ratove su započeli stari ljudi koji su prevarili mlade muškarce da mrze i ubijaju jedni druge. Starci prežive i kao što su započeli rat olovkom i papirom, završavaju ga na isti način.

7. Čitajte knjige koliko god možete. One su predivan izvor uživanja, mudrosti i inspiracije.

8. Uvek budite iskreni.

9. Putujte kad god ste u mogućnosti, posebno dok ste mladi. Ne čekajte da imate dovoljno novca ili dok se sve kockice ne slože. To se nikada, ali nikada ne dešava.

10. Izaberite posao ili profesiju koju ćete voleti. Naravno, biće i teških momenata, ali posao mora da vam bude uživanje.

11. Ne vičite! To nikad ne uspeva, a vređa i vas i druge. Svaki put kad sam vikao, doživeo sam neuspeh.

12. Uvek ispunjavajte obećanja koja ste dali deci. Nemojte da govorite „videćemo“ ako znate da je odgovor „ne“. Deca očekuju istinu, dajte im je s ljubavlju i dobrotom.

13. Nikad ne govorite nekome da ga volite ako nije tako.

14. Živite u harmoniji s prirodom: izađite napolje, obiđite šumu, planine, mora, pustinje. To je veoma važno za dušu.

15. Grlite ljude koje volite. Recite im sada koliko vam znače, ne čekajte da bude prekasno.

Izvor: Radiosarajevo.ba

________________________________________________________________________________________________

BLAGO CARA RADOVANA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Danas, 17. februara, godišnjica je rođenja dvojice velikana pisanih reči-RADOJA DOMANOVIĆA (1873.) i JOVANA DUČIĆA (1871.)

BLAGO CARA RADOVANA

blago-cara-radovana-jutra-sa-leutara-jovan-ducic~m_100586Car Radovan je car careva, vladar sudbine, gospodar svemira. On nosi zlatnu sekiru na ramenu, jaše konja koji je beo i visok kao brdo pod snegom, i na ruci drži buljinu sa ognjenim očima kako bi mogao noću videti pred sobom.

O njemu govore u mojoj zemlji samo ljudi koji su poludeli. Ali su zatim u njega poverovali i svi mudraci. Car Radovan ima krunu od hartije i po plaštu ludačke praporce. Ima noge i ruke zelene kao trava, jer živi na kopnu i u vodi. Niko ne pamti njegovo poreklo, ni ime njegove porodice, niti zna za njegove prijatelje i neprijatelje. On prolazi kroz nebeski prostor kao crni oblak pun grmljavine, i po vodama kao brod koji gori. Niko ne zna njegove bitke ni trijumfe, jer njegova moć nije nad vojskama, ni njegova slava u bojnim podvizima. On carstvuje u miru svoje veličine i sunča se na suncu svoje snage i lepote.

On se krije od svakog, a ipak svako ima njegovu sliku u očima i njegov glas u ušima. Gde su njegove palate i njegovi vrtovi? I gde su njegove bele žene, i njegovi brzi konji, i njegova svilena stada, i njegovi ljuti psi za stadima? Čuvaju li njegova vrata ljudi ili zmajevi? Samo ludaci, čiji je on jedini car i gospodar, samodržac i pokrovitelj, znaju puteve koji vode u njegovo carstvo, i znaju gde su mostovi preko kojih se prelazi i njegove pokrajine pune sjaja i pune muzike.

Jer je ljudski um ograničen na ono što je video i čuo, a ludilo je jedino bezgranično i slobodno od svih ledenih zakona svesti i saznanja. Sloboda, to je ludilo; i samo ludaci su slobodni.
Car Radovan je car ludaka koji su uvek dobri. On zato pliva u ljudskoj krvi samo kad je otrovan, i prebiva u njihovom umu tek kad je već pomrčao, i zato su ga samo oni koji su izgubili sve puteve našli na svojim tamnim bespućima.

Njega poznaju samo ludaci koji više nikog drugog ne prepoznaju; i s njim govore samo oni čije reči više niko ne razume; i za njim vape jedino oni koji su se već odrekli svega zemaljskog i ljudskog. – Svi ljudi imaju istovetne sreće i nesreće otkad su postali, a samo ludaci imaju svaki sopstvenu sreću. Samo oni nisu jednaki samom sebi, nego se obnavljaju uvek novi. Svi ljudi vide stvari skoro podjednako, a samo ludaci imaju svoja lična mišljenja. Velika mudrost se nalazi po dnu mračnog ponora; i samo su najluđi ljudi govorili najdublje reči.

Car Radovan nije postojao drugde nego u očima koje su izgubile svoj pogled. Samo ludaci govore o blagu tog cara, i zato kopaju noću i na pripeci, probijaju led, buše studenu zemljinu koru. Svu su zemlju bezbroj puta ispremetali. Po samotnim vinogradima, zaboravljenim crkvinama, po dvorcima porušenim i punim trnja, svud su kopali, bušili, obarali, prevrtali.

Bezbrojne vojske ludih kopali su s kraja do nakraj po mojoj zemlji. Svuda su prošle te crne čete izgubljenih za život, bivši ljudi koji su se odrekli svakog dodira sa nama. Oni od pamtiveka traže blago cara Radovana; kopaju železom i kamenom, i granjem, i noktima, i zubima; kopaju dok ne popadaju mrtvi! Čitava pokoljenja poludelih ljudi tražili su blago carevo, zakopano negde neizmerno duboko, ko zna gde, u našim poljima. Dopirali su često do u samu utrobu zemlje, bušeći bez sna i odmora; ali je to blago tonulo sve dublje, i mamilo sve svirepije. Tako će trajati dokle bude sunca i meseca.

I uvek će kopati, a nikad dvojica zajedno. Jer je carev naslednik samo onaj koji bude najdublje kopao, i koji umre kopajući, i koji ne bi kazao i kada bi najzad njegov ašov odista udario u crna vrata podzemne palate u kojoj je blago cara Radovana, cara svih careva, i vladara svih sudbina. Uvek kopati, dok drugi ne dođe da kopa! Jer samo drugi smetaju da nađemo sreću gde hoćemo. Ludaci to znaju bolje od mudrih. – Ali znaju to i mudri.
Nisu samo ludaci koji kopaju za blagom cara Radovana.

Svi ljudi znaju da ima u životu još uvek jedno zakopano blago za svakog od njih. Svi ljudi kopaju: svi ljudi od akcije, ljudi od poleta, od sile, od vere u život u cilj, i od vere u neverovatno i u nemogućno. Jedni kopaju u polju i u šumi; drugi u ideji, u idealu, u himeri; treći u intrigi i u zločinu. Svi traže i vape za carem tog večnog nespokojstva i večnog traganja.

Svet bi nestao da nema tog cara, i oslepeo bi da ne sja u pomračini njegovo neslućeno blago, i očajavao da nema njegove manije ni opsesije. – Jer svaki čovek nešto traži; svako je upro svoj pogled bezumlja i sebičnosti u neko mesto gde misli da stoji zakopano blago cara Radovana. Nema nikog ko ne veruje da nema još nešto njegovo koje treba pronaći. I svako veruje da svoje blago treba krišom tražiti, krišom i od najbližih i od najmilijih. Svi su ludaci. Svi su ljudi omađijani i otrovani. Jer careve palate su visoke do iznad sunca danju, i do iznad zvezda u mraku kada sedam vlašića prolaze mirno sve granice nemira i očajanja. Svi su ljudi ludaci.

Carevo blago je otrov ovog sveta. O njemu sanjaju Pesnici, koji žive u večnom nespokojstvu da objasne božanstvo kroz njegova dela, i da ga posvedoče svojim sopstvenim stvaranjem.

O njemu sanjaju i Heroji, jer misle kako samo oni treba da sebe bace u oganj pa da sutradan bude dobro svima, i da zatim svi ljudi nađu svoje blago.

O njemu sanjaju i Proroci , koji u svom ludilu, proriču uvek neku novu sreću i novu obećanu zemlju. I, najzad, o njemu sanjaju Kraljevi, što hoće da vladaju silom ljubavi ili silom mržnje.

O njemu je sanjao Mojsije kad je išao za ognjenim stubom, i Cezar kad je prešao Rubikon, i Kolumbo kad je svoje jedro poverio vetru koji ga je vodio u zemlju o kojoj nije znao ni šta je ni gde je. To blago carevo traži i zvezdar koji gleda maglu na zvezdama; i botaničar koji traži svu tajnu plođenja u srcu jednog cvetića; i sveštenik koji vraća veru u okorelo srce nevernih. Svi ljudi traže jer su svi ludi! Krv sviju je otrovao car Radovan koji živi i u travi i u vodi, silni car koji prolazi nebom kao oblak pun grmljavine, i morem kao brod koji plamti u požaru.

Car ludaka, ali i car sviju ljudi od akcije i ideala! Car onih koji u ludilu srca ili u ludilu mozga veruju u neverovatno i ostvaruju nemogućno! Car Radovan je car careva, silniji nego heroj Agamemnon, bogatiji nego Midas, dublji nego prorok Jezekilj, i mudriji nego car Solomon. Sve oči ovog sveta uprte su u njega. 

Jovan Dučić


JOVAN DUČIĆ se rodio 17. februara 1871. (5. februara po starom kalendaru) u Trebinju.

jovand10Osnovnu školu učio je u mestu rođenja, a nižu gimnaziju i učiteljsku školu u Mostaru i Somboru.
Učiteljevao je kratko vreme po raznim mestima, između ostalog u Bijeljini, odakle su ga austro-ugarske vlasti proterale zbog patriotskih pesama „Otadžbina“ („Ne trza te užas b’jede, nit’ te trza užas rana/Mirno spavaš, mila majko, teškim sankom uspavana“) i „Oj Bosno“.

Zbog njih Dučić biva stavljen pod istragu, a zatim, u maju 1894. godine ,vlasti ga protjeruju iz grada.

Kasnije dolazi u Mostar, gde je u društvu sa Šantićem stvorio književni krug i pokrenuo časopis Zora.
Potom je proveo skoro deset godina na strani, najviše u Ženevi i Parizu.
Na ženevskom univerzitetu je svršio prava i potom se vratio u Srbiju. Od 1910. je u diplomatskoj službi.
Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 23. januara 1888, a za redovnog 15. novembra 1892.

Prvu zbirku pesama objavio je u Mostaru 1901, zatim drugu u Beogradu 1912.
Pisao je dosta i u prozi: nekoliko literarnih eseja i studija o piscima, Blago cara Radovana i pesnička pisma iz Švajcarske, Grčke, Španije itd.

Umro je 7. aprila 1943. i bio sahranjen u manastiru Svetog Save u Libertvilu, SAD.
Njegova želja je bila da ga sahrane u njegovom rodnom Trebinju.
Ova poslednja želja Jovana Dučića ispunjena je 22. oktobra 2000.        izvor biografije:femme.forum0.net

MOJA LJUBAV
Sva je moja ljubav ispunjena s tobom,
Kao tamna gora studenom tišinom;
Kao morsko bezdno neprovidnom tminom;
Kao večni pokret nevidljivim dobom.

I tako beskrajna, i silna, i kobna,
Tečeš mojom krvlju. Žena ili mašta?
Ali tvoga daha prepuno je svašta,
Svugde si prisutna, svemu istodobna.

Kad pobele zvezde, u suton, nad lugom,
Rađaš se u meni kao sunce noći,
I u mome telu drhtiš u samoći,
Raspaljena ognjem ili smrzla tugom.

Na tvom tamnom moru lepote i kobi,
Celo moje biće to je trepet sene;
O ljubljena ženo silnija od mene –
Ti strujiš kroz moje vene u sve dobi.

Kao mračna tajna ležiš u dnu mene,
I moj glas je eho tvog ćutanja. Ja te
Ni ne vidim gde si, a sve druge sate
Od tebe su moje oči zasenjene.

***

imagesćutanjeVeliki uspeh u životu imaju ćutalice. Oni ulevaju poverenje ljudima sa kojima rade, jer mnogi ljudi u ćutanju drugog vide i svoju sigurnost.

Čovek može da naškodi drugom čoveku ili promišljenim rđavim delom ili nepromišljenom rečju, a ćutalica se smatra bar kao čovek koji ne škodi svojom neopreznom rečju. Zatim ćutalica ne traži ni od drugog čoveka briljantnu konverzaciju, niti naročitu rasipnost duha, i zato je on za druge odmoran, zbog čega izgleda i dobar.

Ljudi koji mnogo govore, škode i sebi i drugom, kad su i najsjajniji kozeri, oni su sami ipak prava žrtva tog svog talenta, jer im jedni zavide na tom duhu, drugi ih omrznu zato što su od te njihove duhovitosti ostali zaslepljeni i ošamućeni, a treći se čak boje te duhovitosti da ih najzad ne pogodi i poseče.

Ovo je sasvim razumljivo, jer odista ljudi duhoviti ne mogu izgledati mnogo blistavi ako samo govore o idejama i stvarima, naprotiv, duhovitost se hrani najviše otrovom ličnih mržnja, više nego i medom ličnih ljubavi. Ćutalica i kad je neinteligentan ne izgleda glup, jer izgleda bar zamišljen, a prostom svetu izgleda i mislilac.

Jer ako ćutalica ne kaže mudrosti, ne kaže ni gluposti ili ih bar ne kaže u velikom broju. Ćutalica izgleda i čovek pozitivan i realan. Blistavi ljudi koji vas podignu svojom duhovitošću u visine, ni sami ne izgledaju drugom da su na zemlji, nego uvek u oblacima znači, iznad svakidašnjih čovekovih misli i briga, i izvan realnosti od kojih je život uglavnom sačinjen.

Zbog tog prosečnim ljudima takav čovek neminovno postane dosadan, ili izgleda i opasan. Ljudi se boje čoveka koji ćuti, ali preziru čoveka koji mnogo govori. Čovek koji ćuti izgleda uvek kao zaverenik ili mizantrop, ali čovek koji mnogo govori izgleda vetrogonja. I pošto ljudi ne cene onog koga se boje, poštovanje ide za ćutalicu. Jer, bezuslovno ima mudrih ćutanja koje vrede više nego najmudrije reči. Ljudi zato vole da se zabavljaju sa čovekom koji lepo govori, ali vole da rade samo sa čovekom koji lepo ćuti. Proverite u svom zivotu da li su vam više dobra donele vaše najblistavije reči ili kad ste u izvesnom momentu pribegli ćutanju.

Nikad čovek ne može da kaže onoliko mudrosti koliko može da prećuti ludosti, čak i gluposti. Jedino ćutanje može da prikrije kod čoveka strasti koje su najnasrtljivije i najštetnije: sujetu, lakomost, mrzovolju, osetljivost, mizantropiju. Jedino ćutanje može da sačuva čoveka od posledica koje mogu da mu nanesu trenutna i nesmotrena raspoloženja, i nagle nepromišljene inpulsije.

Čovek koji pusti uvek jedan razmak u vremenu između pitanja koje mu se postavi, i odgovara koji treba da dadne, jedini je koji može da razmišljeno kaže šta hoće. On je već tim odmerio koliko jedna minuta može da sadrži pameti i gluposti, dobrote i zloće. Samo takav uzdržljiv čovek izbegne najveći broj nesreća, nesreća koje dolaze od naše nesposobnosti da uvek budemo prisebni, i da nikad ne budemo glupi.

I učenici Pitagore su morali ćutati.

Duhoviti Atinjani su se divili i takozvanoj lakonskoj kratkoći istraživanja, kojom su se služili ljudi iz Sparte. Katolički red kaluđera karmelita imaju tako isto propis da govore samo četvrtkom, na svetu bi bilo mnogo manje gluposti i mnogo manje zla, jer čovek drugom čoveku više naškodi rečima nego delom. Neke životinje kušaju jedno drugo samo tim što približe nozdrve, i što se omirišu i odlaze svako na svoju stranu, a da imaju sposobnost govora, rastrgle bi jedna drugu. U rečima uvek ima više laži nego istine, i više zloće nego ljubavi, jer ljudi najčešće ne znaju ni sami šta kažu, ni zašto su nešto rekli. Reč dovodi do više nesporazuma, nego što bi bilo nesporazuma da reči ne postoje…


TAJNA

Naše dve ljubavi pune kobne moći,
od sviju skrivene, žive u svom stidu.
Kao pod zvezdama, zaspali u noći,
dva mirna pauna na starinskom zidu.

Krijem svoju ljubav kao mržnju drugi
istom silom laži i svim podlostima;
Kao drugi staklo otrova, svoj dugi
svoj bol bezutešni ja krijem međ svima.

Koliko je suman eho moje lazi,
da ne prenu nikog udarci mog srca!
I koliko mira u reči gde grca
cela jedna duša i san od sveg draži!

Sva je moja radost znati bol da skrijem;
Sva mudrost, ljubavi dati izgled zlobe;
Vrlina, da prezrem suze koje lijem,
i pokažem srce kao prazne sobe.

I tako dve naše ljubavi očajne,
ogrnute lažju večitom i niskom,
stoje nemih usta u dnu naše tajne
Dva crna pauna na zidu starinskom.

1152_1LJUBAVNA PESMA

Ti si moj trenutak i moj san
i sjajna moja reč u šumu
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka
jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve što seća.

Srce ima povest u suzi što leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo što duša prosneva.
Poljubac je susret najlepši na svetu.

Od mog priviđenja ti si cela tkana,
tvoj plašt sunčani od mog sna ispreden.
Ti beše misao moja očarana,
simbol svih taština, porazan i leden.

A ti ne postojiš, nit’ si postojala.
Rođena u mojoj tišini i čami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve što ljubimo – stvorili smo sami.

 Priredio: Bora*S____________________________________________________________________________________________