ROBINZON DANJU, KRALJ NOĆU…

tamoiovde-logo

Otvorena jahačka staza od Vojvodine do Hercegovine

Najnovija turistička atrakcija zapadnog Balkana, 500 kilometara duga jahačka staza koja se proteže od Vojvodine na severu do Hercegovine na jugu, otvorena je u četvrtak, 30. maja, u Subotici, saopštilo je Veće za regionalnu saradnju, prenosi Tip.ba.

Jahačku stazu preko Balkana, osmislio je Fond turistički klaster mikroregije Subotica-Palić, korisnik granta za razvoj i promociju turizma kojeg provodi Veće za regionalnu saradnju, a finansira Evropska unija.

– Konjički turizam jedan je od najpopularnijih oblika avanturističkog turizma kojim se bavi oko 45 miliona ljudi samo u Evropi, a i dalje se širi. Na jugoistočnu Evropu proširio se osamdesetih godina, međutim do sada nije imao regionalnu dimenziju na zapadnom Balkanu – kazala je Snježana Derviškadić, vođa projektnog tima za razvoj i promociju turizma pri Veću za regionalnu suradnju.

Nova balkanska staza biće povezana s već postojećom evropskom rutom koja prolazi kroz Mađarsku i obuhvatiće 52 domaćinstva i konjička kluba, od Vojvodine do Hercegovine, koji će na taj način postati deo lanca vrednosti regionalnog turizma.

Ovo je naročito važno za porodice koje žive u udaljenim selima koje će, kada posetioci počnu da pristižu, imati dodatni izvor prihoda od pružanja usluga ishrane, odmora i prenoćišta, rekla je Derviškadić.

Staza je zasnovana na deonicama dugim 10 do 20 kilometara, na kojoj će se primenjivati pristup „Robinzon danju, kralj noću“ pri čemu će tokom dana biti organizovana konjička avantura kroz prirodu, dok će večeri biti vreme za odmor i pripovedanje, odnosno upoznavanje s lokalnom kulturom i načinom života.

– Već smo imali iskustva u razvoju lokalnog konjičkog turizma u Vojvodini, uglavnom na području Palićkog jezera i Subotice. Bespovratna finansijska sredstva koja smo dobili od projekta za turizam Veća za regionalnu saradnju omogućila su nam da uspostavimo regionalnu saradnju koja je nedostajala među uzgajivačima konja na zapadnom Balkanu, kao i da lokalna domaćinstva i njihove porodice uključimo u industriju turizma – istakla je Isabell Lanyi Hnis, predsednica Fonda turistički klaster mikroregije Subotica-Palić.

Organizatori se nadaju da će ova regionalna ruta doprineti ne samo dovođenju većeg broja turista u regiju, već i da će pomoći popularizaciji jahanja na zapadnom Balkanu, prenio je Tip.ba.

Izvor:  turistickisvet.com/TIP

_________________________________________________________________________________________

LICE BLAGOSTANJA…

tamoiovde-logo

Kineski milijarder zakupio 140 hotela i nagradio svojih 6.400 radnika odmorom u Parizu!

Kineski milijarder Li Đinjuan poveo je na izlet u Francusku 6.400 svojih radnika, kako bi tamo proslavili 20-godišnjicu njegove kompanije.

Kina-Li-Djinjuan-e1431292401836-600x368Tom prilikom oni su u Nici oborili svetski rekord zahvaljujući ljudskom lancu koji su formirali, napravivši pritom „milenijumsku fotografiju“.

Šef kompanije „Tiens Group Company“ rezervisao je 140 hotela u Parizu gde su njegovi radnici imali priliku da posete Luvr i druge znamenitosti glavnog grada Francuske.

Grad Pariz je ovom prilikom zaradio 13 miliona evra.

611017_kinez-radnici-04tanjugfoto-ap_ff

Ekskurzija na Azurnoj obali

Zatim se Li Đinjuan sa svojim radnicima uputio na jug Francuske.

Na Azurnoj obali je rezervisao 4.760 soba u hotelima sa četiri i pet zvezdica u Nici i Monaku.

Pomoću 147 iznajmljena autobusa Li je skupio svoje radnike u Nici kako bi formirali najduži ljudski lanac na svetu i upisali se u Ginisovu knjigu rekorda.

611019_kinez-radnici-03tanjugfoto-ap_ff

Liovi radnici se upisali u Ginisovu knjigu rekorda

Monako, Nica i Kan bi na ovom nesvakidašnjem izletu najboljeg šefa na svetu i njegovih radnika trebalo da zarade oko 20 miliona evra.

Li Đinjuan – 24. najbogatiji čovek u Kini, na čelu je konglomerata „Tiens“, koji se bavi poslovima u oblasti biotehnologije, hotelijerstva, obrazovanja i bankarskih usluga.

Za putovanje i smeštaj svojih 6.400 radnika, od kojih 5.400 dolazi iz Kine, kineski biznismen je morao da zakupi 140 hotela i kupi 7.600 voznih karata – pravi logistički podvig.

Izvor:vestinet.rs (Blic)

__________________________________________________________________________________

ČAROBNJAK DOKUMENTARNOG FILMA I VIDAR POSLEDNJIH OAZA PRIRODE …

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Petar Lalović, filmski reditelj i scenarista rođen je u Subotici na današnji dan, 8. jula 1932. godine.

пописDokumentarista, svestrani filmski umetnik, Petar Lalović je za četiri decenije rada snimio preko 50 dokumentarnih i kratkometražnih filmova, TV serija i igranih filmova sa temama iz prirode.

Iz bogatog opusa dokumentarnog stvaralaštva izdvajaju se „Poslednja oaza“ i „Svet koji nestaje“, filmovi o kojima su izdate i fotomonografije. Lalovićeva najpoznatija TV serija je „Briga za potomstvo“, a njegov prvi igrani film „Ptice koje ne polete“.

Nemoguće je nabrojati mnoštvo nagrada sa domaćih festivala, pre svega Festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma u Beogradu. Nagradu Saveta jugoslovenskog filma za životno delo dobio je 1986. godine. Autor čiji su filmovi obišli zemaljsku kuglu, pobrali najviša međunarodna priznanja, u svetu je izuzetno poznat i cenjen.

Napravio je putopisni filmski materijal sa Kube i autentične snimke Če Gevare, projekte o prirodi Amazonije, Indonezije… Lalovićevi filmovi su vredna svedočanstva iz oblasti ekologije, biologije, medicine, antropologije, humanosti… Svedočenjem o prirodi, koja je ugrožena i nestaje, njegovo delo predstavlja i svojevrsnu opomenu.

Film o posledicama NATO agresije na SRJ „Rekvijem za prirodu“, uradio je bez honorara, izjavivši da je to njegov dug prirodi.

_____________________________________________________________________________________________

SVET KOJI NESTAJE-film

_____________________________________________________________________________________________________

PTICE KOJE NE POLETE – film

_____________________________________________________________________________________________________

PETAR LALOVIĆ, ČAROBNJAK DOKUMENTARNOG FILMA I VIDAR POSLEDNJIH OAZA PRIRODE U NAMA

Najbolji od najboljih
Najpre ga je Džeremi Uis opčinio čuvenim dokumentarnim filmom „Ta divna stvorenja”. Iako je znao da nema majmune, lavove, krokodile, poželeo je da na našim prostorima snimi jednako zanimljive filmove o prirodi i životinjama. I uspeo. Od „Poslednje oaze” i „Sveta koji nestaje”, preko dvestotinak izvanrednih kratkih filmova, do „Beogradske oaze” i „Kako prodati nebo, vodu i toplinu zemlje”… Od letos je i zvanično „The Best of Best”, ispred svih, uključujući i Džeremija Uisa. A možda ničega od toga ne bi bilo da nije na vreme isključen iz partije
Piše: Radmila Tamindžić
Fotografije: NR Pres i arhiva sagovornika

05 copySnimanje najnovijeg dokumentarca o beogradskom Ratnom ostrvu sprečilo je letos Petra Lalovića da primi nagradu Najbolji od najboljih (The Best of Best) na Festivalu filmova iz divljine u japanskom gradu Tojama. Njegov čuveni Balegar već je jednom na istom festivalu dobio Gran pri. Međutim, pošto 2011. festival nije održan, zbog višestrukih prirodnih i tehnoloških katastrofa na japanskom tlu, među 20 ranije prvonagrađenih filmova biran je najbolji. Ostvarenje Petra Lalovića ubedljivo je pobedilo.
Iako je u svojoj karijeri napravio oko 350 kratkih dokumentarnih filmova, nekoliko dugometražnih i igranih, iako je dobio više od 150 značajnih nagrada kod nas i u svetu (petnaestak gran prija, Sedmojulsku, Avnojevu, Vukovu…) – ovo poslednje priznanje Laloviću je posebno važno. I to ne samo kao neporeciv dokaz planetarnog priznavanja njegovog majstorstva, nego mu je nadasve drago što je u ovoj osmominutnoj priči o sićušnom insektu skarabeju, bez ijedne reči, prepoznat pravi smisao metafore.

08 copyObjašnjava:
f2– Mnogi u mom balegaru, kojeg sam spazio dok sam snimao nešto drugo, pogrešno vide imitaciju Sizifa. Međutim, to je već izlizano, puki kliše. Nastojao sam da napravim svoju nadgradnju. Kroz ovu priču, zapravo, prikazujem epizodu iz života ljudi. Jer, on se, jadnik, muči da tu loptu od balege izgura uz brdo, a gore se nalaze čekači koji neće da prljaju ruke, nego samo uzmu na gotovo. E, sad, ko kako shvati; ja tu nemam teksta. Žiri u Japanu je, očigledno, shvatio.

TRI GODINE U KOPAČKOM RITU
04 copyGotovo celu svoju karijeru Petar Lalović posvetio je dokumentarnom filmu i životinjama, ne zato što je planirao, nego je tako slučajno ispalo. Prvo je u Beogradu počeo da studira istoriju umetnosti, dogurao do četvrte godine, ali mu je to bubanje obilja detalja bilo previše statično i dosadno. Potom je u Zagrebu završio odsek kamere na Akademiji za kazalište i film, a kasnije je diplomirao i na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Dakle, dvostruko pečen snimatelj, a kasnije i reditelj.
U početku je radio na koprodukcijama kao što su MarkoPolo ili Stepa, upoznao tada popularne glumce poput Elze Martineli, Robera Oseina, Horsta Buholca… Ali, nije mu bio nikakav izazov da bude negde četrdeseti u nizu, onaj što pomera kameru. U domaćem igranom filmu Mlad i zdrav kao ruža, sa Draganom Nikolićem u glavnoj ulozi, bio je direktor fotografije. Međutim, zbog nekih političkih i porno sekvenci u stilu neorealizma, film je zabranjen, a Lalović izbačen iz partije. Nije mu pomoglo ni to što je još kao desetogodišnjak otišao u partizane.
_Y9C9670 copy– Poveo me je 1944. teča Milutin Morača, čuveni general, komandant Pete krajiške divizije. Nisam imao nikakve ideale da se borim protiv fašista, bio sam dete, nego sam želeo da na konju i opasan bombama uđem u oslobođeni Beograd, da me vide moji klinci. Time je za mene revolucija bila ispunjena do kraja.

Izbacivanje iz partije ispalo je po Lalovića veoma dobro, jer se posle okrenuo prirodi, radeći seriju o životinjama za ondašnje Šumsko gazdinstvo „Jelen”, sadašnje „Srbijašume” – o gubarima, vidricama, jelenima, a kasnije nagrađene filmove poput Hrčka.
– To mi se mnogo više dopalo, jer sam bio kompletan autor od početka do kraja, baš kao Džejmi Uis, čija sam Ta divna stvorenja gledao bar deset puta. Iako mi nemamo majmune, krokodile, lavove, tigrove, kopkalo me je da li i ovde može da se napravi sličan film. Iz te provokacije pre tridesetak godina nastao je celovečernji dokumentarno-umetnički film Poslednja oaza, snimljen u Kopačkom ritu. To je onaj period kada se u proleće klinovi ptica vraćaju s dalekog juga i preleću urbane prostore da bi se nepogrešivo našli van domašaja civilizacije. Pored ostale divljači, u našoj oazi ima ih preko tri stotine vrsta. Pune tri godine skrivenom kamerom beležili smo rađanja, borbe, ljubav i smrt stanovnika oaze. I pored stalnog uništavanja, večno se obnavlja taj čudni svet divljine, u kome prirodni zakoni neverovatno podsećaju na ljudske norme i ponašanja.

DOKUMENTARAC OSVOJIO BIOSKOPE
06 copyPetar Lalović je naročito ponosan na to što je Poslednjom oazom probio led – uspeo je dokumentarnim filmom da osvoji bioskopske sale, i to na velika vrata. Sa osmehom se seća tog vremena:
– Na jesenjoj premijeri u „Jadranu” sala nije bila puna. Došli su uglavnom oni koji su karte dobili džabe. Tapkaroši, međutim, nisu imali pojma kakav se film prikazuje, pa su ostali kratkih rukava. Naletim na jednog i pitam ga da mi kaže nešto o filmu, a on ga hvali do neba: divno ovo, divno ono, a tek glumci…! E, pa, kad je već toliko hvalio, morao sam da kupim dve karte. Posle je munjevito krenula ta mund reklama, pa se samo u Beogradu za mesec i po dana nakupilo oko 280.000 gledalaca. Da se raspameti čovek! Pravljene su nove kopije, pa se film istovremeno prikazivao u šest bioskopa.

2 copyNa projekcije su dolazile čitave škole, a iz Akademije nauka stiglo je zvanično pismo u kome se kaže da je Poslednja oaza veliki doprinos u obrazovanju dece. U celoj tadašnjoj Jugoslaviji film je ukupno videlo oko sedam i po miliona ljudi. Još dok je snimao, Lalović je verovao da će film imati komercijalni uspeh, ali ne i da će, pored krimića ili pornića, da izazove toliko interesovanje. Možda je to bilo zato što…
– … sam verovao u taj svet, kao što i sada verujem da životinje imaju dušu. Umeju da vole, da mrze, da budu ljubomorne, da se udvaraju, među njima ima bračnih prevara, ima hermafrodita i homoseksualaca… Nisu to samo naše osobine. Filogenetski gledano, mi smo poslednji u lancu i sve smo to od njih preuzeli i „usavršili”. Mada sam imao konsultante, pre snimanja svakog svog filma dobro sam se pripremao. Ako sam radio insekte, proučavao sam ih kao student entomologije, ali ne strogo naučno, nego sam tražio dramu u njihovom životu. Bilo mi je bitno da mene priča zainteresuje, pa će onda i druge. Da nisam sve to video i proživeo, ne bi moji filmovi vredeli ništa. Možda i humanizujem neke stvari u svojim filmovima, ali mislim da malo više humanosti neće smetati nauci.

RATNO OSTRVO – DRAGULJ USRED METROPOLE
12a copyTri-četiri godine posle Oaze, i niza kratkih filmova između, Lalović je snimio svoj drugi dugometražni dokumentarni film – Svet koji nestaje. Pored mnoštva dvonožnih i četvoronožnih aktera, tu mu je glavni lik Gile, baksuzno prasence, trinaesto po redu, koje je majka odbacila jer ima samo 12 sisa.
– U tom filmu narator je bio nedavno preminuli Pera Kralj, koga su njegove bliske kolege do kraja zvale Gile. A u Oazi narator je bio nenadmašni Zoran Radmilović, koji mi je rekao: „Ma šta ću ti ja, samo da ti pokvarim!” Ne da nije pokvario, nego je uneo onaj svoj originalni duh: „Ah, oh, uh, eh… leva, desna, leva, desna… daleko mu lepa kuća…” Ja to uopšte nisam napisao. A kad smo u „Ateljeu 212” proslavljali Gran pri, poslao je telegram: „Pozdravlja vas velika bela čaplja!”
07 copySnimanje dokumentarnog filma, kaže Petar Lalović, prava je lutrija. Nema knjige snimanja, životinjama ništa ne može da se šapne, snimatelj mora da bude i reditelj i scenarista, sve. Bude tu asistenata i pomoćnika, ali mnogi brzo odustaju, pošto su uslovi teški, a obećane svote novca ne mogu da bude motiv.
– Morao sa da znam šta životinje vole, šta ne vole, kako da im priđem. Uvek je bilo mukotrpno. Veoma rano ustajanje ujutru, nema brijanja, nema sapuna, nema pušenja, nema onih mazalica protiv komaraca (jer to životinje osete na kilometar). Izlazili smo po kiši, vetru i snegu, nismo smeli da palimo vatru, smrzavali smo se… Ali drugačije nije moglo. Da to nisam doživeo, moji filmovi ne bi vredeli ništa.

Jedan od poslednjih u nizu Lalovićevih filmova – Kako prodati nebo, vodu i toplinu zemlje – direktno se nadovezuje na čuveno pismo indijanskog poglavice iz Sijetla. On, preteča svih kasnijih ekologa, odbio je da proda Amerikancima „nebo, vodu i toplinu zemlje svog naroda”. Tu priču o uništavanju prirode Lalović je prebacio na teren domaćih gluposti, na Bor i Majdanpek, hvatajući kamerom životinje koje propadaju na raskopanom zemljištu, među napuštenim rudnicima i avetinjskim zgradama.
15 copyA najnoviji film Petra Lalovića, još vruć, polučasovna Beogradska oaza, prati četiri godišnja doba na beogradskom Ratnom ostrvu. O njemu nam Lalović kaže, uz neskrivenu melanholiju u glasu:
– Ovo je ozbiljan film za spas Ratnog ostrva, u ovom dobu tendera i tajkuna, kad se sve može prodati i kupiti, pa čak i prirodna bogatstva. Na ušću dveju svetskih reka, mi imamo jednu oazu na 600 metara od centra Beograda! Rezervat biljnog sveta, fabriku čistog vazduha i carstvo životinja! To nema ni jedna metropola u Evropi. Neverovatno je koliko na Ratnom ostrvu ima ptica. Ono im služi i kao servisna stanica kad iz Skandinavije idu na jug da prezime. A jedan labud, evo već drugu godinu, provodi zimu tu, sa pticama koje nisu selice. Valjda je izračunao da mu se ne isplati svaki put da ide sa severa na jug i nazad. O Ratnom ostrvu sam napravio lep film, bez ijednog kritičkog kadra, jer hoću da pokažem da imamo jedan dragulj kakav nema niko. I da sve nas to obavezuje, naročito one koji su u poziciji da odlučuju.

***
Američke „korisne laži”
– Poslednjom oazom želeo sam, i uspeo, da postignem komercijalni uspeh. Međutim, „Centar film” prodao ju je čuvenoj holivudskoj grupaciji „Kenon”, koja i danas ima sva svetska prava na Poslednju oazu. Uplaćuju nešto godišnje, ali ja nemam ništa od toga. Zanimljivo je kako Amerikanci znaju da lažu: na plakatu piše da je film sniman tri godine i da je koštao deset miliona dolara. Prvo je tačno, a drugo – da se čovek prekrsti! Pa cela kinematografija one velike Jugoslavije, uključujući i Bulajića, nije za godinu dana toliko koštala. Na Oazu jedva da je potrošeno 100.000 dolara.

***
„Oskar” za ekologiju
– Poslednja oaza dobila je praktično sve značajne nagrade. Meni je, ipak, najdraži evropski Oskar za ekologiju. Njime je film nagrađen 1987. u Italiji, i to pored Divnih stvorenja Džejmija Uisa, koji je dobio utešnu nagradu. Izvinjavao sam mu se i objašnjavao mu da sam učio od njega, a njemu je to bilo simpatično, pa smo ostali u prepisci.

***
Nije bilo srećnog kraja
Četiri puta pokušao je Petar Lalović da napravi jedan dugometražni dokumentarac, ali nije išlo. Ništa što je snimio nije mu bilo dovoljno atraktivno. A ako njega ne može da zabavi, kaže, kako će tek poslovično nestrpljivu publiku!
– Onda sam taj materijal upotrebio za Ptice koje ne polete, igrani film u prirodnom ambijentu. To je najlakši film, koji sam uradio na osnovu istinite priče, samo sam na kraju malo slagao. Kod mene devojčica nije umrla od leukemije, nego je otišla u „zagušljivi grad”, što bi otprilike značilo to. Izbegavam ubijanje i u filmovima o životinjama, a kamoli…

Izvor:nacionalnarevija.com

_____________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

KARIKE U LANCU ČUDNIH POJAVA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Stručnjaci u Kuršumliji zapanjeni: Ne znamo uopšte čime se ovi skakavci hrane, jer ne jedu biljke!?

Stručna ekipa za ekologiju i poljoprivredu, koja je juče obišla selo Belo Polje u kojoj je primećena najezda skakavaca, zaključila je da nema štete na usevima u tom selu u kuršumlijskoj opštini.

2„Skakavci koji su se pojavili u tom selu su nepoznata vrsta i ne hrane se biljkama„, potvrdio je Beti stručni saradnik za poljoprivredu opštine Kuršumlija Jovica Đinović.
Skakavci crne boje, veličine do tri centimetra, nikada do sada nisu viđeni u ovim krajevima i nepoznata su vrsta insekata iz roda skakavaca. Đinović je rekao da su se rojevi insekata koncentrisali na asfaltnom putu i nekoliko metara pored puta, u dužini od nekoliko stotina metara.
Zaključili smo da nema štete na poljoprivrednim usevima i da se ovi skakavci ne hrane biljem. Nije nam poznat njihov lanac ishrane. Ovi skakavci su crne boje, potpuno drugačiji od onih kojih ima na ovom području. Oni su na ovom mestu doživeli svoj vrhunac po broju jedinki“, kazao je Đinović.

On očekuje da se broj tih skakavaca smanji, jer ih većinu gaze automobili na putu. Skakavci u kuršumijskom selu Belo polje juče su se pojavili na asfaltnom putu, nadomak sela. Njihovo prisustvo je ugrozilo nekoliko domaćinstava, jer prete da uđu u kuće.
Pojedini meštani su se žalili da su ih skakavci ujedali, pa su se organizovali da se metlama brane od njih. Meštanin Svetozar Koprivica (81) kaže da su skakavci napali i izujedali njegovog psa.

Opština Kuršumlija je naložila stručnim ekipama da prate kretanje i razvoj situacije, nakon čega će preduzeti odgovarajuće mere radi sprečavanja najezde.
Roj skakavaca se već dva dana nalazi na putu u selo Belo polje i oni se kreću ka drugim kuršumlijskim selima.
Izvor:dnevni.rs/vesti// četvrtak, 26 jun 2014 /(Vestinet)

_____________________________________________________________________________________________________

Tornado: U selu kod Lazarevca vetar uništio krovove na svim kućama!

Nezapamćeno nevreme pogodilo je juče oko 19 časova selo Šopić kod Lazarevca! Za samo tri minuta tornado je oduvao krovove sa svih stotinjak kuća u ovom mestu.

3Snažan vetar odneo je čitave krovove sa domova, a najstariji meštani kažu da ne pamte da se nešto ovako dogodilo u njihovom kraju, piše „Alo“.
Uplakanu i nemoćnu, sedamdesetogodišnja Lenku Pavlović zatičemo ispred doma na koji se srušilo stablo jasena.
– Sine, nema ko da mi pomogne. Ja sam ovde sama, a jasen mi je uništio potpuno kuću. Polomljeni su mi prozori, voda mi je pokvasila sve stvari, ne znam gde ću noćas da spavam – priča kroz suze baka.
Oluja je u Šopiću iščupala je strujne stubove, a stotine metara kablova leže na putu. Žestoko su pogođena i sela Burovo, Dren i Rudovci.
Nešto slabiji vetar je u centru Lazarevca polomio drveće, ali još uvek nema podataka o pričinjenoj šteti i broju povređenih.
Na magistrali je vetar podigao šleper pun keramičkih pločica i prevrnuo ga putu, pa je izazvao zastoj na putu.
– Nikada u životu ništa tako nisam osetio. Kada sam osetio snagu vetra, zaustavio sam kamion, ali je drvo probilo šoferšajbnu. Posle nekoliko sekundi, vetar je podigao kamion i prevrnuo ga. Nisam se nikada tako nisam uplašio. Bilo je kao na filmu. Sve je trajalo ne više od tri minuta.
Sreća je što nisam povređen – priča vozač prevrnutog vozila.
Izvor:dnevni.rs/vesti// četvrtak, 26 jun 2014 11:24/(Alo)

_____________________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

PLAĆANJE VREMENA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Otvoren kafić u kome je sve besplatno… osim vremena

U Londonu je počeo da radi prvi kafić u kome je sve besplatno, osim vremena koje tamo gosti provedu, a minut košta tri penija. Reč je zapravo o ruskom lancu kafića „Ziferblat“ koji je sad dobio svoj prvi objekat u Britaniji.

TamoiOvde-420788_ziferblatlondon008_f

Kafić „Ziferblat“

Naziv kafića je kovanica iz ruskog i nemačkog jezika i označava brojčanik sata.
Ideja je u tome da gosti kafića uzmu budilnik sa ormara kad uđu i podese vreme, a alarm će da se oglasi po njegovom isteku.


Ne postoji minimalno vreme koje gosti mogu da provedu u kafiću. Gostima su na raspolaganju kafa, razni napici, biskviti, voće, povrće, surfovanje po internetu, pa čak i to da sami u kuhinji pripreme sebi hranu ili skuvaju kafu.

Gosti mogu da odsviraju i poneku notu na klaviru, prenosi „Gardijan“, a sat vremena sve onoga što kafić nudi košta funtu i 80 penija.

TamoiOvde-420792_ziferblat008_hsVlasnik „Ziferblata“ Ivan Mitin otvorio je 10 kafea u Rusiji u protekle dve godine i sada želi da širom sveta primeni svoju ideju.

„Ljudi u Londonu su mnogo spremniji za ovaj koncept koji su odmah shvatili“, kaže Mitin, podsećajući da je u njegovim kafićima moguće da se gosti opuste kad operu sudove.

Ostaje da se vidi da li će se „primiti“ ova ideja i da li je poželjno da uz vas stoji sat dok pijete kafu i opominje vas kad vreme istekne; za neke je to možda opuštanje, a za druge stres.

Tanjug / blic.rs

___________________________________________________________________________________________

 

LANAC LJUBAVI…

tamoiovde-logo

Duša je samo misaoni treptaj svetlosti. Možeš je poslati u najveće dubine zemlje i okeana, a isto tako i do najudaljenijih zvezda, putovaće neverovatnim brzinama, može se nalaziti na više mesta u istom trenutku.

borba100Činiće ti se da je nestala, ali ipak to je samo misao i za života tvog biće stalno u tebi. Tvojim željama se hrani, a snovima ti govori. Dobro pazi na svoje želje, utišaj ih, jer one mogu biti i otrov duši! Sreća je želja ispunjena u sebi, a nesreća tražena želja izvan sebe.

Lanac ljubavi – Milan Nikolić Izano

http://vimeo.com/58192121#

Izbor: Gordana Atanasijević

_____________________________________________________________________

 Knjiga: LANAC LJUBAVI     

Ovo je „duhovna bajka” koja nas vraća narodnim predanjima i slovenskoj mitologiji.

TamoiOvde-korice-1 Promišljamo uz nju šta smo i odakle dolazimo, gde idemo kao narod sunca i zemlje. Stara znamenja i elementi iz starogrčke, indijske, egipatske, majanske mitologije utkane su u priče koje plene prostosrdačnošću i čistotom.

U njima je autor pokušao da pokaže jedinstvenost svega i naše mesto u svetu; potrebu za povratkom prirodi, shvatanje dualnosti i trojstva.

Kroz 24 poglavlja prolazi lik izišao iz srpskih legendi: Petar Vuk na svom vernom belcu Perkanu. Petar je ratnik teške sudbine: preživeo je i blagostanje i nesreću, mnoge bojeve, ali je predodređen da budi svoju dušu, preobražava se i oslobađa. U Petru Vuku simbolički je predstavljena sudbina srpskog naroda, koji mora naći svoju „pravu sudbinu“, put koji vuče na gore, ka duhovnosti.

TamoiOvde-borba100  Kada bismo želeli da smestimo likove u realno vreme i prostor, bio bi to srednji vek, Balkan, centralna Srbija, negde u vreme pada Smedereva 1459. godine.

Autor je u priče uklopio istorijske događaje, i ličnosti kao što su Đurađ Branković, Stefan Lazarević, kralj Žigmund. Na takvom proscenijumu je narod koji koji se seća svojih staroslovenskih bogova i istinski je prožet prirodom. Za njega su hrast, vrba, lipa, vuk, ili konj povezani sa božanstvima i silama prirode koje vladaju životom.

Kada ne bismo znali ništa o nadi autora da ćemo proniknuti u tajnu jedne duhovne bajke – i prosto otvorili bilo koje poglavlje, pronašli bismo lepu, jasnu priču sa elementima drevnosti, narodnih legendi i predanja; junake koji zbog crnih slutnji ili sujete ne prihvataju ljubav, odbijaju blagostanje i tako sebe uvode u svet tame.

Videli bismo one koji se na simboličkom nivou bore protiv ništavila i smrti, veličajući plodnost i život; upoznali bismo vile i vesnike neba; svetost duha, snagu plemenitih životinja koje smo veličali kao kultove u prošlosti.

Ljubav, koja u ovim pričama zemlju čini plodnom, ljudima donosi svetlost, a sela i gradove daruje blagostanjem, mora da se nastavlja kao lanac, u kome smo svi karike u beskrajnom generacijskom nizu.

TamoiOvde-151 U svakom slučaju, ma kako da priđemo ovoj knjizi, svako poglavlje za sebe daje jednu, na žalost u književnosti malo zastupljenu, a tako veličanstvenu formalnu i jezičku čistotu. Iza te ljupke jednostavnosti krije se poruka Lanca ljubavi.

Ona je utkana u skriveni sloj priče. I po tome je ova knjiga prava retkost. Ona ima „nameru“ da nas transformiše na bolje, u svekolikoj povezanosti i Ljubavi.

Milan Nikolić Izano kaže: „Promenimo ovaj surovi sadašnji svet, svet industrijsko-tehnološkog materijalizma, u jedan novi svet – svet univerzalne tehnološke kosmičke duhovnosti“.

Ljubav je vanvremenska i univerzalna i nalaže nam da ove stranice čitamo tražeći lepotu i ljubav u nama samima. Zaključićemo malim autorovim citatom, ostavljajući Vam da sami nađete u knjizi skrivene darove: „Bog je u nama, treba ga pronaći, a to je suštinska sudbina svih nas“.

Zoran Kolundžija, 25. oktobar 2012. (Vlasnik izdavačke kuće Prometej Novi Sad)

 

TamoiOvde-tudjina-100  REČ AUTORA:

  Dragi čitaoci,

pred vama je delo koji vas neće ostaviti ravnodušnim.

Očekujte da  vam se pokrenu sva vaša unutrašnja i spoljašnja osećanja, dopustite im da vas ponesu ili potpuno okupiraju. Ova priča se ne čita, ona se doživljava kroz likove njenih junaka. Oni će probuditi nešto uspavano u vama, dotaknuće vaše unutrašnje biće, a to mi je i bila namera sa ovim delom. Napisao sam duhovnu bajku, a da tada nisam mogao razumeti , odakle su to stizale reči koje sam zapisivao.

Bilo mi je potrebno dosta vremena da bih shvatio, da mi one nisu došaptavane sa “strane“, već  su stizale iz moje dubine. To moje skriveno Ja, spavalo je, ili mi se samo tako činilo, sve ove godine, skriveno i nedostupno mojoj svesti. Šta se to desilo, te ono zatraži da se pojavi, donoseći u moj život onu pravu svetlost, za kojom sam uvek tragao, ali na pogrešnim mestima?  Verujem da je to zasluga novog doba koje lagano, ali sigurno, ulazi u naše živote, donoseći promene na svim poljima životnog bivstva ovoga sveta. Radujte se tim promenama, ma koliko vam se činilo da je vaš život ugrožen i obeščašćen moralnom i ekonomskom krizom koja trenutno vlada. Znajte da je sve to potrebno da bi se čovečanstvo dovelo do novog stupnja svoga razvoja. To je doba u kojem će se duhovnost opet vratiti na mesto koje joj i pripada u životima ljudi. Svi mi, svojim ponašanjem i delom, moramo se potruditi da joj olakšamo dolazak. Ova knjiga i priča što nosi sa sobom, služi toj nameri. Preporučujem vam da je čitate u dahu, a kasnije joj se vraćajte, istražujte i spoznajte, njene i vaše unutrašnje tajne.

Sa nadom u veru novog doba, doba ljubavi, i u spoj svih ljudi u jedan lanac, Lanac ljubavi.

Srdačno vaš

Milan Nikolić Izano    izano.sr@gmail.com /lanacljubavi.com/

Izvor:kpv.rs/

_____________________________________________________________________

TamoiOvde-160TamoiOvde-7

 

______________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

DA. NE BI ME BILO BRIGA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________________________________

Da su me ukrali Cigani

Da su me ukrali Cigani u tužnom gradskom parku,
u mornarskom odelu, i nestali u mraku,
odveli bi me daleko, gde stiže samo želja,
pred začuđenim licem mojih roditelja.
Da su me ukrali Cigani, ne bi me bilo briga,
jer bih mislio da se samo nastavlja igra.
Svi bi tvrdili da sam sa srećne zvezde pao
i ništa o svom životu ja nikad ne bih znao.
Da su me ukrali Cigani, imao bih slobodu
da pijem svoje vino i pijem svoju vodu.
Bio bih bogat i voljen, a vračara bi mi rekla
da nemam svog imena i da sam bez porekla.
Da su me ukrali Cigani, još dok sam bio dete-
iz ovog mrtvog grada, iz nevolje i sete;
imao bih svoj šator i medveda na lancu,
svoju zvezdanu kuću, konja i hleb u rancu.
Da su me ukrali Cigani, provodio bih dane
Ležeći u travi kraj auto-strade,
Svirao bih gitaru i prelazio milje,
ljubeći jedno biće slobodno i divlje.

Miroslav Antić