MESTO GDE JE ROĐENA CIVILIZACIJA…

Đerdapska klisura, mesto gde je rođena civilizacija

Blago Đerdapske klisure, najdužeg evropskog kanjona, prepoznato je svuda u svetu, a baš na ovom mestu je pre oko 9.000 godina stvoreno prvo uređeno urbano naselje i počelo računanje vremena.

Foto: Profimedia

Lepenski vir je deo Đerdapa, najduže klisure Evrope, gde je pre oko 9.000 godina začeta moderna civilizacija. Na krečnjačkoj padini nasuprot monumentalnoj steni Treskavac, stvoreno je prvo uređeno urbano naselje sveta.

Kraj dunavskog vira, bogatog ribom, lovci sakupljači više nisu imali potrebe da lutaju u potrazi za hranom, koju im je reka izdašno pružala.

Tako im je ostalo dovoljno vremena da postanu prvo ljudsko društvo u kome je obavljena podela rada, pa je neko gradio kolibe, neko pripitomljavao prve životinje, a prvi baštovani sveta su otkrivali kako se gaje jestive biljke.

Ipak, najveća revolucija koju je doneo Lepenski vir je stvaranje prve monumentalne umetnosti i početak računanja vremena. Pleme Lepenaca je hranilo i čuvalo svoje vajare zbog njihovog čudesnog talenta da u velike kamene oblutke uklešu ribolike likove, možda božanstva životodavnog Dunava.

Ta vajarska dela s tajanstvenim licima i rekonstrukcija naselja Lepenaca mogu se videti u Muzeju Lepenski vir, koji posetiocima prikazuje i izuzetan film o tome kako je ovu veliku civilizaciju otkrio akademik Dragoslav Srejović tokom izgradnje Hidroelektrane „Đerdap“.

Ipak, da bi se shvatilo zašto se baš ovde desila neolitska revolucija, potrebno je prošetati okolnom riznicom jedinstvene prirodne baštine.

Gledajući iz Lepenskog vira, pogled kao magnet privlači moćni vrh Treskavac s rumunske strane, koji se odvajkada u narodu koristi kao svojevrstan kalendarski instrument.

Istraživači, arhitekta Hristivoje Pavlović i dr Aleksandra Bajić su krenuli tragom lokalnog predanja da se na letnju dugodnevicu sunce dva puta rađa na Lepenskom viru.

U praskozorje prvi sunčev zrak kao snop reflektora nakratko blesne kraj levog boka Treskavca, a zatim klisura ponovo utone u sumrak.

Sunčevi zraci iza brda potom prave oreol oko njegovog tamnog trougla, a vrhunac prirodnog spektakla je kad sunčev krug skače tačno na vrh Treskavca gde zasija kao ogromno oko.

Posle objavljivanja ove priče, u javnosti je već počelo formiranje turističkih grupa koje žele da dođu i posmatraju ovaj fenomen, pa će Treskavac verovatno postati „srpski Stounhendž“.

Stena Sokolovac

Neposredno uz Lepenski vir počinje kratka i živopisna klisurica Boljetinske reke, koja u raznobojnim slojevima, nalik na parče torte visoko pedesetak metara, prikazuje istoriju planete. Put uz brdo, kroz prozračnu šumu i bistre penušave potoke vodi ka vidikovcima zbog kojih je Nacionalni park „Đerdap“ bez premca u Evropi, a stena Sokolovac omiljeno mesto izletnika.

Izvor: nationalgeographic.rs/11. 04. 2016.

ODMOR ZA DUŠU I TELO…

 

Nacionalni parkovi Srbije

Sezona godišnjih odmora polako se zahuktava, želja da se rasprostre peškir na plaži nekog egzotičnog mesta sve je veća i veća. Teško je pronaći osobu koja uzavreli asfalt ne želi da na nekoliko dana zameni peščanom plažom.

Ali, pre nego što spakujete svoju lepršavu omiljenu garderobu i krenete put mesta koje ste ove godine izabrali za svoj odmor, opustite se u nekom od ukupno pet nacionalnih parkova Srbije. Ako do sada niste obišli nijedan od njih, sada je pravo vreme da jedan vikend provedete u njihovoj očuvanoj prirodi, jer su pravo mesto za odmor duše i tela.

Nacionalni park Đerdap

Nacionalni park Đerdap, Đerdapska klisura foto: Bortescristian/flickr.com

Đerdap je najveći nacionalni park Srbije, osnovan 1974. godine. Prostire se na površini od 63.608 ha, a zaštitnom zonom obuhvaćeno je 93.968 ha. Ono čime Đerdap osvaja jesu prirodna bogatstva, kanjoni, uvale, veličanstvena Đerdapska klisura, ali i jedinstven istorijski razvoj.

Šumovitost parka, od 64 %, doprinosi bogatoj flori i fauni: preko 1100 biljnih vrsta uspeva na njegovoj teritoriji, na krečnjačkim liticama nalaze se retke biljke, Dunav je bogat retkim ribama, a od životinja mogu se sresti medved, ris, vuk, šakal…

Zbog dobrog geografskog položaja, Đerdapa je oduvek bilo povoljno mesto za život, o čemu svedoče kulturno-istorijski spomenici i arheološki nalazi: Lepenski vir, Golubački grad, očuvani primeri narodne srpske arhitekture. Nacionalni park Đerdap nalazi se u severoistočnom delu Srbije, najbliži mu je grad Donji Milanovac.

Nacionalni park Fruška gora

Nacionalni park Fruška gora ima specifičnu floru i faunu foto: D. Bosnić

Fruška gora prostire se na površini od 25.525 ha; poznata je i kao „Srpska Sveta gora“, jer se na njoj nalazi 16 manastira, čija je uloga bila, i još uvek je, razvoj i očuvanje kulture, pismenosti i duhovnosti srpskog naroda.

Predivni pejzaži, bogatstvo prirodnih resursa, listopadne šume, vinogradi i voćnjaci, čine Frušku goru idealnim mesto za odmor i rekreaciju.

Fruška gora ima specifičnu floru i faunu: ovde raste preko 1500 različitih biljnih vrsta, živi 23 vrsta vodozemaca i gmizavaca, preko 60 vrsta sisara i oko 200 vrsta ptica. Kao nacionalni park Fruška gora je osnovana 1960. godine, nalazi se u Vojvodini, najbliži grad joj je Novi Sad.

Nacionalni park Kopaonik 

Nacionalni park Kopaonik obiluje prirodnim bogatstvom foto: misskukoljac/flickr.com

Kopaonik je najveći planinski masiv u Srbiji, zbog čega ga turisti najradije posećuju u periodu zimskih meseci. Tada se na Kopaoniku uvek traži mesto više. Međutim, Kopaonik je idealno mesto za odmor tokom cele godine, i to zbog svog velikog prirodnog bogatstva, prijatne klime i temperature, i skoro 200 sunčanih dana godišnje, zbog čega je dobio nadimak „Sunčana planina“.

Kaopaonik je kao nacionalni park osnovan 1981. godine; prostire se na površini od 11.810 ha, a pod posebnom zaštitiom je 698 ha. Zbog velikog broja endemičnih vrsta, Kopaonik važi za jedan od najznačajnijih centara biodiverziteta endemične flore Srbije. Kopaonik se nalazi u centralnom delu Srbije, najbliži grad mu je Raška.

Nacionalni park Šar-planina

Nacionalni park Šar-planina je planinski masiv dug 85 km foto: D. Bosnić

Šar-planina je planinski masiv dug 85 km, ima preko 100 vrhova iznad 2000 m i oko 30 vrhova koji prelaze 2500 m.

Na površini od 39.000 ha, nalaze se očuvane šume molike i munike, lednički cirkovi, klisure, kanjoni, reke, potoci… Šar-planina je najbogatije područje Evrope, jer sa 147 vrsta leptira i preko 200 vrsta ptica, ona je stecište 60 % ornitofaune Srbije.

Ali, Šar-planina bogata je i kulturno-istorijskim nasleđem: ovde se nalaze 34 srednjovekovne crkve i manastiri. Šar-planina je osnovana 1986. godine, nalazi se na Kosovu i Metohiji, najbliži grad joj je Prizren.

Nacionalni park Tara

Nacionalni park Tara je izuzetno florističko područje u Srbiji foto: D. Bosnić

Najpopularnija atrakcija veličanstveng nacionalnog parka Tara je Pančićeva omorika, naijnteresantniji endemoreliktni predstavnik.

Zbog povoljnih prirodnih uslova, mnoge reliktne i retke biljne vrste uspele su ovde; na širem području parka raste preko 1100 biljnih vrsta, zbog čega je Tara izuzetno florističko područje u Srbiji, ali i u Evropi i svetu.

Ništa manje bogat nije ni životinjski svet, registrovano je 53 vrsta sisara, 153 vrsta ptica, a pod posebnom zaštitom su medved, divokoza i srna. Na Tari se od kulturno-istorijskog nasleđa nalaze dva utvrđena nepokretna dobra: manastir Rača i lokalitet „Mramorje“.

Nacionalni park Tara osnovan je 1981. godine, nalazi se u zapadnom delu Srbije, najbliži grad joj je Bajina Bašta.
I. Zdravković | Foto: D. Bosnić, flickr.com

Izvor:superodmor.rs

_____________________________________________________________________________________

MOJE VREME TAMO…

ISKUSTVA PROŠLOSTI – PORUKE BUDUĆNOSTI…

TAMOiOVDE______________________________________________________

Arheološka iskustva i antropološke poruke Dragoslava Srejovića

Godina 1931. zabeležena je u istoriji arheologije po nizu značajnih događaja: Artur Evans je otkrio kraljevski grob blizu Knososa; iskopavani su kraljevski grobovi u Uru; otkriveno je patricijsko blago u Pompejima; istraživani su Jerihon i Lemnos; nađeni su najstariji grčki mozaici u Korintu; nastavljena su iskopavanja u Ras Šamri, a u Kragujevcu je rođen Dragoslav Srejović.

Nekoliko Srejovićevih senzacionalnih otkrića prenele su skoro sve svetske agencije: Lepenski Vir, arhivolta sa natpisom Felix Romuliana, carski mauzoleji i 99 zlatnika na Maguri kod Gamzigrada, Galerijev porfirni portret, zlatni nakit u Šarkamenu. Krajem 1996. godine svetske agencije i arheološki časopisi objavili su tužnu vest: umro je Dragoslav Srejović.

Zašto je Srejović bio poznat i cenjen kao jedan od najvećih arheologa današnjice? Odgovor na to pitanje delom je sadržan i u ovoj knjizi. U Srejoviću su se skladno slili: radoznalost naučnika, oko istoričara umetnosti, dar istoričara, nadahnuće esejiste, intuicija pronalazača.

On je bio veliki arheolog ne samo zbog velikih otkrića, već isto tako i zbog manjih otkrića ali njihovih izvanrednih opisa i tumačenja. O svom doprinosu arheologiji Srejović je rekao: „Doprineo sam nauci čini mi se i na taj način što sam modernizovao praistorijsku arheologiju koja je u našoj sredini a i u svetu bila prevashodno komparativistička nauka. Pokušao sam da iza mrtvih predmeta vidim ljude i dinamične događaje. Na taj način sam anticipirao neku buduću arheologiju koja bi bila nekakva poetska antropologija. Mislim da će taj deo, koji je sadržan u mom opusu, ostati za budućnost, kao neka klica.

Kad se pitam šta najviše cenim u svom delu, mislim da je to deo kojim se približavam filozofiji istorije. Mislim da je to nešto čemu će težiti u budućnosti sve nauke. Ono što je egzaktno, ono što se može proveriti ogledom, daleko je od toga da bude istinito. Istine se nalaze iza stvari, a ne u stvarima“ (Flogiston, br. 2, 1995, str. 153).

Ime Dragoslava Srejovića mnogima je poznato po mezolitskim i kasnoantičkim otkrićima i studijama. Između Lepenskog Vira i Gamzigrada, dva vrhunca ljudske civilizacije, prošlo je više hiljada godina, i nemirnih i spokojnih, i stvaralačkih i rušilačkih, i bezimenih ljudi i velikih vladara. Radoznalost je Srejovića navodila i na neolitsku umetnost i religiju, eneolitske lokalitete, nalaze iz bronzanog i gvozdenog doba, a onda preko antike dovela do ranovizantijskog perioda. Kakva je to Arijadnina nit koja mu je pomagala da se snađe u lavirintu praistorijskih i ranoistorijskih epoha, u poharanom muzeju ljudske delatnosti i kreativnosti tokom više hiljada godina, u kome su se vreme i ljudsko zlo utrkivali ko će više i bolje uništiti ono što su generacije s mukom ili radošću stvarale? Odgovor nije nimalo jednostavan.

Počnimo od Srejovićevog porekla i detinjstva – od trgovačke, patrijarhalne porodice u kojoj se znao red, poštovao rad i nalazilo vreme za knjigu i druge duhovne vrednosti. A onda oktobar 1941. godine u Kragujevcu, koji će u Srejoviću, tada dečaku a kasnije kao zrelom čoveku, ostaviti duboki trag, antropološki bol i osećaj poraženog humanizma. Zatim dolazi bolest koja će, poput velike stene što reci menja tok, promeniti životni tok Srejovića. A sve to vreme – knjiga, muzika, bioskop, pozorište – želja da se nauči mnogo raznovrsnih stvari, da se shvati svet. Studije arheologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu kod čuvenog profesora Miloja Vasića još više će uticati na Srejovića da se potpuno i predano posveti nauci. I kao da je profesor predao štafetnu palicu arheologije svome učeniku. Može se slobodno reći da su upravo njih dvojica i obeležila srpsku arheologiju XX veka. Period od diplomiranja do postavljanja za asistenta (od 1954. do 1958. godine).

Srejović koristi za proširenje svog znanja, učestvuje u arheološkim iskopavanjima i objavljuje nekoliko zapaženih članaka sa različitom tematikom. Od 1958. godine počinje blistava arheološka karijera: veliki broj arheoloških lokaliteta od paleolita do kasne antike, studije i članci, senzacionalna otkrića, arheološke izložbe. Skoro svaka nova knjiga iz istorije, psihologije, filozofije, sociologije, istorije umetnosti, etnologije, religije, a posebno, razume se, iz književnosti, zaokupljala je njegovu pažnju i njegovo vreme.

Ni danas mi nije potpuno jasno kad je stizao sve to da pročita, apsorbuje i ugradi u svoju misao, a da nije propustio ni pozorišne i operske predstave, balet, filmove a ni značajne izložbe.

Tako je rasla Srejovićeva intelektualna i duhovna piramida koja je, nažalost, ostala nezavršena u odnosu na to kako je on zamislio. Posmatrao sam ga godinama izbliza, bio svedok i učesnik u mnogim situacijama, ali mi je ostalo čuđenje: kakva neverovatna lakoća velikana, kakva skromnost, kakva mudrost!
Srejović je celog života proučavao prošlost: „…tu prošlost koja ne umire, od koje se nikad nismo razdvajali i za koju nismo znali daje nosimo u sebi…“ (.Balkanski istočnici Milana Budimira, 1979, str. 21).

On nije tretirao arheologiju kao nauku o starinama već kao nauku o čoveku stvaraocu, pa se zbog toga i njegova interesovanja za čoveka pružaju u raznim pravcima.
Iskopavajući na velikom broju arheoloških lokaliteta, on je nailazio na brojne tragove minulih civilizacija i varvarskih najezdi, na stvaranje i razaranje, na smisao i besmisao. to mu je pomoglo da duboko razume šta je život i šta je pojedinac u ljudskoj populaciji i istoriji. Srejović nije bio nikada pesimista nego mudar čovek. Arheologija mu je podarila mudrost kojom je on neštedimice zračio oko sebe.

Široka kultura je omogućila Srejoviću da potpuno shvati arheologiju i arheološko vreme, a arheologija mu je uzvratila plemenitim darom da razume i ovlada svojim ovozemaljskim vremenom.
Govorio je da ne treba u životu sve videti ni saznati, a niti žaliti za tim – čovek mora da postavi svoje granice.

Najveće antropološke istine do kojih je Srejović decenijama dolazio, on nije izrekao, jer nije stigao. A one, koliko mije pričao, nisu prijatne ljudskom uhu. Međutim, zbog tih i takvih saznanja on nije bio mizantrop.
Naprotiv, smatrao je da je čovek jadno i slabo biće i da mu treba, kad god je to mogućno pomoći.
I kao što je umeo da u obilju arheoloških informacija odabere samo one važne, tako je i u svakodnevnom životu umeo da svet i ljude posmatra posebnom arheološkom optikom i tumači ono što se zbiva oko nas i sa nama. I zato se za njega može reći daje bio Felix Srejović.

U tekstu „Iskustva prošlosti – poruke budućnosti„, kojim se ova knjiga završava a koji ujedno predstavlja i jedan od poslednjih tekstova koji je Srejović napisao, stoji nimalo ružičasta prognoza budućnosti čovečanstva: „...čovek će ostati onakav kakav je danas, a kakav je bio i u prošlosti: biće nagona i instikta, u većoj ili manjoj meri divlje, spremno na sve kad je u pitanju njegova egzistencija. Nikada se neće ostvariti njegovi snovi o slobodi, pravdi i jednakosti, nikada neće postojati jedan stil života Jedan način mišljenja i ponašanja, vere ili ideologija podjednako dobrih za sve pojedince, zajednice, narode i čovečanstvo u celini… Na sreću, ljudi će, kao i do sada, voleti i mrzeti, rađati se i umirati, ratovati i miriti se. Pokazaće se kao što je prošlost mnogo puta potvrdila, da se svaki usrećitelj ljudi pre ili posle preobražava u njihovog najvećeg unesrećitelja, da su sve ideologije više porušile nego što su izgradile, da moramo nazadovati da bi smo napredovali i razarati da bi smo iznova gradili. To su poruke prošlosti za našu sutrašnjicu, a i za našu dalju budućnost„.
Iako je istorija bila učiteljica arheologiji, Srejović je jedan od retkih ljudi koji su iz arheologije prešli u istoriju. 

I sada je on istorijski arheolog čije će delo proučavati i arheolozi i istoričari.

Vidojko Jović 

Izvor: rastko.rs

---

---

NAJSTARIJA ARHITEKTURA NA TLU EVROPE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

LEPENSKI VIR

Najstarija arhitektura na tlu Evrope stvara se u periodu od 7000- 6000 p.n.e  na desnoj obali Dunava ( Đerdapska klisura)

Ova arhitektura nema paralele sa nekom drugom kulturom i smatara se samostalnom tvorevinom. 

Dok su ostali ljudi živeli po pećinama u Lepenskom Viru prave se kuće sa osnovom u  obliku zarubljenog kružnog isečka pod uglom od 60 °.

Pod je od zbijenog, zalivenog krečnjaka a preko drvenih nosača  postavljao se krov u obliku presečenog levka ili dvovodni u obliku poliedra.

Očito je da su poznavali neka matematička pravila, jer je unutar osnove izvršena podela prostora po trougaonom modulu. Radi veće iskorišćenosti prostora, jednakostranični trougao je na začelju skraćen za četvrtinu a na pročelju povećan sa kružnim lukom.

Enterijer je takođe bitan: ukošeni kameni pragovi, zatim sledi pravougaono ognjište i tamo gde bi bio centar trougla postavljao se loptasti kameni žrtvenik i skulpture isklesane od oblutaka. Primetićemo da cela ova kompozicija podseća na stilizovanu ljudsku figuru.

Forma kuće je predmet pretpostavki i njih ima  više.

Arhitekta Voja Dević ( Novi Sad) pretpostavlja da noseća konstrukcija ima oblik rbljeg skeleta,  Drveni nosači ( kosti konstrukcije) povezani su šibljem koje formira mrežu na koju se odozgo lepio glineni materijal.

Unutar kuće postavljena je vertikala koja osim praktične uloge ima i  simboličku jer spaja kosmos sa zemljom.

Arhitekta Hristivoje Pavlović ( Beograd ) ima više poverenja u graditeljske sposobnosti Lepenaca pa je njegova forma kuće modernija sa više unutrašnjeg prostora.

On smatra da su Lepenci živeli u ekološkim pećinama (kućama) sa samonosećom kupolastom konstrukcijom. Ni sve kuće u Lepenskom Viru nisu bile iste veličine, pa ovaj model odgovara kućama većih gabarita gde su pojedini konstruktivni delovi morali da se nadovezuju i preklapaju.

Ima i onih koji smatraju da lepenske kuće imaju  šatorast oblik na dve vode ali takvu formu su koristili nomadi a ne narodi koji su skoro 2000 godina živeli na jednom mestu.

Sve kuće su oko ognjišta imale kamene znake u obliku:

Začetak pismenosti?

Kuće u Lepenskom Viru pored funkcije stanovanja bila su i mesta magijsko- religijskog delovanja. Oko ognjišta su se nalazile skulpture rađene od peščara koje imaju apstraktne forme sa izraženim ljudskim ili ribolikim glavama. Ovo su , u istoriji umetnosti, najstarije skulpture i prikaz su mita o nastanku živih bića ili ljudi iz vode.

Taj mit imao je svoje uporište i kasnije, npr. filozof  Anaksimandar je propovedao da su ljudi prvobitno nalikovali na ribe tj. da su nastali iz jednog ribolikog bića.

Ista šema kuće se prenosi na celo naselje koje takođe ima oblik zarubljenog kružnog isečka. Široka pročelja kuća okrenuta su prema Dunavu, a uska začelja skoro urastaju u brdovit teren. Lepezasto postavljeni objekti koji se maksimalno otvaraju prema suncu i svetlosti, dobar su predlog i za moderniju arhitekturu.

Ako se pitate, da li postoji veza između ove najstarije civilizacije u Evropi i nas, odgovor je – potvrdan.

Ako mi ne verujete pogledajte ovaj video :

Izvor: nadgradnja.wordpress.com

PRETPRAZNIČNO PULSIRANJE…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________

Na samom kraju kalendarske godine, obično se sumiraju rezultati planiranog i ostvarenog na svim poljima. Moguće je bilo da i OVDE načinim   neku vrstu analize na tu temu, no učinilo mi se svrsishodnijim, da  učinim drugačiji korak.

„Ptice LM“-foto Bora*S

 Novogodišnji i Božićni praznici su posebna prilika za putovanja.

Novogodišnja noć je sinonim za  provod, uživanje i ispunjenje mnogih želja.

Dani, koji su ovim povodom za većinu „androida“ globalnog nam sela, oslobođeni poslovnih i drugih obaveza, prilika su za provod, ali i predah i odmor.

Za periodični remont ili tek, osveženje boja duša i tela.

Neki  pokazatelji govore da će najveći broj srpskih vlasnika novčanica, kartica, stila i ukusa, hoću reći turista, koji putuju za praznike, godinu 2013.  dočekati u nekoj od evropskih metropola.

No, zašto ne priuštiti sebi upoznavanje i nekih novih, OVDE predela, ljudi, gastronomskih specijaliteta, običaja….

U istočnoj Srbiji, na primer.

Neka to bude neki od zaista lepih prirodnih ambijenata i sasvim pristojnih objekata na Staroj planini, Borskom jezeru, Rtnju, Brestovačkoj ili Gamzigradskoj banji, na Dunavu, pokraj Vrela Mlave… Ili u nekom od gradskih hotela, restorana, klubova Zaječara, Majdanpeka, Bora, Knjaževca, Negotina, Pirota, Žagubice, Kladova…

Donji Milanovac-foto Bora*S

Hotel”Lepenski vir” u Donjem Milanovcu je pripremio višednevne zanimljive aranžmane, koji pored svečane novogodišnje večere, uključuju i niz dodatnih sadržaja i aktivnosti.Turisti će, ako se odluče za ovaj hotel na obali Dunava, izdvojiti 140 eura po osobi u ½ sobi za dvodnevni, 155 eura za trodnevni, dok će ih četvorodnevni aranžman stajati 170 eura.

Stara planina-foto Bora*S 

 Etno-Centar „Balašević“ u prelepom ambijentu podno planine Rtanj, pripremio je ponudu za svačiji džep i raspoloživo vreme. Sam doček, sa svečanom večerom goste će  stajati 4.000 dinara, a u ponudi su dvodnevni i trodnevni aranžmani.

Ljubitelji planina i zimskih sportova imaju mogućnost da novogodišnje praznike provedu na Staroj planini u hotelu „Falkensteiner-Stara planina“, koji je svoju ponudu koncipirao na ponudi četvoro i sedmodnevnih aranžmana, dok je u hotelu „ Babin Zub“ na istoj planini moguće, pored višednevnih aranžmana, odabrati samo veče za doček po ceni od 4.000 dinara.

U banjama istočne Srbije, uvažavajući tradiciju ispraćanja godine- Starice i svečanog dočeka Nove, pažljivo su pripremljeni novogodišnji aranžamani.

Brestovačka banja-foto Bora*S

U Brestovačkoj banji kod Bora goste spremno očekuju „RTB Klub“, koji inače pruža usluge visokog kvaliteta a za ovu priliku potencijalni gosti se mogu opredeliti između  samo novogodišnjeg dočeka, za koji će izdvojiti 3.800 dinara ili jednodnevnog i dvodnevnog aranžmana   i „Srpska kruna“ u kojoj će provod u novogodišnjoj noći gosti platiti 3.500dinara.

Po istoj ceni prvi susret sa godinom Novom  možete doživeti i u hotelu „Kastrum“ u Gamzigradskoj banji.

Hotel na Borskom jezeru-foto Bora*S

 Nedavno renoviran i za turiste otvoren hotel „Jezero“ na Borskom jezeru nudi dva  puna pansiona, plus dve svečane večere (doček i repriza) za 130 eura u ½ sobi po osobi.

 U Restoranu “ Vrelo Mlave” u Žagubici  pripremili  su za ovu priliku bogat meni sa redovnom (tako kažu) Homoljskom kuhinjom, tri  pića i kafa, naravno, muzika uživo, pride-lutrija, po ceni od 3.500 dinara. Ako odlučite da posle provoda, sa Novom ovde prenoćite a potom i doručkujete, može. Sve zajedno staje 4.500 dinara po osobi.

Odazovete li se pak na  „Zov Homolja” restorana u Milanovcu ( blizu Krupajskog vrela) koji može da ugosti  80 osoba, za 25 eura, vam garantuju dobar provod i bogat meni: aperitiv, predjelo, mešana salata, rolovani batak, ražnjić, punjena bela vešalica, desert. U ponoć, litar šampanjca, a u 1. satu 2013. – pečenje-prasetina, kačamak i kiseli kupus.

 Oni koji “preferiraju” urbane varijante mogu “najluđu noć” dočekati nekom od gradskih hotela:

 “Golden inn hotel“ u Majdanpeku organizuje dvodnevni aranžman u koji su pored  svečanog novogodišnjeg dočeka uključeni, repriza dočeka, te obilasci kukturno-istorijskih znamenitosti grada, po ceni od 7.840 dinara.

 Hotel “Albo” u Boru organizuje doček 2013. po ceni od 3.900 dinara. “Srbija-TIS”, hotel u Zaječaru, pripremio je doček u svojoj “Etno kafani” koji staje 3.200  a u Velikoj sali hotela- 3.400 dinara.

Ovaj tekst je napisan sa namerom da skrene pažnju  na deo turističke, posebno ovo-novogodišnje ponude istočne Srbije, koja je zaista primamljiva i raznovrsna.

Vrelo Mlave-foto TO Žagubica

Ako je  zavredeo vašu pažnju ili će čak pomoći pri  donošenju odluke, da tokom ovih novogodišnjih praznika, ili već nekom drugom prilikom posetite i upoznate ovaj deo naše zemlje, obavezno proverite tačnost ovde iznetih podataka, direktno kod svakog davaoca turističkih usluga ili preko lokalnih Turističkih organizacija.

Gastronomija-foto TO Žagubica

 Na samom kraju ovog teksta, valja reći sledeće. Nije dovoljan za uspeh  trud i kreativnost,  usko gledano, samo tek turističkih poslenika u smeštajno ugostiteljskim objektima.

Da bi uspeh u realizaciji bio potpun, pružaoci i korisnici usluga zadovoljni, svoj deo posla valjano i na visoko profesionalnom nivou moraju raditi i sva nadležna preduzeća, komunalne i inspekcijske službe, kao i drugi nadležni subjekti zaduženi, pre svega za čišćenje i održavanje saobraćajnica, snabdevanje vodom, električnom i toplotnom energijom. Jer, najlakše je gosta dovesti prvi put. Mnogo je teže učiniti ga redovnim.

U svakom slučaju, ma gde bili, dobro i sa dobrima bili.

Bora*S

---

 

LEPENSKI VIR PREŽIVEO BIBLIJSKI POTOP…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Mit o sveopštem, biblijskom potopu, a možda i o Atlantidi, vrlo verovatno je nastao u crnomorskom regionu, ili preciznije na Balkanu, ukazuju najnoviji rezultati geoloških istraživanja. Katastrofu je ipak nadživelo jedno ljudsko pleme iz naseobine na visokoj terasi Đerdapske klisure.

„Ono je prvo u istoriji čovečanstva pripitomilo životinje, izvršilo podelu rada i stvorilo monumentalnu umetnost“, smatra paleontolog prof. dr Slobodan Knežević sa Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu.

„Danas nam je ta civilizacija poznata kao kultura Lepenskog vira.“

On naglašava da je u katastrofi pre 7.500 godina prekinuta kopnena veza Afrike, Male Azije i Evrope, kojom su milenijumima na naše tlo migrirale tropske životinjske vrste – mastodonti, mamuti, lavovi, žirafe, o čemu svedoče pronalasci njihovih fosila širom Srbije.

„Najnovija geološka ispitivanja američkih naučnika pokazala su da je Crno more do pre oko 7.500 godina bilo slatkovodno jezero, a da se onda odjednom pretvorilo u more“, kaže prof. Knežević.

„Istraživanja su pokazala da je u to vreme došlo do strahovitih tektonskih poremećaja ovog i danas vrlo trusnog područja i rušenja prirodnih brana, kopnenih prevlaka na mestu današnjih Bosfora i Dardanela. Taj cunami je poplavio ceo današnji crnomorski region i uništio neolitske civilizacije koje su cvetale oko velikog jezera.“

Sagovornik “Novosti” naglašava da je današnji raspored kopna i mora samo jedna kratka faza u burnoj istoriji Mediteranskog basena, koji je kolevka života i civilizacija. Međutim, on napominje da je teško istraživati najvažniji kopneni put migracija vrsta iz Afrike ka Evropi, drevno kopno Egeidu. Ovo kopno počelo je da tone pre oko milion godina, a danas se nalazi na dnu Egejskog i Mramornog mora.

„Balkan je preživeo kao evropsko uporište tog mosta migracije vrsta i zato je riznica za prirodnjake“, kaže prof. Knežević.

„Na drevnoj Egeidi se prvo stvorio niz jezera, a finale je nastupilo pre sedam i po milenijuma kad ona doživljava pravu kataklizmu. Poslednje prevlake Bosfor i Dardanele ruši gigantski morski talas, koji je, prema proračunima američkih naučnika, bio tri puta veći od Nijagarinih vodopada.“

Slana bujica pretvara celu Trakijsku niziju u pustoš i u more blata, koje zadugo ostaje besplodno, jer se tokom sledećih hiljadu godina tu stvara današnje Crno more. Biblijska poplava izaziva i podizanje nivoa Dunava, najveće pritoke Crnog mora, koji drastično podiže nivo u Đerdapskoj klisuri.

„Do ovih otkrića niko nije povezivao veoma visoke rečne terase dunavskih sedimenata s kataklizomom i kulturom Lepenskog vira“, kaže prof. Knežević.

„Međutim, sada postaje jasno zašto ta kultura nastaje na četvrtoj terasi, dovoljno visokoj da je nadolaženje reke na ugrozi.“

Naš sagovornik podseća da se do sada smatralo da je praistorijsko naselje Lepenski vir visilo nad Dunavom, ali da dokazi o crnomorskoj kataklizmi ukazuju da se ona razvila kraj obale reke, čiji je nivo bio mnogo viši nego danas.

Pamćenje

„Kultura Lepenskog vira nastaje pre oko 7.500 godina, kad je došlo do potopa, a u pamćenju čovečanstva ovaj događaj verovatno se transformisao u mitski potop. Ovaj mit se javlja u svim potonjim civilizacijama, da bi danas bio najpoznatiji kao biblijski potop.“

 B. Subašić / Novosti

Lepenski vir (Foto: Piksla)

ISTORIJA U KREMU IRENE KANTAKUZIN…

Naše nasleđe je uzbudljivo štivo u kome ima obrta kao u dobrim detektivskim romanima, ističe autorka „Blaga Srbije” Tamara Ognjević

Narod nije kriv što slabo poznaje sopstvenu kulturu: Tamara Ognjević

Šta kažete na to da se umesto putem godina, datuma, pravaca i svega ostalog što prosečnog čitaoca i turistu odmah natera da zatvori knjigu ili potraži prvi tržni centar, o kulturnim i istorijskim spomenicima Srbije piše i govori putem upečatljivih detalja? Zašto tekstovi o Lepenskom viru ili ture na ovom nalazištu ne bi počele konstatacijom da je ovaj lokalitet „najstarija metropola u Evropi”?

Ova pitanja godinama okupiraju istoričarku umetnosti, književnicu i direktorku Artis centra Tamaru Ognjević koja novom knjigom „Blago Srbije”, u izdanju Mladinske knjige Beograd, pokušava da promeni sliku o istoriji i kulturi kao o hermetičkim disciplinama.

– Naš narod nije kriv što slabo poznaje sopstveno nasleđe i što je za njega sve manje zainteresovan. Moglo bi se reći da zato najveću „krivicu“ snosimo pre svega mi koji se nasleđem bavimo, jer najčešće pišemo previše stručne i, za širu javnost, nezanimljive tekstove i knjige – primećuje naša sagovornica.

 „Blago Srbije” zato predstavlja pokušaj da uz pomoć oko sto priča i hiljadu fotografija popularizuje istoriju i kulturu od praistorije do pedesetih godina prošlog veka – nalazišta, crkve, manastire, palate, dvorce, letnjikovce, spomenike, zadužbine…

– Istorija srpskog tla je uzbudljivo štivo u kome ima obrta kao u dobrim detektivskim romanima, a da pri tom nisu u pitanju bune i ratovi. Da biste spomenike kulture ili pojedine umetničke tvorevine učinili intrigantnim, treba da znate kako su nastajali i za kogu su pravljeni.

Naša sagovornica u ovom izdanju piše o ličnostima koje su naručivale slike, gradile crkve i živele u dvorcima. Želela je da odgovori na pitanje – ko su bili ti ljudi?