MANASTIR LJUBOSTINJA…

“ Na otoku ravničarske zemlje omeđene Grabovačkim brdom i Ljubostinjskom rekom, pod Bogdanjem i crkvicom koju je Jug Bogdan podigao svojoj zaštitnici, nikla je još jedna zadužbina. Ljubostinja.

Da je Milica gradi i ukrašava. Da joj brine o rastu i lepoti i nadgleda neimare i ikonopisce. I da u njoj jednoga dana pronađe mir i sebe u Gospodu …

Carica Milica

– Neka se zove Milica. Da svakome bude mila. Da milost oko sebe širi. I da živi u milosti Božijoj – rekao je njen otac. Otkrio je želju za njenu budućnost. Svoj san o njenom životu. A da je drugačije sanjao, mogao je i Jelena da je nazove. Imala je pravo na to ime uzvišenih, taj znamen vladarki i carskih kćeri. Bila je Nemanjićka. I to od onih po krvi. Došla je na svet u domu župana i vojvode Vratka. A pre njih bejahu župan Vratislav, pa župan Dmitar, pa Vukan, sin Nemanjin …

 … Tako je Milica rasla srođena sa plavetnilom svoje krvi kao sa plavetnilom svojih očiju. Videla je sebe kao izdanak na bujnom čokotu svetorodne loze Nemanjića. Ta je slika bila u njenim mislima kao slatki kolač u ustima. I do kraja života nosila je svoje gospodstvo ne kao haljinu nego kao kožu. „

(Tekst iz knjige „Igra anđela“ Ljiljane Habjanović Đurović)

Na levoj obali Ljubostinjske reke, pet kilometara severno od Trstenika, nalazi se manastir Ljubostinja, sa crkvom Uspenja Presvete Bogorodice. Manastir je zadužbina knjeginje Milice, podignut krajem XIV i početkom XV veka. U njemu se knjeginja Milica postrigla u čin monahinje, dobila ime Evgenija i tu prikupila oko sebe udovice vlastele poginule u boju na Kosovu (1389. godine) prepustivši presto svom starijem sinu Stefanu. Ovde je umrla i sahranjena u crkvi sa leve strane od ulaza, gde se nalazi i grobnica.

Uglješina žena, Jefimija, jedna od prvih žena u Srbiji koja se bavila književnošću i umetnošću, izvezla je u zlatu, na svili, čuveni pokrov sa pohvalom knezu Lazaru, kao dar manastiru i njen grob se nalazi sa desne strane ulaza u crkvu. Takođe sa desne strane ulaza u soleju nalazi se i grob Stefana, Jefimijinog sina kesara Uglješe, koji je bio u srodničkim vezama sa Milicom i despotom Stefanom.

Nekoliko zapisa svedoči da se u manastiru služilo sve do poslednjih decenija XVII veka. Na njegovim zidinama nalaze se zapisi iz 1643. i 1673. godine. Tokom XVII veka manastir je oživeo, a njegovo bratstvo se istaklo u borbi protiv Turaka u doba Kočine krajine 1788. godine. U njemu je boravio i sam Koča Aranđelović, sa oberlajtnanom Vujadinovićem i majorom Branovačkim, koji su proklamacijom pozvali narod na oružje, a sam manastir je hranom i ostalim potrebama pomogao Kočinu vojsku. Zbog toga 1788. godine Turci popališe manastir a monasi se razbegoše.

Ikonostas crkve Uspenja Presvete Bogorodice

U XIX veku manastir je obnovljen, a 1822. godine ispisan ikonostas. Poslednja veća opravka nestručno je izvedena prvih godina XX veka, pa je crkva tom prilikom spolja omalterisana, a izvesni detalji njene arhitekture potpuno izmenjeni.

Crkva ima sve odlike spomenika moravske škole. Nad trolisnom osnovom uzdiže se kupola koja se oslanja na četiri slobodna stupca. Na zapadnoj strani nalazi se priprata zasvedena prostranom niskom kupolom. Spoljašnjem izgledu crkve majstor je posvetio naročitu pažnju.

Osnova crkve Uspenja Presvete Bogorodice

Sve četiri fasade ukrašene su bogato izrezbarenim kamenim prepletima, koji u vidu širokih pojaseva uokviruju vrata, prozore; nižu se u povezanim arkadama duž triju poligonskih apsida, ili ispunjavaju arhivolte iznad plitko usečenih dekorativnih niša. Karakteristični horizontalni kordon – venac deli spoljne zidove u dva dela; u donjem su smešteni prozori sa jednim otvorom ili dva (bifore), čiji su završeci ocrtani šiljatim lucima, kakve srećemo u venecijanskoj gotici ili islamskoj arhitekturi; u gornjem delu preovlađuju rozete ispunjene raznovrsnim čipkasto izrezanim ornamentima.

Crkva Uspenja Presvete Bogorodice

Arhitektura ljubostinjske crkve ubraja se među najreprezentativnije spomenike moravske škole. Francuski vizantolog Gabrijel Mije ističe, sa oduševljenjem, da je ova crkva moravsku arhitekturu dovela do savršenstva.
Zanimljivo je da su nam se sačuvala imena graditelja i slikara Ljubostinje. Na kamenom pragu vrata koja vode iz priprate u hram uklesan je natpis: Protomajstor Borović Rade. To je poznati Rade Neimar iz narodnih pesama koji je gradio crkvu.

Slikar Makarije zapisao je svoje ime na luku iznad istih vrata. On pripada grupi makedonskih slikara koji su pred navalom Turaka prešli na sever i radili u državi srpskih despota.

Knez Lazar i knjeginja Milica

Na freskama su tačno zabeležena odela, nakit, insignije vladara, što je veoma važno za proučavanje materijalne kulture onoga vremena. U priprati na zapadnom zidu sačuvali su se likovi: levo od ulaza knjeginje Milice i kneza Lazara, a desno despota Stevana i njegovog brata Vuka.

Od živopisa u hramu sačuvano je samo malo fragmenata: Isceljenje uzetoga u južnoj pevnici; Arhanđeo Gavril, Sveti Teodor Studit, Sveti Juda, Sveti Teodosije i Sveti Jefrem Sirin na severozapadnom stupcu; Arhanđeo Mihail, Sveti Sava Jerusalimski, Sveti Simeon Srpski i Sveti Sava Srpski na jugozapadnom stupcu.

Zidanje Ljubostinje

– Vladika Nikolaj Velimirović –

Haj, Bože mili a Bože jedini
Šta se ono čuje iz daljine?
Dal’ to zveče sablje agarjanske,
Il’ jauče sirotinja raja;
Niti zveče sablje agarjanske,
Nit’ jauče sirotinja raja
No to čekić o kamen udara
Teški čekić Rada neimara
I njegovih trista kamenara.
Čekić tuče, čarne gore huče
Čekić bije, zverinje se krije.

1.
Kad je Rade pos’o počinjao
Sabrao je pet stitin’ majstora
Pa ovako njima govorio:
„Braćo moja i družino draga
Pozvala me carica Milica,
Najslavnija srpska udovica
Da joj zidam crkvu Ljubostinju
Njenoj duši vječnu zadužbinu
Ka što zidah slavnome Lazaru
Zadužbinu crkvu Ravanicu
Da se i njoj poje liturđija
Ovog sveta kano i onoga.

2.
„Al’ čujte me moja braćo draga
Nije zidat’ crkvu ka džamiju,
Nit je zidat crkvu ka ćupriju.
Kad se crkva pravoslavna zida
Prvo duša od greha se vida,
Pa se kadi tamjanom molitve,
Opasuje pasom uzdržanja
I svijetim pričešćem zalaže,
Tako samo i Gospod pomaže.
Eto vas je pet stotin’ majstora
Prije nego crkvu otpočnemo
Da postimo neđeljicu dana
Da postimo i Boga molimo
Sedmog dana da se pričestimo
Svetom Krvlju Hrista Spasitelja.

3.
„I još braćo zavjet da činimo
Da držimo petak i srijedu
I ostale poste po zakonu
Od zlih djela da se ustežemo
I od psovke, đavolje ulovke
I od svake zlobe u mislima
U mislima tajnim u srcima
Odvojeni od svojijeh ljuba
Da živimo strogo po hrišćanski
Po hrišćanski i po manastirski
Više sada nego li ikada
Dok zidamo crkvu Ljubostinju
Caričinu carsku zadužbinu
Tako nam je ostalo od starih
Kad je Savo svetu Žiču zid’o
Kralj Vladislav crkvu Mileševku
A kralj Stevan Visoke Dečane.

Crkva Uspenja Presvete Bogorodice

4.
„Pa sad braćo da se razumjemo
Ko je voljan ‘vaki zavjet dati
Taj će moći sa mnom rabotati
Nek ostane, nek u Rada gledi
Rade će se njemu odužiti
A carica Radu neimaru.
Koj drugačije misli i umuje
Taj nek ide, prosto neka mu je
Neka zida po kalu kaldrme,
Begovima kamene konake
Hadžijama niz drumove hanove
I hodžama arapske džamije
Pa nek radi nek se hljebom hrani
Za tog nema posla ni dinara
U družini Rada neimara.

5.
Kad to čuše pet stotin’ majstora
Dvje stotine njih se izdvojiše
Na ramena alat zaturiše
Pa odoše kude koji znade.
Ostadoše tri stotin’ majstora
Ostadoše zavjet položiše
Zavjet Bogu i Bogorodici
A svom Radu vjernost i poslušnost.

…

 7.
Zida Rade crkvu Ljubostinju
Muški zida, ženski ukrašuje
Đevojački po mermeru veze
Po mermeru kano po đerđefu
Rukom zida, srcem Boga moli
Da zaštiti crkvu oda svuda
Te da traje do Strašnoga Suda.

8.
A Milica pokraj Rada stoji
Svaki kamen miluje i broji
Na svakome voštanicu pali
Suze lije, vako namjenjuje:
„Ovaj kamen neka spomen bude
Mom Lazaru čestitom koljenu
Vojskovođi krstonosne vojske
Što za Hrista pade na Kosovu
Da se vječno pjeva i spominje
U nebesnom carstvu Božijemu
I u svakom domu Srbinovu.

9.
Ovaj drugi neka spomen bude
Mom babajku starom Jug Bogdanu
Ćutljivome starcu na jeziku
Ali glasnom u viteškom boju.
O moj babo, spomen ovaj mali,
Al’ suzama ja ga više zali
Nego krečom Rade neimare.

10.
„Ovaj treći mojoj staroj majci
Miloj majci mojih devet brata
Devet brata devet Jugovića
Što iz oka suze ne pustila
Ni za jednim sinom ni rođakom
Dok joj srce puče za Damjanom
Kad joj gavran pusti iz oblaka
Iz oblaka pa u krilo majci
Mrtvu ruku mog brata Damjana.
Tebi majko ovaj kamen mali
Suzama ga tužna ćerka zali
Vrele suze s vrelim krečom smeša
S vrelim krečom Rada neimara.

11.
„A sad Rade, slavni neimare
Glačaj meni devet kamenova
Nek blistaju ka sestrinske suze
Sve za pomen mojih devet brata
Devet brata devet Jugovića.
Glačaj dletom a ja ću rukama
I rukama i čelom i licem
Nek osjete njine svete duše
Koliko ih miluje sestrica
Sad žalosna robinja Milica.
Evo palim na svakom kamenu
Od mirisna voska voštanicu
Da Bog prosti moga milog Boška
Barjaktara sve careve vojske
I Vojina, Vlatka i Damjana
I ostale Bog da prosti redom …
Reč je slaba – jezik mi se suši
Ali eto – lakše mi je duši.“

Crkva Uspenja Presvete Bogorodice

12.
Kad to čuo Rade neimare
I njegovih trista kamenara
Opustiše ćekić i mistriju
Zaplakaše kao deca mala
Pa je Rade kroz plač besjedio:
„Gospo naša, carice Milice
Ti jedina rodu uzdanice
Ta ne plači, srce nam ne paraj
Ne slabi nas i ne malaksavaj
Ova crkva treba da je pjesma
Pjesma Bogu iz doline plača.
Pjesma snaži ruke neimara
Težak poso pjesma olakšava
Ka što biva među žeteoci
Međ’ kopači i među orači
Među tkalje i među vezilje.
I ja gospo bejah na Kosovu
A sa braćom i rodbinom cjelom
Svi ostaše grobom na bojištu
Sam se vrati potucalo Rade;
Da sam hteo za njima plakati
Obadva bi oka isplakao
Te ti ne bih danas ovde bio
Ni zidao tvoju zadužbinu
Slijep ne zida svojijem rukama
Teke pipa tuđu zidariju.
Nego pjevaj Gospo ili ćuti
Primi savjet, na me se ne ljuti.

13.
„No počuj me što ću besjediti
Što je prošlo, niko ne povrati
Što će doći niko ne odvrati,
Nego skupi trista udovica
Sve kosovskih sinjih kukavica
Da pjevaju pjesmu budućnosti
Da pjevaju srpskom vaskrsenju
Tako ćemo, o carice svjetla,
Nosilice svenarodnog bola
Svenarodnog bola i nadanja
Tako ćemo tvoju zadužbinu
Brzo svršit i srećno dovršit“.

14.
Milica je mirno saslušala
Pa je Radu vako besjedila:
„Mudra glavo, neimare Rade
Mudro misliš i mudro govoriš
Poslušaću kako me sjetuješ
Al’ dopusti crkvi do slemena
Da ja sama plačem za Kosovom
Da oplačem kosovske junake
Da ožalim prošlost Srbinovu,
A po tome, Boroviću Rade,
Od slemena do vrha kubeta
Nek se ori pjesma budućnosti.

…

22.
„A sad Rade gle kubeta zida
Vitka, svjetla, visoka i krasna
da nam budu spomen budućnosti
Budućnosti svjetle Srbinove
Izidane na gorkoj prošlosti
Na mukama mnogih mučenika
Na žrtvama mnogih vitezova
Na suzama mnogih udovica
I na pisku mnogih siročića.
Sada sestre pjesmu zapjevajte
Zapjevajte pjesmu radosnicu
Zapjevajte srpskoj budućnosti
I budućim srećnim koljenima
Što će doći posle ropske noći
Zapjevajte srpskom vaskrsenju
Dokle Rade uzdiže kubeta
Na bijeloj Ljubostinji crkvi.“ 

Konaci

23.
Kad to čulo trista udovica
U grlu su suze ustavile
Pa drhtavim glasom zapjevale
Zapjevale pjesmu radosnicu
Radosnicu srpskoj budućnosti
„O svevišnji Bože nad vojskama
Nad vojskama nebesnih anđela
I vojskama srpskijeh ratnika
Blagoslovi srpska pokoljenja
Što će doći posle ove noći
Da s’ umnože s Tvojom pomoći
Kad Ti htedneš i Ti kada rekneš
Suho drvo ozelenjet mora
Kad Ti htedneš i Ti kada rekneš
Srpski će se vaskrs zablistati
Tvojom slavom Srbi proslaviti
Porušeni dvori opraviti
I kandila hladna upaliti
Uprljano ime Isusovo
Opraće se vodicom od ruža
Uspravit se slomljeni krstovi
A zamukla zvona zazvoniti
Zemlja će se krstom osvještati
Narod će se Hristu pokloniti
Zavladaće pravda i sloboda
Zacariti ljubav i istina
Naša sela pjesmom napuniti
S mladićima starci će igrati
S nevjestama bake likovati.
Hvala Bogu i Božjoj milosti
O da divne srpske budućnosti
Krasne, svjetle, visoke i slavne
Ka kubeta carice Milice
Što ih gradi neimare Rade.
Sve će tako biti ako Bog da
I bijela crkva Ljubostinja
Naše mile Gospe zadužbina.

Crkva Svetog Đorđa

24.
To sve sluša Rade neimare
Pa od milja i on zapjevao
Još povika na trista majstora
Da i oni glasno zapjevaju.
„Kad kosovske, braćo, udovice
Pjevat mogu narodu i Bogu
I u noći čekati svanuće
A u ropstvu sreću i slobodu
Šta j’ ostalo nama junacima
Što sa Lazom bismo na Kosovu?
No pjevajte, braćo moja draga
Sve pjevajte i opet pjevajte
Dok na crkvi kubeta svršite
Kubeta nas sa nebom vezuju
I sa svetom Nebesnom Srbijom
I sa svjetlom našom budućnošću
Tako reče gospođa carica
I ostalih trista udovica.“
Tad zapjeva tri stotin’ majstora
Zapjevaše muški glasovito
Čekićima pjesmu udvojiše
Sve pjevaše i popijevaše
Dokle svetu crkvu dovršiše.

25.
Eto tako, Srbi i Srpkinje,
Ljubostinja kako se gradila
Pola s plačem a pola s pjevanjem
To je sudba pravoga čovjeka
I to nam je sudba Srbinova
Bez plakanja nema radovanja
Bez trpljenja nema ni spasenja
Bez Golgote nema Vaskrsenja
Jedno s drugim kada se udruže
Liče trnju oko rujne ruže.
To je znala carica Milica
Ljubostinjska slavna ktitorica.
Sad na nebu ko zvezda se sija –
Sveta srpska mati Evgenija.

___________________________

1. „Manastir Ljubostinja“ – izdavač Manastir Ljubostinja
2. „Zidanje Ljubostinje“ – Vladika Nikolaj Velimirović, izdavač Manastir Ljubostinja
Izvor:zaduzbine-nemanjica.rs

---

---

MOJE VREME U LJUBOSTINJI…

---

---

Boras*S

ZLATNA IVANA…

„Ja ne odlučujem da li ću ići u bitku po tome koja je sila koja mi preti, već po tome koliku svetinju branim!“ , napisala je Ivana Španović, na društvenoj mreži Facebook, podsetivši nas na poruku srpskog kneza Lazara Hrebeljanovića, pred kosovski boj 1389. godine.

Srpska atletičarka Ivana Španović osvojila je  zlatnu medalju u skoku u dalj na Evropskom dvoranskom prvenstvu u Pragu, 7. marta, ove, 2015. godine.

Dužina Ivaninog zlatnog skoka od šest metara i 98 centimetara je  novi državni i lični rekord.

Respekt i poštovanje za  Ivanu, ne samo zbog osvojenog zlata, nego i za sve ono što je sama prošla pre i ono što čini nakon tih šest sekundi zlata vrednih!

Bora*S

„Ja ne odlucujem da li cu ici u bitku po tome koja je sila koja mi preti,vec po tome koliku svetinju branim“! #Prague2015 — осећа се grateful.
Izvor: facebook.com/IvanaSpanovic/

_________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________

Priča o Ivani Španović

Objavljeno je 29.04.2014.
Autor: Aleksandar Stojanović

_________________________________________________________________________________

__________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

VIDOVDAN-SIMBOL KOLEKTIVNOG IDENTITETA SRBA…

• Danas je verski i državni praznik Vidovdan kao pomen na stradanje Srba i kneza Lazara Hrebeljanovića u bici protiv turske vojske na Kosovu polju 1389. godine.

Uroš Predić-Kosovka devojka

Kao državni praznik obeležava se radno, a u spomen na Kosovsku bitku, koja se odigrala 28. juna 1389, odnosno 15. juna po starom kalendaru na Gazimestanu i predstavlja prisećanje na poginule i umrle u svim ratovima.
fTo je, prema mišljenju istoriografa, važan datum u kolektivnoj svesti srpskog naroda i jedan od temelja kolektivnog identiteta.

Simbolizuje slobodu, otpor tuđinu, negovanje patriotizma, nacionalnog bića, viteštva i herojstva, ali i prekretnicu posle perioda uspona pod vladarima iz dinastije Nemanjića.
Poseban značaj Vidovdan je dobio u vreme stvaranja nove srpske države, a kao zvaničan državni praznik uveden je 1889. na 500-tu godišnjicu od Kosovskog boja.
Posle Kosovske bitke telo kneza Lazara (1329-1389) je sahranjeno u manastiru Ravanica, a u seobi Srba pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem krajem 17. veka je preneto u fruškogorski manastir Vrdnik.
U Ravanicu su mošti vraćene 1989, na 600-tu godišnjicu Kosovske bitke.

Stradanju srpskih vojnika je posvećen spomenik podignut na Gazimestanu 1953. godine, rad Aleksandra Deroka, a na mestu bitke na Gazimestanu kao endemska vrsta cveta crveni kosovski božur.

Na polju Kosovu 1389. odigrala se presudna bitka između srpske i turske vojske, koja je otvorila vrata Turcima za dalji prodor u Evropu. Pretpostavlja se da je turski sultan Murat Prvi, koji je na Kosovo stigao sa sinovima Bajazitom i Jakubom, predvodio 40.000 vojnika, a da je srpski knez Lazar Hrebeljanović sakupio 25.000 boraca.
Izvor:rtv.rs/

---

---

Na današnji dan 1389. godine na polju Kosovu odigrala se presudna bitka između srpske i turske vojske, koja je otvorila vrata Turcima za dalji prodor u Evropu. Oskudni istorijski podaci ne otkrivaju tok bitke, čak ni ko je pobedio.

narodnimuzej.rs/images/Nadezda-Petrovic-kosovski-bozuri-Gracanica-1913.

Pretpostavlja se da je turski sultan Murat I, koji je na Kosovo stigao sa sinovima Bajazitom (potonji sultan Bajazit I) i Jakubom, predvodio 40.000 vojnika, a da je srpski knez Lazar Hrebeljanović sakupio 25.000 boraca. Kralj „Srbljem i Bosni“ Tvrtko I Kotromanić – koji je knezu Lazaru pritekao u pomoć odredom pod komandom velikog vojvode Vlatka Vukovića – pisao je Trogiranima 1. avgusta 1389. o pobedi nad Turcima.

Slično pismo je Tvrtko poslao i u Firencu, odakle mu je odgovoreno da već znaju za turski poraz. Na pobedu Srba posredno ukazuje i dnevnik s puta u Carigrad ruskog mitropolita Pimena, u kojem se pominju veliki neredi u Turskoj 12 dana posle Kosovske bitke.

U bici su poginula oba vladara: Lazara su Turci zarobili i posekli, a Murata I je ubio srpski ratnik Miloš Obilić.

U svakom slučaju, nesporna je posledica bila da je Srbija ubrzo postala vazalna država. Kosovska bitka postala je predmet legende, prvo kod čuvenog pisca srednjovekovne Srbije Konstantina Filozofa u „Životu despota Stefana Lazarevića“, zatim kod dubrovačkog istoričara Mavra Orbina u delu „Il Regno degli Slavi“ (Kraljevstvo Slovena) objavljenom 1601. – koje je u stvari prva prava istorija Srba, a najviše preko ciklusa srpskih narodnih epskih pesama.
Izvor:rtv.rs/Tanjug 28. jun 2014.

---

 

Stihove napisao Milan Rakic 1912. godine
Izvođač: bend „357“

---

 

---

---

 

Priredio:Bora*S

PRINCEZIN „PUT RUŽAMA POSUT“…

---

TAMOiOVDE………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………

 Kako je princeza Olivera završila u Bajazitovom haremu

 Snimanje prvog dokumentarnog filma, sa igranim delovima, o srpskoj princezi Oliveri Lazarević počelo je  na lokalitetima na Smederevskoj tvrđavi, saopštio je fond „Princeza Olivera“.

Foto:vesna.atlantidaforum.com

Film pod nazivom „Put ružama posut“ prati sudbinu kćerke kneza Lazara i kneginje Milice koja je nakon Kosovske bitke predata Turcima kao zalog za mir i poslata u harem sultana Bajazita.

Autorski tim za ovaj srednjemetražni film okupio je fond „Princeza Olivera“. Reditelj je Marko Novaković. Scenario je, prema monografiji „Princeza Olivera, zaboravljena srpska kneginja“, napisala Olivera Šaranović, a dramaturški ga je uobličila Nataša Drakulić.

Narator je Milan Caci Mihailović. U igranim rekonstrukcijama pojavljuju se u ulozi princeze Olivere – Vesna Stanojević i Aleksandra Manasijević, kao i Tanja Bošković (kneginja Milica), Dragan Mićanović i Ljubomir Bulajić (Despot Stefan), Ivan Jevtović (Bajazit Prvi), Aleksandra Nikolić (Jela Balšić).

U filmu će biti korišćena bogata arhivska građa, umetnički predmeti, inserti iz dokumentarnih i igranih filmova, mape.
Snimaće se na autentičnim lokacijama širom Srbije (Beogradska tvrđava, crkva Ružica, Konak kneginje Ljubice, Saborna crkva, crkva Lazarica, ostaci Lazarevog grada u Kruševcu, tvrđava u Baču, manastiri Manasija, Studenica, Ravanica.)

Film govori o životnom putu princeze Olivere koju su iz rodnog Kruševca u harem Bajazita Prvog, koji je pogubio njenog oca, Srbi ispratili bacajući pred nju pupoljke ruža.

Priča o sudbini princeze Olivere neodvojiva je od priče o njenim roditeljima, bratu despotu Stefanu, sestri Jeli Balšić, sestriću Đurađu Brankoviću, pa će film biti prilika da se oživi ovaj nedovoljno istražen deo srednjovekovne srpske istorije, ističu producenti.

Princeza Olivera je uspela da se dostojanstveno izbori sa nedaćama koje joj je život na turskom dvoru doneo, da uz to pomogne Srbiji, da se u nju vrati i nastavi da pomaže vladavinu svog brata Despota Stefana. Autorski tim filma i fond „Princeza Olivera“ dobili su blagoslov patrijarha srpskog Irineja za snimanje ovog filma. Premijera se očekuje na leto.      

(tanjug.rs /08.04.2013)

---

POD SEDAM VELOVA

 Životna priča princeze Olivere, najmlađe kćeri kneza Lazara i kneginje Milice, ostala je maglovita. Pomagala Srbe utičući na sultana

Car Lazar i njegova porodica, Pavle Čortanović, 1860.

    ŽIVOTNA priča princeze Olivere, najmlađe kćeri kneza Lazara i kneginje Milice, ostala je maglovita. Njoj su dodeljeni tek manji odeljci u literaturi koja se bavi srednjovekovnom epohom ili porodicom Lazarević.

Žrtva koju je podnela odlaskom u harem Bajazita I ističe se kao njena najveća istorijska zasluga. Pre svega zato što je svoj uticaj na turskog sultana koristila za dobrobit Srbije i srpskog naroda. Po majci, kneginji Milici, Olivera je poreklom od samih Nemanjića.

Kneginja Milica je čukununuka kralja Duklje, Vukana Nemanjića, najstarijeg sina velikog župana Stefana Nemanje i starijeg brata kralja Stefana Prvovenčanog i Svetog Save. Po ocu, knezu Lazaru, Olivera je unuka izvesnog Pribca (ili Pripca) Hrebeljanovića iz Prilepca kod Novog Brda. Pominje se da je on bio u službi cara Stefana Dušana i imao titule peharnika, logoteta i velikog sluge. Pripadao je nižoj vlasteli.

Po nekim naznakama, Lazar je navodno bio samo posvojče Pribčevo, a zapravo vanbračni sin Dušanove polusestre Teodore ili možda samog cara Dušana, pa time i sam Nemanjić. Na to ukazuju, mada ne precizno, “Pećki rodoslov” ili Dukina “Tursko-Vizantijska istorija 1341-1462. godine”. Čak i da su ovi podaci istiniti, Lazar i Milica su bili više nego dovoljno srodnički udaljeni, tako da se njihov brak nikako nije mogao smatrati rodoskrnavljenjem.

Knez Lazar i kneginja Milica imali su sedmoro dece: Maru, Draganu, Teodoru, Jelenu, Oliveru, Stefana i Vuka. Olivera je, nesumnjivo, bila najmlađa kći, ali nije konačno utvrđeno da li je bila i najmlađe dete kneževskog para.

O Oliverinom rođenju, detinjstvu i ranoj mladosti gotovo da nema neposrednih podataka. Godina njenog rođenja nigde u izvorima nije precizno zabeležena. Neki autori rodoslova Lazarevića smatraju da je rođena 1373. ili 1376. godine. Sa druge strane, na osnovu nekih savremenih genealogija, rukovodeći se podatkom da je despot Stefan, Oliverin brat, rođen oko 1377, može se izvući zaključak da se u tom slučaju mogla roditi između 1378. i 1380. U slučaju da je rođena između 1373. i 1376. godine mogla je imati između četrnaest i osamnaest godina kada je otišla u harem.

U razdoblju pre Kosovske bitke, život kneževske dece odvijao se u sjaju neke vrste političke i kulturne renesanse. Kneževa deca, pa i sama Olivera, imala su prilike da se sretnu sa mnogim umnim ljudima, umetnicima i zanatlijama i da se upoznaju sa lepotom njihovih dela.
Svet zabave bio je takođe lako dostupan. Na očevom dvoru ili na gradskim trgovima, mogli su da vide putujuće glumce, propovednike, muzičare i mađioničare. Bili su u prilici da posmatraju i mnogobrojne viteške igre, nalik viteškim turnirima na Zapadu.

Njihovo obrazovanje bilo je temeljno. Učili su strogu dvorsku etikeciju, čitanje, pisanje, matematiku i pevanje. Pored maternjeg jezika, morali su tečno govoriti latinski i grčki. Proučavali su i hrišćansku teologiju i filozofiju. Čak i ženska deca morala su, bar delimično, biti upućena u pravila i tajne diplomatije.

Lazareve i Miličine kćeri bile su lepo vaspitane, ambiciozne, pametne, obrazovane, samosvesne i energične žene, prave vladarke nalik svojoj majci. Potvrda za ovo je i obrazovanje Jelene Balšić, čija se pisma smatraju izvanrednim dometom srpske srednjovekovne epistologije. Dokaz su i vladarske karijere, kako Jelene Balšić, tako i njene sestre Mare Branković, pa i čitava sudbina princeze Olivere.(Nastaviće se)

---

ZA SPAS NARODA

 POLITIČKI brak bio je uobičajena pojava u srednjovekovnoj Srbiji. Svi brakovi vladara iz dinastije Nemanjića, bili su politički. Milica dala Bajazitu najmlađu kćer

Srpske zemlje krajem 14. veka

 POLITIČKI brak bio je uobičajena pojava u srednjovekovnoj Srbiji. Svi brakovi vladara iz dinastije Nemanjića, od Stefana Nemanje do cara Uroša I, bili su politički. Kralj Milutin je sklopio čak pet takvih brakova.

I brak kneza Lazara i Milice, visokog dvorskog službenika i kneginje – Nemanjine potomkinje bio je usmeren politikom. Njihove četiri starije kćeri bile su, takođe, u političkim brakovima. Mara je udata za Vuka Brankovića, Dragana za bugarskog cara Jovana Šišmana, Teodora za palatina na ugarskom dvoru Nikolu Gorjanskog (Garevića, Garu), a Jelena za gospodara Zete – Đurađa Balšića.

Ni osmanlijski vladari iz tog doba nisu ostali imuni na posezanje za brakom kao političkim sredstvom. Sultan Orhan, otac Muratov i deda Bajazitov dobio je od pretendenta na vizantijski presto i kasnijeg cara Jovana Kantakuzena, njegovu kći Teodoru za ženu (1346. ili 1347). Kantakuzen je, u sukobima oko vizantijskog prestola, privoleo Turke na svoju stranu i na kraju bio krunisan za cara. Nije prošlo mnogo vremena, a sultan Murat je za ženu uzeo jednu hrišćansku princezu. Kada je car Jovan, koji je kontrolisao južni deo Bugarske, izgubio Drenopolj (Jedrene), a potom i Filipopolj (Plovdiv) morao je pristati na vazalstvo Muratu. Izvori kažu da je sam Murat kao zalog tražio Jovanovu sestru Tamaru.

Dvadesetak godina kasnije slična sudbina zadesila je i princezu Oliveru Lazarević. Kako navodi teolog Nikola Giljen njeno venčanje sa Bajazitom pokazalo se u datom istorijskom trenutku kao najracionalnije rešenje za opstanak srpskog naroda i srpske države.

Nedugo posle kosovske tragedije, koja se dogodila na Vidovdan 1389, nastali su sukobi među Srbima koji su bili za primirje sa Turcima i onih koji su bili za dalji otpor. Srbijom je u to vreme, s mukom, ali uz svesrdnu pomoć malobrojne preživele vlastele, a u ime maloletnog sina Stefana, upravljala kneginja Milica. Miličinoj vlasti se suprotstavljao njen zet Vuk Branković, koji je odbijao njenu prevlast u porodičnom savezu.

Milica je nameravala da se sa decom, Stefanom, Vukom i Oliverom skloni privremeno u Dubrovnik. Mađarski kralj Žigmund je saznao za to i želeći da iskoristi njeno odsustvo prodro je u severnu Srbiju. Dok su mađarske trupe pljačkale po Šumadiji, a turske po jugu Srbije, Bajazitove posade već su bile zaposele nekoliko srpskih gradova. Kneginja Milica promenila je odluku, ostala u Srbiji i sklopila mir sa Turcima prihvatajući vazalnost Bajazitu. Tu odluku Milica je donela uz saglasnost vlastele, državnih činovnika, patrijarha i arhijereja srpske crkve.

Mir je pre svega podrazumevao veliki novčani danak Turcima i pomoć u ljudstvu za potrebe turske vojske. Kao zalog za ispunjenje ovih obaveza, Milica je dala svoju najmlađu i jedinu neudatu kćer Oliveru u harem sultana Bajazita, čoveka koji joj je pogubio oca.

Vreme Oliverinog odlaska u Bajazitov harem, Stojan Novaković povezuje sa kanonizacijom kneza Lazara i prenosom njegovih moštiju iz Prištine u Ravanicu. Taj događaj odigrao se 28. juna 1391. godine, zbog čega Novaković Oliverin odlazak u harem smešta u proleće te godine. Pre sklapanja mira Turci nisu dozvoljavali prenos moštiju, a to je bio jedan od uslova da ga Srbi prihvate. Ne može se pouzdano reći da je ovaj Novakovićev zaključak tačan. Prenos moštiju kneza Lazara mogao se dogoditi, posle duže pripreme, na Vidovdan, naredne godine.(Nastaviće se)

---

SULTAN SE PROPIO

 Odlaskom Olivere Lazarević u harem sklopljen je mir između Srbije i Osmanske imperije. Bila je dovoljno mudra da zna granicu

Biblijska Jestira (Tatjana Kilibarda)

 DATA je Bajazitu! Odlaskom Olivere Lazarević u harem sklopljen je mir između Srbije i Osmanske imperije. Konstantin Filozof ovom događaju daje epsku crtu. Zapaža da je Olivera data Bajazitu “da bi bilo spaseno hristoimenito stado od vukova koji su ga klali”.

Vekovima kasnije, Vladimir Ćorović zaključuje da je majka Milica “morala pristati na to”.

Olivera je otišla onome ko je pogubio njenog oca, kneza Lazara! Ako već nije mogla podeliti teret majčinske tuge, kneginja Milica je sa srpskom vlastelom i crkvom podelila teret ove teške odluke.
Bajazitu su Oliveru odvela braća, kneževići Stefan i Vuk. Bilo je to njihovo prvo vazalsko putovanje na poklonjenje novom gospodaru. Harem se nalazio u tadašnjoj evropskoj prestonici Osmanlija, u Drenopolju (Jedrenu), na reci Marici, oko 250 kilometara istočno od Kruševca.

Oliverina sudbina za trenutak je promenila tok istorije njenog naroda. Nije bila ni prva hrišćanka, ni prva plemkinja u tom haremu. Prema navodima Željka Fajfrića, nijedna sultanija pre Olivere, koja nije prešla u islam, nije uspela da postane toliko uticajna. Olivera je bila “dovoljno mudra da zna do koje granice sme da ide i šta može da dobije”. Njene želje nisu prerastale u hirove i neuočljivo se mešala u političke događaje. Za svoju porodicu “umela je da izbori šta se moglo”.

Odlazak u Bajazitov harem i novo životno okruženje bili su stresni i surovi za nju, zapaža teolog Nikola Giljen. Na njenoj strani su bili prirodna snalažljivost, karakter, obrazovanje i vaspitanje. To joj je pomoglo da se lakše uklopi i brže prilagodi uslovima haremskog života. Malobrojni pisani izvori iz tog doba otkrivaju da je Olivera s vremenom stekla poseban položaj i snažan uticaj na Bajazita. O tome svedoči Konstantin Filozof u “Žitiju Despota Stefana”.

Drugi izvor, turska “Hronika” Ašik-paše Zade puna je velikih grešaka u godinama i imenima, a provejavaju i nesimpatije prema sultaniji hrišćanki. On čudno pripoveda o miru sklopljenom između Srba i Turaka iz 1390. godine. Po njemu, na poklonjenje Bajazitu nije došao sam Stefan, već njegov izaslanik sa “sestrom njegova oca”, što je mogla biti samo Dragana, žena čelnika Muse, koja je umrla pre 1389. godine. Sasvim je nejasno da li je taj izaslanik sa sobom doveo princezu Oliveru ili je po nju, naknadno, došao Bajazitov emisar. Olivera se nigde ne spominje imenom, već isključivo kao “Srpkinja devojka” i “Kaurka devojka”.

Iz rečenice: “Kada se devojka sastade sa Hanom, ostvari se što se želelo”, ne može se zaključiti da li hroničar govori o miru između Srba i Turaka ili sklapanju braka između Olivere i Bajazita. Isto tako se ne zna da li je Ašik-paša mislio na Oliverin uticaj na Bajazita u korist Srba ili na ispunjavanje bračnih dužnosti, kada je zapisao: “Kada je devojka poodrasla, poslužila je za ono što joj je dužnost bila.”

Što se tiče Oliverinog uticaja na Bajazita, tu se Ašik-paša, kao pravoverni musliman, usredsredio isključivo na činjenicu da se turski sultan propio zbog njenog negativnog uticaja. Masovne pijanke u haremu odvijale su se, tobože, uz odobravanje i podsticanje velikog vezira Ali-paše, po nekim izvorima Srbima nimalo naklonjenog. Ove tvrdnje se ponavljaju nekoliko puta, pa i u stihu, sa očekivanim zaključkom o štetnosti brakova osmanskih vladara sa hrišćankama.
I iz ovih zapisa zaključuje se da je Olivera bila uticajna, u većoj meri nego što je bilo dozvoljeno. Bila je jedna od njegove četiri šerijatske supruge-kadune. (Nastaviće se)

---

MILJENICA SULTANA

 PREMA turskim izvorima, Olivera Lazarević bila je vanredno lepa, otmena i imala veliki uticaj nad strastima odanog sultana. Zadobila i održala ljubav besnog Bajazita

Harem prema starim gravirama

  PREMA turskim izvorima, Olivera Lazarević bila je vanredno lepa, otmena i imala veliki uticaj nad strastima odanog sultana Bajazita. Pripisuju joj da je sultanova strast prema alkoholu samo manji deo njenih grehova. Najveći greh joj je, ipak, po njihovom mišljenju, to što je neprestano šaputala sultanu u korist svog brata despota Stefana Lazarevića.

Nije bilo lako, u velikom haremu u kome se neprekidno odvijala intrigantna diplomatska borba među ženama, postati miljenica sultana. Olivera je to uspela. Harem je bio složeno, opasno i zatvoreno društvo, izolovano od stvarnosti i spoljašnjeg sveta. Većinom su ga činile robinje, zarobljenice ili kupljene žene. Bilo je tu i po nekoliko stotina žena. Prostorije je čuvala straža sačinjena od evnuha – crnaca uškopljenika, pod komandom harem age. Nadzirala ga je sultanova majka, koja je pazila da se neka od žena harema previše ne dodvori sultanu.

Tek pristigle žene imale su rang adžamije, odnosno početnice, a vremenom su prelazile, u zavisnosti od svojih sposobnosti, ali i sultanove volje, put od džarija (obične robinje), preko šagirdi (šegrtica) i gediklija (u rangu kalfi), do usti (majstora za različite dužnosti prema sultanu). Uste koje su obavljale ono što se danas naziva „bračnim dužnostima“ nazivale su se hasećijama. Samo četiri hasećije, koliko je propisivao šerijat, mogle su stupiti u šerijatski brak i nazivane su kadunama, a ako rode sinove baš-kadunama.

Prema nekim izvorima, žene za harem birane su prema turskom osećanju za žensku lepotu, pa su tako na ceni osim Turkinja bile i žene sa Kavkaza, Gruzijke i Jermenke, uglavnom punije građe i crnomanjaste. Turski sultani ženili su se, međutim, i hrišćanskim princezama – Grkinjama, Bugarkama, Srpkinjama i Ruskinjama. Tako je bilo i u Oliverinom vremenu.

Sa inovernim princezama sultani su sklapali šerijatske brakove. One nisu morale da prihvate islamsku veru, postajale su kadune ili sultanije. Neke od njih su ne samo ostajale u pravoslavnoj veri, već su pored muževljevih džamija gradile crkve. Hrišćanske kadune imale su znatan politički uticaj. Ruskinja Rokselana, poznatija kao Hurem-sultanija, imala je uticaj čak i u nasleđivanju vlasti. Zbog toga su takvi brakovi od druge polovine DžVI veka bili zabranjivani.

Olivera je vrlo brzo shvatila sistem funkcionisanja harema. Vešto izbegavajući intrige i strogu hijerarhiju našla je put do Bajazitovog srca. Kao njegova miljenica uspela je da pomogne svojoj zemlji. Ovakvim ponašanjem pokazala je izuzetnu diplomatsku mudrost.

PozivajuĆi se na ranija istorijska iskustva, Stojan Novaković povezuje Oliverin uticaj na Bajazita sa preimućstvom koje su Lazarevići imali nad ostalom srpskom vlastelom, pre svega nad buntovnim Brankovićima. „Udajom Olivere, slučajem što je njoj pošlo za rukom da u dvoru Bajazitovom i nad Bajazitom samim zadobije znatan uticaj, i viteškim i plemićkim osobinama Stefana Lazarevića, novoga kneza,

Lazareva je porodica, kako se iz naših savremenih spisa vidi, zauzela vrlo povoljan položaj na dvoru Bajazitovom. To je mnogo doprinosilo i utvrđenju njenom u samim srpskim zemljama.“ Kao posledica toga, odmah po Vukovoj smrti (1398.) sve zemlje Brankovića ušle su u sastav države Lazarevića.
Politika mira sa Turcima dala je svoje najzrelije plodove po Srbiju. Zasluge za to Novaković pripisuje upravo princezi Oliveri, podsećajući da je ona „u sultanskome haremu uspela da održi prvo mesto, zadobije i održi ljubav besnog Bajazita (Nastaviće se)

---

GLAS ZA BRATA

 Zahvaljujuči Oliverinom uticaju na turskog sultana, porodica Lazarevića dobila je preimućstvo nad ostalom srpskom vlastelom. Spasila Stefana od sultanovog gneva

Stefan Lazarević

  ODLAZAK Olivere Lazarević u harem sultana Bajazita doneo je Srbima preko potreban mir.

Zahvaljujući njenom uticaju na turskog sultana, porodica Lazarevića dobila je preimućstvo nad ostalom srpskom vlastelom, pre svega nad buntovnim Brankovićima. Lazareva porodica, kako se vidi iz savremenih spisa, zauzela je vrlo povoljan položaj na turskom dvoru.

To je doprinelo njenom utemeljenju u srpskim zemljama, a zemlje Brankovića su ušle u sastav države Lazarevića 1398, odmah po smrti Vuka Brankovića.

Negde u to doba, u sklopu osvajačkih pohoda na Balkanu, Turci su poslali jake vojne odrede u Bosnu. U tom pohodu sa svojim trupama učestvovao je knez Stefan Lazarević. Usled nezapamćeno jake zime doživeli su krah, a Stefan je, uz pomoć Ugara, pokušao da to iskoristi za oslobođenje od turskog vazalstva.

Srpski plemići, koji su želeli da se osamostale, pripremili su zaveru protiv Stefana. Poslali su Bajazitu signale o Stefanovoj tobožnjoj odgovornosti za neuspeh u Bosni i njegovim vezama sa Ugrima. To je poljuljalo Stefanov ugled kod Bajazita i pretilo da ozbiljno ugrozi srpsku državu. Mada se neuspeh bosanske misije nije neposredno mogao povezati sa Stefanom, to je zbog njegove prougarske politike podsećalo na izdaju, zaključuje teolog Nikola Giljen.

Jedan od trojice urotnika, Novak Belocrkvić, Nikola Zojić i izvesni Mihailo (ili Mihalo), otkrio je Stefanu zaveru. Ubrzo je Stefan pogubio Belocrkvića, a Zojića proterao sa čitavom porodicom u manastir Ostrovica. Da bi ispravile štetu, kneginja Milica (tada već monahinja Jevgenija) i njena rođaka, monahinja Jefimija, otputovale su sultanu Bajazitu. Istoričar Vladimir Ćorović navodi da je to bila prva naša diplomatska misija koju su vodile žene.

Prema istorijskim izvorima, njih dve su otišle Bajazitu sa zvaničnom molbom da im dozvoli da prenesu mošti svete Petke iz Trnova u Vidin, kako bi njihove čudotvorne moći pomogle srpskoj zemlji i narodu, a Stefanovo pravdanje od optužbi za izdaju, spomenule su samo usput. Istoričari kažu da Bajazit nije poverovao monahinjama da je Stefan nevin, ali nije posumnjao da je njihov dolazak povezan sa moštima.

Usledila je Stefanova poseta Bajazitu. Hroničari smatraju da je Oliverino “šaputanje u bratovljevu korist” tada odigralo ključnu ulogu i spaslo ga sultanovog gneva. Bajazit ne samo da je oprostio Stefanu, već je prema njemu zauzeo još blagonakloniji, gotovo očinski stav.

Konstantin Filozof prenosi da je Stefan, iskreno se kajući, tada rekao Bajazitu: “Gospodaru, umesto da me ko ocrnjuje pred tvojom moći, sam ću izneti sagrešenje moje, koje carstvu tvome neki za mene behu saopštili, kako sam odstupio od službe tvojoj državi i da sam drug Ugrima. Rasudivši opet da je stvar neumesna, setih se vaspitanja, tvoje moći i zakletve, i dođoh. Evo, život je moj pred Bogom u tvojoj ruci, šta hoćeš, učini.” Prema istom izvoru, Bajazit je svog vazala nazvao “najstarijim i vazljubljenim sinom” i ukazao mu na jalovost i štetnost paktiranja sa Ugrima.

Proročanske Bajazitove reči da treba da pričeka njegovu smrt i borbu njegovih sinova za vlast, pa da to iskoristi za osamostaljivanje i proširenje države, piše Giljen, možemo uzeti sa rezervom, jer su one svesna ili podsvesna posledica Konstantinovog poznavanja kasnijih događaja. Ipak, takve tvrdnje ukazuju da je Bajazitov odnos prema Stefanu mogao biti krajnje dobronameran. Nema sumnje da je na takav odnos Bajazita prema Stefanu uticala Olivera.

Dragana Matović (01.- 05. novembar 2009)/www.novosti.rs

---

 Priredio: Bora*S

---