POLA VEKA “TIMOČKOG VUKA”…

tamoiovde-logo

Zvonimir Pavković, prvi profesionalni amater istoka Srbije

Knjaževac – Knjaževčanin Zvonimir Pavković, još kao gimnazijalac, opredelio se za umetnički rad. Uzor je pronašao u delima Vuka Stefanovića Karadžića, zbog kojeg je dobio i nadimak „Timočki Vuk“.

zvonko-pavkovic-800x445– Tako se predstavljam jer sam rođen u Timočkoj krajini i prikupljam, kao i on, narodne umotvorine. Počeo sam iz srednjoškolskih dana, a ove godine obeležio sam poluvekovni jubilej amaterskog umetničkog bitisanja. Kada me pitaju zašto nisam otišao u glumce profesionalce,  kažem:- Bolje biti prvi u svom selu, nego zadnji u gradu.

Tako je Pavković, nastavnik srpskog jezika, rodom iz Štipine kod Knjaževca, ostao veran ovom kraju. Poznat kao narodni umetnik, sada penzioner, proglašen i zvanično za najboljeg „profesionalnog amatera“ u oblasti narodnog stvaralaštva.

Dobitnik je niz značajnih priznanja, između ostalih, Majske nagrade Knjaževca za izuzetan doprinos kulturi, nagrade za životno delo i Zlatne značke KPZ Srbije. U 50 godina „smeštena“ je i decenija u KUD-u penzionera „Sunčana jesen“, sa kojim je ostavrio najmanje sto nastupa u ulozi voditelja, pripovedača, recitatora, gluma, pesnika… Igrao je „Timočkog Vuka“, „Kako su me oženili“, „Solunca“, „Ranjenog hajduka“, „Tamo daleko“, „Lapot“, „Kafanski život“, „Žal za mladost“, „Mitke i Koštana“ i preko sto ostalih predstava.

zvonko-pavkovic-timocki-vuk-e1485185445870U 2016. godini, 27. septembra, obistinio mu se san da nastupi na festivalu „Zlatno doba“ u organizaciji lista Glas osiguranika u Beogradskom dramskom pozoristu.

Odigrao je tragičnu monodramu „Lapot“ na timočkom dijalektu uz „pratnju“ gajdaša Jordana Vasiljevića, jedinog  aktivnog gajdaša sa knjaževačkog prostora. I ove godine pojaviće se na istom festivalu i, po običaju, pobrati spontane aplauze beogradske publike. Jer, njegova kazivanja i izvorni zvuci Stare planine nikog ne ostavljaju revnodušnim.

Autor: Dragić Đorđević

Izvor: solarismedia /23/01/2017 

_______________________________________________________________________________

FOTO PLUS Moje vreme sa Zvonimirom Pavkovićem

Bora*S
________________________________________________________________________________

CRNA ŽUČ ŽIVOTA…

tamoiovde-logo

 PODSEĆANJE

Živojin Žika Pavlović, jedan od najsvestranijih i najkreativnijih umetnika naše kulture, umro je na današnji dan, 29. novembra 1998. godine.

 Rođen je 15. aprila 1933. godine u Šapcu. Detinjstvo je proveo u mnogim gradovima Srbije, a najviše u selu Vratarnici kod Zaječara.

Mladalački period njegovog stvaralaštva obeležile su slike i akvareli.

Ipak, životno opredeljenje bili su mu književnost i film.

Sa devetnaest godina počeo je da piše o filmu i umetnosti za beogradske novine i časopise. Diplomirao je dekorativno slikarstvo na Akademiji Primenjenih umetnosti u Beogradu.

Sa dvadeset pet godina režirao je svoj prvi amaterski film LJuba Popović (1958). Prvi film koji je režirao bio je omnibus „Kapi, vode, ratnici„, a zatim su sledili: „Povratak„, „Buđenje pacova„, „Kad budem mrtav i  beo„, „Zadah tela“ i „Doviđenja u sledećem ratu„.

Nagrađivan je „Zlatnom arenom“ u Puli, na brojnim domaćim i međunarodnim festivalima u Berlinu, Veneciji i Karlovim Varima.

Pavlović je  bio autor koji je obeležio „crni talas“ jugoslovenskog filma.

Uporedo sa filmskim, nastajala su i njegova literarna  ostvarenja.

Proznim ciklusom „Divlji vetar„, koji čini desetak romana i nekoliko pripovedaka, ostavio je svojevrsnu književnu  sagu o srpskoj istorijskoj sudbini, naročito o istočnoj Srbiji. Romane „Zadah tela„, „Zid smrti„, „Oni više ne postoje„, „Lov na tigrove„, „Trag divljači„, „Dolap„, „Lapot„, „Otkucaji„… i zbirke pripovedaka pratile su nagrade za književnost „Ivo Andrić“, „Isidora Sekulić“, „Feliks Romulijana“ i dve NIN – ove književne nagrade.

***

     CRNA ŽUČ ŽIVOTA

 Živojin Pavlović je svojim delima stvorio neku vrstu socijalnog varvarstva: ratnog, poratnog i ovovremenog, pomešanog sa ludim realizmom, u kojem seks-uteha, alkohol-zaborav, mračni nagoni, bolovi, patnja i mržnja vise nad našim glavama kao ledenice na plus dvadeset.

 Suštinu dela Živojina Pavlovića oredstavlja žudnja za životom. Ta žudnja kod užarenih umetnika često prelazi preko granice etike i estetike, ali nikada ne prelazi prag istine. A istina je, u stvari, neka vrsta neumesnosti ili, bolje reći, ruglo našeg života, prema kojem češće osećamo odvratnost nego divljenje. Čitajući danas njegovu ponovo objavljenu knjigu Ispljuvak pun krvi, dnevnik o „lepim nesrećnim danima“ protesta ′68. u Beogradu, pomislio sam na jednu zaboravljenu misao iz vremena Francuske revolucije koju je izrekao Sen-Žist, na misao koja bi danas odvažnim i pametnim glavama u ovoj zapušteno-napuštenoj državi mogla biti poučna, bez i jedne pomisli da je zakasnela: Ko ne sprovede revoluciju do kraja, kopa sebi grob.“ Paradoksalno, ali ova misao je toliko puna optimizma da je, ubeđen sam, Živojin Pavlović nije sebi izbijao iz glave. Danas sam, u ovom našem metežu, sklon da potpišem da je on nesvesno verovao u dve mogućnosti iz ove Sen-Žistove rečenice: ili si mrtav dok ne postaneš živ (život u legendi) ili si živ a mrtav (niko i ništa u životu).

Zbog toga mislim da našem društvu i kulturi upravo nedostaje Živojin Pavlović.

 To je jedna strana ove priče.

Druga strana je vezana za odnos, takođe senžistovski, prema utopijama. Snimajući filmove u vremenima kada je svaki dan opštenarodnog života bio jedno veliko obećanje, Živojin Pavlović ni u jednom svom delu nije pokazao interesovanje za bilo kakvu ideju o „novom svetu“ i „novom čoveku“. On utopije nije prezirao zbog toga što se one ne mogu ostvariti. Naprotiv, prezirao ih je zbog toga što su one ostvarive. Kada je govoreno da su njegovi filmovi mračni, nije shvaćeno da su ti filmovi posledica nemogućnosti da se sirovi život preobrazi u lepotu zamišljenu u ideološkim utopijama, da ne kažem u izmišljotinama i nebulozama, nego da je život sam po sebi destruktivan, jer je njegova suština obavijena maglama, splinom i lažima. To je istina koja nadilazi ljudsko društvo i koja je kao takva konstantna. Zbog toga u filmovima Živojina Pavlovića nije reč o pobuni. O čemu je onda reč, budući da su svi njegovi filmovi bili ili zabranjeni ili pod kontrolom?

Nastavite sa čitanjem