LJUBAV I ZNANJE…

„Pretpostavljao sam do tog vremena da je poprilično uobičajeno da roditelji vole svoju decu, ali me je rat ubedio da je to ipak redak slučaj. Pretpostavljao sam da mnogi ljudi vole novac više od bilo čega drugog, ali sam otkrio da razaranje vole još i više. Pretpostavljao sam da su intelektualci odani istini, ali sam otkrio da ni deset posto njih ne ceni istinu više od popularnosti.“

„Ljubav i znanje  su me uzdizali  ka nebesima onoliko koliko su mi bili dostupni, ali me je sažaljenje  vuklo nazad ka  zemlji. Odjeci bolnog vapaja odzvanjanju u mom srcu. Deca koja umiru od gladi, žrtve tlačenja i mučenja, bespomoćni stari ljudi koji su teret svojoj deci, i čitav svet samoće, siromaštva i zlopaćenja  koji pravi ruglo od onoga što  ljudski život treba  da bude. Čeznem da ublažim to zlo, ali to  ne mogu,  zato i  sam patim.“

Bertrand Rasel – Za šta sam živeo

---

 

OD LJUBAVI NEKO NAS SPASAVA…

PROBUDI SE

Probudi se
nešto se dešava
nemoj reći da to nisi znao
i tvoja se sudbina rešava
moglo bi ti jednom biti žao.

Foto ilustracija Bora*S

Probudi se nešto se dešava
kajaće se ko ovo prespava.

Probudi se nešto se dešava
ne mogu ti jasno reći šta je
ni laž nije ni istina prava
al’ osetim dugo će da traje.

Probudi se nešto se dešava
u prostoru izvan naše volje
od ljubavi neko nas spasava
i govori da je tako bolje.

Probudi se nešto se dešava
kajaće se ko ovo prespava.

Duško Trifunović

---

 

ISTINA MASKE I LOM OGLEDALA…

SUJETA I SAMOŽIVOST 

Čovek se, kažu, razlikuje od ostalih prirodnih bića po tome što je samoživ. Teza je loša. Svako biće je takvo. Štaviše, čovek kao da je manje samoživ od životinje. Naravno, ne zato što je bolji, već zato što je gluplji.

Foto ilustracija Bora*S

Bolje ovako: zato što je egoizam životinje trezven i budan. Još bolje: jer je ova samoživost objektivna. I čovek želi da ono što čini njemu bude od koristi. Ali „sasvim maleni broj ljudi ima dovoljno pameti da bi bio samoživ”.

Čovekov egoizam, treba priznati, jedva da je koristan. Zašto? Zato što nije trezven i budan, to jest jer: subjektivan je. Čovek se od ostalih prirodnih bića ne razlikuje po tome što je samoživ, nego po tome što je subjektivan.

Životinjski egoizam je nepristrasan, čak toliko da se za njega može reći: samoživost je bez zainteresovanosti. Bez interesa je jer je bezličan. A ličnost nanosi štetu i prirodnoj samoživosti čoveka. On je glup da bi mogao biti istinski samoživ. Budnost i trezvenost gasi se u ovoj njegovoj zainteresovanosti. Ništa ga ne interesuje izvan njega samog. „Samo imam osećaja za ono što ja jesam”, kaže jedan francuski pesnik.

Čovek ne želi korist, nego sebe sama. Zato nije nepristrasan. Humano rag ehellence nije samoživost, nego – sujeta. Svet – ogledalo. Samo sebe sama hoće i želi da vidi i zato jedino sebe sama ume da vidi. Nebo je plavo; ali to plavetnilo je on sam. Kad nekoga zavoli, voli jednu zamišljenu varijantu sebe sama. Ne vidi svet, nego svoje sopstvene slike. Nema odnos prema stvarnosti, nego prema sebi samom. Nalazi se pred ogledalom i tu živi. Ogledalo nije ništa drugo nego ugao koji je zauzet naspram sveta.

Položaj životinje je takav da ona sebe stavlja među stvari, svoje Ja smešta u svet. Čak ga i ne izdvaja iz sveta, nego ga ostavlja u njemu. Zbog toga je svet životinje: okolina. Svet čoveka: ogledalo. Jer je sebe izdigao iz stvari i zauzeo položaj da kada pogleda svet, zrak pogleda se lomi i odbija s površine stvari. Zbog toga čovek umesto stvari uvek vidi sebe. Objektivnost životinje nije ništa drugo do objektivno prihvaćeno držanje; čovekova subjektivnost pak onaj je kosi ugao koji on zaklapa sa svetom. Ono što on iz toga ugla može da vidi jedino je njegov sopstveni odblesak. Čovekova je situacija u svetu ogledalo.

MASKA

Tako bi se moglo pomisliti da je čovek odabrao ugao ogledala kako bi iz te pozicije više video. Uz to što ne gleda svet, nego sebe sama a i ne ume drugo da vidi do sebe, eventualno dublje vidi i perspektiva mu je dublja i bogatija. Možda je bolje: otuda vidi istinskije i više. Ali nije tako. Ogledalo je upravo to što je oko bačeno na nešto o čemu u svetu nijedno biće ne zna ništa. Cela priroda je skrivena ispred sebe same. Niko ne može pogledati u sopstvene oči.

Ali ogledalo nije suočavanje čoveka sa samim sobom. Naprotiv. Biće onda vidi sebe ako se smestilo u svet ispravno, nepristrasno, trezveno. Sebe onda vidi ako sebe ne vidi. Jer onda je pod pravim uglom. Onda je u središtu. To je kosmičko ugnježđenje prirodnih bića: jasno i istinski vide svet i zato na isti način vide i sebe. Ogledalo je iskrivljeniji ugao i ono što pokazuje nije Ja, nego — maska.

Maska nije ni Ja, ni ti Ti. Nije čovek i nije svet. Nalazi se između njih, ali ne u pravoj liniji, nego smeštena ukoso, u smeru odbijene linije. Nevolja ogledala nije što je ono lažno, već što je impotentno. Odnosno, nije impotentno što je lažno, nego je lažno zato što je impotentno. Vele: „lagati se može i istina”. Jer ono što čovek iskaže može biti istina samo onda kad otvara. Bilo šta da kažem, ako se time skrivam, ja lažem. I istinu mogu da iskoristim tako da ona za mene bude kora. Ako sada čovek kaže: i laž mogu da iskoristim tako da njome lažem, onda znam šta je maska. Sujeta se ne odnosi na samog čoveka, nego na masku.

Svako zna da čovek postoji tek ako je nestala maska. Međutim, maska je skupa — skuplja od čoveka. Jer je čovek badava, a za masku treba platiti. Badava? –  da: nenaglašeno, jednostavno, čisto i trezveno. Treba platiti? — Da: mora se napustiti nenaglašenost, jednostavnost, čistota, trezvenost. Zbog toga je maska skuplja i zbog toga je potrebna jer mnogo košta. Otmenija je, lažnija, življa, bogatija, zbunljivija. To je ono što se naziva istinom maske. Istina maske ne odnosi se na ono što kazuje, jer kazuje laž; nego na ono što skriva, jer krije istinu.

LOM OGLEDALA

Pred ogledalom stoji onaj koji nije u stanju da vidi drugo do sebe sama. Ali ne vidi sebe, nego masku. Jer ogledalo ne laže istinu, nego laž. Maska pak nije bog, nego idol. Zbog toga ljudska sudbina, koja konačno nije ništa drugo do odigravanje organskog života u božanskoj ravni i prostoru, stiže upravo na suprotnu stranu od one kuda se uputila.

Sujeta nije obogotvorenje, nego upravo obrnuto. Maska je idol, lažni bog. Potpun božanski privid, odnosno potpun ljudski privid. Ali šta je ljudski privid? — ponašanje kojim se čovek izdvaja iz prirodnog poretka stvari i zbog toga ostaje usamljen i subjektivan. Otuda je sujeta humano rag ehellence. U sujeti čovek prihvata sve privide obogotvorenja, ali tu sve ostaje privid i maska. Slika božanstva bez božanstva: idol. I to je maska iz ogledala koja uzvraća pogled čoveku.

Sujeta ne propada na sujeti, nego na stepenu dublje. Ogledalo ostaje. Uvek pokazuje i pokazivaće masku. I ko god pogleda u ogledalo, uvek će videti ono što vidi. To je grozna ironija poretka sveta: ostavljeno je da stvari i ljudi budu onakvi kakvi jesu i da svi žive sudbinom koju su odabrali. Nema upozorenja ni popravke. Čak i gore: svako je ostavljen u situaciji da i ne primećuje kada mu je izmaknuto tlo ispod nogu.

Čovek ne propada zbog sujete, nego zbog istinitosti stanovišta zauzetog prema sebi samom. Ne po tome na šta se odnosi, nego za stepen dublje: ne postaje lažan po tome što vidi i misli da vidi oči u oči, nego po tome za šta smatra ono što vidi. Zbog toga nikada iz sujete neće doći do toga da je čovek sujetan. Onaj ko kaže: nisam sujetan, sopstvenu sujetu ni ne dotiče, samo je skriva, odnosno laže. I ovaj čovek ne biva otkriven i pokoleban sujetom, jer mu svet i dalje dopušta da gleda toliko i tako u ogledalo kako hoće, i da laže.

Svet nikada neće skinuti masku sa čoveka. Mora se razbiti zajedno s maskom, mora propasti u maski i na maski. Lom ne dodiruje masku, nego ono što je iza maske: istinu. Jer je istina odvajala laž.

Neće biti uništeno ono što je skrivalo lice, nego lice koje je bilo skriveno. A to je opet istina maske: maska ostaje istina; dalje laže. Čak i onda ako iza nje više nema ništa. Može li se stajati tako da se zraci ne lome i ne odbijaju? Tako da pogled direktno prodire kroz prostor i dostiže ono na što je usmeren? Tako da čovek vidi kroz ogledalo? Kakva je mogućnost da čovek svojim pogledom kroz vidi i da zrak njegovog pogleda ne dotakne odblesak sopstvene maske, ‘nego svet? Mora li polomiti ogledalo? Opet i poslednji put: istina maske. Sve ostaje onako kakvo je bilo i kakvo je.

Čovekov položaj u svetu menja se samo u jednom slučaju: samo onda može stati pod pravim uglom i može čisto stupiti među stvari ako polomi, ali ne ogledalo, nego ono što se nalazi u ogledalu — idol. Maska je zato istinita, jer istina zavisi od nje. Svet se samo onda može videti ako čovek vidi boga a ne idola. Zato Montenj piše: ,,il faut oster le masque aussi bien des choses que des personnes“ — treba skinuti maske stvarima i ljudima.

(1938)

Bela Hamvaš

 Iz knjige ,,Hiperionski eseji“

---

 

GOLA ISTINA…

Prema legendi, Istina i Laž su se sreli jednog dana.

Laž je rekla Istini: “Danas je prelep dan.“.

Foto ilustracija: Bora*S / Figure: Lenka Matić

Istina je pogledala u nebo, uzdahnuvši, dan je zaista bio veoma lep.

Proveli su dosta vremena zajedno, kada su naišli na jedan bunar. Laž je rekla Istini: “Voda je veoma lepa, hajde da se okupamo zajedno.“.

Istina, još jednom sumnjičava, isprobala je vodu i otkrila je da je ona zaista veoma lepa. Skinuli su se i počeli kupati.

Iznenada, Laž je izašla iz vode, obukla odeću Istine i počela da beži. Iznervirana Istina je istrčala iz bunara i počela da juri u potrazi za Laži da bi uzela svoju odeću natrag.

Svet, videvši Istinu potpuno nagu, skretao je pogled sa prezirom i besom. Jadna Istina se vratila do bunara i nestala zauvek, skrivavši se u njemu, u svojoj sramoti.

Od tada, Laž putuje svetom, prerušena u Istinu, zadovoljavajući potrebe društva, jer svet, u svakom slučaju, nema nikakvu želju da upozna golu Istinu.

Izvor teksta: facebook.com/Zanimljivo

---

 

PRA-GOVOR…

SAPUTNICI

Znam: sve se neće na jedan osmeh svesti.
Znam: neće svima jednako biti sunca.

Ilustracija: Bora*S

Na istoj cesti uvek će se uplesti
trag povratnika sa stopama begunca.

Hodaće oba u jednom istom smeru,
tegleći svaki svoju drukčiju veru.

Pa i mi tako, jedan uz drugog, nemo,
po istoj cesti teglimo živote i dane.

I uporedo, rame uz rame, idemo.
I lagaćemo kako se razumemo,

sve dok na kraju zajedno ne stignemo
tim istim pravcem na dve suprotne strane.

Miroslav Antić

---

 

U REČIMA UVEK IMA VIŠE LAŽI NEGO ISTINE…

Veliki uspeh u životu imaju ćutalice. Oni ulevaju poverenje ljudima sa kojima rade, jer mnogi ljudi u ćutanju drugog vide i svoju sigurnost.

Čovek može da naškodi drugom čoveku ili promišljenim rđavim delom ili nepromišljenom rečju, a ćutalica se smatra bar kao čovek koji ne škodi svojom neopreznom rečju.

Zatim ćutalica ne traži ni od drugog čoveka briljantnu konverzaciju, niti naročitu rasipnost duha, i zato je on za druge odmoran, zbog čega izgleda i dobar.

Ljudi koji mnogo govore, škode i sebi i drugom, kad su i najsjajniji kozeri, oni su sami ipak prava žrtva tog svog talenta, jer im jedni zavide na tom duhu, drugi ih omrznu zato što su od te njihove duhovitosti ostali zaslepljeni i ošamućeni, a treći se čak boje te duhovitosti da ih najzad ne pogodi i poseče.

Ovo je sasvim razumljivo, jer odista ljudi duhoviti ne mogu izgledati mnogo blistavi ako samo govore o idejama i stvarima, naprotiv, duhovitost se hrani najviše otrovom ličnih mržnja, više nego i medom ličnih ljubavi. Ćutalica i kad je neinteligentan ne izgleda glup, jer izgleda bar zamišljen, a prostom svetu izgleda i mislilac.

Jer ako ćutalica ne kaže mudrosti, ne kaže ni gluposti ili ih bar ne kaže u velikom broju. Ćutalica izgleda i čovek pozitivan i realan. Blistavi ljudi koji vas podignu svojom duhovitošću u visine, ni sami ne izgledaju drugom da su na zemlji, nego uvek u oblacima znači, iznad svakidašnjih čovekovih misli i briga, i izvan realnosti od kojih je život uglavnom sačinjen.

Zbog tog prosečnim ljudima takav čovek neminovno postane dosadan, ili izgleda i opasan. Ljudi se boje čoveka koji ćuti, ali preziru čoveka koji mnogo govori. Čovek koji ćuti izgleda uvek kao zaverenik ili mizantrop, ali čovek koji mnogo govori izgleda vetrogonja. I pošto ljudi ne cene onog koga se boje, poštovanje ide za ćutalicu. Jer, bezuslovno ima mudrih ćutanja koje vrede više nego najmudrije reči.

Ljudi zato vole da se zabavljaju sa čovekom koji lepo govori, ali vole da rade samo sa čovekom koji lepo ćuti. Proverite u svom zivotu da li su vam više dobra donele vaše najblistavije reči ili kad ste u izvesnom momentu pribegli ćutanju.

Nikad čovek ne može da kaže onoliko mudrosti koliko može da prećuti ludosti, čak i gluposti. Jedino ćutanje može da prikrije kod čoveka strasti koje su najnasrtljivije i najštetnije: sujetu, lakomost, mrzovolju, osetljivost, mizantropiju. Jedino ćutanje može da sačuva čoveka od posledica koje mogu da mu nanesu trenutna i nesmotrena raspoloženja, i nagle nepromišljene inpulsije.

Čovek koji pusti uvek jedan razmak u vremenu između pitanja koje mu se postavi, i odgovara koji treba da dadne, jedini je koji može da razmišljeno kaže šta hoće. On je već tim odmerio koliko jedna minuta može da sadrži pameti i gluposti, dobrote i zloće. Samo takav uzdržljiv čovek izbegne najveći broj nesreća, nesreća koje dolaze od naše nesposobnosti da uvek budemo prisebni, i da nikad ne budemo glupi.

I učenici Pitagore su morali ćutati.

Duhoviti Atinjani su se divili i takozvanoj lakonskoj kratkoći istraživanja, kojom su se služili ljudi iz Sparte. Katolički red kaluđera karmelita imaju tako isto propis da govore samo četvrtkom, na svetu bi bilo mnogo manje gluposti i mnogo manje zla, jer čovek drugom čoveku više naškodi rečima nego delom.

Neke životinje kušaju jedno drugo samo tim što približe nozdrve, i što se omirišu i odlaze svako na svoju stranu, a da imaju sposobnost govora, rastrgle bi jedna drugu. U rečima uvek ima više laži nego istine, i više zloće nego ljubavi, jer ljudi najčešće ne znaju ni sami šta kažu, ni zašto su nešto rekli. Reč dovodi do više nesporazuma, nego što bi bilo nesporazuma da reči ne postoje…

Jovan Dučić

iz knjige Blago cara Radovana

---

KO JE OVDE LUD…

Profesor Rozenhan je smislio neobičan eksperiment – poslao je svoje savršeno zdrave saradnike kod psihijatra, rekao im da slažu kako čuju nejasne glasove a na sve ostalo da odgovaraju iskreno i – svi su zadržani kao psihotični bolesnici. Da ironija bude veća – jedino su pravi bolesnici prepoznali, i to vrlo brzo, lažne pacijente kao potpuno zdrave uljeze

A šta kada pogreše?

Probudite se ujutro, a glava vam je već puna obaveza i briga. Krenete na posao, a niste sigurni da li ste isključili ringlu. Na pola puta, pomislite kako ste ostavili otključana vrata. Poznato? Dešava vam se da prosto ne možete da ustanete iz kreveta? Tresete se svaki put kad treba da govorite pred više ljudi? Ponekad ne možete da zaspite do kasno u noć? 

Ne brinite – ovo su savršeno normalne reakcije na situacije, uspone i padove modernog života. Ipak, budite oprezni, naročito ako razgovarate sa psihijatrom: one mogu biti rastumačene i kao simptomi mentalne bolesti.  Da je tako, potvrđuju i brojne studije samih psihologa i psihijatara.

Lažni pacijenti

Psiholog Dejvid Rozenhan, profesor na slavnom Stanford univerzitetu u Kaliforniji, izveo je neobičan eksperiment. Rozenhan je ubedio osmoro svojih saradnika i prijatelja, savršeno zdravih ljudi, da se prijave u najcenjenije psihijatrijske ustanove u pet različitih američkih država i kažu da čuju glasove. Rozenhan je ovim „lažnim pacijentima“ rekao da izjave kako povremeno čuju sasvim nejasne glasove u glavi, ali da im se čini da čuju reči „prazno“, „šuplje“ i „tup“. Lažni pacijenti nisu prijavljivali nikakav drugi znak bolesti, a osim imena i podataka o zaposlenju, ništa više nisu lagali. Ako budu primljeni, Rozenhan im je rekao da kažu kako više ne čuju glasove, a da se inače ponašaju potpuno opušteno i normalno.

Lažni pacijenti su bili: student završne godine psihologije, tri iskusna psihologa, pedijatar, psihijatar, slikar i domaćica. Niko od njih nije imao ikakvu istoriju mentalnih oboljenja. Ako ih prime, trebalo je da ostanu u ustanovama dok ne budu uredno otpušteni. Niko od osoblja ni u jednoj od klinika nije znao za eksperiment.

Jedini shvatili

Rezultat je bio poražavajući: svih osam lažnih pacijenata je zadržano u ustanovama, sedam sa dijagnozom „šizofrenija“ i jedan kao manični depresivac. Čak i tokom boravka u klinikama, niko nije „provaljen“ od strane medicinskog osoblja. Da ironija bude još veća, mnogi stvarni bolesnici brzo su prepoznali lažne pacijente kao uljeze koji su potpuno zdravi.

Ako vam se ovo dogodi, teško ćete dokazati suprotno…

Rozenhanovi saradnici su na kraju pušteni kućama sa dijagnozom „šizofrenija u remisiji“ (prolazno popuštanje simptoma).

U ustanovama su proveli od sedam do pedeset i dva (!) dana, u proseku devetnaest dana.

Kad je eksperiment razotkriven, bolnički dosijei otkrili su šokantne detalje. Osoblje je i najobičnije aktivnosti tumačilo kao „bolesne“. Kad je jedan od lažnih pacijenata zapisivao nešto u svoju svesku, to ponašanje je pribeleženo kao „napad pisanja“ i označeno kao patološko. U isto vreme, to isto ponašanje (pisanje u svesku) je kod ostalih bolesnika izazvalo sumnju da je lažni pacijent u stvari novinar ili istraživač na zadatku.

Nema kući dok ne priznaš

Kad su se jednom našli u klinici, niko od lažnih bolesnika nije mogao da ide kući dok nije „priznao“ da je bolestan i pristao da pije lekove. Jedan od njih je tu situaciju kasnije opisao na sledeći način: „Rekao sam prijateljima i porodici: izaći ću kad izađem. Biću tamo par dana i doći ću kući. Niko nije ni sanjao da ću ostati skoro dva meseca. Jedini način da izađeš je da im kažeš da su u pravu. Rekao sam da sam lud. ’Lud sam, ali mi je bolje’, rekao sam.“

Profesor Rozenhan je sve vreme znao da će njegov eksperiment naići na žestoke kritike. Na kraju krajeva, njegovi saradnici su lagali da čuju glasove, a lekari se oslanjaju baš na izjave pacijenata. Iako je nesposobnost osoblja da prepozna zdravog čoveka jasno pokazana, te bi kritike imale svoju težinu… da ovaj hrabri test nije imao i svoju drugu fazu.

Drugi deo eksperimenta

Pošto je u stručnim krugovima obelodanio svoju „prevaru“, Rozenhan je kontaktirao vrlo uglednu kliničko-istraživačku ustanovu i zamolio ih da učestvuju u drugom delu ogleda. Osoblje ove bolnice je čulo za rezultate prvog eksperimenta, ali su bili uvereni da se takvi propusti njima ne mogu dogoditi.

Dogovor je glasio ovako: Rozenhan će im u toku tri meseca poslati jednog ili više lažnih pacijenata, a njihov zadatak je da ih prepoznaju. Takođe, za svakog ko im se prijavi lekari bolnice će davati i procenu kolika je verovatnoća da je „prevarant“.

Kao rezultat, stručnjaci ugledne klinike su među 193 pacijenta prepoznali četrdeset i jednog lažnog (poslatog od Rozenhana), a za četrdeset dvoje su našli da su „sumnjivi“.

Laki na dijagnozi

Rezultat je svakako sjajan, s jednim malim problemom: Rozenhan im nije poslao nijednog „prevaranta“! Dakle, stručnjaci ugledne klinike su skoro polovinu pacijenata, građana koji su došli da traže pomoć, proglasili zdravim ili sumnjivim. Ovaj deo studije postao je kamen temeljac svim kritikama moderne psihijatrije, a ima ih sve više.

Lažni ili pravi bolesnici – tanka je granica

Osim osnovnih pitanja, postavlja se i sledeće: kako su u takvoj jednoj klinici mogli poverovati da im je Rozenhan mogao poslati četrdeset, pa i osamdeset ljudi? Koliko pacijenata oni obično prime na pregled tokom uobičajena tri meseca, kad su sada pomislili da im je osamdeset „smešteno“? Da se nisu takmičili – ko će ih više „uhvatiti“?

To što su bili tako revnosni da prepoznaju „uljeze“, govori koliko su inače revnosni da otkriju „šizofreničare“, „depresivce“ i „neurotičare“… Tačnije: koliko su „laki“ na dijagnozi, glasila ona „ludak“ ili „prevarant“.

Etiketiranje

Zaključak profesora Rozenhana, objavljen zajedno sa celim eksperimentom u časopisu „Science“, glasio je: „Svaki proces postavljanja dijagnoze koji dozvoljava sebi ovako masivne greške ne može se nazvati pouzdanim. Očigledno u psihijatrijskim bolnicama nismo sposobni da razlikujemo zdravog od bolesnog“.

Rozenhan je dalje zaključivao da je problem u dijagnozama i „etiketiranju“, i predložio reformu koja bi podrazumevala da se bolnice usmeravaju na konkretne probleme ljudi a ne „etikete“, dijagnoze kojima pacijente jednostavno „trpaju u fioke“ bez mnogo udubljivanja u njihovo realno stanje i osobenosti pojedinačnog slučaja.

Rozenhan je kritikovan jer su njegovi saradnici lagali. Tako su, navodno, mogli lagati bilo kog doktora da ih nešto boli. Ipak, kritike padaju u vodu zbog drugog dela studije, sa nepostojećim lažnim pacijentima. S druge strane, kako su onda mentalno oboleli pacijenti uspevali da prepoznaju uljeze? Oni bi trebalo da imaju poremećeno viđenje stvarnosti, da su „ludi“, zar ne?

Uz to, njegove zaključke su potvrdile i druge slične studije.

Bolesna želja?

Nema bežanja – niko od lažnih bolesnika nije mogao da ode kući dok nije „priznao“

U eksperimentu iz 1995, psiholog Moris Temerlin je podelio grupu od dvadeset i pet psihijatara na dva dela i dao im da slušaju glas glumca koji je imao zadatak da glumi potpuno normalnu osobu. Jednoj od grupa Temerlin je „onako usput“ rekao da je u pitanju „interesantan mladi čovek koji deluje kao neurotičar, a u stvari je potpuni psihotičar“. Drugoj grupi nije rekao ništa. Šezdeset odsto prve grupe je kod glumca „prepoznalo“ psihozu (većinom šizofreniju), dok je kod druge grupe (kojoj Temerlin ništa nije rekao) glumac ostao bez dijagnoze.

1988. godine, istraživači Loring i Pauel dali su pisani intervju jedne osobe grupi od 290 psihijatara. Polovini su rekli da je u pitanju crnac, a drugoj polovini da je belac. Zaključak: psihijatri pripisuju nasilnost, sumnjivost, opasnost po sebe i okolinu pacijentima crne boje kože čak i kad potpuno identičan dosije za belca ne izaziva takve procene.

Ovo podseća na jednu surovu istorijsku zanimljivost: do izbijanja građanskog rata, psihijatri su u SAD (kao, na primer, Semjuel Kartrajt) robove često označavali kao „mentalno obolele“, koristeći dijagnozu „drapetomanija“ – iracionalna želja za slobodom i težnja za bekstvom.

Ugrožena ljudska vrsta

U naukama o ponašanju, „normalno“ obično znači „ono što ne odstupa od prosečnog“. Takva definicija svrstava Ajnštajna, Teslu i Pikasa (da ne navodimo dalje) među potpuno nenormalne.

Oksfordski rečnik definiše normalno kao „u skladu sa standardom“. Normalan je dakle onaj koji se ponaša kao većina. Dakle, ako većina laže i krade, lagati i krasti je normalno. Ako većina sluša jednu vrstu muzike, ostali su nenormalni. Ako većina glasa za jednu partiju… i tako dalje.

Druga vrsta „normalnosti“ bi se odnosila na zamišljeno „idealno“ – ono što svi mislimo da je dobro i poželjno, to je normalno. Ta drukčija definicija nam pravi drugi problem – ko bi onda, od svih nas, mogao sebe nazvati savršeno normalnim?

Dešava vam se da prosto ne možete da ustanete iz kreveta? Ponekad razgovarate sami sa sobom? Ima dana kad vam dođe da lupite glavom o zid?

Mišel Fuko, jedan od najvećih kritičara savremene psihijatrije, naglasio je da je težnja za samopovređivanjem jedan od osnovnih simptoma mentalnog oboljenja. Ako je tako, nastavlja Fuko, onda je ljudska vrsta u celini teško mentalno obolela, jer kroz celu svoju istoriju uništava svoje okruženje i sama sebe.
Dimitrije Manojlović

Izvor: TreceOko/ February 7, 2016

__________________________________________________________________________________

LAŽ JE DA VREME PROLAZI…

LAŽ JE DA VREME PROLAZI

Laž je da vreme prolazi.
To prolazimo mi.
Po nepokretnom vremenu.
Po njegovim dugim dolinama.
Mimo zaboravljenih sanki usred sibirskih zima.
Mimo irtiških voda s neponovljivim vetrovima.
Tamo, za našima leđima –
magla s četiri strane.
I usamljeno drvo, ružno povijeno.
Lakim bombama –
inje prekriva perone.
Ruke, koje se nisu pružile ka porciji hleba.
Tamo, za našim leđima –
snežne su dubine.
Tamo, izgorela ramena koče se od bola.
Nad zatamnjenim gradom
pesma:
„Ustani zemljo, ogromna-a!…
„A-a-a-a…“ vraća se žustro, kao u praznoj crkvi.
I mi ostavljamo prošlost.
Škripi pod zubima pesak.
Zarđao žbun sablasno se kostreši na putu.
I bacamo na njega
očevih košulja dronjak,
i oblačimo sintetiku, po zdravlje štetnu.
Idemo ka crti iza koje –
ženske suze su kratkotrajne.
Zaustavljeno popodne.
Nečujan tutanj groma.
Bolnica
iz koje će nas izneti…
Prosedi dirigent.
I trombonist,
koji oblizuje suve usne.
Put – u obliku spirale.
Put – kao kružnica.
No –
pokusavši heljdinu il kašu od krompira –
istoriju Čovečanstva
do sopstvenog konca
svako prolazi vremenom.
Svako prolazi.
Svako.
I svakome – naizmenično –
sunčano, pa tamno.

Mi put merimo
merom svojih aršina.
Iako je već neko rekao davno:
da je celo ljudsko iskustvo –
ponavljanje grešaka…
I mi idemo ka horizontu.
Kašljemo.
Rano ustajemo.
Otkrivamo škole i spomenike.
Zvezde i markete…
Laž je da mi starimo!
Prosto – posustajemo.
I tiho se u stranu sklanjamo,
kad ponestane snage.

1989.

R. Roždestvenski

Preprevao: Aleksandar Mirković

  Izvor:srodstvopoizboru

_________________________________________________________________________________

VELIKA JE STVAR ĆUTANJE…

Po koji put se u životu vraćam na tačku iz ostavštine starog Rima: ćutati, ćutim, ćutanje. Blago onima koji su rod tima trima stvari. U saobraćaju s ljudima i sa događajima čovek govori; u sebi, čovek ćuti. Kako je zagonetna stvar ćutanje, i san je zagonetna stvar, ali je ćutanje zagonetnije.

Kad ćutimo u sebi to je sasvim neko osobito stanje izvan svake konkretne realnosti. U životu, čovek je ograničen; u sebi on je neograničen, kraja mu nema. Naravno, pod uslovom da duboko ćutimo i da duboko u sebi ćutimo. Duboko ćutanje i duboka samoća, dve apsolutno duhovne stvari u čoveku.

Govorom se kažu velike važne divne stvari, ali sve u ograničenjima. Može čitalac produžiti ograničenja u knjizi ako zaklopi knjigu i potone u ćutanje. Ali zašto nije i pisac potonuo? Potonuo je, samo što se ono iz dubokog ćutanja ne da reći.

Najpreciznije i najsuštinskije znamo ono što ne možemo nikada iskazati.

Jezik sâm je ograničen. Jednako se razvija ali jednako vene i opada. Što je govoreno i pisano pre pedeset godina, čudno je i smešno danas.

Kako je govoreno pre sto godina, to je groteskni dijalekt. Danas, to isto kazalo bi se sasvim drugačije jezikom koji će dakako postati u ime Božije takođe groteskni dijalekt. A što je pre trista godina govoreno i pisano, to je mrtav jezik, to je knjizi fotografisan pokojnik.

Ćutanje, naprotiv, uvek je isto. Ono duboko ćutanje, da naglasimo opet. Plitko ćutanje, sa stegnutim ustima očima uperenim u savremenost i savremenike u svakidašnje planove, brige, ambicije, mržnje, osvete, to nije ćutanje, to je razgovor šaputav i prikriven na površini čoveka i stvari. Duboko ćutanje je duhovna suština.

Ko ume duboko ćutati, dato mu je da izađe iz ograničenja, da ima dodir, kao duše Platonove, sa suštinama. Ko lepo govori, moćan je zemaljski, ko duboko ćuti, moćan je vaseljenski. Kad je čovek sav duhovan i sav suština on mora biti nem, nepomičan, sâm. Onda je izašao iz života svakodnevnog, onda je deo vaseljenskog uma. Otuda je tako silan simbol tako silan čovek izveden u kamenu od genijalnog uma i genijalnih ruku.
…

Šezdeset sekundi ćutanja dovoljno je da čovek duhom takne onoliko koliko govorom ne može ni za šezdeset dana.

Sa malim svećicama toga duha otkrivaju ljudi sve tajne u materiji. A velike buktinje duha vide oni koji mogu duboko ćutati, koji mogu izaći iz ograničenja.

Duboko u sebi, gde se čovek ne žara, gde čovek ne laže ni sebe ni druge, duboko u sebi čovek oseća:

Bolje bi bilo jedan minut naknadnog ćutanja zameniti sa više minuta prethodnog ćutanja.

Iz rukopisa Isidore Sekulić

Izvor: rasen.rs

_________________________________________________________________________________

VERUJTE SAMO SEBI…

Šta će ti velika plata ako ćeš na kraju dana ući u prazan stan?

„Šta ako su vas slagali da se od ljubavi ne živi? Meni je mater jednom rekla da se od ljubavi živi, a od para preživljava. Ja njoj verujem. Zato što nigde toliko ljubavi nisam videla kao u stanovima od 30 kvadrata i bolesničkim posteljama.

Foto: Buka

Šta ako su vas slagali da prestane vremenom, da ćeš joj se „smejati jednog dana i zaboraviti je? Nijedna naša mlada ruka ne drži čvrsto onu drugu kao što se drže dve staračke. Šta ako su vas slagali da bi trebalo da nađete sebi ravnog?

Meni nisu uspeli slagati tako nešto, jer nikad nisam videla toliko prkosa i borbe, kao u ljubavima koje su komšije i strine osuđivali sa prozora.

Kao da su one merilo vaših života. Što ako su vas slagali da ljubav mora nositi vašu naciju i veru? U novinama i pričama su propali, a ja sam na svoje oči viđala one najveće ljubavi, najlepšu decu, najviše odricanja i žrtve baš kod takvih. I da, oni su sretni. Daleko od svih koji su ih se zbog njihove ljubavi odrekli. I onih kojima je njihova mešana ljubav propala, baš kako bi propala i da nije bila mešana.

Što ako su vas slagali da morate do 25-te? Do 35-te? Do 40-te, jer je krajnje vreme? Mene nisu uspeli, jer niko mi nije tako stvarno i realno pričao o ljubavi kao ona koja je svoju pronašla sa 50. I sada mu trči u zagrljaj kao devojčica od 15 godina. Šta ako vam sve vreme lažu? Šta ako vas sve vreme pokušavaju da uvere da je ljubav ono što su oni nekad imali, i sad više nemaju jer prestane ‘kada sirotinja uđe na vrata’, ‘kada dođu deca’, ‘kad treba vratiti kredit’, ‘kada ga izobliči bolest’, ‘kad više ne može da spava s tobom tri puta dnevno’.

Nemojte verovati ni meni. Verujte samo sebi. Držite svoju ljubav čvrsto; rukama, nogama, noktima. Jer ona neće prestati, nego će ojačati, baš kad dođu deca. Baš kad sirotinja uđe na vrata. Baš kad bude trebalo vratiti kredit. Baš kada on bude bolestan. Baš kada ne bude mogao spavati s tobom tri puta dnevno.

I možda niste svi napravljeni u ljubavi, ali pravite novu decu u ljubavi. Ili ih nemojte praviti. Nekim ljubavima ona nisu ni potrebna. Samo nemojte dozvoliti da vam lažu. Drugi nam se mešaju u plate, školovanje, posao, zdravlje, oblačenje, prehranu, utiču na polovinu našeg života jer je svet takav. Ali svoju ljubav nikome ne dajte. Jer je to najviše što ćete postići u životu.

Je*eš ti platu od deset hiljada ako ćeš na kraju dana ući u prazan stan s kesama najnovije odeće koju nema ko da skine. I sve pare ovog sveta, ako ih nemaš s kime podeliti. Jer, od ljubavi se živi. Od para se preživljava, i s parama se iživljava.“

Autor: Marina Radoš

Izvor: family.rs

---

---

KADA I KOLIKO LAGATI…

Veća bliskost zahteva više istine:

Benjamin Franklin je rekao: „Iskrenost je najbolja politika“, a Martha Beck, sociolog i autor, je na to dodala: „Osim kada nije“.

Kada biti iskren, kada držati usta zatvorenim, a kada lagati, otkriva Beck.

Iako često deluje lakše lagati nego biti iskren, jel laž ume da poštedi druge od toga da se osećaju loše, može da održava u životu pretpostavke koje vama odgovaraju ili da učini vaše mane manje vidljivim, ona je poput smoga koji zagađuje vašu psihu i odnose sa ljudima.

Dok je istina poput čistog i svežeg vazduha. Koliko ćete biti iskreni prema nekome zavisi isključivo od toga koliko želite da budete bliski sa tom osobom. Veća bliskost zahteva više istine.

Zamislite sferu i sebe u njenom centru. U najbližem prstenu oko vas, trebalo bi da se nalaze najbliži ljudi koje imate, zatim u sledećem vaši prijatelji, zatim poznanici a za njima nepoznati ljudi. U vašem najbližem okruženju vazduh bi trebao da bude čist i iskren, sve dalje od centra istina postaje sve nebitnija.

Kada je iskrenost bitna a kada baš i nije? Martha Beck navodi četiri pravila:

Prema sebi uvek budite iskreni

Najbliža veza koju možete imati je ona sa samim sobom. Neiskrenost u tom odnosu je u najbolju ruku kontraproduktivna, a u najgorem slučaju katastrofalna. Ukoliko želite da živite zdrav i produktivan život, sebi uvek recite istinu.

Ljudi često lažu sebe , a da ni ne primete, ali nije teško utvrditi kada se to dešava, treba samo nanjušiti trag smogu koji guši. Verovanje u sopstvene laži, čini ljude nesrećnim.

Pomozite sebi tako što ćete, kada ste uznemireni, sesti i na miru pokušati da date odgovor na neko od sledećih pitanja:

Šta ja to krijem?
Kog saznanja se plašim?
Šta izbegavam da saznam?
Čega sam to skoro svestan?

Budite iskreni prema svojim voljenima što je više moguće

Laž, čak i ona izgovorena zarad nečijeg dobra, sprečava mogućnost da vas ljudi zaista upoznaju, razumeju i zavole takve kakvi jeste. U suprotnom, kada neko laže vas, koliko god ga voleli, vi volite nešto što ne postoji.

Svi bliski odnosi mogu postati još bolji uz više iskrenosti. Ukoliko vam nekom na istinu uzvrati laganjem, veza koju imate nije prava, ali vaša iskrenost prema samom sebi će vam pomoći da takvo saznanje prebolite i nastavite dalje.

Poznanicima recite onoliko istine koliko je neophodno da održite optimalnu vezu

Recimo da vas posle ribanja kod šefa kolega pita kako ste prošli. Ukoliko želite optimalnu vezu sa tim kolegom reći ćete: ’Bilo je ok’, ali ukoliko želite da postanete bliži reći ćete : ’Bolje da mi je lupio šamar…’.

Na vama je da odlučite u kom pravcu želite da idete. Budite obazrivi, ne dajte nikada celu istinu, već budite taktični. Otkrijte malo, zatim sačekajte da vidite reakciju. Na ovaj način ćete moći da odlučite koliko želite sa nekim da budete bliski, a da pritom nikoga ne povredite u tom procesu.
Ukoliko očajno želite da prekinete odnos sa nekim, lažite.

Laž je idealan vid komunikacije samo u odnosima koji su čudni ili loši. Takve odnose treba prekinuti. Ali nemojte laganjem pokušavati da održite odnos koji nije toga vredan i nemojte se zavaravati da na taj način štitite nečija osećanja.

Svako kod sebe može lako da oseti kada ga laži guše a kada diše punim plućima. Iskrenost prema sebi će vam najviše pomoći u određivanju kada i koliko istine reći u svakoj situaciji na koju naiđete.
BIZLife, BuT 

Izvor: adavinic.wordpress.com

---

---

GOVORIO JE DŽORDŽ BERNARD ŠO…

Slavni engleski književnik i nobelovac Džordž Bernard Šo umro je na današnji dan, 2. novembra 1950. godine.

Engleski pisac irskog porekla, Šo je bio izraziti satiričar i jedan od od najduhovitijih ljudi 20. veka.

U oštrom, ali šaljivom tonu prikazivao je protivurečnosti građanskog društva u Engleskoj.

Kroz političke i ekonomske članke, u govorima, kao i veoma značajnim predgovorima za pojedine komade, žestoko se podsmevao lažnom moralu srednje klase u religiji, etici, politici i ekonomiji.

Verni sledbenik Ibzenove dramaturgije, Šo je napisao sedamdesetak pozorišnih komada, od kojih su većina „komadi s tezom“.

Njegove komedije su klasični primer realističke drame, a u dramama retorika preovlađuje nad dramatikom.

Najpoznatija dela su mu : „Udovičke kuće“, „Zanat gospođe Vorn“, „Kandida“, „Sveta Ivana“, „Đavolov učenik“, „Pigmalion“, „Čovek i nadčovek“, „Oružje i čovek“, „Major Barbara“, „Fabijanski eseji“, „Srž ibzenizma“.

Izvor teksta:rts.rs

---

GOVORIO NAM JE DŽORDŽ BERNARD ŠO…

„Moj način zbijanja šale je da kažem istinu. To je najsmešnija šala na svetu”

„Žene koje misle jesu žene na koje se obično ne misli.“

„Bog je stvorio ženu i muškarca, ali je zaboravio da svoj izum patentira, pa prema tome, to isto može da napravi svaka budala.“

„Demokratija je oblik društvenog uređenja koji garantuje da se sa nama neće upravljati bolje nego što zaslužujemo.“

„Ćutanje je najsavršeniji izraz preziranja.”

„I spavanje je jedan vid kritike, naročito u pozorištu.“

„Kad Vlada obezvredi novac da bi obmanula sve svoje poverioce, onda se tom postupku daje učtivo ime: inflacija.“

„Večni se rat vodi između onih koji su na svetu zato da iz njega izvuku što veću korist i onih koji su tu zato da život na Zemlji učine što ugodnijim za sve ljude.”

„Pohlepa za novcem je izvor svega zla.”

„Kleveta je kao osa: ako je ne možete ubiti prvim udarcem, bolje je da je ostavite na miru.“

„Život izjednačuje sve ljude: smrt otkriva istaknute.”

„Lekari nam pomažu da dođemo na ovaj svet i da odemo na onaj svet.“

„Ko ima volje, ima i načina.”

„Učen čovek je lenština koja ubija vreme učenjem. Čuvaj se njegovog lažnog znanja: ono je opasnije od neznanja.”

„Ljudi za svoje neuspehe krive prilike i okolnosti.“

„Misli skaču s čoveka na čoveka kao buve, ali ne ujedaju svakog.“

„Mladost je najlepše što imamo. Kakav zločin, što je dajemo deci koja je straće.“

„Nije istina da vlast kvari ljude. Istina je samo da budale, kada se domognu vlasti, kvare vlast.“

„Nije mi jasno zašto se smatra da su ljudi, koji veruju u postojanje elektrona, manje lakoverni od onih koji veruju u postojanje anđela.“

„Vrlina se na sastoji toliko u uzdržavanju od poroka, koliko u nemanju želje za njima.”

„Nije teško pronaći ljude koji su sa 60 godina deset puta bogatiji nego što su bili sa 20 godina, ali nijedan od njih ne tvrdi da je deset puta srećniji.“

„Novac je najvažnija stvar na svetu. On predstavlja zdravlje, snagu, čast, plemenitost i lepotu, a žudnja za njim predstavlja bolest, slabost, sramootu, beznačajnost i ružnoću.“

„Pobrinite se da u životu dobijete ono što volite, jer će vas inače prisiliti da volite ono što dobijete.“

„Kuća je zatvor za devojku, a radionica za ženu.”

„Razuman čovek se prilagođava svetu, nerazuman uporno nastoji da svet prilagodi sebi. Stoga savnapredak zavisi od nerazumnog čoveka.“

„Treba biti pošten, ali ne valja ako ti to teško pada.“

„U životu uspeh postižu oni koji stanu na svoje noge i traže prilike koje im odgovaraju, a ako ih ne nađu, sami ih stvaraju.“

„Čuvaj se čoveka koji ti ne vrati kada ga udariš, jer on ti neće oprostiti, niti će dozvoliti da oprostiš samome sebi.“

---

KAKO ONI MENI, TAKO JA NJIMA…

 Evo kako se u životu sve vrati istom merom 

 Bio jednom jedan seljak koji je prodavao maslac pekaru. Jednoga dana, pekar posumnja u seljaka i odluči da izmeri maslac da vidi da li mu je seljak dao tačno jedan kilogram.

Foto: Thefirstworldwar.net

Imao je šta i videti – bilo je manje maslaca nego što mu je seljak rekao. Toliko se razbesneo da je tužio seljaka.

Sudija upita seljaka da li koristi vagu za merenje.

Seljak odgovori: „Poštovani sudija, ja sam prost čovek. Ne koristiim ove moderne vage, ali imam jednostavan kantar.”

Sudija ga onda upita da objasni kako meri maslac. Seljak odgovori:

„Poštovani sudija, mnogo pre nego što je pekar počeo da kupuje maslac od mene, ja sam svakoga dana kupovao kilo hleba od njega. Svakoga dana kada pekar donese hleb, ja ga stavim na jedan kraj kantara i odmerim mu tačno toliko maslaca na drugoj strani. Ako je neko kriv, onda je to pekar.”

Naravoučenije: U životu nam se uvek sve vrati istom merom. Nekim ljudima je nepoštenje preraslo u naviku, tako da više i ne znaju šta je istina.

Ali koga oni to zavaravaju? Samo sami sebe.

Izvor: dnevne.rs

---

---

IZVLAČENJE NAJGOREG IZ NAS…

Pol Verhege: NEOLIBERALIZAM IZVLAČI NAJGORE IZ NAS

Skloni smo da doživljavamo svoje identitete kao stabilne i odvojene od spoljašnjih sila. Ali nakon decenije istraživanja i prakse, postao sam ubeđen da ekonomske promene utiču ne samo na naše vrednosti već i na ličnosti.

Trideset godina neoliberalizma, sile slobodnog tržišta i privatizacije uzelo je svoj danak, a nemilosrdan pritisak „da se uspe“ postao je pravilo.

Ako ovo čitate sa skepsom, reću ću vam prosto: Meritokratski neoliberalizam favorizuje osobe sa određenim karakternim osobinama, a druge odbacuje.

Postoje određene idealne karakteristike potrebne da bi se danas izgradila karijera. Prva je imanje cilja da se odnese pobeda nad što je moguće više ljudi. Kontakt sa ljudima može biti površan ali budući da je većina današnjih interakcija među ljudima takva, to uopšte neće biti primećeno.

Najvažnije je zgrnuti što više profita

Važno je imati sposobnost da govorite o vlastitim kapacitetima koliko je god moguće npr. poznajete puno ljudi, imate mnogo iskustva i skoro ste završili ogroman projekat. Kasnije, ljudi će otkriti da ste se uglaVnom samo hvalili, ali sama činjenica da ste u početku uspeli da ih prevarite dovodi do nove karakterne osobine: Možete da lažete uverljivo i da osetite malu krivicu.

Zato nikad ne preuzimate odgovornost za svoje vlastito ponašanje. Povrh svega fleksibilni ste i impulsivni, uvek u potrazi za novim stimulansom i izazovom. U praksi ovo može dovesti do rizičnog ponašanja, ali nema veze.

Ovakve stvari najbolje opisuje Robert Hare najveći stručnjak za psihopatiju danas.

Ovaj opis je naravno karikatura koja ide do ekstrema. Ipak, finansijska kriza na makro-društvenom nivou (npr. konflikti u zemljama eurozone) je ono što liberalna meritokratija radi ljudima. Solidarnost postaje skup luksuz, a jedina preokupacija je kako zgrnuti što više profita. Društvene veze sa kolegama slabe kao i emocionalna privrženost poslu ili organizaciji.

Maltretiranje je obično vezano za škole, a sada je redovna pojava na radnim mestima. Ovo je tipičan simptom koji se ispoljava zbog frustriranosti tokom nedelje – termin u psihologiji poznat pod nazivom premeštena agresija.

Tu je i prikriveni osećaj straha koji varira od anksioznosti do prećenja drugima.

Konstantne evaluacija na poslu dovodi do pada autonomije i dovodi do povećanja zavisnosti. Ovo je sociolog Ričard Senet objasnio kao „infantilizaciju radnika“.

Odrasle osobe počinju da se ponašaju detinjasto i postaju ljubomorne zbog trivijalnih stvari (npr. „Ona je dobila novu stolicu, a ja nisam“), koriste se sitnim lažima, obmanama, raduju se neuspehu drugih i imaju želje za sitnim osvetama.

Ovo je posledica sistema koji sprečava ljude da misle svojom glavom i koji ne uspeva da tretira zaposlene kao odrasle osobe.

Najvažnije od svega je što ovim dolazi do toga da ljudi gube samopoštovanje, koje uglavnom zavisi od priznanja koja dobijamo od drugih, kao što su pokazali mislioci od Hegela do Lakana.

Semet dolazi do sličnog zaključka kada kaže da je glavno pitanje koje zaposleni postavljaju ovih dana „Kome sam ja potreban?“. Za sve veći broj ljudi, odgovor na ovo pitanje je: „Nikome.“

Paradoks slobode

Naše društvo konstantno propagira da može uspeti svako ko se zaista trudi, te dolazi do stalnog pritiska na ionako umorne građane.

Sve je veći broj ljudi koji doživljavaju neuspeh, osećaju se krivi, poniženi i posramljeni. Stalno nam se govori da smo slobodniji nego ikad da biramo način života, ali sloboda da biramo izvan priče o uspehu je ograničena. Takođe, oni koji ne uspeju smatraju se gubitnicima i onima koji će stalno pozajmljivati a nikad neće vraćati.

Neoliberalna meritokratija nas je naučila da verujemo da uspeh zavisi od ličnog talenta i napora, što znači da odgovornost ide zajedno sa pojedincem i vlastima i to bi trebalo dati ljudima onoliko slobode koliko im je potrebno da ostvare cilj.

Za one koji veruju u bajku neograničenog izbora, sopstvena vlast i sopstveno upravljanje su izuzetno moćne političke poruke posebno ako obećavaju slobodu. Zajedno sa idejom poboljšanog pojedinca, sloboda kakva postoji na zapadu je najveća laž današnjeg vremena.

Sociolog Zigmunt Bauman govori o paradoksu današnjeg vremena: „Nikada nismo bili ovako slobodni. Nikada se nismo osećali nemoćnije. Slobodniji smo nego ikad u smislu da možemo da kritikujemo religiju ili podržavamo politički pokret koji želimo.

Ove stvari možemo da radimo jer su one izgubile svaki značaj – prema slobodi ovakve vrste svi su postali ravnodušni. Ipak, s druge strane naš svakodnevni život postao je stalna bitka sa birokratijom. Postoje propisi o svemu od količine soli u hlebu do načina čuvanja živine“.

Naša pretpostavljena sloboda vezana je jednim uslovom – moramo biti uspešni jer tako pravimo nešto od sebe. Ne treba gledati daleko da bi se videli primeri ovoga.

Stručan pojedinac koji roditeljstvo stavlja ispred karijere biva kritikovan. Osoba koja ima dobar posao, a odbije unapređenje da bi se bavio nekim drugim stvarima smatra se ludim osim ako te druge stvari ne donose uspeh. Mladoj ženi koja želi da postane učiteljica u osnovnoj školi roditelji kažu da bi trebala da ima master diplomu iz ekonomije – učiteljica u osnovnoj školi.

Konstantno se žali za takozvanim padom normi i vrednosti u našoj kulturi, pa ipak naše norme čine osnovni deo našeg identiteta. Dakle, one se ne mogu izgubiti već samo promeniti.

I upravo se to dogodilo: Promena u ekonomiji dovodi do promena u etici i dolazi do promene identiteta. Sadašnji ekonomski sistem izvlači najgore iz nas.
Preveo: Nemanja Vukotić
Izvor:kljucnekosti

_______________________________________________________________________________________

DA LI SU BASNE I BAJKE POUČNE…

 KAO ŠTO SMO MISLILI?

 Čitanje dečjih knjiga je neizostavni deo detinjstva, iako svakako privlače pažnju i odraslih. Pored zabave, tradicionalne priče i bajke su najbolji način da decu naučimo važnim lekcijama i da ih pripremimo za odraslo doba.

Promovišu brojne moralne i kulturne vrednosti, važno su sredstvo socijalizacije, motivišu i inspirišu na pozitivne akcije. 

Brojni roditelji ali i autori, smatraju da je puko čitanje sasvim dovoljno za formiranje ličnosti i moralnog karaktera, pa čak i da nije poželjno da roditelj pojašnjava poentu i poruku priče, jer je akcenat isključivo na dečjoj mašti.

Tek kada su istraživači uzeli stvar u svoje ruke, takve pretpostavke i očekivanja su dovedeni u pitanje.

Prvo se pokazalo da razumevanje teksta zavisi od veštine čitanja i prethodnog znanja o svetu. Čitalac nije pasivan, već aktivno koristi prethodno znanje i strateški konstruiše značenje teksta, uklapa ga u svojeviđenje sveta. Ukoliko je tema poznata, tekst se mnogo lakše shvata, a što je dalja od dečjeg uma, veće su šanse da ga pogrešno zapamte, pogrešno tumače ili iskrive sećanja kako bi ih uklopili u postojeće šeme.

Otkrivanje teme, tj. poente priče pokazalo se kao nimalo lak zadatak čak i za decu od 9 do 10 godina. Čak i kada imaju odgovor na pitanje „Šta sve ovo znači?“ obično je iz perspektive autora ili odraslog- pogrešan.

 Narvaez je radio istraživanje na deci predškolskog uzrasta, čitajući im priču Majmun i zec. Iako su neki odgovori bili slični odraslim, većina se razlikovala. Imali su svoje lične interpretacije, i svakome se priča obraćala na drugačiji način. Recimo, osnovne poruke koje su deca navodila su- „Nikada ne budi sam u džungli!“ ili  „Nemoj da se češeš i gledaš okolo dok jedeš!“.

Postoje individualne razlike među čitaocima- psihološke, emocionalne, kulturne, socijalne- koje utiču na razumevanje tekste. Uostalom, kao i kod odraslih.

Isto tako, i moralne poruke zavise od moralnog razvoja i veštine čitanja. To je ono što možemo da pripišemo samom čitaocu, ali šta je sa sadržajem priča? Kang Lee i saradnici su se u svom istraživanju fokusirali samo na klasične priče koje decu uče o posledicama laganja i vrlinama iskrenosti, i zapitali su se da li one zaista promovišu iskrenost.

Dečja literatura je prepuna „lažova“, dece ili odraslih, koji doprinose stvaranju zapleta i određuju moralnu dimenziju teksta. U Guliverovim putovanjima, na primer, susrećemo se sa plemenom Huinhmi, koji nisu ni imali reč za laganje, već postoje samo „stvari koje jesu“ i „stvari koje nisu“.

U ovom istraživanju, uzorak su činila deca uzrasta od tri do sedam godina. Upravo oko treće godine se javlja osnovno razumevanje laganja, iako je potrebna još skoro decenija da u tom pogledu dostignu zrelost, tj da budu u stanju da uzmu u obzir i namere, moralne vrednosti i kontekst, kako bi odlučili da li je nešto laž ili ne.

Kako deca rastu, počinju da razlikuju laži od slučajne greške, nagađanja, preterivanja, sarkazma i ironije. Sa tri godine, znamo da su deca veoma loši i lako provaljivi „lažovi“, i koriste ih da izbegnu kaznu, da se zaštite od neželjenih posledica ili da postignu prednost.

Polazeći od toga da su klasične priče odlično sredstvo za lekciju o iskrenosti, i da je ovo ujedno najpogodniji uzrast, Kang Lee i saradnici su poredili efikasnost klasičnih moralnih priča u prenošenju ovih važnih poruka.

Mali ispitanici su pozvani da učestvuju u zadatku o laganju gde treba da prikriju svoj prestup. Igrali su igru u kojoj je trebalo da pogode koja je igračka u pitanju samo na osnovu zvuka koji proizvodi. Tokom igre, eksperimentatori bi ih ostavili same po jedan minut, uz upozorenje da za to vreme ne vire i ne gledaju u sakrivenu igračku.

Unapred se zna da je za decu ovo veoma primamljiva situacija i da malo ko od njih odoli da ne vara.

Pre nego što su ih upitali da li su tokom njihovog odsustva virili, pročitali su im jednu od tri priče (plus kontrolnu priču za četvrtu grupu): bajku Pinokio– koja govori o negativnim posledicama laganja, jer njegov nos svaki put postaje sve veći; basnu Dečak koji je vikao vuk– koja opet promoviše negativne posledice laganja, jer je dečak toliko lagao da mu niko nije poverovao onda kada ga je vuk stvarno napao; anegdotu Džordž Vašington i trešnjino drvo– koja se razlikuje od ostalih priča jer naglašava pozitivne posledice iskrenosti. Džordž govori istinu o tome kako je posečeno trešnjino drvo, i otac ga pohvali za iskrenost.

Rezultati su pokazali da bez obzira na uzrast, ni Pinokio ni Dečak koji je vikao vuk nisu uspeli da smanje laganje, dok priča o Džordžu jeste. Čak i onda kada je ova anegdota izmenjena tako da naglašava negativne posledice laganja, efekat promovisanja iskrenosti se izgubio.

Suštinska razlika je u tome što samo anegdota o Džordžu motiviše decu da budu iskrena. Očigledno je efikasnije stavljati akcenat na iskrenost nego naglašavati negativan uticaj laganja, iako i sami roditelji obično rade suprotno.

Kažnjavaju laži a mnogo manje nagrađuju iskrenosti, misleći da tako najbolje uče decu da nije lepo lagati. Lee na kraju zaključuje da „ne treba slepo prihvatati klasične moralne priče kao edukativne samo zato što imaju dugu istoriju upotrebe“.

Ako se osvrnemo na laganje uopšte, treba imati u vidu da postoje dva tipa laži. One koje su po prirodi prosocijalne, kojima želimo da pomognemo drugima a ne da im nanesemo štetu (pravimo se da nam se poklon dopada kako ne bismo povredili tuđa osećanja), i one koje su antisocijalne, koje krše moralna pravila je nam donose korist na štetu drugih.

Upravo ove druge laži se trudimo da obeshrabrimo još u najranijem detinjstvu, ali i one mogu biti normalan deo dečjeg emocionalnog i intelektualnog razvoja. Ne moraju biti odmah ocenjene kao ozbiljan problem u ponašanju.

Prva laž u životu deteta može nam biti odličan pokazatelj razvojnog dostignuća, jer označava dečje otkiće da im se mišljenje razlikuje od mišljenja roditelja. Inteligencija, teorija uma, nezavisnost, perspektiva, radna memorija, emocionalna kontrola i mnogi drugi psihološki procesi višeg reda potrebni  su da bi dete bilo u stanju da upotrebi laž.

Antisocijalne laži smanjujemo vremenom vaspitanjem i promovisanjem pozitivnih posledica iskrenosti, a to ćemo najbolje učiniti ukoliko i sami pružimo odgovarajući model ponašanja- iskrenošću, pouzdanošću i poverenjem.

Piše: Sanja Dutina

Izvor:psihobrlog.wordpress.com

---

---

 

REĆI „NE” DA ZVUČI KAO „DA”…

Svako ima pravo da ne da za pravo šefu, važnom klijentu, supružniku, detetu, roditelju, prijatelju… Pogotovo ako želi da ostane pošten prema sebi čak i kada može da ugrozi i svoju budućnost. Kako da to izvede?

Veština komuniciranja je put ka uspehu

Sigurno se svakoga dana neko nađe u situaciji da treba da kaže „ne” prijatelju, članu porodice, šefu, kolegi, pa čak i samom sebi. Da li i kako govorimo „ne” od suštinskog je značaja za kvalitet života te osobe.

To je reč koja mora da se kaže dostojanstveno i delotvorno, a ljubazno.

Psiholozi kažu da je veština izgovoriti pozitivno „ne”, jer je uostalom i čitav život balans između „da” i „ne”.

Ne čudi da se ova tema našla među koricama knjige „Moć pozitivnog ne” dr Vilijama Jurija, antropologa, konsultanta i medijatora, svetskog stručnjaka za psihologiju pregovaranja angažovanog od Ujedinjenih nacija da posreduje u rešavanju sukoba, počev od rudarskih štrajkova do građanskih ratova širom sveta. Harvardski profesor čitaoce upućuje kako da iz pozicije samopoštovanja i poštovanja drugih kažu „ne” svemu što ih ugrožava, što im ne odgovara ili im je neprijatno.

„Ne”, najmoćnija i najpotrebnija reč u svakom jeziku, danas je ujedno i najdestruktivnija reč, pa je mnogima teško da je izgovore. Univerzalni problem nastaje u situacijama kada je treba izgovoriti krojačima sopstvene sudbine, to jest ljudima od kojih zavisimo.

Kada dr Juri pita učenike na svojim seminarima za izvršne menadžere zbog čega im je teško da kažu „ne”, najčešći odgovori su: „Ne želim da mi propadne posao, ne želim da pokvarim odnos sa njim, ne želim da ih uvredim, plašim se da bi mogli da mi se osvete…”

I tu svi upadaju u trostruku zamku. Kažu „da”, mada žele da kažu „ne”, samo da bi ugodili onom drugom, kupujući lažni privremeni mir. Kada šef zamoli saradnika da radi tokom vikenda, a planirao je da sa partnerom negde otputuje, zaškrgutaće zubima i pristati, plašeći se da će ostati bez unapređenja koje želi, čak i po cenu da zapostavi sopstveni porodični život.

Suprotno ugađanju je napadanje. Ugađanje proističe iz straha, a napadanje iz ljutnje, naravno, kad čovek plane i kažemo „ne” na način koji će povrediti drugog i koji je loš po njihov odnos. Svaki put kad ljudi napadnu jedni druge, koju poruku zapravo šalju? U srži svakog destruktivnog sukoba na svetu, bio on veliki bilo mali, nalazi se toliko pominjano „ne”. Šta je terorizam nego velika pretnja savremenog doba, ako ne i užasan način da se kaže „ne”!

Treći uobičajen pristup je izbegavanje. Ne kažemo ni „ne” ni „da”. Izbegavanje je vrlo česta reakcija na sukobe u današnje vreme, posebno u porodicama i radnim kolektivima. Ali, izbegavanje može osobu da košta zdravlja, podiže pritisak i stvara čireve, a može da košta i zdravlja firmu, jer se problemi množe dok ne prerastu u neizbežnu krizu. Kao što je Martin Luter King jednom rekao: „Naši životi počinju da se završavaju onog dana kada počnemo da ćutimo o onome što je važno.”

Ipak, kada neko ume pravilno da koristi „ne”, ova reč ima moć da iz korena promeni njegov život. Ako čovek nauči da kaže „ne” vešto i mudro, moći će da stvori ono što želi, zaštiti ono što mu je važno i promeni ono što ne funkcioniše. To su, smatra dr Juri, tri velike prednosti pozitivnog „ne”. Jer, kada jednom ovlada veštinom pozitivnog „ne”, ona može da mu pruži nešto neprocenjivo: slobodu da bude ono što zaista jeste i da uradi ono zbog čega je ovde.

Verovatno je najveća greška koju pravi onaj ko nekome izgovara „ne” baš to što počinje od „ne”. Preformuliše li svoje „ne” zvučaće kao da je rekao „da”. Umesto: „Nema igranja dok ne završiš domaći”, svom detetu može reći „Možeš da se igraš kad završiš domaći”. Pozitivno „ne” zahteva da osoba uradi upravo suprotno – da zasnuje svoje „ne” na tome za šta zapravo jeste.

Sada se zapitajmo koje „da” se krije iza našeg „ne”, preporučuje konkretno dr Vilijam Juri. Odgovor nije uvek očigledan. Iako uglavnom znamo svoj stav, često ga ne ispitamo kako bismo otkrili svoje dublje interese i potrebe i pokazali naš sistem vrednosti.

Sledeći izazov je da pripremimo drugog da kaže „da” našem „ne”. Drugim rečima, kako da olakšate drugome da prihvati vaše odbijanje i uvaži vaše potrebe? Tajna nije u tome da ga odbacimo, već da uradimo suprotno – da ga poštujemo. Pod poštovanjem se ne podrazumeva ugađanje, već to da nekoga cenimo kao čoveka, ljudsko biće, isto kao što bismo voleli da drugi cene nas. To je za naše dobro. Očigledan razlog jeste taj što je delotvorno. Recimo, ako imamo posla s naoružanim kriminalcem, prvo pravilo je da budemo učtivi. Zvuči banalno, ali to su izuzetno opasni i anksiozni ljudi. Da bismo smirili situaciju, prvi korak je ukazivanje poštovanja.

Saopštavanje pozitivnog „ne” zahteva veštinu i taktičnost. Zamislimo, na primer, da dobijemo poziv da govorimo u organizaciji u lokalnoj zajednici, a to ne želimo. Evo kako to saopštiti? „Drago mi je što ste se javili i što čujem da da centar obavlja odličan posao. Iz porodičnih razloga ne preuzimam nikakve dodatne obaveze u ovom periodu. Iduće godine, ako još budete zainteresovani, biće mi drago da razmotrim vašu ponudu. Hvala što ste me se setili.”

Kada bi morao da sažme veštinu pozitivnog „ne” u metaforu, dr Juri bi je opisao kao štit. On štiti nas i naše „da”, a ne povređuje drugog.

Nasuprot tome, negativno „ne” je mač odbijanja. Napada i ne obazire se na odnos. Koliko god bilo primamljivo da odbijemo i napadnemo kada kažemo „ne”, ne treba da smetnemo s uma da je naša osnovna namera i suština da zaštitimo i odbranimo sebe, a da ne povredimo drugog.

Drugi možda neće želeti da čuje naše „ne”. Možda će da poriče i da bude šokiran. Možda će da se pretvara da nas nije čuo ili da je zaboravio šta smo rekli. Ponekad zato moramo da kažemo „ne” nekoliko puta dok drugi ne shvati poentu.

I sledeći objašnjenja i tumačenja dr Jurija, došli smo do poslednje faze pozitivnog „ne”. Vreme je da požnjemo ono na čemu smo vredno radili. Jer, cilj nije samo reći „ne” nego reći „ne”, a ipak doći do „da” – pregovaranjem.

Jedan od najranije zabeleženih pregovora opisuje kako Avram odvažno pregovara s Bogom. Kada se Bog poverio Avramu da će uništiti gradove Sodomu i Gomoru zbog grehova njihovih građana, Avram se usudio da božjem planu kaže „ne” na pozitivan način upitavši: „Da li ćeš uništiti i nedužne s krivima?” Ovim „ne” Avram je zapravo rekao „da” – za vrednost ljudskog života. Dakle, uz pozitivno „ne” moguće je zauzeti se za ono što je ispravno bez ugrožavanja dragocenog odnosa. Moguće je reći „ne” i najmoćnijem biću, a ipak doći do „da”.

Ljudi imaju običaj da se udalje jedni od drugih nakon što kažu „ne”. Međutim, pozitivno „ne” nam omogućava da imamo čak i bliži i autentičniji odnos s drugim ukoliko je to ono što želimo.
Treba vežbati. Dobro je reći „ne” makar jednom dnevno u slučajevima koji su značajni. Nema sumnje da pozitivno „ne” zahteva hrabrost, viziju, saosećanje, doslednost, strpljenje i istrajnost. Ali, upamtimo, imamo pravo da kažemo „ne” šefu, ključnom klijentu, supružniku, detetu, roditelju, prijatelju… Zapravo, imamo dužnost prema sebi da kažemo „ne” onda kada je to zaista potrebno.

Način na koji kažemo „ne” ponekad deluje zanemarljivo, ali s vremenom može da zauzme značajnu ulogu u našim životima. Kada na pozitivan način kažemo „ne”, mi sebe nagrađujemo. Stvaramo vreme i prostor za ono što želimo. Štitimo ono što nam je važno. Menjamo okolnosti nabolje, a pri tom čuvamo prijatelje, kolege, klijente… Ukratko, ostajemo dosledni sebi!
D. Stanković
Izvor: politika.rs (16.02.2015.)

________________________________________________________________________________

BEG OD STVARNOSTI…

NJEGOVIM TRAGOM PUTUJE SLAVA

---

„Poema ‘Ježeva kućica’ je vrhunac Ćopićeve magije. Nešto tako milo i čedno na našem jeziku nije napisano.

Ježurka Ježić, čudljivi usamljenik s bodljama kao jamcem svoje nezavisnosti, jedno je malo šumsko božanstvo.

O njegovoj logi pod kladom Ćopić je napisao zanosnu himnu.

To je apoteza o kući kao vrhunskom utočištu. Ko pročita ovu poemu, ne može sresti ježa a da se ne osmjehne Ćopićevim osmjehom.

Ponekad pomišljam da je Ježurka Ježić drugo ime Branka Ćopića“.

Rajko Petrov Nogo

---

 

JEŽEVA KUĆICA 

SLAVNI LOVAC
Po šumi, širom, bez staze, puta
Ježurka Ježić povazdan luta.
Lovom se bavi često ga vide,
s trista kopalja na juriš ide.
I vuk i medo, pa čak i – ovca,
poznaju ježa, slavnoga lovca.
Jastreb ga štuje, vuk mu se sklanja,
zmija ga šarka po svu noć sanja.
Pred njim dan hoda, širi se strava,
njegovim tragom putuje slava.

LIJINO PISMO

Jednoga dana, vidjeli nismo,
Ježić je, kažu, dobio pismo.
Medeno pismo, pričao meca,
stiglo u torbi poštara zeca.
Adresa kratka, slova k’o jaja:
„Za druga Ježa
Na kraju gaja“.
U pismu piše:
„Ježurka, brate, sanjam te često i
mislim na te.
Evo ti pišem iz kamenjara guskinim perom.
Divno li šara!
Dođi na ručak u moju logu, požuri samo,
ne žali nogu.
Sa punim loncem i masnim brkom
čekat ću na te, požuri trkom.
Nježno te grli medena lica
i pozdrav šalje lisica Mica“
Jež se veseli: – Na gozbu, veli,
tu šale nema, hajd da se sprema.
Ježurka Ježić lukavo škilji,
pregleda bodlje i svaku šilji.
– Ako bi usput došlo do boja,
nek bude spremna obrana moja.

KOD LIJINE KUĆE

Sunčani krug se u zenit dig’o
kad je Ježurka do lije stig’o.
Pred kućom- logom, kamenog zida,
Ježurka Ježić svoj šešir skida,
klanja se, smješka, kavalir pravi,
biranom frazom lisicu zdravi:
– Dobar dan, lijo, vrlino čista,
klanjam se tebi, sa bodlja trista.
Nek perje pijetla krasi tvoj dom,
kokoš nek sjedi u loncu tvom!
Guskino krilo lepeza tvoja,
a jastuk meki patkica koja.
Živjela vječno u miru, sreći,
nikada lavež ne čula pseći.
I još ti ovo na kraju velim:
ja sam za ručak trbuhom cijelim!
Otpoče ručak čaroban, bajni.
I jež i lija od masti sjajni.
Jelo za jelom samo se niže,
Ježurka često zdravicu diže:
u zdravlje lije i njene kuće,
za pogibiju lovčeva Žuće.
Niže se ručak četverosatni,
zategnu trbuh k’o bubanj ratni.

NOĆ

Evo i noći, nad šumom cijelom
nadvi se suton sa modrim velom
Promakne samo leptiri koji
i vjetar noćnik listove broji.
Utihnu šuma, nestade graje,
mačaka divljih oči se sjaje.
Skitnica svitac svjetiljku pali,
čarobnim sjajem putanju žali.
A sova huknu svoj ratni zov:
– Drž’te se, ptice, počinje lov!

RASTANAK

Ježić se diže, njuškicu briše.
-Ja moram kući, dosta je više.
Dobro je bilo, na stranu šala,
lisice draga, e, baš ti hvala.
-Moja je kuća čvrsta k’o grad,
prenoći u njoj – Kuda ćeš sad?
Tako ga lija na konak sladi
a jež se brani, šta da se radi:
-Zahvaljujem se pozivu tvom,
al’ mi je draži moj skromni dom!
-Ostani kume, lija sve guče,
moli ga, zove, za ruku vuče.
Al’ jež tvrdoglav, osta pri svom
– Draži je meni moj skromni dom!
Šušte i šumom jež mjeri put,
kroz granje mjesec svijetli mu put.
Ide jež, gunđa, dok zvijezde sjaju:
– Kućico moja, najljepši raju!

POTJERA

Ostade lija, misli se: – Vraga,
što mu je kuća toliko draga?
Kad ježi tako žudi za njom,
bit’ će to, bogme, bogati dom.
Još ima možda od perja pod,
pečene ševe krase mu svod.
Ta kuća, vjerujem obiljem sja.
Poći ću, kradom da vidim ja.

VUK

Požuri lija, nečujna sjena,
paperje meko noga je njena.
Dok juri tako uz grobni muk,
pred njom na stazi, stvori se vuk.
-Grrr, kuda žuriš, kaži-der lovcu;
možda si negdje pronašla ovcu?
– Idem da doznam – lija sve duva –
zašto jež kuću toliko čuva.
-Eh, kuća, trice! – veli vuk zao.
-Ta ja bih svoju za jagnje dao!
Poći ću s tobom jer volim šalu,
hoću da vidim ježa – budalu!

MEDO

Dok jure dalje brzo k’o strijela,
srete ih medo, prijatelj pčela.
– Sumnjiva žurba – medo ih gleda –
možda ste našli jezero meda?
– Ne, nego maštu golica moju,
zašto jež voli kućicu svoju.
-Kućica, glupost! Moje mi njuške,
svoju bih dao za gnjile kruške.
Za sati meda dat’ ću je svakom!
govori medo na jelo lakom.
-Poći ću s vama, jer volim šalu,
hoću da vidim ježa – budalu!

DIVLjA SVINjA

Sve troje jure k’o divlja rijeka,
odjednom- evo- kaljuga neka.
Divlja se svinja u njojzi banja,
pospano škilji i – jelo sanja.
– Hr-nji, junaci, sumnjiva trka,
negdje se, valjda bogovski krka?!
– Poskoči svinja, uz mnogo graje,
a vuk joj na to odgovor daje:
-Tražimo razlog, blatnjava zvijezdo,
zašto jež voli rođeno gnijezdo!
-Rođeno gnijezdo! Tako mi sala,
za pola ručka ja bih ga dala!
Poći ću s vama jer volim šalu,
hoću da vidim ježa- budalu!

PRED JEŽEVOM KUĆICOM

Svi jure složno ka cilju svom,
kuda god prođu – prasak i lom!
Pristigli ježa, glede: on stade
kraj neke stare bukove klade.
Pod kladom rupa, tamna i gluha,
prostirka u njoj od lišća suha.
Tu Ježić uđe, pliva u sreći,
šušti i pipa gdje li će leći.
Namjesti krevet, od pedlja duži,
zijevnu, pa leže i noge pruži.
Sav blažen, sretan, niže bez broja:
– Kućico draga, slobodo moja!
Palato divna, drvenog svoda,
kolijevko meka, lisnatog poda,
uvijek ću vjeran ostati tebi,
nizašto ja te mijenjao ne bi’!
U tebi živim bez brige, straha
i branit ću te do zadnjega daha!

TRI GALAMDžIJE

Medvjed i svinja i s njima vuja
grmnuše gromko prava oluja:
– Budalo ježu, bodljivi soju,
zar tako cijeniš straćaru svoju?!
Koliba tvoja prava je baba,
krov ti je truo, prostirka slaba.
Štenara to je, tijesna i gluha,
sigurno u njoj imaš i buha!
Kućicu takvu, hvališo mali,
za ručak dobar svakom bi dali!
Rekoše tako, njih troje, ljuti,
dok mudra lija po strani šuti.

JEŽEV ODGOVOR

Diže se Ježić , oči mu sjaje,
gostima čudnim odgovor daje:
– Ma kakav bio moj rodni prag,
on mi je ipak mio i drag.
Prost je i skroman, ali je moj,
tu sam slobodan i gazda svoj.
Vrijedan sam, radim bavim se lovom
i mirno živim pod svojim krovom.
To samo hulje, nosi ih vrag,
za ručak daju svoj rodni prag!
Zbog toga samo, lude vas troje
čestite kuće nemate svoje.
Živite, čujem, od skitnje, pljačke
i svršit ćete – naopačke!
To sluša lija, pa sudi zdravo:
-Sad vidim i ja, jež ima pravo!
To re e, klisnu jednom ćuviku,
a ono troje digoše viku:
– Jež nema pravo, na stranu šala:
a i ti, lijo, baš si – budala!

KRAJ

Šta dalje bješe, kakav je kraj?
Priča uči to, potanko, znaj.
Krvnika vuka, jadna mu majka
umlati brzo seljačka hajka.
Trapavog medu, oh, kuku, lele,
do same smrti izbole pčele
I divlja svinja pade k’o kruška,
smače je zimus lovačka puška.
Po šumi danas, bez staze, puta
Ježurka Ježić lovi i luta.
Vještak i majstor u poslu svom,
radi i čuva rođeni dom.

Branko Ćopić
Izvor: 6yka.com

---

 

„Činim ono što sam mislio da neću, pišem o onome o čemu se ne piše, govorim baš ono što je trebalo izbeći.

Foto: Wikipedia / Stevan Kragujević

Diram u ranu. Tako nešto nije se nigde nikada dogodilo.

Najčitaniji i najomiljeniji pisac, najpoznatiji lik, najstarije dete naše zemlje, najzdraviji sin srpskog jezika, najduži smeh Beograda – Branko Ćopić, krenuo je iz kuće u svoju poslednju šetnju.

Svi su ga prepoznavali, retko se ko nije okrenuo za njim, mnogi šeširi su podignuti da ga pozdrave. Niko nije znao kuda se zaputio. A zaputio se na poslednje mesto, poslednjih ljudi koji nemaju ništa od onoga što je on imao.

A oni su nadirali u suprotnom pravcu: u bitku za hleb i krov nad glavom.

Prijatelji su znali njegove poslednje brige: da neće imati za kiriju i za hleb, da će mu zapaliti kuću, i oterati ga na robiju.

A bio je poslednji koji je imao razloga da brine za sebe. Ali je brinuo kako će preživeti Nikoletina Bursać, Jovica Jež, Jovandeka Babić, Vuk Bubalo, Pepo Bandić, Stanko Veselica, i toliki drugi koje je doveo na svet. Branko Ćopić nije imao druge dece. Bila je to briga malo teža od one Balzakove: za koga udajemo Evgeniju Grande?

Svet za koji se osećao odgovornim razdešavao se na njegove oči. U njemu se više nije mogao snaći ni novi Štrbac, zvani Nikoletina, ni domisliti nijedan um, ma koliko se pravio lud, ni spasiti duša makar ukrivena u stotine kožuha.

U tuđem svetu pomeo se i Branko Ćopić. U jedno vreme koje je nadmudrilo Davida Štrpca.

Onaj koji je priznavao da je kukavica, a napisao „Jeretičku priču”, onaj koji je nazvan lažovom, koji je prvi rekao istinu.

Izbio je iz njega strah koji je morao izbiti. Strah, ali kakav? Ko na njegovom mestu još negde na svetu strahuje takve strahove. Verovao je da su mu za najveću krivicu i neoprostiv greh uzeli posetu Hristovom grobu. Tu su ga uočili i protiv njega se urotili organi gonjenja celoga sveta.

Jednog popodneva, sedeći u svom udobnom stanu u glavnoj ulici naše prestonice, u obilju, među knjigama i diplomama, pored svoje biste, poverio je svojoj ženi valjda najgoru slutnju:
− Mene će, izgleda, streljati!

Nešto ranije je iz pisma Ziji Dizdareviću provirila dželatova kapuljača. „Po hladnoj jezi koja im prethodi” osećao je da će „doći po njega i odvesti ga neznano kud”.

Streljanje Branka Ćopića je prizor kojim je krunisan naš vek. Da bi preduhitrio smrt sa kosom, noćne i dnevne vampire, što su počeli da se „rote u svom stiješnjenom svijetu” čim je završio svoju „Zlatnu bajku o ljudima” sišao je na most. Onaj isti most pod kojim je, kažu, nepoznati dečak ispod Grmeča prespavao svoju prvu noć kad je stigao u Beograd. Čelom na beton. Onaj za koga se to nikad nije ni mislilo. Krug se sklopio i smanjio: kao da u međuvremenu nije ništa bilo.

Smrt Jesenjina i Majakovskog je potresla svet.

Javnu smrt Branka Ćopića (u po bela dana na najvećem mostu u centru glavnog grada) kao da smo sakrili od sebe.

A on kao da se sklonio od onoga što nas čeka.“

Matija Bećković-Posmrtna beseda Branku Ćopiću na komemoraciji velikom piscu, 26. marta 1985. godine.

---

 

BRANKO ĆOPIĆ

Branko Ćopić, istaknuti srpski pisac, rođen je 1. januara 1915. u Hašanima, u Bosanskoj Krajini. Nižu gimnaziju je završio u Bihaću a učiteljsku školu je pohađao u Sarajevu, Banja Luci i Karlovcu. Filosofiju i pedagogiju studirao je u Beogradu.

Branko Ćopić spada među najplodnije pisce srpske savremene književnosti. „Njegovo delo je obimno i žanrovski raznoliko — pisao je pripovetke, romane, pesme, komedije, satire, filmske scenarije, priče i pesme za decu.

U toku svog dugog stvaralačkog rada, koji je trajao više od pola veka, stvorio je književno delo koje vremenski i tematski obuhvata veliko razdoblje novije istorije srpskog naroda — od perioda između dva svetska rata do osme decenije ovog veka. U prvom periodu stvaralaštva Ćopić je pripovedao o ljudima svog zavičaja, o njegovom tegobnom životu pritisnutom siromaštvom i svakojakim nepravdama.

U drugom periodu u njegovom književnom izrazu došlo je do sadržajnog poistovećenja književno-estetskih i idejno-revolucionarnih ciljeva, kada je Ćopić bio ovenčan slavom najpopularnijeg partizanskog pisca, da bi u trećem periodu došlo do izražaja razočarenje u stvarnost socijalistickog društva, što je potisnulo ideološku tendenciju i inteziviralo emocionalne sadržaje i lirski karakter njegove slike sveta.“

Napisao je veći broj knjiga za decu: „Bojna lira pionira“, „Put u vedrinu“, priče „U svetu leptirova i medveda“, „Bosonogo djetinjstvo“, zbirke pesama „Ognjeno rađanje domovine“, „Ratnikovo proljeće“.

„Svoju trajnu umetničku vrednost imaju njegove pripovetke kojima je skrenuo na sebe pažnju književne kritike još kao student filosofije na Beogradskom fakultetu zbirkama Pod Grmečom, Borci i begunci i Planinci. Objavio još desetak zbirki pripovedaka to su: Priče partizanke, Surova škola, Ljudi s repom, Veliki prijatelj hromog dečaka, Doživljaji Nikoletine Bursaća, Bosonogo djetinjstvo, Gorki med, Bašta sljezove boje. Poslednja zbirka donela je Ćopiću jedno od najvećih priznanja — Njegoševu nagradu“.

Ostala dela: romani „Prolom“, „Gluvi barut“, „Ne tuguj, bronzana stražo“ i „Osma ofanziva“.

Brankova dela su prevođena na engleski, nemački, francuski, ruski jezik. Bio je član SANU i Akademije nauka i umetnost BiH.

„Veliki Ćopićevi književni učitelji bili su, kako je sam govorio: Petar Kočić, Ivo Andrić, Ivan Cankar, Svetozar Ćorović, Simo Matavulj, Miroslav Krleža — ali i Milovan Glišić, Janko Veselinović i Radoje Domanović, a od stranih pisaca: Servantes, Pirandelo, Gogolj, Gorki, Čehov, Babelj, Zoščenko…

Oženio se 28. juna 1951. godine doktorkom Bogdankom Ilić. Šaleći se, često je govorio da je i on stradao na Vidovdan, kada su izginuli i svi kosovski junaci.

NIN-ovu nagradu dobio je 1958. godine za roman ‘Ne tuguj, bronzana stražo’. Redovni član SANU postao je 1968. godine.

„Pisanjem bajki o detinjstvu i ratu Ćopić je branio i samoga sebe od stvarnosti u kojoj mu je bivalo sve tesnije i tamnije, da bi njegova melanholija vremenom postajala sve izraženija i da bi marta 1984. izvršio samoubistvo“.
Izvor:riznicasrpska.net

---

---

Priredio: Bora*S

Saznajte Ovde: TOPLINA DUŠE I ČAROBNJAŠTVO BRANKA ĆOPIĆA

---

 

ZAŠTO LJUDI LAŽU…

Zašto ljudi lažu i šta ih motiviše da ne govore istinu!

Smatramo da ljudi, čim osete da je njihovo samopoštovanje ugroženo, odmah počinju da lažu na višim nivoima, kaže psiholog Robert Feldman

Foto: Shutterstock

Šta je to što motiviše ljude da lažu?

Psiholog i autor knjige The Liar in Your Life: The Way to Truthful Relationships, Robert Feldman, navodi samopoštovanje kao jedan od glavnih krivaca u potrebi za laganjem i raznim načinima na koje ljudi lažu, i dodaje: „Smatramo da ljudi, čim osete da je njihovo samopoštovanje ugroženo, odmah počinju da lažu na višim nivoima.“

Većina laži nastane u nameri da se održe društveni kontakti, mimo uvreda ili razdora u komunikaciji i odnosu. Najčešća vrsta laži je „mala laž“ koja služi da se izbegne konflikt, s obzirom na to da se izbegavanje konflikta svrstava u najveće motivatore za pokretanje laži, prevare, obmane.

Na primer, kada slažete da kasnite zbog gužve u prevozu, a ne zato što ste se uspavali, vi koristite „malu laž“ koja nema tendenciju nikoga da povredi ili ošteti, pri čemu „krivicu“ prebacujete na nešto drugo, odnosno na nekog drugog, umesto da prihvatite odgovornost za svoj postupak.

Glavni cilj je, u ovom slučaju, izbegavanje konflikta. Ista situacija je i sa rečenicom tipa: „Odlično ti stoje te pantalone“, jer kako ističe Feldman, to je ona vrsta laži koja „život čini lakšim i jednostavnijim“.

Što je nečije pravo Ja dalje od idealnog Ja, veće su šanse da će ljudi lagati kako bi sebe idealizovali u nečijim očima, ali i u sopstvenim. Sa druge strane, ukoliko vas neko doživi na jedan način – koji, zapravo, ne opisuje vas u realnosti, ali vam se ta slika dopada, veće su šanse da ćete je promovisati i u budućnosti, bez namere da prikažete sebe u stvarnom svetlu, te da na taj način padnete u nečijim očima, isprovocirate konflikt ili prouzrokujete razočaranje kod osobe kojoj se dopadate.

Koliko često ljudi lažu
Jednom studijom objavljenom u knjizi Basic and Applied Social Psychology, utvrđeno je da je 60 odsto ljudi lagalo najmanje jednom između deset razgovora koja vode dva stranca. U proseku, ispitanici su lagali oko tri puta u desetominutnoj konverzaciji.

Još jedno istraživanje, sprovedeno u Velikoj Britaniji, gde je ispitano dve hiljade ljudi, dokazalo je da, u proseku, muškarci izgovore šest laži dnevno, a žene tri.

Najučestalija laž, izgovorena od strane oba pola, bila je: „Sve je u redu. Dobro sam.“

U SAD, u studiji koja je uključivala 77 studenata i 70 članova zajednice, od ispitanika je zatraženo da vode dnevnik u kojem će detaljno pisati o svojim obmanama.

Studenti su priznali da, u proseku, lažu dva puta dnevno, a članovi zajednice – jedanput.
Autor: bizlife.rs

Izvor:stil.kurir.rs

_____________________________________________________________________________

ČIME SVE LAŽEMO SEBE

Neispunjena obećanja
Kada je dijeta u pitanju, obično sve ostane na planovima, a samo pravi karakteri uspeju da održe ovo obećanje. Tako da, tešite se time da niste jedini koji se zavarate da „od ponedeljka idete na dijetu“.

I uostalom, zašto baš ponedeljak?

Foto: Shutterstock

Svaki dan ima 24 sata, a neki su ponekad lošiji od drugih. U tim danima postoje stvari koje radite i kojima sami sebe tešite da zapravo i nije toliko „loše“ ili stalno iznova radite nešto za šta unapred znate da nije dobro i da ne funkcioniše.

Jeste li ikada uhvatili sami sebe da konstantno govorite neke stvari koje baš i nisu istinite?

Svaka čast onome ko to ne radi, međutim, činjenica je da takvih ima jako malo.

Male slatke laži koje sebi svakodnevno govorimo su možda sasvim bezazlene, ali zašto se uvek ponovo ponavljaju?

Novac
Na primer – čekate platu i niste sigurni koliko tačno novca imate na svom bankovnom računu?

Priznajte da se uvek barem malo nadate tome da imate više nego što mislite. Druga stvar je što se vrlo često razočarate, ali možda ponekad i razveselite.

Ipak, kada se radi o novcu, svi bismo bili najsrećniji da ga imamo što više.

 Alarm
Da li ste osoba koja ustaje na prvi zvuk alarma ili ipak odlažete ustajanje? I da li obećate svaki put sami sebi da to više nećete da radite, a opet uradite? Da, lažete sami sebe.

Time što odlažete alarm i po pola sata ne znači da će vaš radni dan da traje kraće. Samo će vas naterati da požurite s tuširanjem, oblačenjem, kafom, doručkom ili bilo čime što radite pre posla.

Ako i ne možete da se kontrolišete da ustajete tačno kada alarm zazvoni, pokušajte postepeno da smanjujete odlaganje ustajanja.

Od ponedeljka idem na dijetu
Koliko puta ste to rekli sami sebi? I koliko puta prekršili isto? Ova laž je jedna od najčešćih koje govorimo sebi. I priznajte, koliko puta ste održali to obećanje?

Obično sve ostane na planovima, a samo pravi karakteri uspeju da održe ovo obećanje. Tako da, tešite se time da niste jedini koji se zavarate da „od ponedeljka idete na dijetu“.

I uostalom, zašto baš ponedeljak? Ako želite na dijetu, to može da bude bilo koji dan u nedelji.

 Morate da popijete više od dve/tri kafe dnevno da biste funkcionisali normalno

Jeste li sigurni da zaista morate da popijete toliko kafe? Ili je sve to samo stvar navike? Kofein je dobar, ali u granicama. Ako ga pijete previše u toku dana, zapravo ni ne deluje na način na koji bi trebalo. Sve je stvar percepcije u glavi. Biljni čajevi ili voda su ponekad najbolji izbor ako već morate nešto da popijete, a za kafu striktno odredite koliko ćete da ih popijete dnevno i toga se držite.

Opraću sutra kosu, nije toliko masna

Verujte, jeste. Ako imate kosu na kojoj se baš vidi da nije oprana, nemojte da čekate još dan duže da je operete. Iako vi mislite da se to ne vidi, zapravo tešite sami sebe. Vidi se, a drugi to pogotovo vide. Shvatamo da vam se možda ne da ili niste raspoloženi za pranje i sušenje kose, ali, još više ćete biti u takvom raspoloženju sledećeg dana kada nećete moći da uradite apsolutno ništa u vezi sa tim. Zato, nemojte više da dopustite da se uopšte dovedete u takvu situaciju.

Više ne pijem
Bili ste napolju i malo se odužilo i zalomilo, a vi ste se zakleli da za vas više nema alkohola od sad nadalje? Da, niste jedini. Obično takva obećanja potraju do sledećeg izlaska, kada se možda opet ponovi isti scenario s istim obećanjem. Koje je rešenje za ovo? Ne znamo ni mi. Ali znamo da vas sigurno ima puno koji ste barem jednom obećali nešto takvo.
Autor: Žena.hr

Izvor:stil.kurir.rs

__________________________________________________________________________________

Nisu spretni kada je neistina u pitanju
Roditelji, obratite pažnju: Ovo je 10 znakova da dete ne govori istinu

Foto: Thinkstock

Kontakt očima, dodirivanje lica, ponavljanje, vrpoljenje i preopširnost odaju svako dete kada pokuša nešto da vas slaže

Nekada ni mamama koje provode mnogo vremena sa svojim mališanima i viđaju ih kako očigledno govore laži drugima nije lako da primete kada njihovo dete pokušava da im objasni da nije krišom pojeo čokoladu pre ručka.

Sajtovi Today i MetroKids imaju dobre vesti: mališani, jednostavno, ne umeju da lažu i postoji nekoliko znakova koji će ih uvek odati, prenosi Yumama.com.

1. Kontakt očima
Deca ranog uzrasta izbegavaju da pogledaju roditelje u oči kada lažu. Međutim, što su deca starija, ona su sve češće u stanju da laganje manifestuju odvažnim pogledom pravo u oči.

Oba ova slučaja su prilično očigledna i lako je primetiti zašto dete gleda u pod dok govori nešto za šta sumnjate da je istina ili vas gleda u oči i ne trepće neprirodno dugo.

2. Ponavljanje
Čest pokazatelj da ono što mališan govori nije istina jeste ponavljanje dela pitanja u svom odgovoru. To je uobičajen način da se dobije na vremenu dok se ne smisli odgovarajući odgovor. Recimo, ukoliko pitate svog sina šta su on i njegovi drugari radili posle nastave, on bi mogao da odgovori: ’’Šta smo radili posle nastave? Mi smo…’’

3. Dodirivanje lica
Najčešći znak su češanje nosa ili ušiju, držanje za glavu i slično, ali laž mogu da otkriju oblizivanje ili grickanje usana.

4. Nedoslednost
Ukoliko se određeni deo priče promenio u odnosu na prvi put kada ste je čuli, vrlo je moguće da je istina nešto sasvim treće.

5. Odbrambene reakcije
Dete koje govori neistinu često se preterano uvredi i učini situaciju naglašeno dramatičnom kada mu se ukaže da roditelj sumnja u ono što mališan govori.

6. Gestikulacija
Ako vaše dete koristi ruke više nego što je uobičajeno dok prepričava neki događaj ili ukoliko krije ruke iza leđa, velika je verovatnoća da ono što slušate nije istina. Isto važi i za neprirodan položaj tela.

7. Treptanje
Kao što smo pomenuli kada smo govorili o kontaktu očima, postoje deca koja ne trepću dok govore laži. S druge strane, tu su i mališani koji neprestano trepću!

8. Vrpoljenje
Lupkanje ili pucketanje prstima, okretanje glave, namešanje u fotelji i slično ponašanje pokazuje da je detetu veoma neprijatno, zbog čega je velika verovatnoća da je u tom trenutku primorano da izmisli uverljivu priču.

9. Preopširnost
Osim ako je vaše dete veoma komunikativno ili, u datom trenuku, uzbuđeno, ’’brbljanje’’ je pokazatelj da mališan detaljima pokušava da učini priču uverljivom.

10. Ton i brzina
Duge pauze, oklevanja, govor dubljim glasom… Sve to može biti pouzdan znak da je mališan zatečen pitanjem i da pokušava da izvrda.
Autor: Yumama.com

Izvor:stil.kurir.rs

__________________________________________________________________________________________
Priredio: Bora*S

SEKS, LAŽI, POKLONI I PAUKOVE MREŽE…

„Bračni poklon“ /Nuptial gift/ je termin koji koriste biolozi dok izučavaju životinjsko ponašanje i odnosi se na to kada mužjak daje ženki poklon u vidu hrane (plena) da bi za uzvrat ostvario kopulaciju.

Pisaura mirabilis, dok čeka sa spremnim poklonom

U našoj priči ćemo videti kako to u realnosti izgleda kod pauka „Pisaura mirabilis“ i dokle su odmakli trikovi koje on primenjuje.

Dakle, kad mužjak ovog pauka baci oko na ženku, doneće joj „poklon“ koji je obično ukusan insekt pažljivo umotan u paukovu mrežu. Dok ženka odmotava svoj „poklon“, mužjak koristi situaciju i pari se sa njom.

Međutim, najčešće se dogadja da onog momenta kada ženka primeti da je „poklon“ ukusan, zgrabi ga i krene bežati da bi ga pojela negde na miru.

Da bi sprečio ženku da mu pobegne, pauk će se čvrsto uhvatiti za „poklon“ i praviti bukvalno mrtav, opuštajući nogice dok ga ženka odvlači zajedno sa „poklonom“ u nadi da kad se ona zaustavi ponovo pokuša sa parenjem.

Ali ni tu nije kraj ovom neobičnom ponašanju.

Zapravo, biolozi su otkrili da neki mužjaci znaju i da podvale, u smislu da koriste „lažan poklon“ koji ima samo bezukusne ostatke nekog insekta umotane u paukovu mrežu (pazi ti pametnjakovića). U prirodnom okruženju četiri od 10 mužjaka koristi lažan poklon koji imaju ostatke insekta iz kojeg je pauk vec isisao sve ukusne i hranljive materije i tek onda ga zavio i spremio za ženku.

Takodje, pored ove dve grupe mužjaka koji koriste lažan i pravi poklon, postoji i treća grupa mužjaka koja ne koristi nikakav poklon. Istraživaci su ustanovili da se od sve tri grupe, najmanje pare pauci koji ne koriste nikakav poklon a da prve dve grupe gotovo jednako ostvaruju pozitivne rezultate. Stim, što mužjaci koji koriste lažan poklon gotovo nikada ne pokazuju ponašanje da se pretvaraju da su mrtvi.

Razlog zašto se i to dogadja je verovatno u tome što kad ženke dodju u susret sa lažnim poklonom one ga odmotavaju tražeći ukusne materije ali pošto ih u lažnom poklonu nema, one ne beže i ti mužjaci nisu imali potrebu da se prave mrtvima niti da ih ženka vuce. Tako da u ovom slučaju, lažni poklon čak dodatno olakšava mužjaku koji koristi ovu strategiju da dodje do parenja time što će verovatno manje uzrokovati bežanje ženke.

Kao šaljiv kraj priče, možda bi smo mogli doći do sledećeg zakljucka : Ako želite da osvojite devojku morate ipak da imate poklon. Ne mora biti idealan i skup bitno je samo da bar liči na poklon.

Više o ovom pauku:
http://en.wikipedia.org/wiki/Pisaura_mirabilis

Za konkretne rezultate istraživanja i metodologiju pogledati :
http://www.biomedcentral.com/1471-2148/11/329
Albo, M., Winther, G., Tuni, C., Toft, S., & Bilde, T. (2011). Worthless donations: male deception and female counter play in a nuptial gift-giving spider BMC Evolutionary Biology, 11 (1) DOI: 10.1186/1471-2148-11-329
Izvor:bioloska.blogspot.com

PREPOZNAJTE SOCIOPATE…

i izbegnite zamke harizmatičnih ludaka

Istorija sveta opisuje mnoga negativna dešavanja iz prošlosti: ratove, tragične događaje, krvoprolića i nesreće u kojima se često kao idejni vođa ističe pojedinac, ili grupa nečijih sledbenika.

Stručnjaci profile tih ljudi karakterišu kao sociopatske ili psihopatske. Iako se u teoriji razdvajaju ova dva pojma, oba se odnose na ljude sa fiziološkim defektom u mozgu koji za posledicu ima nerazvijenost centara za kontrolu emocija i impulsa.

Zapanjujuće veliki broj ljudi koji su kroz istoriju bili izmanipulisani od strane ovakvih ličnosti, i podržali njihove nakaradne ideologije, priključili se verskim kultovima koji su osnivani i mašinerijama prevare koje su konstruisane, navodi nas da se pozabavimo ovim fenomenom.

Procenat ljudi sa sociopatskim ponašanjem u globalnoj populaciji je oko 4%. Konkretno, u avionu sa kojim letite je statistički oko pet sociopata. U autobusu javnog prevoza društvo vam prave dvoje sa ovim poremećajem. Ukoliko radite u kolektivu sa 500 ljudi, dnevno srećete njih dvadeset sa ozbiljnim poremećajem ličnosti.

U delu „Sociopata u komšiluku“, Martha Stout objašnjava da sociopatiju pogrešno tumačimo kao retkost, prepoznatu kod malog broja istorijskih ličnosti čija su postupanja dovela do teških nesreća. Među ljudima sa kojima ste u kontaktu svakodnevno postoje vešti majstori manupulacije, čije labave moralne stege mogu da izazovu brojne probleme u vašem životu.

Kako da ih prepoznamo?

Šarm

To obično nisu neshvaćeni i neprilagođeni ljudi, već prilično harizmatične osobe, koje deluju vrlo privlačno onima koji tragaju za vođstvom i podrškom. Često imaju veoma izraženu seksualnu privlačnost, a kada ih bolje upoznate i ekstremne seksualne apetite i čudne fetiše.

Spontanost i komunikativnost

Imaju tendenciju da brzo sklapaju prijateljstva i za dobro novih prijatelja svesno ulaze u nerazumne, rizične i bizarne situacije. Brzo dostižu nivo prisnosti za koji normalnoj populaciji treba mnogo više vremena. Tim postupcima kod onih koji ovo ponašanje ne prepoznaju kao neprirodno stvaraju osećaj dužnosti. Uzvraćanje takvog prijateljstva je prvi korak ka zamci.

Nepostojanje osećaja stida, krivice ili kajanja

Njihovi mozgovi jednostavno ne prave sinapse za obradu tih emocija. Ovaj defekt im daje sposobnost da lako izdaju ili povrede ljude, što je često praćeno ucenama, pretnjama i zastrašivanjem. Slede isključivo lični interes. To je razlog što ćete među veoma uspešnim ljudima, čak i u visokim nivoima vlasti bilo koje nacije, naći nešto veći procenat sociopata nego u prosečnoj populaciji.

Lažna iskustva

U opisivanju svojih iskustava preteruju do tačke apsurda. Zanimljivo je da ljudi imaju sklonost da poveruju u takve priče. Nekada zbog toga što sociopata zasnuje svoju laž na poluistini (primer „srpskog satelita“, čoveka koji jeste bio jedan od najboljih studenata, ali nikada nije završio fakultet koji je tvrdio da jeste, niti imao naučna dostignuća koja je tvrdio da je postigao), a nekada su priče koje smisle do te mere neverovatne da se prosečan čovek povede za tezom „ovo je toliko neverovatno da mora da je istinito“. Najčešće, ne obratimo pažnju na detalje, pa priča „prođe“.

Dominacija

Prepoznaćete ih po tome što ne umeju da prihvate tuđe argumente u raspravi, i u stanju su da zlobno i beskrupulozno brane svoj stav, čak i kada je očigledno da nisu u pravu.

Inteligencija

Sociopate su retko intelektualno inferiorni ljudi. Nadprosečan stepen inteligencije je neophodan da bi se u potpunosti razvila sociopatska ličnost, spremna da plete mreže laži i obmana. Upravo iz tog razloga, hapšenje serijskih ubica i prevaranata je jedan od najtežih zadataka policije, jer im ova sposobnost omogućava da dugo ostanu neotkriveni.

Emocije

Sociopate nemaju sposobnost da osete ljubav, empatiju i sažaljenje. Oni ponekad emituju takva osećanja u javnosti, jer imaju svest o tome da su takvi izlivi emocija poželjni, ali je to na nivou simulacije i kopiranja tuđih ekspresija. Oni istinska osećanja nemaju, jer u njihovom mehanizmu procesuiranja doživljenog dolazi do kratkog spoja. Ovo je vrlo opasna karakteristika koja onemogućava da u razmišljanjima sebe stave u ulogu žrtve i osete kajanje zbog nanete štete ili bola.

Poetsko izražavanje

Ukoliko pogledamo intervju sa Charlesom Mensonom, osnivačem ubilačke komune u Kaliforniji 1960. godine, neke od Hitlerovih govora, ili govore kontroverznih lidera novijeg doba, vidimo da je njihova sposobnost izražavanja nadprosečna, a njihovi monolozi intrigantni i hipnotički. Slično je i sa sociopatama u generalnoj populaciji. Često se slušanje njihovog izlaganja opisuje kao smirujuće, prijatno i nadahnjujuće iskustvo.

Izvinjenje

Od sociopate je teško izvući čak i lažno izvinjenje. Prihvatanje činjenice da nisu u pravu smatraju neprihvatljivom kapitulacijom. Ukoliko im pokažete neoboriv dokaz da greše, shvatiće to kao napad na njih, a ne kao na ukazivanje istine. Jednostavno, sa takvim ljudima je svaki vid sporazuma osim onog koji su zamislili neostvariv.

Život u zabludi

Sociopata iskreno veruje u ono što kaže i na njegovom licu je nemoguće pročitati laž i obmanu. Dokazano je da je kod njih poligraf (detektor laži) potpuno beskoristan, jer ne doživljavaju emotivne oscilacije kad ne govore istinu. Oni u svojim glavama odmah nakon činjenja bilo čega automatski elaboriraju fikciono objašnjenje koje opravdava njihova dela.

Ne postaju sve sociopate serijske ubice, lopovi i diktatori. Neki ceo svoj vek egzistiraju kao prihvaćeni članovi društva okarakterisani od poznanika kao „teške ličnosti“ ili „komplikovani ljudi“. Prilike koje im život stvara omogućiće im da svoju patologiju razviju u različitoj meri. Što je okruženje manje svesno i podložnije manipulacijama to su ove ličnosti u njemu bolje pozicionirane i poštovanije.

Kako se ponašati u situacijama kada nečije sociopatsko ponašanje počne da vas ugrožava?

Istina

Suočite ga sa istinom. Insistirajte na činjenicama. Psiholozi opisuju tipičan nastup sociopate uhvaćenog sa torbom ukradenog novca. On će tvrditi da je novac uzeo da bi ga zaštitio, jer ima proverene informacije da je neko želeo da ga ukrade. Iznošenje činjenica koje ukazuju na očiglednu laž je prva stepenica borbe.

Okruženje

Sociopate često imaju brojne sledbenike, ljude koje su pridobili na različite načine, koji će u svakom trenutku biti spremni da posvedoče u njihovu korist. Oni kod tih ljudi pažljivo kreiraju lažna sećanja, kojih ovi ne moraju biti svesni. Poznat je slučaj kada su sledbenici jednog gurua nadahnuto pričali kako su ga u određenim prilikama viđali da levitira (lebdi u vazduhu). Postupnim razgovorima sa njima, lekari su ustanovili da niko od njih nije zapravo prisustvovao seansi gde je guru levitirao, ali su toliko puta slušali žive priče o tom iskustvu da im se ono urezalo u svest kao nešto doživljeno. Suočavanje okruženja sa lažnim sećanjima na zajedno proživljene događaje koji se nikad nisu desili je drugi bitan korak.

Javno razotkrivanje

Ukoliko sociopatsko ponašanje ostane unutar interesnog kruga i završi se tamo gde su se neprijatnosti dogodile, postoji realna mogućnost da ćete samo osnažiti patološki karakter koji će to shvatiti kao jedno iskušenje na putu do uspeha. Velika je verovatnoća da će taj incident kasnije preokrenuti u svoju korist, tumačeći ga budućim sledbenicima i žrtvama kao napade zlonamernika (u njegovoj interpretaciji konkurenata, špijuna, tajnih agenata) sa kojima se izborio i izašao još jači. Iz tog razloga, neophodno je istrajati u razotkrivanju, i ukoliko ima elemenata krivičnog dela, sudski procesuirati ovakve ljude.
Izvor:medias.rs

___________________________________________________________________________________________________