Ljubavni život Jovana Jovanovića Zmaja
Jovan Jovanović, Zmaj Jova ili jednostavno Čika Jova, kako smo ga od milošte zvali kad smo bili deca, bio je uspešan u mnogim oblastima.
Učen i čovek od pera, sklapao je stihove, sastavljao zbirke, uređivao časopise, a s druge strane bio odličan u svom lekarskom pozivu, kao i u bavljenju politikom. Pored svega toga, bio je čovek velikog srca za sve ljude koje je poznavao, a stihovima se branio od nesreće koja ga je pogodila i svih zala ovoga sveta.
Njegove zbirke “Đulići” i “Đulići uveoci” ostali su kao jedini svedok prevelike sreće i još veće nesreće koju je spoznao za života Jova Zmaj. Kao i Ruža, devojka kojoj je sam izmislio ime i posvetio joj svoje natrajnije i najlepše stihove.
Susret dvoje mladih odigrao se kada je Jovan već bio diplomirani pravnik u kasnim dvadesetim. Naime, njegova sestra od tetke, Pava Nešković, razbolela se, a negovala ju je ni manje ni više nego buduća Jovina ljuba, mlada Eufrosina. Prilikom jedne posete sestri, devojče zapade pesniku za oko, te ovaj učesta sa posetama više zbog nje, nego zbog same bolesnice.
Kako ga još od detinjstva prati jedna nezahvalna osobina – stidljivost, mladi poeta se ne usuđuje da razgovara sa Eufrosinom. Posmatra je iz prikrajka, a osećanja pretače u pesmu. Međutim, ni u pesmi nema hrabrosti da se obrati direktno njoj koja je “anđeo po duši, anđeo po liku”, već nežne stihove upućuje bolesnoj sestri u kojima daje tek naznake zbivanja koje se odigravaju u njegovom srcu.
Ni pesma ih nije spojila. A što ne spoji pesma, združiće pisma. Jovan joj piše otkrivajući svoja osećanja i pritom je naziva Ružom, poput najlepšeg mirišljavog cveta.
“Mila gospođice Ružo,
uvek sam se čudio kad je ko pisao pismo tamo gde bi se rečima izraziti mogao; sad vidim da nisam imao pravo. Sad najbolje vidim da ima stvari, koje se ni rečima ni pismom dovoljno kazati ne dadu, a zatajiti, prećutati, nikako. Vi čitajući sad ovo pismo ili ste se namrgodili ili – ili ste se možda malo zastideli osećajući da vam sasvim nepovoljno nije. Ako se mrgodite, derite pismo taki; molim Vas nemojte dalje čitati, – što i da znate gde pomoći ne možete, – poderite ga taki, pa zaboravite, da ste ga ikad dobili, – zaboravite sasvim, – Vi ćete lako – a ja kako uzmogu. Ali ako poderali niste, ako ste (ne samo iz ljubopitstva) i na ovu stranu prešli, to sedite pa mi napišite da li je Ružino srce sasvim njeno, pa ako je – i ako ja Ruži sasvim nemio nisam, ako bih mogao i miliji biti, to mi šaljite brzo to nekoliko reči, da ih poljubim onako, kako se samo evanđelje ljubi…
…Budite mi zdravi, – sam se čudim od kud sam nehotice pismo ovo poljubio.”
Čim je pismo poslao poštom, otišao je nakratko iz Novog Sada, kako ne bi bio pod istim nebom dok voljena devojka bude čitala reči njegovog srca. Po povratku ga je dočekao odgovor:
“Poštovani gospodine,
Kad sam Vaše pismo primila, nisam znala jesam li budna ili mi je na snu došlo. Dugo sam se mučila, oću li detinju dužnost prestupiti i bez materinog znanja želju Vam ispuniti, najposle odvažim se uveriti Vas da je srce još sasvim moje, da čije bi bilo, kad sve dosad nisam znala da se može kome pokloniti, slušala sam više puta al’ osećala i verovala nisam.
Ruža”
Ovim pismima, kao i pesmom koju je posvetio sestri započeo je Jovin poetski ciklus “Đulići”, ali i najsrećniji deo njegovog života.
Ruža i Jova su se venčali na Svetog Savu 1862. godine, a veselju je prisustvovao mnogi učen svet tog doba: kum Jovan Đorđević, Svetozar Miletić, Jakov Ignjatović…
Tada počinje najlepše doba u životu ovog tužnog poete. U časopisima i novinama izlaze pesme iz “Đulića” – “Kaži mi, kaži, kako da te zovem!”, “Tijo, noći, moje sunce spava”, “Zaspala si, a ja budan”…
Ubrzo na svet donose sina prvenca Mirka, a naredne godine se porodično sele u Peštu, gde pored posla, Jovan odlučuje da upiše studije medicine. Iz Pešte pokreće i novine “Zmaj”, te otud potiče i nadimak koji je pridodao svom imenu. U narednih sedam godina završava medicinu i vraća se u rodni grad, gde otvara ordinaciju, a zatim se seli u Pančevo.
Uspeh u poslu nije pratila sreća na porodičnom planu. Sin Mirko umire u trećoj godini, a ćerka Tijana živi svega tri meseca. Crno nebo se nadvilo nad život poznatog pesnika. Treće dete, Sava, raduje roditelje svega nedelju dana, a četvrto, Jug, umire odmah po rođenju. Jovina draga Ruža nije izdržala, majčino srce je prepuklo za decom. Umrla je aprila 1872. godine. U tužnoj povorci korača sada već sedokosi Zmaj noseći u naručju malenu bebu od dva meseca. Međutim, ni to peto dete, tatina mezimica Smilja, nije dugo izdržala. Umire u drugoj godini života.
Može li veća nesreća snaći jednog čoveka. Grob do groba, dete do deteta i među njima voljena Ruža. Pravi im spomen zbirkom pesama “Đulići uveoci”:
“Pođem, klecnem, idem, zastajavam,
Šetalicu satu zadržavam;
Jurim, bežim, ka očajnik kleti:
Zborim reči, reči bez pameti:
“Ne sme nam umreti!”
Vičem Bogu: Ona je još mlada!
Vičem pravdi: Ona se još nada!
Anđelima: Vi joj srca znate!
Vičem zemlji: Ona nije za te!”
Tada se okreće i svojoj deci, ali i svoj deci sveta i više no ikad piše dečju poeziju. Izgubivši svoju, sva deca su postala njegova. Od tog trenutka je živeo i disao za njih. Njima je pokrenuo i časopis “Neven”, uređivao “Kolarac”, “Žižu” i još mnoge druge.
Nakon Ružine smrti, maloj Smiljki je uzeo dadilju, udovicu Mariju Kostić, a kada je i Smiljku izgubio, u kuću dovodi Marijine dve ćerke, Macu i Anku, i prihvata ih kao svoju decu. Sa novoosnovanom porodicom seli se u Beograd gde obavlja privatnu lekarsku praksu i postaje dramaturg Narodnog pozorišta. Nekoliko godina kasnije, po prelasku u Zagreb Jova dovršava “Snohvatice”, stanuje blizu Pozorišta, kako bi poćerke mogle da uče glumu.
Međutim, kao da se život zaverio protiv Jove, jedna za drugom umiru Maca i Anka, a skrhan i slomljen stari pesnik vraća se u svoju Vojvodinu, u Sremsku Kamenicu.
Tugu je utapao u radu, prevodio Getea (Johann Wolfgang von Goethe) i Puškina (Александр Сергеевич Пушкин), pisao za “Neven”, izdao “Devesilje”…
A onda je jedne noći 1904. godine, pri radu za “Neven”, zaspao i umro u snu.
Sahrani je prisustvovalo mnogo tužnog sveta, oplakujući njegovu smrt isto koliko i tragičan život koji je vodio. Janko Veselinović je uzeo grudu zemlje, poljubio je i spustio na kovčeg. Kako su tadašnje novine pisale, tim dirljivim gestom je izmamio više suza nego što su to činili mnogi besednici.
Zmaj je otišao u naručje svojoj Ruži i miloj dečici kako bi nastavili san koji im je život na silu prekinuo.
Objavljeno na: wannabemagazine.com
ĐULIĆI
Đulići su intimna lirika o ljubavnoj sreći. Nastala je spontano i lako, iz sopstvenog doživljaja iskrene ljubavi. Ženidba sa Ružom Ličanin, ljubav, porodica, deca, sreća — to su bili podsticaji za ovaj lirski ciklus koji sadrži 73 pesme. Naziv ukazuje na aktuelnost istočnjačke poezije u pesnikovom vremenu, koju je i sam prebrodio. Ovaj ciklus hronika pesnikove ljubavi: isključiva tema ovih pesama jeste ljubav, ali su pesme nastajale spontano, baš onako kako pesnik objašnjava u LXXI đuliću: „Srce mi je lisno drvo jedan pogled, jedan osmeh koji cvetak trese.
Ovaj ciklus karakteriše velik broj pesama potpuno različitih po formi, obimu, prirodi stiha. Najkraća pesma ima samo jedan katren, dok najduža ima četiri duzena (strofa po 12 stihova); ima strofičnih i astrofičnih pesama — najčešće su katreni, nešto manje ima sekstina; struktura stiha se kreće od trosložnog i četvorosložnog stiha pa do dvanaesterca.
Pevanje u Đulićima je odmereno, uzdržano, čedno i pristojno — nema čulnih eksplozija, nema senzualnosti, ljubavnih ekstaza. O ljubavi se peva smerno i krotko; osećanja su smirena i plemenita, sve u duhu patrijarhalne sklonosti; baš zato iz njega zrači ljupkost i umiljatost. Uz sve to, iskazivana ljubav prema ženi je snažna, iskrena i doživljena — to je idealna ljubav u idiličnoj atmosferi. Jezik je jednostavan, bez kićenja i bez jakih reči ili patosa.
Lirski subjekt će izraziti svu svoju bezmernu ljubav različitim prevodima i jednostavnim pesničkim slikama. On peva o tome kako je bio „pola srca, pola kamen“, ali je ona „kamen naučila ljubit, goreti“. Ne može a da se ne uplete ljubav prema domovini, ali samo da se pokaže snaga ljubavi prema dragoj:
„Voleo sam Srpstvo milo,
Većma nego sama sebe,
Ali sad mi je stomilije,
Jer u njemu nađoh tebe.“
„Mesečina, al’ Meseca nema:
Moja mila zelen venac snila,
Pak se malo u snu nasmijala,
Od toga se ponoć zasijala.“
„Može l’ Sunce sjati
I u mirnoj noći?“
Odgovor će dati
Tvoje crne oči.“
Pesnik nema zlata ali zato ima „pesme biser dragoj oko vrata/saviće se biser oko zlata. Saviće se triput oko vrata, što preteče, nek u nedra teče, što ostane, nek u nedra pane… Ali on ima za dragu pesme koje svet ne može da čita: te su pesme bolje, lepše i čistije pa „te s’ ne dadu ispevati“ — njih samo duša duši šalje.
Đulić XVII (Kaži mi kaži) izražava snažnu ljubav koja izaziva nedoumicu lirskog subjekta kakvo ime da da svojoj dragoj. Ime i nije sporno, jer nabrajanje mogućih imena (DIKO, SNAGO, LANE, MOJE BLAGO, DUŠO, MOJE DRAGO) pokazuje da su to sve mila „imena i lepa, kojima Srbin svome zlatu tepa“. Želja je prevelika da se nađe baš ime „što još ne ču svet“. Oduševljenje, ushićenost i napetost u traženju najlepšeg imena praćeni su dinamičnim ritmom koji je uslovio kratke stihove ditiramske pesme – peterca i šesterca. Spomenuta jednostavnost i lakoća pevanja i stihovanja u ovoj pesmi su dobili najdublju potvrdu.
Nežnost i ljupkost zrači iz đulića XXXIII (Tijo noći): lirski subjekt se obraća noći tražeći tišinu jer „moje sunce spava“. Nežnost i ljupkost izražena je prije svega TIJO mesto (tiho): glasovnom strukturom sugerišu tišinu i odsustvo zvuka : međutim oblik „tiho“ koji je emotivno neutralan, poseduje emotivni predznak: blizu je dječjeg načina izgovora, to je oblik kojim se tepa.
Đulić XIV (Ljubim li te… il’ me sana vara) donosi promene u sadržini, versifiaciji i ritmu u odnosu na već spomenute đuliće. U sadržini pesme je pitanje ljubavi — da li je ona stvarnost ili samo san i privid. Ovo pitanje razvijeno je u šest sintaksičko – intonacionih celina koje čine složene rečenice od tri i više prostih rečenica. Osnovu sintaksičkih celina čine rastavne rečenice upitne intonacije — to su ključni ili noseći stihovi jer se u njima pitanje i relativan (mogući) odgovor, dakle osnovni motiv, a u ostalim stihovima dopunski motivi koji se nastavljaju na motive rastavnog člana ili su nezavisni motivi alternacije:
Ljubim li te… il’ me sanka vara,
Ljubim li te… il’ me duša vara,
Ljubim li te… il’ me bezum ganja,
Ljubim li te… il’ ljubavi nije,
Ljubim li te… il’ mene nema,
Ljubim li te… il’ nema sveta.
Ovoliko anaforsko ponavljanje pitanja „Ljubim li te…“ naglašava ne nedoumicu, sumnju ili nesigurnost, nego uverenost u postojanje ljubavi, u snagu te ljubavi koja nije dobila odgovor. Anafore sugerišu upornost lirskog subjekta da svoju ljubav ostvari, odnosno da se sam uveri da je njegova ljubav uslišena i da to nije ljubav samo jednog nego dva bića. San o ljubavi može biti samo san i pusta želja; ono što duša želi samo je deo koji nije još ljubav nego slutnja. Ljubavni zanos je doveo lirskog subjekta do granice bezuma koja otupljuje vid i osećanja, moć sagledavanja i razmevanja. Sumnja u uslišenost ljubavi oličena je u zmiji — laž, pretvaranje, podmuklost. „Ljubim li te… ili mene nema, ili tebe, — nas nijedno nema“ — pitanje o postojanj u ljubavi je izlišeno: ako nema ljubavi nema nekoga od njih ili oboje, pošto su oni tu, ljubav je stvarnost. Dokaz o postojanju ljubavi je činjenica da ima sveta, ima sunca, rose i cveta — ima života, a bez ljubavi nema ni života.
Izvor:znanje.org
Priredio: Bora*S
Vladeta Jerotić je rođen u Beogradu 1924. godine, gde završava osnovnu školu i gimnaziju. Nakon diplomiranja na Medicinskom fakultetu odlučuje da se specijalizuje za neuropshijatra. Ne zaustavlja se ni tu, već nastavlja svoje obrazovanje u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj, gde je specijalizovao i psihoterapiju.
TAMOiOVDE 