GORANOV „HOD PO OBLACIMA“…

tamoiovde-logo

Goran je 15 godina u invalidskim kolicima, a u svoju knjižicu je upravo upisao 1014. skok padobranom 

Skakanje padobranom ne bi menjao nizašta, jer za njega ne postoji bolji osećaj nego kada adrenalin struji venama dok plovi slobodnim nebom.

Da je u pravom smislu Faca kako ga zovu, potvrdio je nedavno Goran Todorović, bivši pripanik 63. padobranske brigade Vojske Srbije, koji je poslednjih 15 godina u invalidskim kolicima, kada je uspeo da izvede pet tandem padobranskih skokova sa visine od 6000 metara. Da bude još sjajnije, one je te skokove realizovao u jednom danu.

– To se desilo na aerodromu “Bovec” u Sloveniji. Moj tandem instruktor ovom prilikom bio je iskusni pilot Nejc Jurčec. Na zemlji je temperatura dostizala 30 stepeni Celzijusa a sa visine od 6000 metara odakle smo se vinuli u nebo bilo je čak 10 stepeni ispod nule. Velika temperaturna razlika, kod nas padobranaca, vatru u venama dodatno raspaljuje – kaže Goran.

To što je u invalidskim kolicima Facu ne sprečava da uspešno radi ono što najviše voli a to je padobranstvo. Kako sam kaže, skakanje padobranom ne bi menjao nizašta, jer za njega ne postoji bolji osećaj nego kada adrenalin struji venama dok plovi slobodnim nebom.

– Slobodni pad od 90 sekundi u kanjonu planina visokih preko 2000 metara, ne bih menjao nizašta. Jer to je sloboda duha koja ne poznaje granice. Možda bi nekom delovalo previše, ili bi osećao umor, ali sam kod trećeg skoka, neumorno, prestigao tandem pilota nestrpljivo čekajući ispred aviona željan ponovnog hodanja po oblacima. Granice postoje samo one koje sami sebi postavimo. Potrebno je samo verovati i desiće se ponovo, iznova i iznova. – dodaje naš sagovornik.

Faca je ovom prilikom, uspešno izvevši pet tandem skokova, u svoju knjižicu upisao i 1014. skok padobranom.

Da podsetimo, nakon nesreće koja mu se dogodila pre 15 godina na vojnom aerodromu u Nišu prilikom skoka sa 1.200 metara, kada mu se umrsio padobran nakon čega je udario u zemlju brzinom od 120 kilometra na čas, ostao je u invalidskim kolicima.

– Rekordnih pet skokova u jednom danu sa 6000 metara poklanjam Gorskoj službi spasavanja Srbije, 63. Padobranskoj brigadi, 72. Jurišnoj brigadi, PTO “Kobre”, Vojnoj policiji, SAJ MUP-a Srbije, mojoj braći padobrancima i pilotima iz Slovenije. Hvala neumornim ljudima što pomažu da ponovo hodam po oblacima – kaže Faca.

Izvor: volimsrbiju.com

_______________________________________________________________________________________

Advertisements

PODACI SU SUROVI…

tamoiovde-logo

Omaž srpskim precima slavno palim u oslobodilačkim ratovima

01

Oficiri 1. bataljona II pešadijskog puka „Knjaza Mihaila“ Moravske divizije, sa komandantom bataljona potpukovnikom Vladimirom Pešićem (u sredini sedi), 29. juna 1916. Logor – Surukli

Uz nesebičnu pomoć saradnika, izložbu su pripremili kustosi istoričari – savetnici muzeja u Leskovcu Mira Ninošević i Veroljub Trajković.

Otvaranje izložbe „Jug Srbije u Velikom ratu 1915-1918“ je u 18 časova u galeriji Radio-televizije Srbije, a biće otvorena do 25. aprila.

 

Jug Srbije u Velikom ratu 1915-1918“ hronološki prikazuje period od povlačenja srpske vojske i naroda 1915/16. godine, preko uspostavljanja okupacione vojno-civilne vlasti, stradanja i deportovanja srpskog stanovništva u logore, položaja Srpske pravoslavne crkve i školstva pod okupacijom, do izbijanja Topličkog ustanka, njegovog surovog ugušenja i, na kraju – slavnog povratka u oslobođenu otadžbinu.
1

Objava ministra vojnog generala Nikole Žekova od 5. oktobra 1915. stanovništvu teritorija okupiranim od bugarske vojske

U prvi plan istaknuti su, pre svega, pojedinci, ratnici i junaci, obični srpski seljaci, zanatlije i malobrojna srpska inteligencija, koja je pokazala besprimernu požrtvovanost u odbrani otadžbine.

Izložene su pojedinačne i grupne fotografije  odlikovanih zaslužnih ratnika, običnih vojnika i dramatičnih prizora iz borbi, ratne beleške ratnika, originalna dokumentna, izveštaji, naoružanje, oprema i još mnogo toga što upečatljivo svedoči o stradanjima na jugu Srbije u Velikom ratu.

Posetioci prvi put mogu da vide fotografije koje svedoče o putu naših ratnika preko Albanije, Krfa, Soluna, Solunskog fronta i oslobađanju Srbije, potom, o svakodnevnom životu civila, žena, dece i staraca na okupiranoj teritoriji, nad kojima su Bugari počinili do tada nezapamćene zločine.

3

Na lečenju u Bizerti, ranjenici II pešadijskog puka Moravske divizije, Milunka Savić u uniformi, 1917. godine

Strah od gladi, bolesti, internacije, zatvora i raznih vrsta maltretiranja od strane okupatora, obeležio je svakodnevni život ogromne većine Srba, onih koji su ostali u okupiranoj otadžbini i na svojoj koži osećali tešku sudbinu porobljenog stanovništva.

Civilno stanovništvo je pretrpelo veliki teror, silovanja, paljenja, nabijanja na kolac…

7 (2)

„Muška Marija“ – Rajković Marija iz Leskovca, u internaciji u Pirotu, 1918.

Podaci su surovi: 1917. godine iz Moravske okupacione oblasti je internirano u bugarske logore oko 65.000 lica od 18 do 60 godina.

U ovaj broj interniranih ulazi 8.000 devojčica koje su Bugari za zlatan novac, kao roblje, prodali Turcima za njihove hareme.

Po Rajsovom tvrđenju, to su mahom bila ženska deca od deset do petnaest godina.

Od masovnih ubistava interniranih treba navesti likvidaciju jednog konvoja od oko 600 dece iz leskovačkog kraja u okolini Sofije i konvoja od 1.000 civila, 17. aprila 1917. godine, kako se navodi u izveštaju anketne komisije.

Posebno su potresne fotografije ubijenih u Surdulici i Arapovoj dolini kod Leskovca, sa unakaženim telima civila.

MUŠKA MARIJA: PISMA SOLUNSKIH BORACA…

tamoiovde-logo

HEROINA IZ VELIKOG RATA: Krijumčarila pisma  solunskih boraca

Leskovčanka Marija Rajković, koju su zbog neustrašivosti zvali Muška Marija, bila je jedina veza solunskih ratnika sa jugom Srbije. Ona je krijumčarila njihova pisma.

0fb44c0083b5da0fa861fe2fbdd1bc16

Rizikovala je svoj i živote svoje petoro dece: Muška Marija (prva sleva u donjem redu). Foto: Privatna arhiva

Žena Trajka kazandžije i majka petoro dece rizikovala je svoj i život svoje porodice i sa skromnim znanjem bugarskog i nemačkog jezika probijala se kroz barikade do Kruševca, gde je bilo sedište Crvenog krsta iz Ženeve, i u džakovima sa pasuljem i brašnom prenosila poštu.

Savremenici je opisuju kao preteču partizanskih kurira, ali i kao Čučuk Stanu, kao ženu koja je svirala duduk, pucala iz pištolja, pušila cigare i onako visoka i lepa igrala kao retko ko.

Umrla je 1938, a trag o njenim delima ostao je zapisan jedino u tadašnjem „Leskovačkom glasniku“.

20e3312f2bc4ce55722e81ab7ea0a986

Foto: Privatna arhiva

– Baka je nosila crninu do kraja života jer je žalila svog prvenca Petra koga su Bugari ubili u internaciji, ali je govorila da žali i sve pobijene Leskovčane od strane Bugara – priseća se njena unuka Marija Rajković Nanović, koja, kao i ostali potomci, živi u Beogradu.

Leskovac i jug Srbije je kao ratni plen pripao Bugarima, koji su uništavali poštu izbeglih srpskih ratnika iz Grčke, a novac prisvajali.

– Kako šest meseci nije stigao glas od ratnika, Muška Marija je odlučila da se probije do Kruševca, koji je bio pod austrougarskom okupacijom i uz poznavanje stranih jezika uspela da uspostavi kontakte. Na svakih 15 dana je donosila poštu i noću je delila po kućama. Bugari su je više puta privodili i potom presekli sve kanale – priča istoričarka Mira Ninošević.

Diplomatskim veštinama uspela je da uspostavi kontakte i sa bugarskim vojnicima, pa su oni direktno radili za nju. Bugari su te kanale otkrili, uhapsili je i internirali u Pirot gde je u zatvoru provela devet meseci i u Leskovac se vratila sa oslobodiocima.

– Niko se nikada nije setio da joj postavi ni spomen-ploču, ni penziju nije imala, a odbili su i njen zahtev da joj dodele mali plac u Sijarinskoj Banji, a posle Drugog rata je i zaboravljena – priča njena unuka.

Milica Ivanović |
Izvor:blic.rs

____________________________________________________________________________________

KUKAVICA I VUČJANKA…

tamoiovde-logoPlanina Kukavica i kanjon reke Vučjanke

Kukavica
planina-kukavicaŠumovita planina Kukavica sa kanjonom reke Vučjanke, biser je juga Srbije.

Zbog živopisne prirode i vrednih spomenika istorije ova destinacija je raj za ljubitelje prirode i veliki turistički potencijal Srbije.

Planina Kukavica se prostire na jugoistoku Srbije na levoj obali Južne Morave ,u Pčinjskom i Jablaničkom okrugu. Prema zapadu je ograničena rekom Veternicom.

43131209Spada u Rodopske planine. Kukavica je velika planina koja se nalazi severno od Vranja i južno od Leskovca i padine joj se protežu do ovih gradova. Najviši vrh je Vlajna (1442 m), a slede ga Valjovska čuka (1207 m), Tumba (1192 m), Furnište (1370 m), Tikva (1405 m), Bukovska čuka (1386 m) i Orlova čuka (1306 m).

Venac ovih vrhova, sa dolinom Goleme reke, deli planinu na dva dela – severni, strmiji, deo je bez naselja dok se na južnom, blažem, delu javljaju sela. Na južnom delu planine, iznad Vranja, uzdižu se dva vrha Oblik (1310 m) i Grot (1327 m).

80602696Zbog svojih pravilnih, kupastih, oblika ova dva vrha planine Kukavice se ponekad navode kao zasebne planine.

Na obroncima Kukavice raste i raznovrsno lekovito bilje. Mnogi poznavaoci tog dela Srbije smatraju ovu planinu pravim draguljem, a kao njenu veliku prednost ističu čist vazduh i živopisnu, netaknutu prirodu.

kukavica-e1370642649104Retka seoska naselja na padinama Kukavice sada su gotovo opustela, tek poneko domaćinstvo održalo se u ovoj planinskoj idili.

Nekada stočarski kraj, Kukavica je imala brojna pašnjake koje je, sredinom prošlog veka, vojska pošumila borom, smrčom i jelom. Tako se sada pored guste listopadne, uglavnom biukove, javljaju i delovi četinarske šume, dok su se pašnjaci zadržali samo u blizini naselja.

kukavica-2Listopadno drveće je samoniklo, dok su četinari veštački pošumljeni. Najpoznatija je zlatna bukva, koja je deo istoimenog prirodnog rezervata i ubraja se u najkvalitetnije drvo ove vrste u Srbiji.

Bogat biljni svet uslovljen je i bogatstvom vode koje na Kukavici ima na pretek. Mnoštvo izvora, potoka i rečica se spušta sa svih strana planine.“

vuc48dje-cropKanjon reke Vučjanke

„Severnom stranom planine probija se brza i bistra reka Vučjanka, koja je usekla u stenje svoj kanjon, dubok 300 metara. Njeno korito puno je vodopada, slapova i virova, od kojih su najpoznatiji Đokini virovi.

62095953Izvire na oko 1100 metara nadmorske visine, duga je 18 kilometara i, ulazeći u dolinu uliva se u reku Veternicu.

Plahovita Vučjanka prava je blagodet za ovaj kraj.

Tokom letnjih žega postaje kupalište i mnogi u njenoj hladnoj vodi pronalaze osveženje. U donjem delu toka su brojne stare vodenice, koje i danas melju žito.

14 A poseban biser čitavog kompleksa koji čine planina Kukavica i reka Vučjanka je Hidrocentrala Vučje, druga u Srbiji, sagrađena 1903. godine, koja i sada proizvodi električnu energiju.

Jedna od blagodeti reke Vučjanke je i mekoća njene vode, zbog koje je krajem 19. i početkom 20. veka ovde i začeta tekstilna industrija.

Osnivači prve fabrike tekstila u obližnjem mestu Vučju, članovi porodice Teokarević, prepoznali su prednosti vode iz te reke, zbog čije se mekoće od vune u vučjanskim pogonima dobijao štof izuzetnog kvaliteta.

90297706Porodica Teokarević izgradila je tridesetih godina prošlog veka na obroncima Kukavice, na obali Vučjanke i svoju zadužbinu – crkvu Rođenja Svetog Jovana Krstitelja. Ovaj praznik, koji se obeležava sedmog jula, ujedno je i slava Vučja.

Crkvena porta i sama varošica tog dana posebno ožive zbog brojnih gostiju koji tada pristignu iz okolnih mesta.

6Prema nekim pretpostavkama, na mestu gde je sada crkva nekada se nalazio stari hram, koji se povezuje sa junakom ovog kraja iz turskog doba, Nikolom Skobaljićem.

Po ovom junaku nazvan je i Skobaljić grad, utvrđenje s kraja 14. i početka petnaestog veka, na vrhu stenovitog grebena iznad kanjona, od koga su ostale ruševine.

kukavica6

 

Taj lokalitet, još jedna od vrednosti ovog kraja, proglašen je kulturnim dobrom.

Arheološka istraživanja na tom prostoru, vršena osamdesetih godina prošlog veka pokazala su da je lokalitet višeslojan.

Pronađeni su fragmenti grnčarije iz perioda od trećeg do prvog veka pre nove ere.

br-od1_ieaaocwaIako se sa sigurnošću ne zna kako je Kukavica dobila ime, prema jednoj legendi, naziv potiče upravo iz vremena Turaka i velikog stradanja srpske vojske u boju na Kosovu, posle koga su srpske majke, udovice, sestre dugo kukale za poginulima.“

kukavica1
Izvor:mojgradleskovac.wordpress.com

KAO DA BIOSKOPE NIKAD IMALI NISMO…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Veličanstvena i tužna istorija bioskopa u Srbiji

Samo pet i po meseci pošto je Pariz video prve pokretne slike braće Limijer, Beograd je imao priliku da upozna kinematograf i da se kao i ostatak sveta upusti u osvajanje nove atrakcije i umetnosti.

351919_Zlatan-Krst2

Prva projekcija u kafani kod Zlatnog krsta, 1896.

Po starom kalendaru 25. maja, a po novom 6. juna 1896. godine, u omiljenoj kafani kod “Zlatnog krsta”, na Terazijama, na mestu gde je do skoro u višespratnici postojao restoran “Dušanov grad”, održana je prva filmska projekcija u Beogradu.

Ipak, jedna pretpremijera održana je dan uoči ovog svečanog prikazivanja kinematografskog čuda Beogradu, koja je služila da se novinari upoznaju sa novom evropskom atrakcijom kako bi već pomenutog 25. maja (odnosno 6. juna) sve naslovne strane novina u Beogradu najavile ovaj nesvakidašnji događaj.

braca-limijer

Braća Limije

Kafana kod “Zlatnog krsta” bila je omiljeno sastajalište intelektualne elite, pesnika, slikara, u njoj su se već održavale izložbe i večernji skupovi. Filmove su na Balkan doneli Andre Kar, fotograf i Žil Žiren, mehaničar, koji su bili zastupnici braće Limijer.

Program u Beogradu, najavljen u novinama kao čudo neviđeno, bio je sličan prvoj bioskopskoj predstavi održanoj u Parizu 28. decembra 1895. godine, a između ostalih prikazani su “Ulazak voza u stanicu”, “Kupanje u moru”, “Riblja pijaca u Marselju” i “Rušenje zida”. I sam kralj Aleksandar Obrenović prisustvovao je jednoj od predstava 16. juna a program je trajao sve do 30. juna te godine.
Naredne godine, Andre Kar ponovo dolazi u Beograd, kako bi tu snimio i prve kadrove na tlu Srbije. Ovi filmovi, među kojima su bili i “Kalemegdanska šetnja”, “Tramvajska stanica na Terazijama”, “Izlazak radnika iz Fabrike duvana” i još desetak, nažalost, nisu sačuvani.
Zanimanje za filmsku umetnost u Beogradu nije jenjavalo i narednih godina Srbiju su posećivali mnogi putujući kinematografi, prikazujući filmove po iznajmljenim dvoranama i pod šatrama. Pored prikazivanja, neki su i snimali kadrove po Srbiji, ali ni oni nisu sačuvani.

Prvi Srbin koji se bavio prikazivanjem filmova bio je Stojan Nanić iz Zaječara, vlasnik “Prvog srpskog kinematografa”, koji je prikazivao filmove već od 1900. godine.

botoric

Svetozar Botorić, prvi producent filmova

Podaci iz štampe tog doba pominju i filmove “Venčanje Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin”, “Srbija” i druge, ali najstariji sačuvan film snimljen na ovom podneblju je “Krunisanje kralja Petra I u Beogradu 1904. godine”, koji je snimio Arnold Mjur Vilson, počasni konzul iz Šefilda i snimatelj Frenk Storm Moretšo. Ovaj film, osim što ima veliku istorijsku vrednost, svrstan je u najznačajnija ostvarenja s početka 20. veka u svom žanru.

Još jedan od pionira filmske umetnosti u Srbiji bio je Ernest Bošnjak, koji je počeo da prikazuje filmove od 1906. godine, a 1909. je počeo i da ih snima. On je prvi stvorio i film sa kamerom koja ima stativ sa pokretnim postoljem i time ušao u srpsku filmsku istoriju.

Svakako jedan od najpoznatijih filmskih radnika tog doba bio je i Aleksandar Lifka, vlasnik jednog od najvećih putujućih bioskopa u Evropi koji je, nastanivši se u Subotici, otvorio bioskop 1911. godine. Snimao je mnogo, ali je iz vremena pre Prvog svetskog rata sačuvan samo jedan film – “Srpsko Bogojavljenje u Subotici”.

hotelparizbotoric324523

Hotel Pariz, Svetozara Botorića

Tih godina u Srbiji su bar po jednom godišnje gostovali i najpoznatiji evropski putujući bioskopi “Narten”, “Bahmajer” i drugi a od domaćih vlasnika bioskopa najpoznatiji su bili, pored Stojana Ninića, i Milosav Nešović, Bora Jelkić i Todor Najdanović-Negotinac.
Svakako jedan od najznačajnijih preokreta dogodio se kada je prvi filmski producent na Balkanu, Svetozar Botorić, Beogradu poklonio prvi stalni bioskop, koji je otvoren u hotelu “Pariz”. Botorić je angažovao francuskog snimatelja Luja de Berija koji je snimio oko 20 repotraža, a i veći broj filmova iz Balkanskih ratova. Uz francuskog snimatelja, Botorić je angažovao i poznatog glumca i reditelja Čiča Iliju Stanojevića. Nedavno je u Filmskom arhivu u Austriji pronađen veliki deo Botorićeve zaostavštine za koji se smatralo da je zauvek izgubljen.

plakat-Karadjordje

Plakat filma Karađorđe

Među tim filmovima je pronađena su i dva filma koji se smatraju prvim srpskim igranim ostvarenjima, “Život i delo besmrtnog vožda Karađorđa”, kasnije nazvan samo “Karađorđe”, kao i “Ulrih Celjski i Vladislav Hunjadi” oba iz 1911. godine, koji je ujedno i prvi snimljeni srpski film, mada drugi prikazani, jer je prvo prikazan pomenuti “Karađorđe„.

351919_BogdanovicDjoka

Đoka Bogdanović, Kasina

Pored Botorića, filmove su od 1911. godine prikazivali i braća Savić, vlasnici Modernog bioskopa, zatim vlasnik bioskopa kasina Đoka Bogdanović od 1913. koji je angažovao ruskog snimatelja Samsona Černova. Fond Đoke Bogdanovića u najvećoj je meri sačuvan i predstavlja jedini celoviti fond srpskih filmova pre Prvog svetskog rata. Od 1913. bioskop “Kolarac” vode braća Cvetković.
Do Prvog svetskog rata u Beogradu je otvoreno 18 stalnih bioskopa, a i drugi gradovi – Novi Sad, Sombor, Smederevo, Požarevac, Šabac, Negotin, Gornji Milanovac, Leskovac, Paraćin, Prokuplje, Valjevo, Kragujevac, Subotica, Vrnjačka Banja i Jagodina dobili su svoje stalne bioskope. Prvi svetski rat prekinuo je razvoj kinematografije. Značajna snimanja tokom rata obavio je Dragiša Stojadinović, za vreme odbrane Beograda a zatim i na Solunskom frontu, zajedno sa oficirom Mihailom Mihailovićem Afrikom.

Hotel-Kasina-Hotel-Paris-i-bioskop-Beograd-1949

Hotel Kasina, Hotel Pariz i Bioskop Beograd, 1949. godine

I tokom Drugog svetskog rata bilo je značajnih snimanja i mnogo filmskih aktivnosti. Pred kraj rata, 1944. godine, pri Glavnom štabu Narodnooslobodilačke vojske je osnovana Filmska sekcija koja je predstavljala začetak organizovane kinematografske delatnosti u posleratnoj Jugoslaviji. Titovo vreme ostalo nam je u sećanju po brojnim filmskim spektaklima i susretima sa svetskim glumcima i rediteljima.

Osnovani su brojni festivali, a Beograd je sve do raspada Jugoslavije držao prvo mesto po broju filmskih umetnika, radnika, preduzeća i ostvarenja. Već 1946. godine samo u Beogradu bilo je i oko 40 bioskopa.
Danas kao da nismo nikad bioskope ni imali. Oni se gase, nestaju, čak i neki koji su proglašeni za kulturna dobra. Nova tehnologija, novi običaji gledanja filmova, piraterija, nemaština ali i nebriga i loša privatizacija, doveli su do toga da bioskopi zamiru, da se pretvaraju u kafiće, prodavnice ili da propadaju pod zubom vremena. Neki novi bioskopi niču u tržnim centrima, za nove generacije i nove filmove.

Možda će neko srećnije vreme vratiti u životi i antologijsku rečenicu iz “Maratonaca” – “ponovo radi bioskop”, do tada, ostaje nam da odemo do nekog “multipleksa”, “sinepleksa” ili da prosto, na internetu potražimo neka od novih ostvarenja filmske umetnosti.
Suzana Spasić | avantartmagazin.com/

NAJBOLJI SUVENIR SRBIJE JE IZ BORA…

TAMOiOVDE__________________________

Po odluci stručnog žirija, na Šestoj izložbi  suvenira i turističkih publikacija „Leskovac 2013“, prvo mesto u kategoriji  “suveniri “,  pripalo je Turističkoj organizaciji “Bor”, za set figurica “Dobrodošli u Bor”, autora Lenke Matić, koje simbolizuju bogatu tradiciju, multikulturalnost i gostoljubivost ovog jedinstvenog i specifičnog područja Srbije.

TamoiOvde-Suveniri-Bor-Leskovac Šesta izložba  suvenira i turističkih publikacija „Leskovac 2013“ priređena je  14. i 15. novembra u Narodnom muzeju u Leskovcu, s ciljem da se i ove, kao i prethodnih  godina, prikažu nova dostignuća u toj oblasti turističke ponude.

Na ovoj promotivno-takmičarskoj izložbi  46 izlagača iz Srbije , Bugarske i Makedonije, pokazalo je svoju ovogodišnju produkciju od više stotina suvenira, štampanih publikacija, vodiča, plakata, fotografija, upotrebnih predmeta i domaćih rukotvorina.

Pored kategorije “suveniri”,  žiri  organizotora izložbe, ocenjivao je i nagradio najbolje eksponate u  još nekoliko kategorija, imajući u vidu njihovu  autentičnost, originalnost, inovativnost, likovnost, kvalitet izrade i opšti utisak.

TamoiOvde-suveniri-ohrid-leskovac-biseriTako je titulu najbolje jednolisne turističke publikacije na ovogodišnjoj izložbi zasluženo ponela publikacija TO Loznice  “Omaž velikanima Lozinice – Miodragu Mići Popoviću i Vuku Stefanoviću Karadžiću”, a “ Nušićijada 2012”  u izdanju TOO iz Ivanjice je osvajač prve nagrade u kategoriji publikacija do 50 stranica. TOO Pirot je postala vlasnik prve nagrade za publikaciju sa više od 50 stranica, dok je za najbolji  turistički plakat proglašen “Smederevska jesen”  u izdanju Turističke Organizacije grada Smedereva.

Najbolja turistička reportažu je “Župa Aleksandrovačka” TO iz Aleksandrovca, a TOO iz Trsrenika snimila je najupečatljiviji turistički promotivni film pod nazivom „Festival ekstremnih sportova“.

 Prvo mesto u kategoriji  “upotrebni predmeti”, pripalo je TO Lebane  za komplet ručno tkanih i vezenih torbica, peškira i maramica. 

TamoiOvde-suveniri-LeskovacNajoriginalnije eksponate izložila je TO Kraljevo  – “Eko muzej Ibarske doline”,  dok je Turistička organizacija grada Kragujevca osvojila prvo mesto za setove fotografija – “Otvorena dvorišta Šumadije” i “Dečji karneval Kragujevca”.

Posebne nagrade su dodeljene OTIS Aleksinac za set stonih razglednica i TO iz Sokobanje za set reprinta sa starih razglednica.

Podsećanja radi, pored ove, na prethodnih pet izložbi u Leskovcu, Turistička organizacija “Bor” je osvojila još tri nagrade: dve za prvo i drugo mesto u kategoriji “suvenir” i nagradu za prvo mesto u kategoriji “turistički promotivni film”.

Organizator  ove dvodnevne  izložbeno- takmičarske manifestacije  bila je Turistička organizacija grada Leskovca.

Tekst&foto: Bora*S

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________


_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

//

SVUDA LEGA, NEMA DA MI BEŽI…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________________

Imadoh nedavno priliku da u Narodnoj biblioteci  Bor, upoznam  Dragana Radovića, leskovčanina,  dugogodišnjeg pregaoca u kulturi  i pisca, pa samim tim i zadovoljstvo da čujem, a ovih dana i čitam njegove stihove iz zbirke „KUPEN PETL„(pazite, nije pEtl, nego peTl!).

DSC02030Naravno, i da tom prilikom uživam u  boji, toplini i melodiji jednog od mnogobrojnih dijalekata u našem jeziku, koji predstavljaju neprocenjivo kulturološko bogatstvo Srbije.

Nije  sporna činjenica, da je svakoj državi neophodan standardizovan, službeni jezik i da je u Srbiji u jednom trenutku, kao „stvar društvenog dogovora“ , to postao „Vukov jezik“.

  No, ne treba zanemariti činjenicu, da prema nekim tvrdnjama 56% stanovništva Srbije međusobno komunicira na nekom od dijalekata, koji su izopšteni iz javne komunikacije, a neretko se, zabave naroda radi, koriste kao „posprdna rabota“.

Ali taj, „pogrešni“, nestandardni jezik ima svoja pravila. A rekoh, iznad svega, neponovljivi šarm, preciznost, melodiju i dah topline…

Bora*S

___________________________________________________________________________________________________________________________

KUPEN PETL

POSVETA:

Ne se preporučuje na maloletni, maloumni i malodušni.

( A koj normalan će čita ovoj?)

 

DSC09363KVI BAKRAČI

Oni imav, a ja samo gledam.

Na nji muka, a ja se ne brinem.

Strašna globa sa padeži sedam,

Ja sa jedan bogovski pominem.

 

Oni strevljav rod, broj i padeži,

Ja reč moju kude oću butnem.

Svuda lega, nema da mi beži,

Laka mi je ko kad vodu gutnem.

 

I kad zborim, ja ne krivim usne,

Ne razvlačim reči ko lasteži.

Reč iz mene ko iz kofu pljusne,

Kvi bakrači, kakvi pa padeži.

 

Ja si zborim južnjački i čisto

I za jezik gospodski ne marim.

S izrazi sam ko moj deda isto,

Jezik čuvam, s padež ga ne kvarim.

 

MOKA I ČUKA

Momčilu Živkoviću-Moki Dzivanu

 Vrnuja se Moka Dzivan iz kafanu

Ćeflisan ko uvek kd se vrća kasno;

Zaključava vrata s unutrašnju stranu-

Kad sat s onoj klatno jemput čuknu glasno.

 

Njegova Dzivanka iz spavaću sobu,

Navikla da spije samo s jedno oko,

Ne zna da l da zvoca il da trpi globu,

Pa pituje samo:“Kolko sata Moko?“

 

„Deset, ne li čuješ“-ko iz top vu reknu

(ona će se kači sa staroga vuka).

Kako? Ja ču sat jedamput zveknu?“

„Oćeš, majke ti ga, nulu da ti čuka!“

                    OKLEVANJE

DSC02039tMlogo mislim, odviše se kanim

I vrtim se ko vrzano kutre.

Taman rešim, onda se pišmanim-

Pa rabotu ostavljam za jutrre.

 

Cvrsto rešim-više ne se zezam,

Zorom ranom ko vampir se dignem,

Al nedospan mlogo se otezam-

Ne počinjem jer ne mog da stignem.

 

I pa mislim, faća me nesvrtka

Sebe pcujem, a svi drugi krivim

Što sam vrzan pa se vazdan trtkam,

Što ne počnem ko čovek da živim.

 

Iz momenta na rabotu ripam,

Al me strefi misao ko metak;

Što pre počnem,pre ću kraj napipam.

Sedim di sam, bar sam na početak.

 

I pa mislim, sa pamet se mučim,

I pa stojim ko vrzana vreća.

Sa moj pamet ne mog da dokučim

Da l kad počnem, il na kraj je sreća.

                POTIKAN

Koj sam,što sam, kad sam i kude sam?

Kad gu vidim, naskroz se potikam.

Samo zinem i ni zašto nesam,

Ne znam više ni kako se vikam.

 

A ona se zategla ko praćka,

I struk, i kuk, i sve voj na mesto,

Mene odma nesvest golem vaćka,

Srce drkće, trese se sve resto.

 

Frljam pogled na njojzine butke,

A pogled mi od njima odripka.

Stiskam grudi prepune sa grutke,

Srećna ruka što tej butke pipka.

 

Gledam prsa i bedra joj voj cvrsti,

Gledam što je em bela, em lepa.

Šaka buve sa nokti od prsti

Na njoj cvrsto mož da se utepa.

 

Blago mene za toj što sam smuvan

I što ne smem s nju da se navatim,

Ja sam takoj od Gospoda čuvan

Da taj merak sa glavu ne platim…

 

Ne poricam da je od sve bolja,

Da bi sas nju susrićao jutra.

Ja bi njuma podmirio spolja,

Ona bi me sjebala iznutra.

TRI PAMETA

U Leskovac jedna priča prosta

nastanula kad je sve propalo:

Srećan onaj kom je malko dosta,

Teško na tog kom je mlogo malo.

U reči starinske ovoj da se metne,

(mudar da nauči, a lud da se stidi):

Koj od lošo bega, sreću neka sretne,

Koj od arno bega, sreću da ne vidi.

Najgolemu mudros zborio je deda

dok koreše moga džandrljivog tatka:

Glavu neće digne niti će progleda

toj kog je pravila sirotinjska patka.

MEKO

Svugde kude život umešuje prsti,

kude se od ljudi pojavljuje neki,

svet se podelio na slabi i cvrsti,

sve je rastaveno na tvrdi i meki.

Kako vreme ide takoj cvrsto slabi,

jedino se život stvrdnjava do kraja.

Svaka sila na svet najposle oslabi,

pa smo ko bez dušu, bez volju, bez jaja.

Omekne ni snaga pa volimo meko.

Po meku se leju mlogo lakše rilja.

Pobolje se guta udrobeno mleko,

Od blagu se muku lakše ratosilja.

Omekšala duša, srce ko od penu,

omekšao mozak, glava s glupos puna,

Omekšalo onoj što volim kod ženu,

A i moje muško mekačko ko vuna.

Pogledam na gore, i nebo omeklo,

sprema se, široko, dušu da ni zoblje.

Pogledam na dole niz vreme proteklo-

omekla i zemlja na čaršisko groblje.

NAPOMENA:

Na ma-na ma provukle su se neke namerne greške. Zbog rimu(srok) sam se isfrljao s neki padež. Negde sam ubacio i neki pomoderan reč. Negde sam se dvoumio koj oblik da uznem, jer ne znam koj je ponepravilan.

Greške  što su namerno napravene, toj su greške.

Dragan Radović

 

SVETSKO ČUDO – ŽEZLO MOĆI…

tamoiovde-logo

ŽEZLO MOĆI 

Takozvana Turovićeva igla je mnogo više od arheološkog otkrića.

Moderna metalurgija ne poznaje tehnologiju kojom je napravljen ovaj predmet sa Hisara

1-0e4694cce4Početkom januara 2002. godine, novine su objavile gotovo neverovatnu vest: na arheološkom lokalitetu Hisar, u samom centru Leskovca, pronađena je „igla“ dugačka 64,5 santimetara stara oko 33 veka. Ova igla, još neutvrđene namene, ne bi bila toliko zanimljiva da nije napravljena od nerđajućeg čistog gvožđa, savršenijom metalurškom tehnologijom od današnje!?

Ubrzo je shvaćeno da leskovačko otkriće prevazilazi arheološka interesovanja, pa se, ubuduće, rezultati istraživanja na tzv. Turovićevoj igli neće objavljivati, jer „mogu biti od strateškog značaja za našu državu“.

Embargo na hisarsko čudo

Igla je, za sada, u jednom sefu, u Arheološkom institutu u Beogradu. Tamo nam je i pokazana, a u kabinetu dr Milorada Stojića razgovaramo o hisarskom otkriću.

Stojić kaže: „U septembru 1999. godine obavili smo mala arheološka iskopavanja na lokalitetu Hisar u Leskovcu, takoreći, u samom centru grada. Tom prilikom, pronašli smo višeslojno naselje brnjičke kulturne grupe koja se razvija od oko 1300. do 1050. godine pre naše ere. I to je bilo prvo istraženo naselje ove kulture koja je teritorijalno obuhvatala Pešter, Rašku, oblast Kosova, basen Južne Morave, Pčinjski basen, a konstatovani su prodori ove brnjičke zajednice u dolinu Strume, kao i u Trakiju. Na lokalitetu u Leskovcu, dokumentovan je celokupan razvoj ove kulture.“

Kako je nađena igla?

– Posle ovih iskopavanja, jedan od radnika, Šćepan Turović, u najdubljem delu profila je u jednoj našoj sondi, pronašao predmet od gvožđa u obliku velike igle, dužine 64,5  santimetara. Pozicija u kojoj je nađena i njena tipološka sličnost sa istovremenim bronzanim predmetima, na primer, sa iglama s lokaliteta Glasinac u istočnoj Bosni i sa Kosova, uverila nas je da je reč o autentičnom predmetu brnjičke kulturne grupe, sa samih njenih početaka, to jest, oko 1300. godine pre naše ere“, kaže dr Stojić.

Bila bi to veoma lepa vest za arheologiju, dodaje Stojić, i sve bi se, verovatno, završilo pojavom igle na naslovnoj strani nekog časopisa za arheologiju. Ali rezultati analiza koji su obavljeni u Nuklearnom institutu u Vinči i u laboratoriji smederevske železare „Sartid“, ukazale su da predmet ima „neka izuzetna svojstva“. Naime, tzv.metodom energetske disperzione iks-fluorescentne spektroskopije utvrđeno je da je „iglana činjena od čistog gvožđa, to jest, da u njoj ni u tragovima nema primesa drugih metala(!?) što je „čini izuzetnom u globalnim svetskim razmerama“. Ovo nam je, sem arheologa dr  Stojića, potvrdila i dr Mirjana Marković koja je i radila analizu igle u Vinči. Ona je, kratko i odlučno, rekla: „Makrokomponenta igle je gvožđe i nijedan drugi metal nije detektovan!“

 Poznato je da, u zemaljskim uslovima takvi predmeti od čistog gvožđa, do sada, nisu proizvedeni, bar, koliko istorija pamti?

– Da, to je tačno. Zato smo, u prvi mah, pomislili da je reč o meteoritskom gvožđu, ali ta mogućnost je odbačena, jer meteoritsko gvožđe obavezno prati nikl, a na našoj igli nikl nije registrovan! Da bismo otklonili svaku sumnju u kvalitet igle sa Hisara, posle Vinče, ponovili smo analize i u smederevskom ‘Sartidu’. U ‘Sartidu’ je analiza vršena americijumom, a u Vinči sa kadmijumom. Uobičajeno je da ovakve probe traju kratko do desetak minuta. Međutim, ova naša igla testirana je 75 000 sekundi, u prvom vinčanskom eksperimentu, a u drugom, smederevskom, 100 000 sekundi što isključuje svaku mogućnost greške, kaže Stojić.

Rendgenski snimak igle pokazuje da na njoj nema nikakvih pukotina-foto:srbinside.blog.rs

Šta je još utvrđeno?- Drugo bitno, i na prvi pogled, prepoznatljivo svojstvo igle je što na njoj nema ni utragovima korozije! Dakle, metalurzi 13. veka pre naše ere proizveli su predmet od čistog, plemenitog, dakle, i nerđajućeg gvožđa. Snimak, načinjen ultramodernim rendgenom u ‘Sartidu’, pokazuje da je predmet sačinjen od savršeno kompaktnog gvožđau kome nema ni najmanje pukotine, niti tragova korozije! Da bi se otklonila svaka sumnja o predočenoj ekspertizi, u istoj vinčanskoj aparaturi, testiran je i američki etalon gvožđa, poluga od navodno elementarnog gvožđa o čemu postoji atest na ambalaži. Analiza je, pak, pokazala da u ovom, američkom etalonu, osim gvožđa ima i drugih metala, tako da se, sada, može postaviti pitanje:

Američki etalon

Ko je kome etalon? Američki etalon leskovačkoj igli ili obrnuto? Stojić dodaje da su u toku hemijske analize koje će pokazati šta „Turovićeva igla“ osim gvožđa još sadrži, ali, bez sumnje, utvrđeno je da drugih metala u igli nema. I tu stižemo do embarga na dalje obaveštavanje javnosti o „Turovićevoj igli“. Jer, igla će biti“predmet dugoročne naučne pažnje pošto je, očigledno, da taj predmet, pored ostalog, sadrži i formulu o trajnoj zaštiti od korozije“. Identifikacija ove formule, kaže Stojić, imala bi dalekosežne ekološke posledice u najboljem smislu reči. Drugim rečima; dobilo bi se „večito“ gvožđe, to jest, nerđajuće gvožđe moglo bi, beskrajno, da se reciklira i iznova prerađuje. Time bi se znatno smanjio utrošak energije u dobijanju gvožđa koje je i dalje vodeća tehnološka sirovina i ove postindustrijske ere.

Da li je neko, već, pokušao da proizvede „večito“ gvožđe?- Poznato je da su Rusi, sedamdesetih godina, u eri sovjetske kosmičke ekspanzije, nastojali da, u vasionskim uslovima, proizvedu čisto gvožđe i bez primesa ostalih metala. Da li su u tome potpuno uspeli o tome šira naučna javnost nije upoznata, kaže Stojić. Ruski istoričar nauke dr Aleksandar Gobrovski tvrdi da je u vremenu koje savremena nauka naziva praistorijom, na Zemlji postojala visoko razvijena civilizacija koja je stradala u katastrofi kosmičkih razmera, najverovatnije, od udara komete ili meteorita o Zemlju. Ali Gobrovski tvrdi da je ta visoko razvijena civilizacija uspela da odabranim pojedincima ili grupama manje razvijenih naroda prenese deo svojih visokih znanja. I pre arheološkog čuda iz Hisara otkrivani su predmeti od čistog i nerđajućeg gvožđa za čiji nastanak i postojanje nije bilo racionalnih objašnjenja.

 Rat iz Mahabharate

Publicista Sreten Petrović podseća da na desetak kilometara južno od Delhija u Indiji, nedaleko od kule Kutab Minar, čuda arhitekture iz 13. veka, stoji džamija sagrađena jedan vek ranije. U njenom predvorju postoji stub visok 7,30 metara, a nanjemu je sanskritom ispisano sedam redova teksta koji saopštavaju da je stub, u 5. veku, podigao hindu kralj Čandra Varman. Stub je, takođe, od potpuno čistog gvožđa, a i danasna njemu nema nikakvih tragova rđe, dakle, potpuno je istih osnovnih karakteristika kao inaša igla iz Hisara.

Iako vreme od 18 vekova i prostor od nekoliko hiljada kilometara razdvajaju indijski stub od leskovačke igle, izvesno je da su napravljeni prema istim tehnološkim principima, nepoznatim savremenoj nauci.

Gobrovski nas, u knjizi „Svet u kome (ne) živimo“ ponovo podseća na drevno indijskiep Mahabharata, koji beleži: „Bleštavi projektil, sjajan kao vatra bez dima, bio je ispaljen. Mrak je pritisnuo svečetiri strane sveta… Činilo se da je Sunce sišlo sa svog puta.“ To oružje bilo je „obavijeno munjama“ i „bilo je blještavo kao 10 000 sunaca“. Zatim, „razlegao se prasak gromova, mada je nebo bilo bez oblaka, Zemlja je zadrhtala, pao je mrak, pomračilo se Sunce“. Priznaćete da liči na opis nekog vanzemaljskog, nuklearnog rada u kome je sigurno bilo u upotrebi i nerđajuće, „večno“  železo.  Zato igla iz Hisara može biti za buduću, ne samo arheološku nauku važna – fusnota. 

Božja kuća

Arheolog Stojić je, naime, već, pokušavao da odgonetne upotrebnu funkciju igle.

On kaže: „Šta pretpostaviti za simboličko značenje nerđajuće igle od čistog gvožđa iz Leskovca? Da li su tvorci ovog izuzetnog predmeta unapred odlučili da on mora da budeod čistog i uz to nerđajućeg, plemenitog gvožđa? Za kakve je potrebe izrađen? Naziv igla za ovaj i slične predmete samo je puka konvencija savremenih istraživača, koji, osim nekih krajnje uopštenih tumačenja, i ne pokušavaju da pronađu odgovor na pitanje uloge i značenja takvih predmeta čak kada imaju veoma indikativan kontekst,  kao što su, na primer, grob, kuća, jama. Još je nepodesniji naziv „ukrasna igla“. Ako neko u XIII veku pre n.e. od komada gvožđa hiljadama i hiljadama udaraca čekića iskuje predmet složenog i tipičnog oblika i naglašene veličine, koji je uz to nerđajući – nepropadajući – on svakako ne može da bude „igla“ niti „ukrasna igla“.

On može biti jedino predmet određene simboličke namene. Ne postoji način da se utvrdi njegova simbolička namena, tu čak ne pomažu ni analogije, imajući u vidu netipičnost geneze simbola. Ipak, čini se da sam oblik ovog predmeta i „čistoća“materijala od kojeg je izrađen upućuju na njegovo moguće značenje.U suštini, predmet iz Leskovca, i njemu slični, mogu se razumeti kao veoma stilizovane antropomorfne predstave: bikonična glava – kao glava čovekolikog bića, izduženo zadebljanje u obliku paralelopipeda kao telo, a ostatak predmeta istovremeno kao ruke i noge – nešto čime se neposredno deluje. Dakle, ako se ovako posmatra ovaj predmet, on može predstavljati samo znak izuzetnog dostojanstva njegovog vlasnika – statusni simbol – žezlo moći. Taj predmet istovremeno predstavlja nešto što je odmah vidljivo – određenu formu, ali u sebi nosi nešto što se ne vidi – čistoću – potpunu elementarnost i nešto što tu materiju, veoma  sklonu koroziji i brzom propadanju, čini, poput zlata, večnom i neuništivom. To što onsadrži u sebi to je božansko – neuništivo, forma predmeta je samo božja kuća u kojoj bi trebalo da se nastani božanski duh.    

Dragan Jovanović

 sr.scribd.com


***

S U D B I N E – NAŠAO „SVETSKO ČUDO“ POSTAO SOCIJALNI SLUČAJ

Čovek koji je otkrio dosad najstarije pronađeno kovano gvožđe, takozvanu Turovićevu iglu, živi od osam hiljada dinara

1607_ocp_w380_h300Leskovčanin Šćepan Turović, istraživač od nerva, zaljubljen u brdo Hisar, nedaleko od centra Leskovca, penzionerske dane najradije provodi u tom delu grada na Veternici, jer sa tog uzvišenja najbolje može da vidi leskovačku pitominu.

– Hisar je moj drugi dom. Nebrojeno dana sam proveo ovde, jer sam ne samo zaljubljen u taj ,,prirodni isečak moje tuge“, nego i neponovljivu lepotu ovoga kraja – kaže Turović koji je pre nekoliko godina stekao svetsku slavu, jer je upravo na brdu Hisar, pronašao čuvenu iglu koju je profesor dr Milorad Stojić, sa beogradskog Arheološkog fakulteta, nazvao – ,Turovićeva igla.

– Šta vredi što se moje ime sa poštovanjem izgovara širom sveta kada sam bukvalno socijalni slučaj, jer živim od sedam-osam hiljada dinara penzije. Za svoj pronalazak nisam dobio nikakvu nagradu, ali verujem da ću ove godine dobiti Oktobarsko priznanje Leskovca, jer su poznati leskovački novinari i istoričari prikupili potpise i sročili predlog – kaže Šćepan Turović, arheolog-amater, inače kuvar u penziji.

Turović nam pokazuje požutele papire i nekoliko novih pronalazaka za koje tvrdi da su takođe vredni pažnje naučnika, ali malo ko želi da čuje glas ,,leskovačkog čudaka“, zaljubljenika u tajne Hisara i njegove istorije. On dodaje da mu nije do slave, nego do pune istine o Hisaru i tajnama koje se kriju u njegovim nedrima.

Kaže da od njegovog otkrića ne bi bilo ništa da se nije zainteresovao Arheološki institut iz Beograda, odnosno Milorad Stojić, koji se dugo bavi lokalitetom Hisar. Takođe dodaje da se istraživanjem Hisara bave i drugi, ali je potrebno više upornosti i više znalaca kako bi ovo brdo dobilo pravo mesto u arheologiji.

– Gvozdenu iglu sam slučajno pronašao i, razumljivo, nisam znao njenu pravu vrednost – skromno zaključuje marljivi Šćepan.

U čemu je, u stvari, vrednost, ali i misterija „svetskog čuda“ nazvanog ,,Turovićeva igla“ i zašto je ona toliko značajna za arheologiju? Ono što se golim okom može proceniti, to je da je dugačka 64,5 centimetara, ali su naučnici posle ispitivanja utvrdili da je stara čak 33 veka. Drugi, takođe, izuzetno značajan podatak je da je napravljena od čistog gvožđa, bez ikakvih primesa drugih metala. Kojom tehnologijom ili kojim metodama izrade su se drevni kovači služili, i odakle im materijal takvih karakteristika, pitanja su na koja, za sada, nema valjanog odgovora.

Zanimljivo je reći da su ranije slični, ali od bronze pravljeni predmeti, pronađeni na lokalitetu Glasinac u Bosni. Taj pronalazak, ma koliko bio značajan, manje je fascinirao naučnike od ,,Turovićeve igle“, jer je, na primer, reč o čistoći gvožđa koje je i u današnjim uslovima tehnološkog razvoja nemoguće ostvariti.

– Pre nego što je odložena u sef Arheološkog instituta u Beogradu, ,,Turovićeva igla“ je prošla detaljna ispitivanja u Nuklearnom institutu u Vinči i laboratoriji ,,Sartida“ koja su samo potvrdila da je u pitanju izuzetno otkriće – ocena je profesora Stojića.

Do sada najstarije pronađeno kovano gvožđe potiče iz sedmog veka pre naše ere iz Male Azije, pa tako ,,Turovićeva igla“ tu granicu pomera za sedam vekova, a centar metalurške civilizacije tog doba u naše Pomoravlje. Jedno od mogućih rešenja misterije ,,Turovićeve igle“ je u tzv. ritualnom kovanju na koje se nailazi u istoriji na više mesta. U procesu kovanja, umesto vode, prilikom kaljenja koristi se krv, čak i ljudska. Postoje zapisi da je u rimskom periodu ovo rađeno i da su najbolji mačevi iskivani korišćenjem krvi robova!

foto:juznasrbija.info-Hisar

Intenzivna istraživanja Hisara, brda nedaleko od centra Leskovca, pod rukovodstvom profesora Stojića, biće nastavljena. Proteklih godina, posebnu pažnju stručnjaka privukao je pronalazak zida iz rimskog perioda. Rimski bedem je ukopan u praistorijsku fortifikaciju iz 14. veka pre nove ere. Pronađeni su i zanimljivi fragmenti živopisa, što navodi na zaključak da su ovi zidovi pripadali nekom sakralnom kompleksu.  Posebno vredi pomenuti da je pronađena jedna zatvorena celina u kojoj je bilo dosta predmeta među kojima i divan srebrni novac Stefana Lazarevića. Na Hisaru je pronađena i topionica metala iz vizantijskog perioda, što ukazuje da se ovde neprestano odvijala metalurgija gvožđa od 14. veka pre do 14. veka nove ere. Obimni radovi su poslednjih godina obavljeni na dva lokaliteta – na mestu gde je pronađen centar crne metalurgije i na samom platou na površini od 250 kvadratnih metara.

Cilj kompletnog uređenja Hisara, koje bi trebalo da se obavi narednih godina, podrazumeva ne samo dalje arheološko ispitivanje, nego i uređenje ovog zanimljivog prostora. Po zamisli projektanata, najznačajniji objekat će biti specijalizovani muzej metalurgije gvožđa u kome će se nalaziti posebna radionica za konzervaciju predmeta.

– Kada se to dogodilo svi ćemo biti ponosni, a ubeđen sam da Hisar zaslužuje pažnju svih nas – kaže Šćepan Turović, arheolog-istraživač iz Leskovca.

Metalurgija od pre nove ere

Na Hisaru je pronađena i topionica metala iz vizantijskog perioda, što ukazuje da se ovde neprestano odvijala metalurgija gvožđa od 14. veka pre do 14. veka nove ere.   

Autor: Danilo Kocić /www.danas.rs/

_____________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

LENKINE „PTICE“ DOLETELE DO DRUGOG MESTA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Suvenir  „Ptice“ borskog autora  Lenke Matić, doneo je 2. mesto u kategoriji  „Suvenir“ Turističkoj organizaciji „Bor“ na 4. Izložbi suvenira i turističkih publikacija „Leskovac 2011“.

Izložbu je organizovala Turistička organizacija grada Leskovca  10. i 11. novembra 2011. godine a održana je u Leskovačkom kulturnom centru.

 Manifestacija  ima takmičarski karakter i ove godine je okupila 36 turističkih organizacija iz gradova i opština u Srbiji, koje su se nadmetale u još 7 kategorija.

 

Po odluci stručnog žirija redosled nagrađenih u pomenutoj kategoriji  izgledao je ovako:

1. nagrada: Flaša sa znakom Crvenokose boginje -Turistička organizacija opštine Odžaci

2. nagrada: Ptice za olovke– Turistička organizacija Bor

3. nagrada: Konstantin Veliki – Turistička organizacija grada Niša

Podsećanja radi, Lenkin  suvenir „Rudar“ , bio je prošlogodišnji  pobednik ove manifestacije.

Autor: Bora Stanković

MOJE VREME U CARIČINOM GRADU…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________

IUSTINIANA PRIMA

Caričin Grad je danas izvanredan spomenik antičkog urbanizma i arhitekture. Svojevremeno, dok je „živeo“,  predstavljao je jedan od najznačajnijih vizantijskih gradova u unutrašnjosti Balkanskog poluostrva.

Podigao ga je imperator Justinijan I u VI veku, u blizini mesta svog rođenja-Taurisijuma.

Izgrađen kao potpuno nov grad, impozantan po površini, predstavljao je izuzetnu urbanu i retku pojavu na Balkanu.

Grad se nalazio u ondašnjoj provinciji  Sredozemna Dakija, blizu granice sa Dardanijom u neposrednoj blizini Naisusa.

Danas je to južna Srbija, 29 km. zapadno od Leskovca u blizini Lebana (9 km) kod sela Prekopčelice.

Leži na zaravni i blagim padinama koje se spuštaju od planine Radan ka leskovačkoj kotlini.

Zanimljivo, da je grad podignut tada, a i danas se nalazi prilično udaljeno od glavnih putnih tokova, što  može može biti dokaz, da za podizanje grada baš ovde i nije bilo naročitog povoda, osim želje Justinijanove da na ovakav način ovekoveči mesto svog rođenja.

Iustiniana Prima je predstavljala veličanstveno sedište episkopije sa jurisdikcijom nad severnom Ilirikom. Relevantni dokazi  za ovu tvrdnju su episkopska bazilika na akropoli i otkrivenih još devet bazilika.

Ceo grad je opasan zidinama, a urbano jezgro sačinjeno je od tri celine: Akropolja, Gornjeg i Donjeg grada na koji se nadovezuje široko podgrađe.

Akropolj dominira na najvišem platou , nepravilnog je, poligonalnog oblika, dimenzija 100×100 m. Ispod njega u širokom luku leži Gornji grad, a na njegov južni deo naslanja se nova celina- Donji grad.

Uži, utvrđeni deo grada bio je površine oko 10 hektara, dok se podgrađe prostiralo na znatno većoj površini.

Ako se, po rečima stručnjaka, pogleda urbanistička shema, sa Akropoljem, centralnim trgom i nizom ulica, Caričin grad predstavlja tip naselja građen po uzoru na istočne gradove, dok projektovani blokovi, kojima su rešeni unutrašnji prostori  u stilu su rimske tradicije.

Zaista je neophodno još puno prostora i  stručnog znanja da bi se u potpunosti dočarao, kako već rekoh, ovaj vanredni spomenik  kasnoantičke civilizacije, koji je živeo od 530. do 615. godine.

Dodamo li tome otkrivene fortifikacije i druge građevine u samom gradu i njegovoj neposrednoj blizini, eto nam blistavog i važnog svedočanstva o organizaciji društva, duhovnom životu, graditeljskom umeću i stremljenima ondašnjih žitelja Caričinog grada.   

 Oktobar, 2011.      

Tekst i foto: Bora Stanković

I ORGINALNO I KREATIVNO…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Nastavi li ovako Lenka Matić, „okupiraće“ mi i TAMO i OVDE. 

I neka. Žena talentovana,  keativna…  i –  tačka.

Naime, još  je njena izložba „Mačkasto“ u trendu, a evo u četvtak, 25.novembra na 3. Izložbi suvenira i turističkih publikacija, koja je organizovana u Leskovcu, njena umetnička kreacija suvenira „Borski rudar“ proglašena je za „najorginalniji suvenir“. I to ubedljivo u konkurenciji više od 300 suvenira iz Srbije i Makedonije.

Velike zasluge za ovaj uspeh pripadaju i Turističkoj organizaciji „Bor“ koja je kao oficijelni izlagač na pomenutoj izložbi, prepozala vrednost „Rudara“ i delegirala ga kao svog predstavnika.

baner-to-borJoš jedno izuzetno priznanje sa ove izložbe pripalo je borskoj Turističkoj organizaciji. U kategoriji „Promotivni turistički film“, osvojena je specijalna nagrada za „doprinos u kreativnosti“. Ovo je zaslužila zaista fantastična filmska priča  „Zelena magija istočne Srbije“, koju su  zajednički uradili JP ŠRIF Bor i TO „Bor“. Vredno je pomenuti i ko su zaslužni „kreativci“ ovog filma, koji razbija stereotipnu sliku o Boru i njegovoj okolini. To su novinar Zlatja Marković, snimatelj Bajram Salijević i moja malenkost.

Autor:Bora Stanković

_____________________________________________________________________________________________________