ZAŠTO JE PANDORA OTVORILA KUTIJU…

tamoiovde-logo (1)

Tim naučnika sa Univerziteta Viskonsin-Medison iz Čikaga želeo je da utvrdi da li je „Pandorin efekat“ (metafora za ljudsku radoznalost bez obzira na moguće posledice), karakterističan za većinu ljudi

13557742_1124819394207663_4742131014320915805_nPrema drevnom grčkom mitu, kada je Prometej ukrao vatru od bogova i dao je ljudima, Zevs ga je okovao, a zatim ljudima poslao neobičnu devojku ‒ Pandoru i posudu koja je bila njen miraz.

Prometejev brat, titan Epimetej, zaljubio se i oženio Pandorom; plašeći se Zevsove osvete, upozorio ju je da kutiju nikako ne otvara. Međutim, žensku radoznalost nemoguće je obuzdati. Pandora je kutiju otvorila, a iz nje se po svetu rasula sva beda i nevolja – na dnu kutije, ostala je samo nada.

Pandora je postala metafora za ljudsku radoznalost, koja je tako jaka da zanemaruje opasnost od onoga što se može otkriti, čak i kad to otkriće predstavlja nešto strašno i zlokobno.

Prvi eksperiment

Naučnici sa Univerziteta Viskonsin-Medison i Univerziteta u Čikagu, sproveli su niz eksperimenata i pokušali da daju odgovor na pitanje da li je „Pandora efekat“ – karakterističan za većinu ljudi.

U jednom eksperimentu učestvovala su 54 studenta. Na stolu je bilo ukupno dvadeset olovaka ‒ pet je bilo obeleženo crvenom, pet zelenom, a deset olovaka žutom bojom.

Istraživač je studente obavestio da crvene olovke u sebi imaju bateriju koja, kada se pritisne dugme na olovci, proizvodi blagi elektrošok i prouzrokuje bol u ruci. Zelene olovke bile su bez električnog naboja, a žute olovke nudile su neizvestan ishod ‒ samo neke od njih su imale bateriju u sebi i klikom proizvodile struju i bol.

Eksperiment je pokazao da su studenti retko uzimali crvene i zelene olovke; najčešće su pritiskali dugme na žutim olovkama, želeći da saznaju da li će ih udariti struja.

„Kao što je radoznalost naterala Pandoru da otvori kutiju sa nevoljama – tako i ljudi ne mogu da odole znatiželji i pokušavaju da saznaju očigledno neprijatne stvari. Verujemo da radoznalost proizilazi iz straha od nepoznatog“, kaže autor studije Boven Ruan.

Drugi eksperiment

Sledeći eksperiment potvrdio je rezultate prvog. Ispitanici su na ekranu kompjutera videli 48 ikona (simbola). Nakon što su „kliknuli“ na ikonu sa natpisom „ekseri“, čuo se zvuk koji nastaje kada se zagrebe noktom po tabli. Klikom na ikonu „voda“ učesnici eksperimenta mogli su da uživaju u zvuku tekuće vode.

Postojala je i treća vrsta ikona koja je „krila“ neprijatan zvuk „eksera“ ili prijatan žubor „vode“.

Ponovo je većina ispitanika izabrala ikone sa nepredvidljivim ishodom.

Ono što je zanimljivo ‒ studenti koji nisu otvarali treću vrstu ikona bili su mnogo srećniji posle eksperimenta nego „ljubitelji nepoznatog“.

Istraživanje otkriva potencijalno perverznu stranu radoznalosti, što je posebno značajno za naše doba ‒ doba informacija i društva koje odlikuje visok stepen radoznalosti.

Kako autori studije objašnjavaju, često ne možemo odoleti želji da saznamo neprijatnu informaciju. Iako se smatra da je ljudsko dobro, radoznalost često može biti i ljudsko prokletstvo.

Izvor:HIZU Planeta
________________________________________________________________________________

VIDIK NA MOJE MISLI…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________

U MOJOJ GLAVI STANUJEŠ

Usputna traganja za tragovima-Bora*S

U mojoj glavi stanuješ: tu ti je
soba i mali balkon s kog puca
Vidik na moje misli najtananije.

Ponekad slušaš kako mi zakuca
srce ko živi leptir iz kutije.

Ja ti odškrinem vrata: niz basamake
silaziš u vrt za kog niko ne zna.

Na povetarcu lebdiš poput slamke.

(Dok za to vreme, možda: neoprezna
stojiš na nekom rubu, ispred zamke…)

Nekad (u mojoj glavi dok baš skačeš
umorsku penu, ispod sunca, gola)

spazim te kako po kiši preskačeš
barice i sva u blatu do pola
žuriš na posao s licem ko da plačeš.

Prolazi dan za danom i sva svota
vremena tvog se po dva puta zbira:
pa pola oko moga klupka mota.

Vidim sa tvoga lica punog mira
da ne znaš kako živiš dva života.

U mojoj glavi stanuješ i dubiš
crne i bele hodnike za moje
misli: kako mi bežiš il me ljubiš?

Van tebe druge misli ne postoje.

Samo dok spavam ti se nekud gubiš…

Stevan Raičković